Vladimir Andrić Drangulija
Daj mi krila jedan krug
Tata i sin
Tavan krije starudije, po tavanu dete rije, tumba korpe i kutije
More ima barku, jedro i katarku. More, more, budi drug daj mi barku jedan krug! Tako mi se baza
Kad s posla doĊe moj dragi tata za ruĉak pita pravo sa vrata
traţi ĉudne drangulije. Tako kopa, cunja, šnjura, kad pronaĊe vikne - ura! Iz prašine dragunlija
širom morskih staza...
Na dnu malog deĉjeg dţepa
Lasta ima krila leti sve do Nila. Lasto, lasto, budi drug daj mi krila jedan krug!
drangulija svetli lepa,
Da obiĊem lug,
od nje nema većeg blaga,
da odem na jug...
kao malo sunca sija
dobija se od nje snaga.
Da se ĉuva, trampi, krije i sigurnost da ulije
pogodnije ništa nije od ĉudesne drangulije Pare nude parajlije od metala i hartije,
ali ništa vredno nije jedne liĉne drangulije.
Kad mrav zrno sruši, ĉuju zeĉje uši. Zeĉe, zeĉe, budi drug daj mi uši jedan krug! Da oslušnem i ja kako ţito klija... U ribe peraja srebrnoga sjaja. Ribo, ribo, budi drug daj peraja jedan krug!
Koliko vredi drangulija
Da me ţelja mine,
to zna samo deĉurlija.
da vidim dubine...
Drangu, drangu, drangulija, mome srcu najmilija.
A posle ruĉka ko da ga spreĉi spreĉi da ukrštene rešava reĉi Zatim izvaljen na otomanu dugo bistri svoju sportsku stranu Sa susedima svake nedelje
on igra šah i karte dalje Kaţe mi mama da budem fin da tata na miru proĉita NIN E dosta je već jednom s tim neću više da budem fin Klinom se izbija klin Nek mu NIN bude sin
Kokoška Njoj ne treba skoro ništa sem dvorišta i bunjišta Onde kljucne tu ĉeprkne
Noću kraj ţivica
onda trkne vodu srkne
svetli fenjer svica.
Sviĉe, sviĉe, budi drug
Njoj je dosta i bubica
daj mi fenjer jedan krug!
zato što je skromna ptica
Pozajmi mi moć da osvetlim noć. Na nebu se zvezde kao ptice gnezde. Nebo, nebo, budi drug daj mi zvezdu jedan krug!
Biću lepši još, kad stavim taj broš...
Još ako se naĊe glista sreća ĉista - koka blista Leţe pilad nosi jaja dobrovoljno bez vapaja
Suva korist malo troška divna ptica je kokoška
Dragomir Đorđević Novo
Ispovest jednog moljca
U ţivotu
Sve mi je to sinoć
Znam da mnoge ljutim
na snazi je ovo: Ljudi vole da izmisle novo.
Potvrdila mama
Samo ne znam zašto Ja da sam vam ĉovek Moljcima big prašto
Onaj avan
što je bio slavan sada ĉami u debeloj tami.
PAO SI KROZ ODŢAK I OSTAO S NAMA
A POŠTO SI BIO GARAV TU I TAMO POZVALA SAM TATU DA TE OKUPAMO
Mlin za kafu,
i to onaj ruĉni,
Svaki avan zaglavi na tavan
da se druţi s mlinom i prašinom. Al' ni stvari
što su danas nove neće dalje od sudbine ove.
Ĉim me uzmu ispod miške I pruţe mi zeku Znam stradaće moje šiške
Evo šta sam čuo Evo šta sam ĉuo
Tata ne sme to da gleda
Ima slabe ţivce
Al ljudi su eto
Zato ode kod suseda Na kafu i pivce
Naroĉito vešti
Dreka mi je slaba vajda
Zato što je moljac
Kad me zgrabi tetka Majda
Šiški nema više Ne radi se o šišanju Šišati se mora Krivo mi je što ne znaju U ĉemu je fora
U TVOJE ROĐENJE UMEŠAN JE TATA
Sutra pred Marinu
UMEŠALA PRSTE
Tek kad jadni moljac
Treba da se splješti
Od starijeg brata
Doznao od Krste TU TI JE I MAMA
Dţemper itekako Kaput ništa manje Pa zar nisam moljac
Ne bojim se ja makaza One me ne brinu
a ovo sam juĉe
Joj koliko volim Svako novo tkanje
Zato nadam dreku
Crno mi se piše Jer u svetu od Ganga do Visle mnogo vole kada novo smisle.
Neko mlati mesa I bureke prazne Neko gricka pite Ja tkanine razne
Ošišana pesma
smenili su
aparati buĉni.
Ali ja sam moljac
Al kako ću ko nakaza
Nekad mi se ĉini Da ti ljudi brinbu Samo o moljcima I o naftalinu
udni neki ljudi
Rajko Petrov Nogo
Sa rodom sam raščistio
Ukinuću razne mame
Ržem tako novi jezik sričem
Sa rodom sam rašĉistio
Neću da sam ko curica Hoću da sam kao tata Imam strašne trepavice
Proleće je brbljajući stiglo s ljubiĉicom i kaćunom plavim
Saznao sam tajne stvari Tata me je izmislio Al ne mari al ne mari Kriop sam se u stomaku Kad sam bio sasvim mali
I brkove iz inata
Imam riĊu kosu pri tom
pa je dreku naokolo doglo s bumbarima u stidljivoj travi
Pĉelama je raširilo krila maĉićima otvorilo oĉi
Beše lepo u stomaku
Imam tetku svakog petka S njom ne moram bi biti pitom
Dok me nisu prepoznali
Jer me raĊa iz poĉetka
s jorgovana sunce plavet toĉi
Otad više mira nemam Strine ujne ah te ţene
Rodila me tetka-koza
Ispod streha izviruju laste
Pa mekećem kao jare Na papuĉi šumskog voza Pretvorenog u magare
a u šumu tetreb me poziva ţdrebe doji stresa se pa raste ovca bleji srećna što je ţiva
Pristao sam sve zbog mame Da je ne bi rasplakali
Petkom reve dugouĉko Petkom mi se ţivot sviša SviĊa mi se što sam muško I što mi je kosa riĊa
Blejim i ja onda kukuriĉem sviĊa mi se prolećna nervoza rţem - tako novi jezik sriĉem mekećući srećan kao koza.
Sa rodom sam rašĉistio
Ukinuću druge dane
Razumem se u te stvari Znam ja dobro gde sam bio Al ne mari al ne mari
Ukinuću razne mame
Taman htedoh da odremam da vek mine iznad mene
RaĊaj se već viĉu na me Baš ih briga što sam mali
I uvesti samo petke I uvesti mame-tetke
Kad dođete na Zagorje Išao sam s tatom i ja na Zagorje na Borija
I pod strehu pored toĉka sakrije ih majka - kvoĉka
Kraj hajduĉkog pustog druma doĉeka nas tuţna šuma
i u duplju stare jele
Zamirisa smola gusta melemima od avgusta
prvo glasno pa sve tiše šta nam onda šapću kiše
Presipa se zlato sunca na rogove mladog junca
Šta romori šuma pusta
kad se skriju divlje pĉele
mirisima svog avgusta I na boru vrh litice
šuška srce veverice A sazreli bukvar ţita hor pilića kad proĉita
glasno će vam reći borje kad doĊete na Zagorje.
s pupoljaka osipa se svila
Grigor Vitez Mi djeca
Kad bi drveće hodalo
Dohvati mi tata mjesec
Mi djeca sagradićemo grad Sa mnogo zelenih krošanja.
Kad bi drveće hodalo, Šume bi se razlistale na sve strane.
Mi djeca sagradićemo grad
Drveće bi hodalo,
Dohvati mi, tata, mjesec, Da kraj mene malo sja! Dohvati mi, tata, mjesec, Da ga rukom taknem ja!
Sa mnogo plavog neba.
A mahale njegove grane.
Mi djeca sagradićemo grad Sa nejvećom ulicom radosti. Mi djeca sagradićemo grad Koji neprijat jatelj nika neće osvojit jiti.
Kad bi drveće hodalo, I parkovi bi šetali nedeljom sa šetaĉima, A moţda bi i zaigrali sa igraĉima. ma.
Mi djeca sagradićemo grad U našim srcima.
Kad bi drveće hodalo, MeĊu pticama bi došlo do velike pometnje,
Jer bi i gnijezda krenula u šetnje. Kakve je boje potok
Potoku koji šumom teĉe Oprezno priĊe jedan jelen I, napivši se vode, reĉe: Potok je kao šuma zelen. Kraj stijenja potok i dalje teĉe O kamena se lomeć rebra, Skakutajući zeko reĉe:
Kad bi drveće hodalo, ja bih pisao naranĉi sa juga, Da doĊe do mog bolesnog druga.
Da zvijezdice kući znaju, Kad se nebom naigraju. I na zemlju mora sjati,
Da zec vidi veĉerati, Da jeţ vidi putovati, Da miš vidi trĉkarati, Da bi ptice mogle spati, I da tebi, moje dijete, Mjesec lagan san isplete Od srebrnih niti
Pa da snivaš i ti.
Nema za mačke škole
Repata priča
Kamo ćeš s torbom? Upita Miru maĉka,
Rep imade crni maĉak, Rep je njegov crn, dugaĉak. Rep imade još i patak,
U školu! Đak sam! Ovo je torba Ċaĉka!
Ali rep je njegov kratak.
I ja bih s tobom!
Rep ima i vjeverica, Lagan kao pahuljica.
Potok je ovaj sav od srebra.
Kroz polje potok dalje teĉe Pod vedro nebo izašav, A lastavica ozgo ozgo reĉe:
Mjesec mora gore sjati, Ne smije se on skidati. On mora kod zvijezda biti, Put zvijezdama svijetliti,
Rep imade još i svinja, Rep od mesa i ĉekinja.
Potok je kao nebo plav.
Maĉkine oĉi mole.
I potok dalje teĉe, teĉe,
Ne moţeš, draga, Nema za maĉke škole. Maĉki je dosta,
Ima zvijezda repatica Rep od vatre i krijesnica.
Da zna presti, Da zna lovoti, Da zna jesti, Da se zna verati
Od sivoga dima trak. Rep ima i mali bata Onog trena Kad ostanu za nim vrata Otvorena.
Nad njim oblaci bijeli stoje,
Lebdeći bijeli leptir reĉe: Potok je ovaj bijele boje.
S mnoštvom zvijezda doĊe veĉe, Ugasi sve boje dan,
Plašljiva srna tiho reĉe: Gle, sav je potok ozvjezdan.
I da mijauĉe, A to sve maĉke Kod kuće nauĉe.
Rep imade ĉak i vlak
Dragan Lukić ta je otac
Učitelju
Fifi
Molim vas, recite
O, uĉitelju,
Ovaj ĉas, ovaj ĉas,
otac šta je,
vrati mi klikere.
jedan pas, na uzici od svile, sa noktima lila,
Da li je otac tata
ili - sudija za prekršaje? Mene otac stalno ispituje
i ţeli ovo i ono da ĉuje. I kad sam u školu pošla i kad sam iz škole došla, i zašto je ovo ovako i zašto je ono onako, i zašto je ovo ovde zašto ono nije onde, i kako sam smela ovo, i kako sam smela ono,
i znam li ja da sam već velika i znam li ja da više nisam mala, znam li ja šta je ''karakter tvrĊi od ĉelika'' i znam li ja pošto je šnala? I zašto nisam mislila i kako nisam pazila
I šta sam opet zgazila i kako, kako,
Tri kamenca od kamena iz plamena lavine, s ramena mermer-planine,
s mašnicom od tila, prolazi kraj nas.
Jedna ţena stara
trideset dana glanĉana od tri majstora Braĉana;
sa njim razgovara:
i tri staklenca obla, ko tri kolenca na prstu, ko tri biserna zrna,
Fifi, gledaj pravo. Fifi, digni rep. Fifi, pazi drvo. Fifi, nisi slep.
