Erik van Lustbader MIKO
Viktoriji, s ljubavlju ... po svakom vremenu. Mome ocu, s ljubavlju za tu ljudsku enciklopediju Nara prefektura, Japan PROLEćE, SADAŠNJOST Masašigi Kusunoki, sensei u ovom dođou, pripremao je čaj. Klečao je na tatamiju od trske, kimono, u svetlosivim i tamnosivim tonovima, igrao je oko njegovog tela kao da se nalazi usred velikog, tamnog vrtloga. Sipao je ključalu vodu u šoljicu od keramike i dok je uzimao trščanu metlicu da bi njom napravio bledozelenu pe-nu na čaju, Cucumuov lik zakloni svetlost na otvorenim vratima. Ispod njegovog savijenog, tela, lakirani drveni pod do-đoa pružao se sjajan i savršeno gladak. Kusunoki je bio leđima okrenut vratima. Licem je bio okrenut prema šođiju i širokom prozoru kroz koji su se vi-dele trešnje u punom cvatu, veoma nalik na oblake koji su se spustili na zemlju i koji sada lebde nad pošumljenim kosama Jošina. Između beline cvetova provirivalo je zelenilo granja, zeleno kao brda ispod njih prekrivena starom mahovinom. Miris kedra osećao se snažno, kao i obično, u oblasti prefekture Nara, nije se osećao samo tokom nekoliko sedmica zimi kad bi sneg prekrio sve visove i zaravni.
Ovaj pogled Kusunokiju nikada nije mogao da dosadi. On je bio natopljen istorijom Japana. Minamoto no Jošicune je u tim planinama kao tvrđavama našao utočište s namerom da se bori protiv izdaje Soguna, svog brata; tu je veliki, zli vladar Go-Daigo sakupio svoje trupe s namerom da okonča svoje progonstvo i pripremi povratak na presto; tu se razvio i pokret Sugendo, čudan put planinskih asketa, specifična mešavina budističke i Sinto religije. Lepo se video vrh Omin ispod koje su se sakupljali jamabuši, pripadnici ove sinkretičke religije koji su lutali i ponižavali se. Zagledao se u čaj čija je boja bledela dok se dizala para, i video je sve što je moglo da se vidi iza pregrade od stakla. Iza njega, Cucumu se upravo pripremao da se tiho najavi; ali kad je primetio da sensei kleči, potpuno odsutan, za-nemeo je. Dugo je posmatrao figuru na tatamiju, njegovi mišići počeše polako da gube opuštenost. Prvo je bio na oprezu: a sada je bio spreman. Njegov um je video mnoge puteve koji su vodili prema pobedi dok su njegove tamne oči upijale nepokretnost drugog čoveka, »Mora da pokreće ruke«, mislio je Cucumu—« jer znam da priprema čaj... ali po onome što vidim on više liči na statuu«. Osetio je da je sada pravi trenutak, ustade i savi se kao trska na vetru. Prešao je s dva brza koraka preko praga i sada je bio na daljini za udarac. Telo mu se napregnu od navale prvog talasa energije. U tom trenutku Kusunoki se okrete i pružajući mu šo-ljicu toplog čaja, reče: — Uvek je čast pozvati učenika koji brzo uči u moj studio. Njegove oči se prikovaše na Cucumua, i mladić pade kao pokošen, kao da je udario u neki nevidljiv zid. Sva energija koju je dugo sakupljao sada je bila beskorisna, postala je prigušena, zadržala se za trenutak a zatim isparila. Cucumu je zadrhtao preko volje. Treptao je kao sova na dnevnoj svetlosti. Osećao je da je neverovatno ranjiv bez onoga što mu je uvek pripadalo a što ga je sada napustilo. Sensei se ljubazno osmehivao: — Priđi — reče i Cucumu primeti da se na neki čudan način materijalizovala i druga šoljica čaja. — Hajde da popijemo čaj zajedno.... da bismo iskazali poštovanje i naše obostrane dobre namere. Učenik se nasmeja i potresen sede na tatami nasuprot Kusunokiju. Praznina između trščanih prostirki na kojima su sedeli nije bila samo prostorno ili estetski određena granica. Bio je to razmak između gosta i domaćina, uvek dobro posmatran. Cucumu podiže šoljicu i držeći je pažljivo i pravilno obe-ma rukama, pripremi se da pije. Toplina čaja prelazila je u njegove šake. Naklonio se svom senseiju, prineo ivicu šolje usnama i srknuo gorku tečnost. Caj je bio dobar i on zatvori oči za tren, zaboravljajući gde je, čak ko je on do krajnjih mogućnosti. Kušao je zemlju Japana, a sa tim ono što je japansko. Istoriju i legendu, čast i hrabrost, težinu kamija koji lebdi. A iznad svega dužnost, giri. — Reci mi — reče Kusunoki — na šta u borbi najviše obraćamo pažnju? — Na našeg protivnika — odgovori spremno Cucumi. — Promena njegovog držanja i namera kazuje nam gde smo, i kako da nastavimo. — Zaista? — reče Kusunoki i, mada se u njegovom glasu nije osećalo pitanje, bilo je jasno da mu se odgovor nije baš dopao, kao da je izazvao iznenađenje, kao da je to nešto novo za njega. — Dakle, mi mislimo na pobedu. — Ne — odgovori učenik. — Koncentrišemo se na to da ne budemo pobeđeni. Sensei se zagleda u njega svojim tvrdim, crnim očima koje kao da je oteo jastrebu. — Dobro — reče najzad. — Zaista vrlo dobro. Cucumu koji je srkutao svoj čaj pitao se čemu sav ovaj razgovor. Reci i samo još više reci. Sensei mu je postavljao pitanja na koja je svaki dobar učenik znao da odgovori, na koja je morao da zna da odgovori. »Budi obazriv« — upozoravao je samog sebe ne zaboravljajući kako ga je iznenada napustila napadačka snaga. — »Budi spreman«. — Dakle, ovde razgovaramo o porazu kao o kraju života. Učenik klimnu glavom. — Kao što je napisao Sun-Cu mi smo na polju smrti. Moramo uvek da se borimo. Kusunoki je sada dopustio da mu širok osmeh ozari lice. — Ali Sun Cu je napisao i ovo: »Pobediti neprijatelja bez borbe dokazuje najviši nivo spremnosti i
veštine. Dakle, najbolje je ako se napadne strategija neprijatelja«. — Oprostite mi sensei, ali čini mi se da je Sun Cu tako govorio samo kad je u pitanju ratno stanje. — U redu — reče Kusunoki — pa zar mi ne govorimo o ratnom stanju? Cucumu oseti kako mu srce preskoči jedan udarac i on s velikim naporom uspe da zadrži mir. — Rat? Oprostite mi, sensei, ali bojim se da vas ne shvatam. 10 — Sun Cu je napisao i to, da oni koji su vesti u ratničkim veštinama mogu da budu nepobedivi, ali ne mogu da učine neprijatelja ranjivim. — Postoje mnoga lica rata, mnoge pojave. Zar nije tako? — Tako je, sensei — reče Cucumu, osećajući kako mu srce bije u podgrlcu. — Mogli bismo da se pitamo kakav se rat vodi ovde — njegova ruka polete kroz vazduh kao oblak, opisujući luk prema čudesnim i mirnim bregovima koji su se videli kroz prozor — u Jošinou, gde živi i cveta istorija Japana. Neko bi pomislio da je rat prevaziđen ovde, među ovim trešnjama u cvetu, i kedrovima. Njegove krupne crne oči fiksirale su Cucumua i učenik oseti kako mu podrhtavaju mišići s unutrašnje strane