Fifi, mašnu pazi.
ko oĉi srna;
Fifi, lepo gazi.
i tri siva olovca,
Fifi, te ne njuši. Fifi, gore uši. Fifi, ti znaš ko si.
iz dţepa tvoga osnovca, od tri majstora livena, u vodi srebrnoj mivena.
Kad tri kamenca skakuću, kad tri staklenca šapuću, kad tri olovca zazvone, sve na svetu potone.
i zašto, zašto,
Fifi, ne prkosi.
Fifi, jezik niţe. Fifi, hodi bliţe. Fifi, ne skakući. Fifi, sad ćeš kući. Tako Fifi ţivi
i smem li, smem li, i znam li, znam li? Pa zato pitam
O, uĉitelju,
otac šta je.
po jedan deĉak ţivi
vrati mi klikere. U svakome
na uzici od svile, sa noktima lila,
sa mašnom od tila. Tako ţena stara
Da li je otac tata,
i nisu oni krivi
sa njim razgovara.
ili - sudija za prekršaje?
što danas ne znam.
Tako ovaj ĉas proĊoše kraj nas.
Smeha deci I smeha, smeha, i smeha deci! smeha, i smeha deci!
I smeha, smeha, i smeha deci! smeha, i smeha deci!
Smešan oblak nebom nek plovi, uĉitelj nek priĉa smešne priĉe, smešni neka su brci u ĉiĉe, i nek su smešni deĉji snovi.
Vesela pesma nek decu budi, i nek se veselo u krevet ode,
veselo samo - ko ţubor vode, pa će porasti veseli ljudi.
Pa zato smeha i smeha deci!
Mali grof u tramvaju Ivin voz
aputanje Sitan vez (članovi posade)
Branko Radičević
Luka Milovanov
Aleksandar Vučo
Ribarčeta san
Na knjižicu za novoljetni dar
Moj otac tramvaj vozi
Djeĉici mladoj
Moj otac, kad tramvaj vozi, stoji na desnoj nozi, a drugom nogom zvoni
Al' se nebo osmehiva! Al' se reka plavi!
a ribarĉe u ĉnu sniva,
igrat se radoj rad sam da znadem
Jasno, k'o na javi.
kakvu da dadem lutĉicu
On hitnuo udiĉicu, Ribicu je stek'o,
Djetence mlado znam da sve rado
Metnuo na ţeravicu,
malo što prima,
Pa je tako pek'o.
time da ima
''Ţeravice, de se trudi,
Ptiĉar ja nisam,
Nemoj tako sporo!''...
Ribica mu veće rudi,
djeci da bi sam lovom u polju
Gotova je skoro.
dobio koju
Rudi riba - jošte malo Sad mu je peĉena!
Vodu ne gacam,
Srce mu je zaigralo: ''Amo sad, milema!
da im ja ovim malu ulovim ribicu
igricu
ptiĉicu
Vrt ja ne gradim
Pa je uze, pa njom brţe Da primakne k usti -
Ha! Znam sad što ću, pisati hoću
Ĉun se ljuljnu - on se trţe -
djeci malenu,
Ode sanak pusti!
ljepu, šarenu,
knjiţicu
Branko Miljković Maleni cvet Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije a već je je znao sve tajne jne Sunca i sve što zemlja krije
ja prvo ugledam trolu, ja prvi ugledam gde stenje tramvaj koji se penje; i kliknem: ''Eno ga, ide'', a drugovi moji vide za bremzom, u punom sjaju, mog oca na tramvaju. Ali, kad stignu smene
cvejeće da sadim: nit je prol'eća, da im dam cvjeća kiticu
Mor'o bih te ribo, jesti I da nije gladi!''
da pseto ne pogine; on zvoni, zvoni i zvoni da se sa duge pruge umoran radnik skloni.
Ujutru kad poĊem u školu
mreţe ne bacam,
Dole ćemo jako sesti; Al' će da se sladi!
da se sa klizave šine nestašno dete skine; on grĉi nogu i zvoni
i otac kući krene, ja znam da ga bole vene na tromoj, okoreloj nozi, na kojoj tramvaj vozi.
Noću, kad tramvaji zamru i pomru sumorne misli, ne spava otekla noga koju su bolovi stigli. Moj otac, kad tramvaj vozi, na bolesnoj stoji nozi, pa ipak on vozi i vozi... Stotine ljudi dnevno putuje i noge odmara, stotine ljudi dnevno
Jedan maleni cvet
na ruĉak stigne brţe,
ne zna da ĉita ĉita i piše, al' zna šta je ţivot, šta je svet, i miriše, miriše.
stotine ljudi dnevno novine mirno otvara,
prstom na prozoru šara, smeje se i razgovara...
Jedan maleni cvet
još nije ni prohodao a već je umeo sam da se hrani svetlošću, vazduhom i vodom
Moj otac vozi i vozi, stotine ljudi dnevno on vozi, vozi i vozi na svojoj bolesnoj nozi.
Vojislav Ilić Prvi sneg
Sveti Sava
U os osvitku zore, kr kroz su sumraĉak ta tavni, pokrivene snegom poĉivaju ravni.
Ko ud udara ta tako pozno u dubinu no noćnog mi mira,
A studeni lahor krz doline mirne preko pustih polja kad-i-kada pirne
na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?
''Već je prošlo tavno veĉe, i nema se ponoć hvata. Sedi oci, kaluĊeri, otvor'te mi teška vrata. Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge, klonulo je moje telo, umorne su moje noge. -
i s vohorom lakim seoca se hvata, pa zasiplje snegom i strehe i vrata.
Al' krepka je volja moja, što me noćas vama vodi, da posvetim ţivot rodu, otadţbini i slobodi. Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
A u selu jošte u prozorje prozorje milo noć, noć, vedr edra i hlad hladn na, ne pod podiţe iţe kril krilo. o.
i sad evo svetlost svetlost traţim u skromnome manastiru. manastiru. Otv Otvor't or'te e mi, mi, ĉasn ĉasnii oci, oci, mana manast stir irsk ska a teška ška vrata, ata, i primite carskog sina ko najmlaĊeg svoga brata...''
Iz daljine samo lisica se krade,
pa kokošci vreba i piliće mlade i od njenih šapa i tuna i tamo u prv prvo ome snegu tr trag se se vi vidi sa samo.. mo....
Zimska idila(Zvezdano idila(Zvezdano jato, 250.str.)
Zaškripaše teška vrata, a nad njima sova prnu i s kreštanjem razvi krila i skloni se u noć crnu. A na pragu hrama svetog, gde se Boţje ime slavi, sa bukti ktinjom jom up upaljen jenom, nastojni jnik se se ota otac c ja javi.
On buktinju gore diţe, iznad svoje glave svete, i ugleda, ĉudeći se, bezazleno boso dete. Visoko mu bledo ĉelo, pomršene guste vlasi, ali ĉelo uzvišeno, boţanstvena mudrost krasi. Za ruku ga starac uze, poljubi mu ĉelo bledo, a kroz suze prošaputa: ''Primamo te, milo ĉedo.'' ***
Vekovi su prohujali, od ĉudesne one noći, vekovi su prohujali i mnogi će jošte j ošte proći. Al' to dete jošte ţivi, jer njegova ţivi slava, jer to beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava. Sava.
Milovan Danojlić Karađorđe po drugi put među srbima
Karađorđe i Betoven
Šta bi rekao KaraĊorĊe Da odjednom meĊu nas doĊe?
Ponekad mi, samo od sebe, na um doĊe: Šta bi se desilo da se KaraĊorĊe
Da l bi nas u ovim prnjama, jao,
Dok je, sa ustanicima, vojevao pred Belom Stenom, Susreo sa Mocartom, Listom ili Betovenom?
Uopšte, kao potomke, prepoznao? Njegovo potomstvo danas pije Coca-Colu ispred Stambol-kapije,
Moţda ih ne bi napao, moţda bi poznao da U pitanju su uvaţena gospoda Koju, na putu od carstvujušĉeg grada Vijene, Valja bezbedno propustiti kraj Bele Stene...
A praunuk - muka ti da ga vidiš! Pita ga: ''W ho are you? Do you speak English?''
Cvili koĉnica, sikće kvaĉilo, U dva veka sve se izopaĉilo. A naopako je poĉelo još Dok se znalo ko je dobar, ko loš; Ni onda, naime, nisu dva loša Savladala hrabrog Miloša, Već Miloš i kum, mili roĊa, Smakoše, na spavanju KaraĊorĊa!
Pitam se, ipak, šta bi mislio o njima, Dok prolaze, u koĉijama i na konjima U mekim ĉizmama, s maramama oko vratova Jedan za drugim, u koloni, poput svatova?
A šta li bi Betoven, Betoven, Mocart, Mocart, List ili Brams o KaraĊorĊu mislili? I da li bi u nekom manu pokraj Morave Razmenili misli, poklone i pozdrave?
A kao bi se, tek, rumelijski paša Nusret Ukljuĉio u taj neverovatni susret? Valjda mu KaraĊorĊe ne bi pred gostima glavu smakao I poslao ga direktno u pakao?
Prošlost je lepa samo onda Kad se u nju spušta sonda. U toj prošlosti većina naroda Nije imala ni zahoda.
A i sam Voţd je - o yes, o yes! Na glavi nosio turski fes,
Pa se ne treba ĉuditi što mu praunuk U tuĊinu ode na kuluk!
Zar nije ĉudno da u istom trenutku ţive liĉnosti Koje izmeĊu sebe nemaju baš nikakve sliĉnosti? Brams bi vojevanje i mogao shvatiti, moţda, Ali mi sumljamo u muziĉko obrazovanje obrazovanje Voţda... Voţda... Koliko je tu isprednjaĉio Nemac, Nemac, koliko zaostao Sloven? Sloven? Gde stoji KaraĊorĊe, a gde je prema njemu, betoven? KaraĊorĊe je po Mišaru gonio hordiju, - i to koliku! Dok je Betoven, na miru, stvarao Heroiku.
Rat i mir, ţivot i umetnost, Zapad i Istok: Jaz svuda jednako dubok i podjednako širok. Kroz Povest jednu ide Andante, drugi Presto
Al na kraju će svi stići stići na isto mesto!
Brkovi tetka-Gospave
Romeo i Julija u braku
I mojoj tetka-Gospavi Dogodilo se, najzad, da se proslavi.
Jedan glupi porodiĉni spor je omeo Da se venĉaju Julija i Romeo.
U pedeset drugoj, sasvim malĉice, Izbiše joj, pod nosem, crne dlaĉice.
A šta bi bilo da im se nije mrzela rodbina,
Đavo ih baš na tom tom mestu istera! (Upoĉetku je liĉila na Hitlera).
I da im je brak potrajao dvadesetak godina? Jedno vreme bi se voleli, a posle bi
SvaĊali se i mirili, kako kad, po potrebi...
Odluĉi tetka da ih zatre, Pa kupi brijaĉ ljući od vatre,
Romeo bi se ugojio, a i Julija Postala bi punija i podbulija.
Brijala ih, šest puta na dan, Al oni pruţahu otpor gadan.
On bi se po gradu jadao kako ne ume
Da se izleĉi od išijasa i od reume,
Tetka nije znala da od brijaĉa Dlaka na ĉoveku samo jaĉa,,,
I izgledao bi popriliĉno gnusan Kad se uvali, posle ruĉka, u san,
I tako se u moje tetke
Pa zahrĉe, da se trese Verona,
Pojaviše brkovi gusti ko ĉetke...
Kao kad prolazi kamion od deset t ona.
Od uha do uha raspeti brci
(kamioni u Renesansi! I u Veroni, obaška! Ovo vam je prava šekspirovska omaška!)
Kakve nosi šoferi - Grci, Ilija Birĉanin, Stanoje Glavaš! Kad ih vidiš, ne moš da spavaš!