butina. — Pa ipak, rat je stigao u ovu nesavladivu prirodnu tvrđavu. I moramo s njim da raščistimo. Cucumu je sada bio iskreno preplašen. To nije bio običan poziv da sedne pored senseijevih nogu i da srčući čaj razgovara sa njim o običnim stvarima, o smislu svakodnevnih časova. — U Jošinu postoji izdajnik — reče Kusunoki. — Molim? — Da, to je tačno. Kusunoki klimnu tužno glavom. — Ti si prvi s kojim sam o tome razgovarao. Zapazio sam te u vežbaonici. Veoma si brz, brz i inteligentan. Ti ćeš raditi sa mnom na rešavanju ovog problema. Ti ćeš se, za mene, raspitati među studentima. Počećeš odmah. Da li si primetio nešto neobično, što bi nam pomoglo da identifikujemo špijuna? Cucumu je grozničavo razmišljao. Bio je svestan sjajne prilike koja mu se pruža i bio je beskrajno zahvalan za to. činilo mu se kao da mu je veliki kamen pao sa srca. Moraće da pazi šta govori i da dobro iskoristi ovo iznenadno otvaranje senseia. — čini mi se da znam nešto — počeo je — da, da. Postoji tu nešto. Žena — upotrebio je najuvredljiviji izraz koji se odnosio na ženu — viđao sam je ovuda u kasnim noćnim satima... — Sta je radila? — Nije bilo potrebno da se kaže ime te žene. U dođou je bila samo jedna. Odabrao ju je sam sen11 sei, mada ostali učenici nisu bili baš srećni zbog toga. Međutim, niko se nije usuđivao da nešto kaže protiv nje, i svi su se plašili da ona ne čuje nešto o njihovom nezadovoljstvu. Plašili su se i da on ne čuje nešto. Mada je svima bilo jasno da on dobro zna za njihovo nezadovoljstvo. Cucumu slegnu ramenima. — Ko zna, sensei? Jasno je da nije došla tako kasno da vežba. — Shvatam — Teče Kusunoki duboko zamišljen. Cucumu je želeo da iskoristi svoju prednost. — U poslednje vreme mnogo se govorilo o njoj: zaista se mnogo govorilo o njoj. — Ona nije omiljena ovde. — Nije, sensei — potvrdi Cucumu — mnogi učenici smatraju da joj nije mesto ovde, u svetilištu dođoa. Smatraju da se to kosi sa tradicijom. Ova vrsta obuke... ah ... pripreme, ne bi trebalo fla bude dostupna ženama, smatraju ostali učenici. — Cucumu obori glavu, s namerom da pokaže da je spreman da nastavi. — Oprostite mi, sensei, ali bilo je govora čak i o tome da ste vi zbog nje morali da napustite svoj visoki položaj u Gjoku rju. Pričaju da je ona došla kod vas, i da ste vi izašli pred Savet s njenom molbom da biste dobili odobrenje od njih da ona može ući u rju. Priča se da niste mogli da nagovorite članove Saveta da glasaju za tako nešto i da ste zbog toga napustili školu — ustao je — i to sve zbog nje. »Nepobedivost leži u odbrani«, mislio je Kusunoki. — »Mogućnost pobede je napad« — obrativši se svom učeniku reče glasno:
— Istina je da sam jednom bio jonin u Gjoku rju: to nije tajna, to bar svi znaju. Ali razlozi mog odlaska su lične prirode: niko drugi ne zna zašto sam otišao, čak ni članovi Saveta. Moj čukun-deda bio je jedan od osnivača Gjoku rju, i ja sam morao dugo da razmišljam pre nego što sam doneo odluku o odlasku. Bilo mi je potrebno mnogo vremena. — Shvatam, sensei. — reče Cucumu, osećajući da je upravo čuo veliku laž. Osećao je negde u dubini duše da je Kusunoki čitavu karijeru doveo u pitanje zbog te žene. A to je bilo zaista neobjašnjivo. 12 — Dobro — klimnu glavom Kusunoki — možeš da shvatiš. — Njegove crne oči zatvoriše se za trenutak, a učenik odahnu s olakšanjem. Osećao je kako mu se potočić znoja spušta niz kičmu i s mukom je održavao mirnoću. — Možda sam se ipak prevario — reče sensei, a Cucumi oseti tugu u njegovom glasu. — Ako je istina to što si mi rekao, onda moramo s njom da se obračunamo nemilosrdno i brzo. Cucumu brzo podiže glavu kad je čuo da sensei govori »mi«. — Da, sensei — reče brzo razmišljajući. Znao je da sada ne srne da napravi nikakav nepromišljeni potez da ne bi uništi prednost koju je zadobio. — Biće mi čast da vam,služim na bilo koji način. Zato sam i došao, pre svega, ovamo i nisam se pokolebao zbog te odluke. Kusunoki klimnu glavom. — To sam i očekivao. Uvek ima ljudi kojima čovek može da veruje čak i u današnje doba. Kad te budem pitao za mišljenje ili kad budem zahtevao da stupiš u,akciju, sve to moraš da obaviš po slobodnoj volji i verno. Cucumu je jedva mogao da sakrije oduševljenje: ali spolja se to nije videlo. — Potrebno je samo da mi kažete šta želite — rekao >• — Muhon nin — reče Kusunoki nagnuvši se napred — tražim samo to. Reč »izdajica« tek je počela da prodire u Cucumuov mozak, kada je osetio kako ga obuzima strahoviti bol i pogledavši na dole, ugleda ruku senseia koja ga steže u predelu ključnjače. Bio je to udarac koji još nije uspeo da uvežba do,savršenstva i sada se očajnički trudio da pronikne u tajne tog udarca, ali pre nego što je u tome uspeo — umro je, dok mu se na drhtavim usnama pojavio mehurić ružičaste pljuvačke. Kusunoki, posmatrajući kako život nestaje kao oblačić nevidljivog dima, popusti stisak i ukloni ruku s lesa. Bez te podrške, telo se zanese na jednu stranu i pade dok se ružičasta pljuvačka razmaza po tatamiju na kome je do malopre Cucumu klečao. 13 Iza senseia pojavi se senka vidljiva na šođiu, a onda i čitava figura. Pošto je čuo bat bosih stopala, sensei reče: — Sve si čula? — Da. Sve vreme ste bili u pravu. On je bio izdajnik. — Glas je bio lagan, prijatan. Ženski. Nosila je tamnosmeđi kimono ukrašen sivim pticama, koje su bile naslikane u crnim krugovima. Njena sjajna crna kosa bila je zategnuta, tako da joj je lice bilo slobodno. Kusunoki se nije okrenuo dok mu se ona tiho približavala. Bio je zagledan u zapis na papiru od pirinčane trske, okačen u niši na suprotnom, potpuno golom zidu. Ispod estam-pe bila je obična,vaza od keramike za jedan cvet, u koju je on smestio krin koji cveta samo jedan dan. Na estampi od papira, neki učitelj Žena iz XVIII veka, zapisao je razlivenim slovima: »Stena i vetar, samo oni ostaju, kroz generacije«. — Dopustili ste da vam priđe preblizu. Kusunoki joj se osmehnu i reče: — Dopustio sam mu da preseče... sopstveno grlo. To je sve. — Posmatrao ju je dok se spuštala na kolena. Bio je svestan činjenice da je izabrala mesto blizu njegove desne ruke a ne direktno ispred njega. — Cesto vremena diktiraju da čovek mora da postane intimniji s neprijateljima nego s prijateljima. To je neophodna lekcija života: molim te da me pažljivo saslušaš. Prijatelji zahtevaju obaveze, a obaveze komplikuju život. Nikada nemoj da zaboraviš: komplikacije rađaju očajanje.