A Julija bi potajno suze ronila:
Potom je, u brkatosti, tako iskusnu
Mesišta - Ah, u šta sam se nekada
Italijani zaposliše u cirkusu,
zagledala, neiskusna i premlada!''
I iziĊe joj slika - stranica cela! U listu Corriere della Sera!
Stara netrpeljivost, nešto neprimetnija IzmeĊu Montenegija i Kapuletija,
Tako se, eto, tetka-Gospavi Dogodilo, najzad, da se proslavi!
Oţivela bi s udvostruĉenim silama U njegovoj ţuĉnoj kesi i njenim neţnim ţilama!
Dunja
Sad recite, šta je bolje: plamen ljubavi Koji se, moćan, do nebesa uspravi
Ko svetiljka koja tinja i kunja, mutnim se sjajem prelila dunja;
Za noć bukne i zgasne, ili Uredan ţivt, u kojem ti se ništa ne mili?
taj sjaj: sve meseĉine u nj se sliše, slaj, al i miris, jošte više, koji nas, uvek iznova, seća da negde - van zemlje - postoji sreća, i da smo, pre no što smo na zemlju pali, sve već videli i sve znali.
''Boţe, ovo nije ĉovek, nego gomila
Ograda na kraju Beograda
Dva sapuna
Na samom kraju beograda
U Prnjavoru
uzdiţe se stara ograda.
Prošlog juna
Zasuta asfaltom - oĉvrsla lavom -
Kupala se Dva sapuna.
a s druge strane obrasla travom.
Skinuli su košuljice od liskuna Za ogrado, u zreloj tuzi,
šumore ţuti kukuruzi. Ti kukuruzi u predgraĊu s vetrom se, u ponoć, nasamo naĊu,
I s police upali u pun lavor. Mogao je videti ceo Prnjavor Kako su se kupala ta dva sapuna.
Baš tada su glavu poĉeli da lupaju: Gde im pade na pamet da se kupaju?
javi se, u septembru, njiva cela hukom dalekih, pustih sela.
Dva mirisava sapuna bućnula u vodu, Ceo letnji dan se brĉkala i prala,
Taj ćuv nas podseti, neveselo,
A Prnjavorci nikako da odu
na detinjstvo, na rodno selo.
Dok ne saĉekaju kraj ceremonijala.
Hukne: njeva se naroguši, i blesnu stare zvezde u duši. Stojimo pokraj sivoga plota,
Kao bebe su se ticali i klicali
Dva sapuna golišava, dve jogunice, Jedan drugog po leĊima golicali A oĉi su zatvorili zatvorili - zbog zbog sapunice.
na granici izmeĊu dva ţivota. Lavor pun je mehurova, sapuni se ne vide Sa ove strane ograde: grad. Sa one: Srbija, i mesec mlad.
Još se ĉuje kako cikću, kako se cerakaju. Prošlo podne, dan prošao, veĉe ide A Prnjavorci ĉekaju li, ĉekaju... ĉekaju...
Sa ove: tramvaj i dva kioska.
Sa one: tišina, crna, seoska. Levo: blistaju Terazije. Desno: mrak sve do Male Azije.
U zlo doba razgrnuli sapunicu, postiĊeno Nagrnuli sa svih strana, i avlija beše puna, I videli ĉudo jedno neviĊeno U lavoru nije bilo ni jednog sapuna.
Ovde: noć, topla i kratka.
Uplašeni, stajali su satima pred vratima
Tamo: godine bez povratka.
I piljili u penu bezglasno, bezglasno...
Svi su oni bili viĉni mnogim zanatima Oj, Beograde, Beograde,
tuţno je stati kraj te ograde. I ĉuti to što u veĉnoj tuzi šuškaju zreli kukuruzi.
Al to im je i do danas ostalo nejasno.
Ovaj dečak zove se pepo Krsta
Razboleo se Pepo Krsta
Ovaj deĉak zove se Pepo Krsta. On stanuje stanuje u posledn poslednjoj joj ulici ulici u velikoj velikoj kamenoj kamenoj kući. kući. Njegov tata je dţambas kome su u jednoj j ednoj tuĉi
Razboleo se Pepo Krsta,
Jedne mraĉne noći kad su oblaci oblaci nanosili nanosili buru,
Odsekli pola uveta i dva prsta.
Zabolela ga glava, grudi, krsta, Dobio visoku temperaturu.
Ovaj tuţni deĉak zove se Krsta Pepo
Kod kreveta bdi mama; svetiljka drhti kroz tminu,
Od majke Lize i oca Hohohonda. Pa lepo.
I vetar, oko zidina, kao pas ljutit kevće. Došao i Dţon Hohohond, otpasao revolver, skinuo šeširĉinu Stao uz krevet veliki kao brdo, i poĉeo da trepće.
I šta onda? Zar ne vidite: deĉak je pogruţen, kao car Koga su prognali iz domovine, tako svirepo...
Prvi put se dţambas setio, da, eto, im a sina,
E, tu leţi cela stvar, To jest, tu je ono što nije lepo.
Pa iz kuhinje, gde su jela raznih vrsta,
Doneo šolju mleka, biskvita, mandarina, A drugom rukom (onom na kojoj nema dva prsta),
Dţon Dţon Hphp Hphphp hpnd nd izna iznad d sve svega ga voli voli da se napi napije je,, Kasno u noć se vraća, puca u nebo, viĉe. Kad doĊe pred kući - izvali pola kapije, A prestrašeni Pepo zadrhti kao ptiĉe. ptiĉe. Mama Mama Liz Liza a ga ga saĉ saĉek eka a na na spr sprat atu, u, tuţn tuţna a kao kao ruţ ruţa a U jesen, sa neţnim licem Đokonde, Skine mu blatnjave ĉizme, celog c elog ga razoruţa, I tih tiho o zap zapit ita: a: ''Do ''Dokl kle, e, o Dţ Dţone Hoh Hohoho ohonde nde?'' ?'' A Hohohond se mršti, ko da iz zemlje zemlje ĉupa sonde, I nikad ne kaţe
Paţ Paţljiv ljivo, o, kao kao kad kad veta vetarr dun dune e u obrv obrve e tra travi vi,, Pomilovao bolesnog deĉaka po glavi. Pogledao Krsta ĉistu, mirnu sobicu, I maminu plavu, iznošenu bluzu, I još još je spa spazzio na na Dţo Dţono novo vom m licu licu Nešto što je, moţda, liĉilo na suzu. Pa pon ponov ovo o za zaspao spao,, oz oznoje nojen n, kao kao sneg sneg kad kad oju ojuţţi, Sa neĉim toplim i vedrim ispod oĉnih kapaka, Zaţelevši da se to veĉe dobrote dobrote produţi Do kraja ţivota kroz ţivot svih deĉaka.
Ni ''dovde'' Ni ''donde''.
Krsta Pepo posle bolesti
Kod Kod drug rugih nije nije tako. ako. Svud vud lepš lepše e sun sunce gri grije, je, U svi svim m dru drugi gim m kuć kućam ama a bolj bolje e se ţivet ivetii moţ moţe. Eno, Dţim Huhuhind viski uopšte ne pije, Ima dućan prepun sedlarske koţe,
Dva Dva mese meseca ca Pep Pepo leţ leţao u krev krevet etu. u. I jutr jutros os išet išetao ao na sneg sneg gde gde se svet svetlo lost st ko sreb srebro ro toĉi toĉi.. Sunce blešti po drveću, po celom belom svetu. Mleĉni zimski zraci zaslepljuju mu oĉi.
Svoje sinove mazi i nikada ih ne bije.
Ţivot Krste Pepe zato je prepun bola... Sam, Sam, u kam kamen enoj oj kući kući,, on on ne ne zna zna za dru druga gars rstv tvo. o. Gledajte ga: liĉi na cara bez prestola Kome su varvari oteli deĉje carstvo.
Razmišlja deĉak o suncu kao o lepoj priĉi. Koja se dugo prenoci i kroz sećanja mnoţi; Na mang mangup upsk sku u fur furun unu u sun sunce ce liĉi liĉi.. Stalno gori, a niko ga ne loţi. Dţon Hohohond je otišao na vašar konja, u pravcu Dţordţije. Mama, pored prozora, plete i nešto pevuši... Uopšte, kad je Dţon na putu, sve je ĉistije i radosnije. I mirno, ko rublje na konopcu koje k oje se pospano suši. U vrtu, grana granu od snega, neţno briše. A dvorište je tako tako svetlo i belo... belo... I sve mu nekako ĉudno, sveţe miriše. Onako...onako...kao tek sašiveno odelo.
Kako spavaju tramvaji
Noć kad odmakne, Kad tek poneka sijalica ko zlatna kruška zasjaji, I vakom na srcu kad odlakne
Šta rade rade tada tada tramvaji? U noći toplog gradskog meseca video sam ih kao su spavali, Na neki veliki internat podsećao je depo; Nisu se mnogo raspoznavali,
U dvorištu su šumele grane kao nebo, beskrajno, lepo. Noć kad se spusti bez zvonjave i vike Kako spavaju tramvaji u svom stosobnom stanu?
Imaju li moţda neke rušne navije? Leţu li na levu ili desnu stranu? Na levu stranu stranu poĉinak nije zdrav Na desnu ne mogu da se okrenu, jer je u spavaoni tesno.
Na leĊa - ţulja trola. Tramvaj spava prav, prav, Na toĉkovima, dakle, ni levo, ni desno. Treperi svetlost - crvena magla noći, tek ako ponegde odjeknu na cipelama Ċonovi. Tramvaji spavaju u vandrednoj samoći Spokojni, kao krave, i dobri, kao slonovi.
Sedmica, još topla od putnika sa ţeljezniĉke stanice, Dvojka, obnevidela od neprestanog kruţenja, Ĉetvorka, ljubav izmeĊu grada i Ĉukarice, Kako je prijatna noć kratkog tramvajskog druţenja! Desetka, ponosita, - fudbaler kad nastupa,
Devetka, svetlost Voţdovca kad tamo nestane struje; Trojka, što se svakog jutra negde u Košutnjaku okupa, Kroz njihove otvorene uši sad blagi vetrići huje. Soavaju, na nogama. Samo im ĉistaĉica ĉisti Uši, pere im zube, da beli nikad ne trunu. Sutra, svi moraju biti primereno uredni i ĉisti Pre nego što u grad ko velika vojska grunu. Trepere sijalice ko tihi pozdravi u noći. Stabla su iznutra topla, i sve su hladne brave.
Tramvaji spavaju u neutešnoj samoći Veliki, kao slonovi, i dobri, kao krave.
Noć kad duboko odmakne, Kad tek poneka sijalica ko zlatna kruška zasjaji I svakom na srcu teret dana odlakne,
Eto šta rade tramvaji.
Branko Ćopić Mala moja iz Bosanske Krupe
Na obali Une
Bilo mi je dvanaest godina,
Uno modra, biseru Bihaća,
prvi put sam sišao do grada
kraj tebe sam novo gnijezdo svio,
iz mog sela, tihog i dalekog, kad susretoh tebe iznenada.
u kopnici Ċaĉkog internata,
Eh, djeĉaĉke uspomene glupe!
kad sam svoje selo ostavio. Pokraj tebe, u sutone rane,
Mala moja iz Bosanske Krupe!
mislio sam na moje Hašane.
Jesi li me spazila il' nisi,
Moţda pamtiš moje suze davne u svilenom predveĉerju mlakom, kada su me u dvorištu škole
zbunjenog seoskog Ċaka, svjtlokosog i oĉiju plavih, u oklopu novih opanaka, kako zija u izloge skupe? Mala moja iz Bosanske Krupe!
i mislio na moje Hašane.