— Ali kakav je život bez obaveza? Kusunoki se osmehnuo: — To je zagonetka na koju odgovor ne zna čak ni sensei. — Pokazao je glavom prema beživotnom telu. — Moramo da nađemo izvor iz koje je došao ovaj muhon nin. — Da li je to toliko važno? — Glava joj se polako okrenula, tako da se na shođiu gledala ljupka linija njenog obraza. — On je neutralisan. Treba da se vratimo na svoj posao. — Nisi upoznata sa svim onim što se ovde događa — reče ozbiljno Kusunoki. — Ratnička i vojna veština se razli-kujui Najvažnije je da otkrijemo izvor. — Onda nije trebalo da ga tako brzo uništite. 14 15 — Ah, neobuzdana mladosti! — glas mu je bio tih, skoro nežan, ali kad je otvorio oči žena oseti kako je zadrhtala duboko u sebi, proburažena očima baziliska, zmaja koji ubija pogledom. — On je bio profesionalac. Jednog ćeš dana naučiti da ne gubiš dragoceno vreme na ljude kao što je on. Oni moraju da budu uništeni, brzo i efikasno. Oni su opasni — skoro neuhvatljivi. I oni nikada ne govore i ne odaju svoje tajne. Ali, da nastavimo — sklopio je ruke na krilu — ti ćeš se vratiti na izvor... njegov izvor. Ljudi koji su ga poslali, koji su ga obučili, predstavljaju veliku opasnost za Japan. — Zastao je dok su mu nozdrve podrhtavale. Kad je ponovo progovorio, glas mu je izgubio oštrinu a očni kapci su mu bili spušteni — još ima tople vode. čaj čeka. Poslušno, ona je prošla pored njega, uzela čajnik i počela da sipa vrelu vodu dok je s neba nestajalo svetlosti i dok su purpurni oblaci počinjali da u tamu zavijaju terasaste planine. Pažljivo je prinela sićušne šolje ina crno lakiranom pos-lužavniku: na tamnoj pozadini bilo je naslikano jato malih zlatnih vilinih konjica kako se dižu sa površine vode. Finim pokretima spustila je poslužavnik i počela da koristi metlicu dobro uvežbanim udarcima. Njen wa —,'njena harmonija — bila je jaka, i to je bilo ono što je najviše pogađalo Kusuno-kija. U tom trenu bio je veoma ponosan što je i on pomogao da se to čudo stvori. Šest, sedam, osam, žena je okretala metlicu stvarajući bledozelenu penu. Posle desetog udarca, njeni fini prsti is-pustiše metlicu i istim pokretom se sakriše u široke rukave njenog kimona. I ne prekidajući započeti pokret, izvadi oštar čelični mač koji se žabi u Kusunokijev vrat. Ili je njena snaga bila tolika ili je sečivo bilo savršeno, tek mač je prošao bez napora kroz meso i kosti, presekavši kičmeni stub. U grotesknom pokretu, glava pade napred i nadole, viseći samo na uskom kaišu kože. činilo se kao da je sensei u dubokoj meditaciji ili molitvi. Krv šiknu iz prerezanih arterija, plaveći prostoriju, natapajući tatami na kome su oboje klečali. Senseijevo telo se grčilo dok su mu noge čudno poskakivale, kao da namerava da skoči napred, kao žaba. Žena je i dalje klečala na svom mestu. Iz očiju nije ispuštala telo svog učitelja. Samo jednom, dok je on ležao sa strane i dok mu se jedna noga još grčila, poslednji put, ona oseti nešto u sebi, nešto nalik na drhtanje lista na vetru i kako joj se jedna jedina suza spušta niz oblinu obraza. Tada steže srce, pojača svoju volju i prokle svoja osećanja. Ispuni je ushićenje. »Sve ide kako je zamišljenoc, pomislila je, osećajući kako joj srce udara ispod rebara. đaho. Bez toga nikada ne bi bila sposobna da se skrije pred njim. To joj je bar bilo sasvim jasno. Dok je posmatrala ono što je upravo učinila, pomislila je: »To nije ništa lično: ništa slično onome što je onaj prok-letnik, onaj muhon nin Cucumu imao na umu. Ja nisam izdajica. Ali moram da se dokažem. Moram da saznam. I zbog toga moram da radim najbolje što mogu. »Podigla se, i krećući se kao prikaza preko tatamija, izbegavajući krvave mrlje i krv koja je već počela da klizi prema drugom tatamiju, priđe mu. »Bio si najbolji«, pomislila je, gledajući u svog mrtvog mentora. — »a sada sam ja najbolja«. Sagnula se i obrisala krv__njegovu krv — sa svog mača. Ostala je dugačka, krvava mrlja na tkanini njegovog kimona. Poslednja stvar koju je učinila na tom mestu bilo je da ga skine, i da složi preskupi kimono kao da je nacionalna zastava. Ubrzo kimono nestade u njenom tajnom unutrašnjem džepu. Ne okrećući, se žena ode: kiša poče da pada.
V Knjiga prva SHIH (Snaga, uticaj, autoritet, energija) Knjiga prva SHIH (Snaga, uticaj, autoritet, energija) NjujorkV Tokio / Hokaido PROLECE, SADAŠNJOST Dremajući, Justina Tomkin postade svesna senke tamne kao noć koja je polako zaklanjala sunce poput sečiva mača. Usta joj se široko otvoriše. Pokušala je da krikne kad je ugledala lice i kad je prepoznala Saigoa: slike krvoprolića i strašnog boja ispuniše joj um, suviše strašne da se o njima razmišlja. Težak miris groba ispuni ovu, nekada mirnu, prostoriju u kući njenog oca na Long Ajlendu, tako punu uspomena na detinjstvo: sve je bilo tu, meča bez jednog oka i žira-fa obučena u pled. Njen snažni krik bio je prigušen pomeranjem vazduha koje je prouzrokovao Saigov hod, kao da je mogao da kontro-liše sve elemente pokretom samo jedne ruke. Njegov torzo se izdužio u svetlosti koja je lila kroz veliki stakleni prozor. Opalna svetlost kao da ga je probijala. Nagnuo se nad njenu bespomoćnu formu i dok joj je um urlao »Probudi se! Probudi se!« on je polako počeo da je očarava, dok je ledena pretnja iz njegovih očiju tvrdih kao kamen počela lagano da se prenosi u njeno srce. Osetila je kako joj se u srcu mesa užas kao gomila živih crva. Pojavljivalo se nešto što ona nije mogla da kontroliše. Neka čudna veza. Ona je sada bila deo njega, morala je da ispunjava njegove želje kao služavka, da uzme njegovu palu katanu i ubije njegovog neprijatelja umesto njega. Osećala je hladnu dršku katane između svojih zgrčenih prstiju, dok ju je podizala sa poda. Zavitlala ju je baš onako kao što bi to učinio Saigo, da nije bio mrtav. A ispred je bio Nikola, okrenut nezaštićenim leđima prema njoj. Podigla je katanu i senka je već počela da seče sunčevu svetlost koja je oblivala njegovu kičmu. »Nikola, moja jedina ljubavi«. Um joj se mutio od bolesnog besa i njena 20 21 poslednja misao pre nego što je uputila smrtonosni udarac nije bila uopšte njena: »Ninđa, izdajnice, ovo je tvoj samrtni čas!