Naišla si kao lak oblaĉak,
Na obali, u vrbiku gustom,
tvoj me pogled za tren obeznani,
traţio sam osame i mira i gledao jedne oĉi drage
zaboravih ime i oĉinstvo, kako mi se zovu ukućani. Iznevjerih poput sablje tupe. Mala moja iz Bosanske Krupe! Tekli tako gimnazijski dani, uspomena na te ne ocvala,
sa podsmijehom nazvali seljakom. Nizao sam nevesele dane
izgubljene u dnu tvoga vira. Utopljen u snove zlatotkane
vodio sam svate u Hašane. Jednog jutra, sveĉan i uzbuĊen, na obali, kraj vira zelenca,
modra Una u proljetne noći tvoje mi je ime šaputala. Lebdjela si ispred Ċaĉke klupe,
svoju sjetnu pjesmicu prvenca. Krenuh svijetom u dalji neznane
mala moja iz Bosanske Krupe!
i ponesoh u srcu Hašane.
Brzo minu naše Ċakovanje,
Osta tako, Uni poklonjena, prva pjesma, moja prva tajna, i u srce preseli se kradom,
lagan leptir sa krilima zlatnim,
ipak tebe u srcu saĉuvah
izmucah ti, prvom slušaocu,
mala moja iz Bosanske Krupe?
Uno moja, pjesmo zaviĉajna. Idem svijetom na ĉetiri strane, slušam Unu i vidim Hašane.
Sad je kasno, već mi kosa sjedi, gledam Unu, ćuti kao nijema,
Otad, evo, minu pola vijeka, sve sporije otkucaje brojim,
zalud lutam ulicama znanim,
iskri inje, primiĉe se veĉe,
sve je pusto, tebe više nema.
a ja opet pokraj Une stojim. Prebrojavam po potopljene dane
kroz sve bure u danima ratnim.
Ta sjećanja mogu l' da se kupe,
Ej, godine, nemjerljive, skupe! Zbogom, mala, iz Bosanske Krupe!
i vraćam se u moje Hašane.
Proljeće
Rastanak
Preko noći proljeće nam doĊe, njegovi su vedri putokazi. Nebom plovi, ogleda se Unom lagan oblak, jagnje sviloruno.
Tamo amo, s dvojke na ĉetvorku, varakaš se, a djetinjstvo mine, prevari te Una ĉobanica, odnese ti ĉetiri godine. Opraštaj se s pustopašnom braćom, pozdravljaj se zauvijek s Bihaćom.
Zato li se bratiji ne spava u zamukloj sobi internata,
Zamukoše sobe internata i u njima smisalice Ċaĉke,
naše stroge krevete vojniĉke
osta pusta cesta za Pritoku
potopila tuga nepoznata. Sam i sjetan, lutao bih gradom i kraj Une zaplakao kradom.
gdje smo krali orahe seljaĉke. Osta Murat, poslastiĉar stari i njegovi kolaĉi ''brdari''.
Pred oĉi ti rodno selo doĊe,
A drugovi! Kome prvo prići, dok okolo spomenari kruţe? Tihim glasom jedva progrgućeš: ''Daj mi šapu. DoviĊenja, druţe!'' Okreneš se, dok suze uminu, stariji se ĉiniš za godinu.
pored Une uz vrbike lazi,
bijele trešnje, blistavi Ċerdani,
brat i sestra, zabrinuta majka, a odnekle, iz podvodne ravni, oglasi se vrbova svirajka.
Vjerni Šarov, lagano, u tami, sklupĉa ti se udno nogu samih. U te dane kod nas mjesta mena
za uĉenje, istoriju, brojke,
A sa kim se pozdravljati pozdravljati neću? Zašto mi se oĉi rosom pune?
nasele nam srca putovanja, Indijalnci, podvizi, djevojke.
Osta Zora, moja ljubav tajna,
Jedan pogled Zorinih oĉiju zamraĉi mi cijelu gimnaziju.
I tamo sam lunjao, oprezan, zbunjen, trapav, kao da sam vezan.
Oko srca raste barikada,
Ĉesto sam joj pisao zadatke, šaputao tablicu mnoţenja,
u kućici, s druge strane Une.
zarobljen sam, ne mogu da dišem, pa se pera, poput koplja, mašam i, zanesen, prvu pjesmu pišem.
osjećah se kao mladoţenja.
Stih iznikne, iza njega Zora, bez nje nama pravog odgovora.
Sanjao sam o njenome liku pokraj Une, skriven u vrbiku.
Zurim tako, izgubljen, beznadno, a ne vidim, oko mene, krugom,
Odoh kroz noć, punu kreketanja (ţabe su me pratile u horu!) i na zidu, blizu kuće njene,
kako šapat podrugljivi raste:
zapisao sam: ''Branko voli Zoru...''
''Pogledajte, kantar ga ubio,
I danas me uvijek boli duša, kad se gdjegod javi kreketuša.
u veĉernje dalji maslinaste,
evo nam se Ćopan zaljubio!''
BOLESNIK NA TRI SPRATA
OGLASI '' UMSKIH NOVINA'' OGLASI ''KUPUSNOG LISTA''
a kad bi me milo pogledala,
Dobrica Erić (odlomci iz poeme Vašar u Topoli) Lepa je mala varoš Topola Zvoni, zvoni muljanje groţĊazvono na volu: kroz varoš jure Hej, svi na vašar potoci vina...
veze li veze.
Ja te tri sata
I što se toĉak brţe okreće, baka sve više trepti od sreće.
ĉekam kod kola, a ti mi jašeš tog Ċavola!
i biva vašar: Sve ţivo krene sa svih salaša,
leti i misli
Popucaše
da svi njoj kliĉu
od Rudnika pa do Rogotau prestonicu
na svoga ĉiĉu.
trube od pleha i zaceni se narod od smeha.
u Topolu! E, u to doba Lepa je mala
varoš topola: Sto kuća, pošta, hotel i škola. Dom zdravlja, pekara,
sud, tri dućana i oko pet - šest malih kafana. Bioskop i kiosk
srpskih ĉokota!
i više ništa. E ima, vala,
''Što mi je lepo kad zaţmurim... Reko je: Idi,
Baka na ringišpilu
kraj vašarišta, crkva na oplencu
pa zaboravlja
Zveĉe dukati i šušti svila na poljanĉetu kod ringišpila.
ali poţuri. Uh, neće valjda, lanĉina pući! Poţuri, veli, idemo kući. Kakvoj kući,
Baka se izbeĉi: ''Joj, stoj! Moj Stevo! Spasavaj, sveta Paraskevo!''
RasrĊen ĉiĉica psuje i preti i udara je kad god proleti.
još nešto: ĉesma.
Tu se od dece
Ali kakva bi
ne moţe prići.
to bila ĉesma-
Tu su devojke
da tu, gde samo vino se pije, pominje stenu
i mladići. Tu je sve što
lepo, nek ĉeka. Ceo mi ţivot proĊe kod koza.
nije u ljuljci,
Nek mi se jednom
što vodu lije.
pa ĉak i ţene i ĉoveĉuljci. Svi što ne drţe
duša navoza.
Popucaše
Letim isto
baki trpila: ''Zar sam te zato prala, krpila.'' Pa ciknu: Stevo,
Svi ljudi iz Topole
svoju varoš
vinske zdravice bruje oko te
hvale i vole.
ĉudne spravice.
Sad se tu kuće moderne grade: Rastu u nebo
šarene zgrade. A oko Topole selajci sade
i gaje ĉuvene vinograde.
ko dobro groţĊe i vino voli-
nek zida kuću u Topoli! Na vrh Oplenca,
sav od gvoţĊa, postoji muljaĉ veći od mlina, i kada poĉne
neka, neka... Kad mi je ovako
Neću da silazim dok imam para!''
Oţari, stari! Al' ĉiĉa ĉetka! Zvizni ga torbom po glavi, tetka!
nesrećo jedna! Zveĉe dukati i šušti svila. ringišpila.
Baci tu motku, narod nas gleda! Onog mi sunca i onog zraka:
na ringišpilu.
Plamte trobojke,
ĉim siĊem - idem
Prvo je baku bilo strah malo. Sve se oko nje uskovitlalo Bilo je bar trista sunaca, dvesta Topola, sto oplenaca. dvesta Topola, sto oplenaca. Ali taj strah
grme trubaĉi. Kliĉu u zraku srećni letaĉi.
za razvod braka.
Jedna baka s torbom u krilu sat je letela
brzo izĉeze. sad krug za krugom
Bruji svet oko
Neki ĉiĉica
Ohooo! Z'ustavi!
teraj još malo! raspali, ĉile!
krakat ko roda probi se kroz
Dosta, budalo!
obruĉ naroda. Zakloni oĉi
Sve ţivo kao
od sunca kapom, pa baku s torbom
raspali štapom:
da dobi krila, zgrte se oko
ringišpila...
Teče reka, kriva Drina Teĉe reka, kriva Drina teĉe nešto neobiĉno: imam Oca, ima Sina
pa kad god njih dva zarate ja ispadnem glavni krivac.
samo nemam sebe liĉno.
Po ceo dan krivu Drinu ispravljamo sve po koncu:
moj Otac još kuću nosi na plećima, snaţan, ĉio
do podne sam kriv svom Sinu od podne do mraka Ocu.
Poljubac
Od svega što se u glavi krije od vih ĉuda što se tu mnoţe Poljubac je najdivnije
ĉudo što ti se desiti moţe. Kad se, kruţeći ovim svemirom
a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oţenio. Mada mi se oni ĉude ja sad prosto ne znam znam šta sam: Sin mi ne da sin da budem Otac ne da otac da sam.
ako nešto skrešem Sinu moj Otac po kući sruši ako nešto skrešem Ocu moj Sin se sav naroguši. naroguši. Pomazim li svoga Sina
bezbrojnih srca, putanjom dugom Dva srca ozare istim nemirom i oglednu se jedno u drugom Tada i glave malo zastanu s krunicama od rosnog klasja
Otac tuţno skupi bore A usnice se sretnu i planu
Sam izmeĊu njih dvojice ukipim se kao proštac: znam da sam od nas trojice samo ja i sin i otac. Pa ko ne bi bio strina kad ti neko stalno kvoca:
ta ti se već plašiš Sina te ti se još plašiš Oca!
potapšem li svoga Oca
plamiĉkom poljupca što svet obasja.
Sin puca od ljubomore.
Tako kidam svoje ţivce ĉas zbog Oca, ĉas zbog Sina a izmeĊu nas trojice teĉe reka, kriva Drina...
I tako kroz dva tela poteĉe svetlost što stvara novu planetu Jer poljubac je, kao što reĉe pesnik, najlepši susret na svetu! Moja kći
Princeza
Maslaĉak bi Nije Otac grudva snega
pa da gaĊneš sa njom svraku ja se i sad plašim njega
Lepa princeza Cica, iz Grivca, srete na balu mladoga princa.
pred njom kleko kad se ona
poljem šeta!
a Sin mene ni za dlaku. Otac je zaboravio da sin biti nije lako
Sin još otac nije bio pa misli: to moţe svako! Nije ni Sin grudva snega
I zaljubi se Cica u princa. I zaljubi se i princ u Cicu. I onda njena majka - carica donese prekrasnu
venĉanicu...
ni lutka iz zabavišta i reĉe Cici drhturim ja i od njega
s rosom u oko:
moj Otac od mene - ništa.
Ustani, kćeri, da pustiš stoku!
Moj Sin toboţ zna karate a Otac je stari ţivac
ja sve strepim da je neko ne ubere mesto cveta!
Desanka Maksimović Raduj se, raduj se, dete
Ko hoće da doživi čudo
Đačko srce
Raduj se, raduj se, dete, u svetu svakog trenutka lepota neka se rodi,
Ko hoće da doţivi ĉudo
Poznavala sam kolegu nekog,
m or ora im at ati srce nevino kao mleko,
cenio je Ċake vrlo strogo, gonio ih da vredno uĉe,
ĉas cvet crven u šumi, ĉas odblesak na vodi.
ne sme biti uobraţenko
pa ga nisu voleli mnogo.
jer takvu stvoru
Šta je siromah mog'o!
doţiveti ĉudo je teško.
Peticama nije hteo
U svetu svakog trenutka poneka radost zablista, sad polet u srcu mladu, sad rosa na dlanu lista. U svetu svakog trenutka
istina se poneka traţi, sad putokaz u budućnost, sad zvezda nebu na straţi. U svetu svakog trenutka toplota neka nas zagreje,
ĉas materinske su ruke, ĉas u rodnom kraju streje, Raduj se, raduj se, dete!
Bliži se, bliži leto Bliţi se, bliţi leto; u duši ga već slutim.
da kupuje ljubav Ċaka, Ko hoće detinu radost da naĊe mora umeti da oprosti
onom ko ko mu mu po podmeće kl klopke i za zamke, ke, i one će se pretvoriti iu koĉije i laĊe i u sanke.
Ko hoće da doţivi ĉudo mora se radovati kao laste, mora mu biti dato
podnosio je da mu daju imena svakojaka:
kro krokodil i aţdaja, tvrdica i cepidlaka. Jedanput usred zime profesor se razboli stari
i novi u razred doĊe što nije traţio ime svakoga vojskovoĊe ni godinu svakoga rata,
da moţe i zaplakati obilato i kad do deĉaka već odraste.
što je puštao da svako pod klupom što hoće barata,
Ko hoće da doţivi ĉuda
da gurka druga u rame, da muve po prozoru hvata,
mora verovati da ona postoje u svetu svuda,
dok on tumaĉi moţda vaţnu bitku kod Zame.
da pokraj zvezda što ih vidimo i nevidljive zvezde se roje.
a Ċaci poĉeše, ipak, da ĉeznu za profesorom starim,
Mora verovati meĊ glasovima koji dopiru do našeg uha u tiho veĉe da ih još isto toliko ima,
postao im je odnekud mio,
da i pesma za koju nemamo sluha,
bilo im ga svima ţao, nauĉili sve redom stvari što im je zahtevao dok je meĊu njima bio.
''Bliţi se, bliţi leto.'' Bliţi se, bliţi leto.
svaki ĉas ukraj nas proteĉe.
Nedeljom mu u bolnicu
Pomalja usne rujne u bulkama crvenim.
Ko hoće da doţivi ĉudo
Mirišu livade bujne i polja i šumarci
ne sme kamenom ptice da tuĉe, jer od dvoraca gde ĉudo spava ta neţna bića ĉuvaju kljuĉe.
Pomalja zlatnu kosu
u zrelim njivama ţutim. Zrikavci su mi rekli koje u putu sretoh:
koje u putu sretoh:
''Bliţi se, bliţi leto.''
ne sme zgaziti mrava,
išla povorka prava, i molila ga da ih, još tamo, redom ispreslišava, da im se, ĉimozdravi, vrati. Bonapartom, Petrom Velikim
od milošte ga zvali, a novom nadimak dali:
Laţni car Šćepan mali. Bliţi se, bliţi leto. Kao sjajna carska kruna zlatna mu svetluca kosa rumenih svitaca puna. Svi su mi oni rekli kad ih u putu sretoh:
''Bliţi se, bliţi leto.''
Aprilska vožnja kroz Vojvodinu
Vožnja
Po Vojvodini se roje zelene pĉele, ljubiĉasta zasipaju oranja, dave se u vodama Tamiša i Begeja
Vozimo se. Pokraj puta razasuta
i hvataju se o mostove i skele,
uzleću s plota i toĉku sa paoca i kolovozu sa srebrnih leja.
Nikad kad od odjed jednom ne ne vi videh to toliko pĉela, na njive što s još sinoć bile smeĊe pala su krilca crvena i bela, a iz slomljenoga u ogradi koca zeleni i modri rojevi se viju.
Proturim li glavu na prolećni vetar, lice na njemu glogom mi procveta.
Po Vojvodini seroje mlade pĉele,
ali mi beše ţao. Udarih šumom levo kroz duboku ĉestu sveţu: ko zna šta je pauk snivo dokle je pleo mreţu; i on on je je mo moţda sr srce
Ko potoci posle bure konji jure,
u tanane niti preo,
Vrh potoka i šipraga
u mreţu ga stvorio svega.
topla, blaga
Obazrem se još jednom
veĉer pada. Vozimo se. Sanja cveće: misri sleće
iza granja na njega, i vidim kako i on za mnom se obazreo.
sela leţe. lete, beţe.
sa livada.
kao deteline list su im krioca,
Gle, seoske kuće bele
uvlaĉe mi se u nedra, u pazuha, i zuje oko snova i oko sluha.
Nepoznata ptica
Nigde nema više granĉice gole; pruţim li ruku kroz k roz prozor, istog trena roj proleĉni sa zukom na nju seda
kao strele tek prolete. Pored puta stabla vita,
Jesenas u zabranu,
šiblje, ţita,
dok šuma podne ĉeka,
lete, lete.
i sva olista kao prut topole; naglem li se iz zahuktala voza, kosa mi namah postane zelena, o trepavice se nahvata zelena rosa.
Po Vojvodini se rasule svetle pĉele,
pticu sam nepoznatu spazila izdaleka. Po lisnom jesenjem zlatu hodala je kao i ja i zastajala smesta
krioca su im sitna kao u prosa;
ĉim sunca leptirak ţuti
kao ţive,
dignem li oĉi nebu, tamo leţi
na smetu bukovom zasija,
zvezde male.
neskupljen beo otkos do otkosa.
ĉim list se s grane uputi. Posle bi prhnula do mesta, kao da svesno bira,
Gle, poĉinju i svetlaci, leta znaci, da se pale, i iz magle trepte sive
Po beskrajno neţnom, mekom
Paukovo delo
gde smetovi se šarene kao prolećna leja,
i dalekom nebu plavom nesmejani mesec bludi,
Slušam ptiĉije reĉi koraĉajući kroz šumu
gde se potoci pene, gde pauk zvezdu plete
što na ljudi liĉi glavu.
uskom kozjom putanjom sve strmijom i tanjom,
izmeĊu ţbuna ibuna.
kad paukova reţa put mi najednom prepreĉi. Sred mreţe raskoraĉen
nije to bila ţuna, niti sestra detlića, niti crvendać stari, ali je volela šumu.
pauk gazdinski stao kao seljak na njivi koju je uzorao. Mogla sam pokretom ruku zderati to pletivo, svu paukovu muku
smrsiti u klupĉe sivo,
Nije to bila kreja,
Vozimo se. Pokraj puta razasuta
sela leţe. Ko potoci posle bure konji jure,
lete, beţe. I ja se dobro zbunih
od ĉudnoga otkrića: da se i njoj i meni
sviĊaju iste stvari.
Jovan Jovanović Zmaj Mali Jova
Materina maza
Pačja škola
Ala mi je to divota kad se ko okupa!
Malo Jova jedio jedio se
Ima dete u selu, ime mu je Laza,
Što se ne bi k upali,
popeo se na stolicu pa se visok hvali.
''Jste l' ĉuli, kumo, Verujte, bez šale Otvara se škola Za paĉiće male.''
Kupanje
voda nije skupa.
što je tako mali;
al' ga zovu drukĉije materina maza.
Moramo se kupati,
Jedio se mali Jova
prljavštinu stresti, neĉistoća privlaĉi rĊu i bolesti.
što nema brkova;
Kad sva deca ustanu, on i onda spava,
nagario nausnice:
kad kad mu kaţ kaţu: Ustan stanii!
''Sad sam ĉika Jova! ''
njega ''boli g'ava''.
Zato j' majka spremila vodu, ali mlaku, zato je okupala svoga malog Laku.
Mali Jova silom htede
Kad ustane, ne ume
Svi šaĉići došli,
da je ĉovek stari,
da se sam obuĉe,
pa metnuo preko nosa
ne sme da se umije,
Na skamijam' stoje; Stari patak metn'o
neke naoĉari.
ište vode vruće.
Naoĉare svoje.
A sad veli: ''Cicu ''Cicu mi
Od kudelje napravio napravio dugu sedu bradu, a ogrno dedin prsluk da ga ne poznadu.
Kad ga ţulji cipela, on cipelu tuĉe, tad ga ruka zaboli,
Sve ih je upis'o U katalog, male, Pa ih je proziv'o
pa onda jauĉe.
Verujte, bez šale.
puštati ne smete, jer će mislit da je sir, poješće mi dete.00
Tako je i bilo,
Verujte, bez šale Otvo Otvori rilla s' škol škola a Za paĉiće male.
Kucovu je slobodno, nek se zaigrava;
P' onda reĉe: ''Poĉ mi dajte
Kad mu dadu jabuku,
vi, koji ste mali! ''
on će Laku ĉuvati
A drugovi kad videše,
on bi hteo šljiva, kad mu pruţe pogaĉu,
Pa se onda šet'o S ozbiljnošću krutom; Uĉio ih, uĉio
kad legne da spava.
svi ga ismejali.
onda bi koljiva.
I knjigom i prutom.
Mali Jova pokunji pokunji se od srama i stida; a evo ti starog dede, pa mu prsluk skida:
Kad se malo ogrebe, ogrebe,
Uĉio ih, uĉio
plaĉe i zapeva: ''Jao, jao, pomagaj,
Od srede do petka, Al' se nisu odmakli
izić će mi c'eva!''
Dalje od poĉetka.
''Dole, Jovo, sa stolice,
Nije bilo uspeha
Ništa više ne nauĉi Paĉurlija ta, Nego što je i pre znala:
A stariji, Andreja,
on se većem svuko što ga već ne kupaju, ĉisto bi se tuko. Ĉekaj, ĉekaj, andreja, dok obrišu Laku, ti ćeš onda dobiti
skidaj naoĉari,
drugu vodu mlaku.
ti još nisi stari!
Kad je suvo, zamesi blata pa se kalja, kad ga mati pokara, legne pa se valja.
Laka Laka će se u kol kolevci vci
Svašt vašta a ima ima svoj voje vre vreme me,, onda lepo liĉi, što j' od boga kome dato, nek se time diĉi! '
Kad mu uspu tarane, on bi jeo riba, kad se riba najede, tad ga ''boli tiba''.
topiti u slasti,
a što bude snevao neće nikom kaz'ti.
utri brke, skini bradu,
Pa zato ga ne zovu po imenu: Laza,
većem jadno, ţalosno: Materina maza!
Uĉiteljskom trudu, Cela muka njegova Ostade zaludu.
Ga, ga, ga, ga, ga!
Zimska idila
Pura-Moca
Ded i unuk
Zima, zima - e, pa šta je,
Evo, deco, to je onaj Pura-Moca,
ako j' zima, nije lav! Zima, zima - pa neka je, ne boji se ko je zdrav!
Što je većem triput beţao od oca! Lolastije lole nema ispod neba:
Uzo deda svog unuka Metn'o ga na krilo. Pa uz gusle pevao mu
Pojeo je više batina neg' hleba.
Što je negda bilo
Hajd napolje momak ko je, tamo veje krupan sneg,
vi'š en' onde navejo je ĉita ĉitavv bed bedem em,, ĉit ĉitav av breg breg.. A šta moţe zima meni, šlta šlta mi mi moţe moţe,, šta šta mi sme? sme? Nek mi mi nosić sić pocr pocrvveni eni,
U ĉkolu ga slali, u školi je spav'o A kad nije spav'o, bolje da je spav'o. Skamlije je sek'o, nogama je lup'o,
Il' Il' je je muv muve e hva hvat't'o o pa pa im im kri krila la ĉup' ĉup'o. o. Kreĉio je pero, propise je der'o Knjige nije ĉuv'o ĉuv'o već se njima gruv'o. gruv'o. Nede Nedeljljom om je je beţ beţ'o 'o od boţi boţije jeg g hra hrama ma,, U porti orti se tuk' tuk'o o sa alv alvadţ adţijama jama..
sad ćemo zagrejati ĉuĉni samo na taj led! Gle sa sad ţi ţive ţe ţeleznice to je trka, to je let! zbogom, ptice krilatice,
I unuku svome reĉe Da gusle celiva Dete gusle celivalo;
Kad Kad se se već većem em mnog mnogo o pok pokrh rhal alo o šta štapa pa,,
P' onda pita ţivo: ''Je ''Je li deda deda,, zaš zašto to sam sam ja ja
(A kol'ko je bilo, nema ni hesapa)
Te gusle celiv'o?''