« Naslepo je posegnula prema praznom mestu kraj sebe u velikom francuskom krevetu, i strah joj ponovo dodirnu srce. Sada je bila preplašena zbog nečeg drugog. Zgrabila je jastuk kraj sebe i čvrsto ga stežući na grudi, pritiskala ga je kao da taj gest može da ga vrati natrag u njen zagrljaj i bezbednost ovog doma. Jer Nikola je bio na drugoj strani Tihog okeana, i Jus-tina je sada bila sasvim sigurna da je ovaj strah koji je sada osećala strah za njega. Sta li se događalo u Japanu? Sta li je radio u ovom trenu? Kakve su se opasnosti opet nadnosile nad njega? Za trenutak je željno pogledala prema telefonu, a zatim tihi jecaj ispuni tišinu prostorije. — Dame i gospodo, počinjemo da se spuštamo prema aerodromu Narita. Molim vas, uspravite svoja sedišta, sklonite stočiće i pričvrstite svoje pojaseve. Sav ručni prtljag smestite ispod sedišta ispred vas. Dobrodošli u Tokio. Dok je nevidljiva stjuardesa ponavljala svoj kratki pozdravni govor na japanskom jeziku, Nikola Lajnir otvori oči. Sanjao je Justinu; misleći na jučerašnji dan, setio se kako su se odvezli van grada, što su često činili da bi pobegli od stakla i čelika Menhetna. Kad su stigli u kuću u Vest Bej Bridžu, skinuli su se bosi i uprkos prolećnoj svežini, hodali su tako preko belog peska. Plavičasti talasi jurili su za njom i razbijali se oko njenih stopala i članaka, praveći oblačiće bele pene. Vetar se igrao njenom kosom i kad ju je Nikola okrenuo prema sebi, kosa ih je nekako čudno povezala. Njegova vrela ruka nije ispuštala njeno rame, privlačeći je uz svoje telo vrelo od-sunca. Kroz slani vetar čuo je njen šapat: »Nik, mislim da nikada ranije nisam bila ovako srećna. Ti si uspeo da iz mene isteraš svu tugu«. Govorila mu je o saznanju da ju je oslobodio mnogih demona koji su pretili, i koje je život držao u
stisnutoj kandži jedan od tih demona bilo je i njeno mazohističko ponašanje zbog dominantne uloge oca. Stavila mu je glavu na rame, poljubila ga u vrat sa strane. »Volela bih da ne moraš da putuješ. Volela bih da možemo da ostanemo zajedno uz ove talase, zauvek«. Sećao se šta joj je odgovorio: »Sasvim bismo pomodreli«, našalio se tada, jer nije želeo da pojačava njeno melanholično raspoloženje. Osećao je da je njegova ljubav prema njoj slična reci koja tiho šapuće kroz noć, skrivena od pogleda, pa ipak živo prisutna. — »Sem toga, zar ne smatraš da je dobro što smo oboje zaposleni pre venčanja? Nećemo imati vremena da se ohladimo i promenimo planove«. Ponovo se šalio i ona podiže glavu a on se zagleda u njene čudne oči, koje su odavale visoku inteligenciju, ali i veliku dozu naivnosti koja ga je sasvim osvojila još prvi put kad ju je sreo. Još ga je osvajala. Posmatrao je one crvene pege koje su u njenom levom oku lebđele kao odsjaj njene duše. Oči su joj bile boje lešnika, tog dana više zalene nego smeđe, i on otkri da je zahvalan što prošli događaji nisu pro-menili njeno lice. Kroz njene oči mogao ie da vidi njeno srce. — Sanjaš li nekada o svemu tome? — pitao je — da li se ponovo u snu nađeš u kući sa daikatanom u rukama: da li je Saigo istisnut iz tvog uma? — Uspeo si da ukloniš sve što je učinio, tu čudnu hipnozu, u svakom slučaju — rekla je — sam si mi to rekao. — Tako je — klimnuo je glavom. — Pa, dobro — uhvatila ga je za ruku i povela ga je dalje od hladnih talasa, tamo prema vinogradima i šumi. Okrenula je lice prema suncu. — Srećna sam što je zima prošla: radujem se što sam opet ovđe i