Tad Tad uĉi uĉitel telj re reĉe: ĉe: ''''Eno, no, si sinko, ko, vra vrata ta,, Kad za školu nisi, uĉ uĉi bar za zanata! '
''Ti T i ne shvat hvata aš Srp Srpĉe ĉe mal malo!
eto to je, to je sve! Seka Zorko, nemoj stati; tvoj nek bude prvi red;
Pevao mu srpski slavu I srpke junake Pevao mu ljute bitke Muke svakojake. Dedi oko zablistalo Pa suzu proliva,
Mi stariji znamo!
He, ''zanat je zlatan'' (onom kom je mio),
Kad dorasteš, kad razmisliš Kaz'će ti se samo!
Ali Mo Moca ni nije ba baš ni ni za za št šta bi bio, To jest on je bio i krojaĉ i brica, Ali nigde duţe od pet nedeljica. nedeljica.
Dete i baka
naš je sada ceo svet! Iz nosa nam para liţe, hajd hajd u go goste ste ko ko je je zv zvan
a Campa nas jedva stiţe
Na pos's se duri, a na zlo se ţuri,
Bako, ko, st stara bako, ba babušĉice mila,
Na ba batine sv svik'o k'o ka kao nj njegov ni niko. ko. Koji god ga ga ma majsto jstorr pr primi imio po pod kri krillo, Taj je brzo rek'o: Aratost te bilo!
Jesi l'l' i ti bako kad kadgod ma mala, ml mlada bi bila?
tika-taka, ''ajzliban! ''
Srce dečje Kakvo treba ovog sveta Da je srce u deteta?
Kao Kao ljil jiljan jan nek' je ĉisto isto,, Kao rosa nek' je bistro, K'o ljubica nek' je smerno, K'o zrcalo nek' je verno.
Jesi l' mogla kadgod ispraviti leĊa= Je l' i tvoja kosa bila kadgod smeĊa? Je l' i tvoja halja bila kadgod kratka?
Tako j' sada post'o od zanata lola (Ota (Otac c mu mu je svis svisnu nuo o od od tug tuge e i bola bola). ). Skita se i lunja, prolaze mu dani,
Ţalosna mu majka, što dembela hrani! Zapali cigaru, a šešir naheri, Oĉi mu podmukle ka u kakve zveri Traţ Traţii druš društv tvo o loše, še, da da se koc kockat kat mo moţe; Savet ni ni da da ĉi ĉije, - već la laţe i psuje, Oh, Oh, saĉu saĉuva vajj boţ boţe, e, ĉist ĉisto o ne ne sme smem m kaz' kaz' ti Potraje li tako, taj će još i krasti...
Nek' je sveţe kao vrelo, Nek' je ĉilo i veselo K'o ptica na grani, kao da se kani
Pozdrav deci
Svakog ĉasa u raj s' dići, Zdruţiti se s anĊelĉići!
Dete i leptir
Gaša
Je l0 i tebe k ogod zvao: ''Dušo moja slatka?'' Je l0 iteb itebii kog kogod od kadg kadgod od 'vak 'vaku u lut lutku ku dao? dao?
Valjda se skrhala, pa ti je sad ţao! Ta zar mora, mora, bako, ostareti ostareti svako?
Hoću l' i j bako, ostareti tako? Moram li zar i ja biti tako seda?
Tako Tako smeţ meţuran urana, a, zgure guren na i bleda eda? Pa za zar to tome nema ba baš ni nikakv kakva a le leka? Zar Zar se to ne moţe moţe ţive ţivetiti dove doveka ka? ?
Gvido Tartalja Jelen Rogovi u jelena kao da su grane;
samo što ne raĊaju kruške i banane. A kada bi raĊali šljivu soĉnu, plavu, al' bismo se jelenu popeli na glavu.
Moji drugovi jezike lome kada govore o bratu mome, to jest o zvanju brata moga otorinolaringologa. Neki od njih imaju brata
uĉitelja, advokata, inţinjera,
I već leti, vija, skita. Koga vidi, svak se pita
šta će s njim na kraju bit'. Kaţu: ''Ovo više nije dedin šešir, ko ranije, nego dedin - satelit.'' 7. Opet vetar duva, opet vetar svira.
Paun
radio-montera, novinara, zubnog lekara
Na ulici trĉe ĉetiri šešira.
Rep mu velik, mozak mali,
i šta znam koga,
pa se moţda s pravom
al' nemaju brata otorinolaringologa.
Dedin je najbrţi: ĉistinu ne bira.
paun svojim repom hvali a ne svojom glavom.
Ostavlja za sobom
druga tri šešira. I ponavljam: otorinolaringologa!
Nekakvi deĉaci (mora da su Ċaci bar osnovne škole!) šarali po zidu
Dedin šešir i vetar
Mora biti brţi od drugih šešira, kada dedin šešir najviše - trenira.
2. Vetar duva. Vetar svira.
Ĉim se vetar javi, već nije na glavi.
slike i - parole.
Osta deda bez šešira.
Kućni zid je ceo
Dedin šešir nov
39. Vetar duva silno, besno,
sad od krede beo. Perica to vide pa je sav ''nerviran''. (Zar bi iko mogao da ostane miran?!)
polete na krov.
i od besa ne zna šta bi.
Zid sve trpi
Al' na krovu sedi maĉe, pa udari šapom jaĉe. Vrati šešir dedi
Na susednom zidu
i osta da sedi.
on ugljenom naţvrlja bez predaha, ţurno: NE ŠARAJ PO ZIDU!
6.
TO JE NEKULTURNO.
sve mu usko. Sve mu tesno. Duva, grabi, nosi, grabi.
Danas deda nikud neće. Baš mu nije do izlaska. Papuĉe na noge meće i sa bakom lepo ćaska.
Pod severcem lišće dršće. deda šešir steţe ĉvršće
Što bi vetru bio sada dedim šešir zgodna meta!
da ne bude vetru plen.
Nije nego! I ne pada
na um dedi da se šeta. Moj stariji brat Mnogo sam ponosan na brata svoga otorinolaringologa.
Al' se šešir uortaĉi s vetrom pa je triput jaĉi i pobegne u taj tren.
Izvuk'o iz ormara
šešir, pa sad ĉitav sat s njim na glavi, za prozorom sedi - vetru u inat...
Dušan Radović Deca vole
Poziv
Deca vole ĉudne stvari kao što su odţaĉari, kao što su koĉniĉari, kao što su, kao što su...
Poštovana deco! Ovaj divni, ovaj strašni brod zove se
Deca vole slatke stvari
kao što su sutlijaši, kao što su grilijaši, kao što su, kao što su... Deca vole smešne reĉi kao što su papadaći, kao što su sumareni, kao što su, kao što su...
SANGLBANGLTINGLTANGLROD! Kapetan mu je Hristoforijusa Kolumbusa unuk ili neki malo dalji rod. Ministarstvo mornarice naredilo je: Za mornara na taj divan brod mogu da prime samo onog ko mu brzo izgovori ime.
I onda taj moţe da se penje na katarku, da plovi smelo za Afriku ţarku; moţe da puši lulu koliko hoće, da jede banane i drugo havajsko voće i da se pravi vaţan kao neki Kapetan Kuk! Tužna pesma
Da li mi verujete
Umivao se jedan deĉko svakoga dana, bez prestanka,
pa su mu uši rasle, porasle, pa mu je koţa postala taka. Da li mi verujete? Majka je stalno vikala ''dosta''! al' on je hteo, on je hteo... Umivao se svakog dana pa se odjednom razboleo. Da li mi verujete?
Došao jedan lekar strog pa kaţe: Tako mi prsluka mog, voda je kriva, zabranjujem mu da se umiva! Da li mi verujete?
Ţivela jedna gospoĊa Klara ĉudna i stara, vrlo stara... i nije imala ni mamu, ni tatu nikoga, nikog svog na svetu.
GospoĊa Klara je šest maĉaka ĉuvala na jastucima od ţute svile. Mašne im je krojila, mleko kuvala pa su site i srećne bile belih maĉaka šest. A kad je umrla gospoĊa Klara, Klara, ĉudna i stara, vrlo stara, jastuke od ţute svile niko nije prao, na doruĉak niko nije zvao, a loviti miševe niko nije znao! Tuţne su, tuţne i gladne bile, zaspale su na jastucima od ţute svile i nikada se
ah, nikada se više nisu probudile belih maĉaka šest. Kako treba
Male stvari i imena mala traţe kao miš, kao zrno, kao mrva. Dok velika stvar velikim imenom raspolaţe kao soliter, kao meridijan, kao Sremska Mitrovica.
Zdravica
Vukova azbuka
Sve što raste
G
htelo bi da raste... Neka rste, i treba da raste!
Kao preĉaga,
Sve što cveta
kao grana ili gdera, G se podiglo gore, naglo se pod uglom i gleda.
htelo bi da cveta... Neka cveta, i treba da cveta!
E E se otvorilo
Neka gleda
sve što ima oko, svako krilo nek leti visoko! Leteti, leteti, lepo je leteti!
Š Šta je na kraju? Na kraju neba, na kraju mora, na kraju puta?
Šta je na kraju - deca bi htela da znaju! Zato jedu, za zato spavaju,
zato rastu brţe od kaputa. ta je na kraju srede? etvrtak. A šta - na kraju ĉetvrtka? ĉetvrtka? Petak.
kao izvor pateĉe,
Na kraju svih krajeva?
kao pupoljak pa cveta, kao Sunce pa greje... Kao prepelice
Uvek jedan novi poĉetak.
mali iskre svetlosti.
Krajevi se potroše, poĉeci uvek traju. Poĉetak - eto šta je na kraju! kraj u!
M Mamuran
Zelena moda
ĉuĉe u ţitu slova
Ţiveti, ţioveti, lepo je ţiveti! Sve što leti htelo bi da leti... Neka leti, i treba da leti!
Sve što peva htelo bi da peva... Neka peva, i treba da peva!
Neka skaĉe sve što ima nogu, neka trĉe
miš u memli muzeja m er k a mrtvog mamuta: Majku mu, milenijumi
U nevaspitano vreme, u proleće kada zazvoni sunce u vrbi,
svi misle: hoće, odoleće! a svi se ĉešu gde ih svrbi. Kako kapisle pupoljci prašte! Bube radosne što će se roditi. Dogodilo se plavo, al' slute bašte: posle plavog - zeleno će se dogoditi.
minuše,
svi koji to mogu! Skakati, skakati, lepo je skakati!
m r az
Zeleno je u modi!...Ko se sad rodi
meĊu
Ţiveti, ţiveti, lepo je ţiveti!
mamutima
zelene biće mu pelene meke, u zelenoj okupaće se vodi
naĉini
tamo gde zelena prica peva sa smreke.
masakr i pomor...
Rat
Sve što trĉi htelo bi da trĉi... Neka trĉi, i treba da trĉi! Sve što kljuca htelo bi da kljuca... Neka kljuca, i treba da kljuca! Neka peva
sve što ima glas, niko lepše vedrije od nas. Pevati, pevati, lepo je pevati!
Ţiveti, ţiveti, lepo je ţiveti! ŢIVELI!
MeĊutim m iš još mrda,
mišu su malo i
Stambolskoj princezi stigao je gost,
princ takoĊe, al' priliĉno prost: ĉaĉkao je nos!
mraš,
Zbog toga je tra-ta-ta-ta-
i
došlo i do rata.
maĉka, i
Osvojen je jedan - minderluk; proboden je jedan - praziluk;
mišomor.
obešen je jedan - ĉiviluk.
Strašan lav Bio jednom jedan lav... Kakav lav?
Strašan lav, narogušen i ljut sav!
Ovaj zec plesti ume, ovaj zec
ţeti ume, ovaj zec
Strašno, strašno!
na kraj sveta, oj nevoljo! Plavi zec,
Ĉudni zec, Jedini na svetu!
šiti, piti,
gledao je na tri oka,
i francuski govoriti sve razume! Plavi zec,
slušao na tri uva...
ĉudni zec,
Išao je na tri noge,
Već pobeţe, oj nesrećo,
jedini na svetu!
Mali život Dok neko pije ja PIJUCKA
Strašno, strašno! Ne pitajte - šta je jeo. Taj je jeo šta je hteo tramvaj ceo i oblaka jedan deo.
Strašno, strašno!
Ja ga htedoh vama dati da vas mije,
da vam šije, da vam kroji, da vam broji, da vam plete, da vam mete, da vam kuva,
Zubi oš oštri, pogled zao,
da vas ĉu ĉuva,
on za milost nije znao!
da vam peva,
slike šara Strašno, strašno!
i francuski razgovara. Olavi zec,
Dok ga Brana jednog dana, nije gumom izbrisao.
ĉudni zec,
Plavi zec Tri sam zemlje prelazio, i tri gore pregazio, i tri mora preploviodok ga nisam ulovio. Plavog zeca,
ĉudnog zeca, jedinog na svetu! Ovaj zec zna da svira, ovaj zec zna da plete, ovaj zec
ruĉak kuva, ovaj zec
kuću mete.
Dok neko gloĊe ja samo GLOCKAM Dok neko bode ja samo BOCKAM Dok neko peva ja PEVUCKAM Dok neko drema ja DREMUSKAM
jedini na svetu! Stavih zeca u torbak
Strašno, strašno!
Dok neko grize ja samo GRICKAM
pa poţurih svojoj kući. Al' kad bismo ispred kuće stade zeĉić da šapuće: Pusti me, lovĉe, hrabri lovĉe, da oĉešljam kosu,
Dok neko radi ja RADUCKAM
I tako malo, sitno ŢIVUCKAM ŢIVUCKAM
da umijem lice,
da iseĉem nokte, da ispravim stas, da udesim glas. Nek vide deca plavog zeca,
ĉudnog zeca, jedinog na svetu! Pustih zeca iz torbaka
al' se zec ne oĉešlja, al' se zes ne umi,
Najbolja mama na svetu Zamislite (princeza NaĊa i
nit iseĉe nokte,
razbojnik KaĊa)
nit ispravi stas, nit dotera glas.
Ljubivoje Ršumović Ako želiš mišice
Aždaja svome čedu tepa Otkud meni ovo zdravlje
Ako ţeliš mišice ko gvoţĊe gvoţĊe jedi belo ili crno groţĊe groţĊe
gde bih našo takva pluća
Aţdaja svome ĉedu tepa:
da ne volim mleko kravlje
''Nakazice moja lepa!
i cicvaru dok je vruća Ako ţeliš snakgu zbilja zbilja mušku onda ne smeš zaobići krušku Ako ţeliš na sve biti imun jedi cedi sredi ţuti ţuti limun
Volim brate lepo sesti il za stolom il na cesti volim se sa hranom sresti pa makar je moro jesti
Ostavićeš svoju majku, i otić' u neku bajku, ješćeš ljude kao repe, najmiliji moj akrepe.
Ako ţeliš ruke kao kandţe kandţe prosto gutaj sveţe pomorandţe
Šta jede mala ala
lepotice moja grozna?
Ako ţeliš veštine sa strane
Mala ala moţe da smaţe iz cuga
Bićeš liĉnost negativna, negativna,
maltene pola Malog Mokrog Luga.
rugobice moja divna!
okomi se na krive banane
Šta će s tobom biti, biti, ko zna,
Ako ţeliš da izgledaš izgledaš bešnje svak svakod odne nevn vno o upra upraţn ţnja java vajj treš trešnj nje e
Nije retkost videti alinog kljinju
Akoţeliš biti bistre glave
Mala ala, kada joj hrane fali,
kako kako se se pri prikr krad ada a Mal Malom om Loš Lošin inju ju..
A tvoja će jadna majka celog veka da se vajka!''
beri one jagode iz trave
moţe da smaţe celu drţavu Mali.
Lepa Kata
I uopšte ko god nešto hoće mora jesti i voleti voće
U podne prosto hoće da prsne ili da skrcka parĉe Male Krsne.
u Perlezu blizu Ĉente
Bila jednom jedna Kata lepa kao sa plakata
Mala ala, u suknjici na faltu, Otkud meni ova snaga
za veĉeru pojede ostrvo Maltu.
Otkud meni ova snaga
I uopšte, deca iz te mafije proţdrljiva su iz geografije.
pa i lepša na momente Imala je oĉi plave
gde bih steko te mišiće da mi hrana nije draga
original morska plavet
nosaše ih posred glave tako da ti stane pamet
da mi nije drago piće Zašto aždaja plače Volim brate lepo sesti volim brate dobro jesti
volim se sa šniclom sresti
Aţdaja gorko plaĉe jer vreĊaju njeno aţdajĉe.
Imala je rusu kosu nekad plavu nekad crnu kao plast u senokosu kao gnezdo al na trnu
il za stolom il na cesti Otkud meni ova sila ovaj pogled ljuta zmija da mi hrana nije mila
tako reći najmilija Volim brate lepo sesti volim brate dobro jesti tamo gde se klopa smesti
i mene će nos odvesti
Rekli mu da je ruţno, pa majci došlo tuţno. Nek je i gluvo i slepo ono je majci lepo.
Imala je lepa Kata uz lepotu sto dukata pa je bila tata-mata za sve momke iz Banata
Bila devojka Mara
Kad bi mi neko rekao
Bila devojka Mara
Kad bi mi neko rekao
kći Sime obućara
kako je ţivot stekao
imala bluzu roze
kojima je parma platio
i dve ĉarobne poze
i pošto bi ga vratio
Tamo gde u travi
za slikanje Jedna je poza bila
neţna ko ĉista svila sa ruĉicom na vezu. Najlepša poza u srezu za slikanje Druga Marina poza zvala se ''slatka nervoza''
Kad bi mi neko rekao kako je vazduh stekao kome je pisma pisao da moli da bi disao Kad bi mi neko rekao kako je sunce stekao kojim se smehom smejao
cveta ljutić ţuti ĉeka neka ljutnja da ĉoveka ljuti Kad bi ĉovek znao za sve što ga ĉeka ne bi se ni raĊao u liku ĉoveka Već bi bio ptica ili vredna pĉela ili samo bagrem negde nakraj sela
da bi se dţabe grejao
Mara na prozoru ĉeka Dragana iz daleka za slikanje Otkad se udala Mara
za Đuru slastiĉara radi na toĉenju boze pa joj i nije do poze za slikanje.
Kad bi mi neko rekao kako je vodu stekao na kojim je mukama bio da bi besplatno pio
U zasedi iza petnaeste
Kad bi mi neko rekao kako je zemlju stekao
u zasedi iza petnaeste
kome je dušu prodao
Kad osetiš da ti srce lupa
da bi po zemlji hodao
Nije rano da saznamo sami
šta je ono lepo što nas mami što nas tajno ĉeka pored ceste
kao neka vodenica glupa
šta je ne znam ali nešto jeste O mazama
Kad bi mi neko rekao kako je majku stekao
u zasedi iza petnaeste
Mamine maze
kojim je nebom kruţio da bi oca zasluţio
Pa se oĉi naĊu na mukama zaboraviš kuda sa rukama
na ĉistoću paze a tatine maze
nigde mira da se noge smeste u zasedi iza petnaeste
na ĉistoću gaze Iza prvog ugla Mamine maze jedu dok je taze a tatine maze razbijaju vaze Zato maze mamine piju sok od maline a maze tatine piju - batine
Iza prvog ugla
neki Ċavo ĉuĉi neka muka ĉeka da ĉoveka muĉi Iza prve gore pa u drugoj gori
ĉeka neka mora da ĉoveka mori Na ţivotnom putu pa iza krivine
ĉeka neka briga da ĉoveka brine
Nikad nije rano da se sazna da je prva ljubav neprolazna
Ljubav ĉeka poţurite gde ste u zasedi iza petnaeste
Dete
Generale silo ljuta
Vuče vuče bubo lenja
Dete nije dete
igraĉka za strine i tete
Generale silo ljuta kad ti bude dosta rata
Neko pliva u Savi Neko radi u Rumi
dete je dete da ga volite i razumete
svrati kući dva minuta da svom sinu budeš tata
Neko šeta u travi A vuk ţivi u šumi
Nećete mi verovati
Oj frizerko vešta zverko
U školi ga ne vide
i veliki pesnik Gete nekada je bio beba i veoma nemirno dete
znam da kosa nije slama
Nama ni maturu U muzeje ne ide Prezire kulturu
Brkati hajduk Veljko
što je zlotvoru prašio pete u poĉetku je sisao palac i bio nemoguće dete Junaci kosmosa
ipak idi šetaj s ćerkom ceo dan joj budi mama Direktore lepi stvore okani se referata
hajde kući pod prozore budi svojoj deci tata
A svet moţe da priĉeka
što lete na druge planete prvo su sedeli na nošama
i s frizurom i sa ratom
a posle su seli u rakete
naigra sa svojim ta tatom
dok se jedna srećna ćerka
Dete nije dete
igraĉka za strine i tete dete je dete da ga volite i razumete
Deca su ukras sveta
Domovina se brani lepotom Domovina se brani rekom i ribom u vodi i visokom tankom smrekom
Domovina se brani cvetom
Gde ne moţe stići dete Jer sve deĉje staze vode
i pĉelom na cvetu
Cveće je ukras bašte Leptir je ukras cveta
A deca puna mašte Deca su Ukras sveta
Pa ostao nekulturan
Usta su mu snaţna Duša mu je drumska Obećanje laţna A ćud mu je šumska Uvek oštro reţi Uvek budan leţi Ĉak i kada beţi Ka zverstvima teţi Vuk i ovca
što raste u slobodi
Nema sveta ni planete
Od igre do slobode
Vuĉe vuĉe bubo lenja Šta će reći pokolenja Vodio si ţivot buran
Ĉini mi se vekovima Vuk sa ovcom nešto ima
makom i suncokretom i pticom u letu
Kad je vidi kako pase Vuka naprosto ne zna za se
Domovina se brani knjigom i pesmom o nebu
Ovca kad mu vidi oĉi Ni da bekne ni da skoĉi
sestrinom suzom majĉinom brigom i onim brašnom u hlebu
Ovca ne sme da se brani Vuk se njenim strahom hrani
Domovina se brani lepotom Lepe pesme tihe tajne
Sve ljubavi vaţne sjajne Neka planu nek se se rode Od igre do slobode
i ĉašću i znanjem domovina se brani ţivotom
Ne razumem te odnose
Ni zašto se ne podnese
i lepim va vaspitanjem
Cveće je ukras bašte Leptir je ukras cveta
A deca puna mašte Deca su Ukras sveta
Telefonijada
Miroslav Antić Plava zvezda
Zagonetka
Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora, m ora, ţbunja, trava, opet moćas tebe ĉeka ĉudna neka zvezda plava,
Pogodi kako se raste. Pogodi kako se lako stigne do krova, do laste,
zvezda prava.
oblaka punog kiše, Ĉak i ako ne veruješ - probaj toga da se setiš, kad zaţmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je ĉuješ, da odletiš, da je stigneš i uh uhvatiš i saĉuvaš ka kad se vratiš. Ali pazi: ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja, mora dalje da se luta, tr tristo puta, petsto puta,
do neke zvezde daleke
i više i još više u ĉudne visine plave. Pogodi da li kroz kragnu, kroz nogavice, rukave, dok neka snaga u tebi i neka lepota u tebi pravo do sunca vodi?
mora druga da se naĊe...treća...peta... naĊe...treća...peta... Zaţmuri - pa pogodi. Mora u snu da se zaĊe na kraj sveta. I još dalje iza kraja - do beskraja. Mora biti tak ve zvezde.
Što se ĉudiš? Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš. Jednog dana,
jedne noći ne znam kada, al' znam taĉno: izgledaće nebo bez nje tako prazno, tako mraĉno, i sva sunca, sve lepote,
i sve oĉi što se jave nikad bez nje neće biti sasvim tvoje, sasvim prave.
A moţda i nije vaţno da se unapred setiš. Moţda se najlepše raste kad ništa ne primetiš. Moţda se najlepše biva veći još veći, najveći ćuteći, sasvim ćuteći, kroz neki tihi nemir
što se u tebi stvori, pa gori, beskrajno gori i nikad da izgori.
I niko ne zna šta je. Ja ti neću reći šta je ova zvezda ĉudna, sjajna. Kad je naĊeš - sam ćeš znati. Sad je tajna.
A ona traje i traje.
Đački korzo U prvi sumrak svi se zu sjate ozbiljna lica,
drţanja kruta: odu do ugla, pa se vrate i opet tako
još dvesto puta. Šarena povorka gura se, šeta... Hiljadu kapa i bereta...
Hiljadu šubara i kaĉketa... A usput pogled poneko baci
il' nešto bajagi nevaţno kaţe...
I pogurkivanja. I zavirkivanja. I zadirkivanja. I dobacivanja.
A moţda ipak, ko će znati, moţda tu ipak nešto postoji?
O čemu pričamo dok šetamo O ĉemu priĉamo dok lutamo u predveĉerje gradom?
prazni sati
U stvari: mi samo ćutimo... Ćutimo
kad se u guţvi šeta i stoji, pa poĉne tako sve ispoĉetka:
i gledamo se kradom. U stvari: mi se u sebi pitamo
nešto što nikom nije jasno.
danas i sutra,
idućeg petka, idućeg jula,
I sanjamo. I skitamo... Skitamo
i katkad šmrknemo glasno.
ili aprila...
Moţda tu nekom
šta svi ti Ċaci
rastu i krila?
danima ovde
Moţda tu poĉnu
uporno traţe dok troše Ċonove i troše sate,
sva putovanja?
sve ispoĉetka,
još bezbroj bezbroj puta.
Moţda tu nisu
Ruku na srce:
dok odu onamo i dok se vrate, i opet tako
malo onamo i malo natrag, i opet tako
A kad se nebo skoro već već smraĉi i od svetiljke da dan poţuti, odjednom znamo sve šta znaĉi to što se ovako ćuti.
Moţda se ovde najlepše sanja?
U stvari: mi to u sebi slutimo
Moţda se ovde najlepše ţeli?
Pa nam je dosta i da ćutimo i lutamo kroz predveĉerje.
I moţda su se baš ovde sreli
Opomena
reĉi narasle u bezmerje.
danas i sutra,
idućeg petka, idućeg jula, idućeg maja tamo i natrag i nikad kraja?
putevi neki dugi i tajni, putevi beli, putevi trajni?
Ĉarape ţute,
Vaţno je, moţda, i to da znamo: ĉovek je ţeljan tek ako ţeli. I ako sebe celoga damo,
I moţda su se baš ovde sreli
tek tada i moţemo biti celi.
kao štapovi.
osmesi neki i zavoleli?
Saznaćemo - tek ako kaţemo reĉi iskrene, istovetne.
I neki ţvrkovi
Moţda baš zato
na vrhu glave.
jedino vredi
I samo onda kad i mi traţimo, moći će neko i nas da sretne.
zelene, plave, i duge noge
I šipke na ĉelu
da se u guţvi
kao slapovi.
ovako luta:
Šašava pesma Mama mi kaţe_ šašavo moje, šta se to zbiva u tvojoj glavi? U njoj deĉaci - kaţem - postoje. Deĉaci smeĊi, crni i plavi. Mami mi kaţe: šašavo moje, zar mogu tamo svi da se sloţe?
Neko u ovoj sobi neće da bude dete. Neko u ovoj sobi tri dana ne moţe da ruĉa. Neko u ovoj sobi samo ćuti, ĉuti, i gleda kroz prozor kako jesen sa lišćem i vetrom putuje preko pokislih gradskih krovova za pticama. Ovo je zaista najljubavnija pesma,
Ja mami kaţem: kad već postoje, nek tu i stoje - šta se moţe?
a ni reĉi o ljubavi. Stranica iz dnevnika
Mama mi kaţe: pusti priĉe, zbijeni tako, na šta liĉe? Ja rukom mahnem. I - uzdahnem:
Ništa neću da joj kaţem, jer neću. Ona je jedna neozbiljna
najobiĉnija balavica.
Svi oni liĉe, svi mnogo liĉe, na nešto lepo kao iz priĉe.
Mi stariji, mi iz osmog razreda,
Na sve što ĉekam. Na sve što hoću. Liĉe na nemir. I na samoću.
stavimo ruke u dţepove i zviţdućemo kroz zube.
Mama mi kaţe: šašavo moje, pa oni, znaĉe, ne postoje.
Baš nas briga za te devojĉice.
Postoje - kaţem - kao na javi deĉaci smeĊi, crni i plavi.
Ništa neću da joj kaţem, jer neću. Ali ako pogleda nekog drugog,
postaću najgori Ċak u školi. Šta da se radi? - mama veli. Zapisano u sredu
Ja kaţem: ništa, već da se ţeli, da nikad ĉekanje ne izbledi. Mama me pita: da li to vredi?
A ja se smeškam: videćeš - vredi. vredi.
U sredu smo se prvi put sreli, a do tada se nismo ni znali. U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvaĊali. Opet je sreda. Sad svima kaţem
Najljubavnija pesma
dok lutam po korzu sam:
Ovo je zaista najljubavnija pesma,
ne, nije ona lepša ni draţa od drugih devojĉica koje znam.
a ni reĉi o ljubavi. Svim pajacima i lutkama otkinute su glave
i oni tako leţe u ćošku bespomoćni i baĉeni.
Pa kad je sretnem - oĉi krijem. Zviţdućem. Gledam u nešto drugo I misli: zbilja, svejedno mi je...
Al' osvrćem se dugo... dugo...
Plavi čuperak
Posle detinjstva
Ĉuperak kose obiĉno nose
Moţda je to zbog sunca, a moţda i nije zato:
neko na oku, neko do nosa,
al' ima jedan ĉuperak plavi zamisli gde? U mojoj glavi.
ove hiljade ruku, ove hiljade lica, sve mi to jutros odjednom izgleda nepoznato kao da nema u gradu
Moţda vas bez te mrve neću ni sresti, ni stići, a ţivećemo skupa, u isti bioskom ići, u istom restoranu
ruĉati istu hranu, u istoj ulici moţda prolaziće nam dani,
Kako u glavi da bude kosa?
deĉaka i devojĉica.
Lepo. U glavi.
Odjednom: ko da su prešli
pa ipak - bez te mrve,
preko velikog mosta, izvijenog i lepog
sićušne mrve detinjstva, bićemo toliko tuĊi, bićemo toliko strani.
To nije moj ĉuperak plavi, već jedne Sanje iz šestog ''a''.
što podseća na dugu, u neki novi ţivot,
Pa šta?
na neku obalu drugu.
Videćeš šta - kad jednog dana ĉuperak neĉije kose tuĊe malo u tvoju glavu uĊe, pa se umudriš, udrveniš, pa malo-malo pa...pocrveniš, pa grickaš nokte i kriješ lice pa šalješ tajne ceduljice, pa nešto kunjaš, pa se muĉiš, pa uĉiš - a sve koješta uĉiš.
Pod nebom, iz daleka,
A jednom, kad godine minu u beskraj, u daljinu,
šta ih to tamo ĉeka?
i proĊu šareni dani
Za njima trake ptica i trake vetra se vuku.
i umore se sve šetnje,
Izmešaš rotkve i romboide. Izmešaš note i piramide. Izmešaš leptire i gradove. I sportove i ruĉne radove. I tropsko bilje. I stare Grke.
I oni trĉe. I mašu. I drţe se za ruku. Pod nebom, iz daleka,
šta ih to tamo zove? Za njima gradovi plove. Za njima prostranstva plove. I sve je nalik na snove kad ih prelije zlato.
Moţda je, kaţem,
kao da nisu ni bili, i posive aprili,
i lepi plavi ĉuperak nad okom nam osedi,
videćeš da ta mrva, majušna mrva detinjstva, nov neki ţivot vredi. Kao da raste u srcu
velika zvezdana priĉa, bezbriţna, zlatnoţuta, pa ţiviš joţ mnogo puta, još nebrojeno puta.
zbog sunca,
a moţda i nije zato.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Najmanja pesma Stojte!
Sad vidiš šta je ĉuperak pl plavi kad ti se danima mota po glavi,
Ĉekajte! - viĉem. Ja znam šta znaĉi ta duga.
pa od deĉaka - pravog junaka
Znam: ona obala druga
napravi tunjavka i nespretnjaka.
mnogo lepše se plavi.
U njoj je jedan osmeh
Al' neka svako od vas bar mrvicu detinjstva
i pismo za jednog deĉaka.
ponese krišom u ruci i saĉuva u glavi.
Ako znaš ko ga šalje šta da ti priĉam dalje.
Evo najmanje pesme. Manja je od zrna maka.
Ako ne znaš ko šalje šta te se tiĉe dalje.
Ljubav
Opraštamo se, opraštamo se i strašno dugim nogama odlazimo u svet. Ti u svoju ladost onuda iza fabrika,
iza pristaništa i mosta,
niz raskršća koja se razilaze kao posvaĊani ljudi. Ja u svoju mladost onuda uz prugu gde trava ima ukus vode, peska i sunca.
Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi ni jedno od drugog prepisivati zadatke,
ni deliti uţinu na odmoru. Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama ni ti mom neukrućenom ţvrku na temenu za koji su me veĉito ĉupkali oni što sede iza nas. Nije ovo više završena samo jedna školska godina. Kaţu: gotovo je detinjstvo. Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.
Kaţu, i svi su zajedno radosni,
i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera i svi su smešni od zadovoljstva kao plastelinske figure,
i svi su šareni i ĉudni kao grad za vreme velikih praznika. Samo ja znam:
nikada više, nikada više, nećemo se uhvatiti za ruke, ni hodati od ugla do ugla
i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo neĉega vrlog vaţnog, neĉega toliko ogromnog vaţnog, ĉega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.
Nepovratna pesma
Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet krećeš. Nemoj nešto da mi petljaš. Nemoj da mi hoćeš-nećeš. I ja beţim bez povratka. Nikad neću unatrag. Šta ti znaĉi staro sunce, stare staze, stari prag?
To je ono za ĉim mo moţe da se pati. To je ono ĉemu moţeš srce dati. Al' ako se ikad vratiš moraš znati: tu ćeš stati. I ostati.
Opasno je kao munja. Opasno je kao metak
kad u meni veĉno kunja, i muĉi me moj poĉetak. Zato beţim. Trĉim. Traţim. Stvaram zoru kad je veĉe. Nek od mene ţivot uĉi, i da da tepa i da teĉe. Ja sam takvo neko ĉudo što ne ume ništa malo, pa kad krenem-krenem ludo, nestrpljivo, radoznalo...
Ne znam tamo šta me ĉeka Oĉima se u svet trĉi. Glavom rije mlako veĉe. Od reke se deĉak uĉi ka morima da poteĉe. Od zvezde se deĉak uĉi da zapara nebo sjajem
i od druma - da se muĉi i vijuga za beskraje. Opasno je kao zmija, opasno je kao metak
kad u meni veĉno klija i ćarlija moj poĉetak. A meni se u svet srlja. Stisnem srce.
I zaţmurim. Al' kad poĊem - neću stati, stati, jer jedino znam da ţurim. Ne znam kuda.
Ne znam zašto. Ne znam šta se tamo skriva. Znam jedino da ne mogu
tu, gde-kako pruţim noguvezuje me odmah neko, zauzdava i potkiva.
u maglama izdaleka, al' ako se i pozlatim,
il' sve teško, gorko platim ja ću uvek samo napred. Nikad neću da se vratim.