što vidim da se sve vraća u život. — Justina — rekao je ozbiljno — želeo bih da znam da li se u tvom umu... — odjednom je prekinuo misao, tražeći, odgovarajući izraz u engleskom jeziku za ono što mu je bilo tako lako da izrazi na japanskom — da li se u tvom umu zadržao neki odsjaj, neki eho prošlog događaja? Ne treba zaboraviti da te je Saigo programirao da me ubiješ mojim mačem. Nikada ne govoriš o tome. — Zašto bih? — oči su joj sada bile tamne — nemam šta da kažem. „,.* i 22 Zagledala se prema horizontu, kao da je u prostranstvu okeana skrivena njena budućnost. — Oduvek sam znala da život nije bezbedan. Ali sve dok nisam srela tebe, nisam mnogo brinula u svom životu. Nije tajna da sam i ja svojevremeno imala samoubilačkih name-ra, kao i moja sestra — njene oči odvojiše se od svetlucanja horizonta. Zagledala se u njihove prepletene prste — želela bih da se to nikada nije dogodilo. Ali, dogodilo se. Uhvatio me. To je kao kad sam imala male boginje u detinjstvu. Bilo je strašno. Skoro sam umrla: ostali su mi tragovi. Ali pre-živela sam. Preživeću i sada — podigla je glavu — moram da preživim, shvataš, zato što mi postojimo i zato što treba da razmišljam o nama. Nikola je bio dugo zagledan u njene oči. Da li je nešto krila od njega? Nije mogao to da otkrije, i nije znao zašto bi to moralo da ga brine. — Sutra nećeš biti pored mene — rekla je — hajde zato da što bolje iskoristimo ovaj dan — nežno ga je poljubila — ovo nije baš orijentalno? — Mislim da jeste — nasmejao se. Njeni dugi prsti umetnice klizili su po liniji njegove snažne brade, zaustavivši se da dodirnu mekotu usana. — Draži si mi nego što sam se nadala da će mi ikada iko biti. — Justina ... — Da odeš na kraj sveta ja bih te našla. Ovo zvuči kao tvrdnja zaljubljene šiparice, ali ja to zaista mislim. Na svoje iznenađenje video je da je zaista tako. I tada u njenim očima ugleda nešto, što ranije nije nikada video. Prepoznao je odlučnost koju je mogla da ima samo žena--samuraj, nešto što je mnogo godina ranije video u očima svoje majke i svoje tetke. Bila je to čudna kombinacija ponosa i odanosti, što je on mislio da je nemoguće naći u zapadnjačkom duhu. Zagreja ga pomisao na to kako je ponosan na nju, i kako ima zbog čega da bude ponosan.
— Idem samo na kratko — nasmejao se — nadam se da neće trajati duže od mesec dana. Potrudiću se da ne dođeš za mnom. Lice joj postade ozbiljno. 23 — Ovo nije šala, Nikola. Sto se mene tiče, Japan jeste kraj sveta. Ta zemlja je meni čudesno strana. Bilo gde u Evropi ja bih bila sfrankinja, ali uvek bih mogla da nađem korene. Postoji neko osećanje pripadanja. A Japan je nešto što mi je nepoznato, neprozirno. Plaši me. — Ja sam napola Istočnjak — reče tiho — da li te ja plašim? — Da, mislim da si me svoievremeno plašio. Ali sada se više ne plašim — ruke joj skliznuše i obuhvatile ga — Nik, sve bi bilo tako divno da ne moraš da ideš. Stezao ju je čvrsto u zagrljaj, bez reci. 2eleo je više nego išta na svetu da može da ostane uz nju. Zeleo je to i da kaže, ali je znao da bi ta izjava delimično bila lažna. Zeleo je da joj kaže da je neće nikada ostaviti, a dobro je znao da će kroz 24 časa biti u avionu koji leti prema Tokiju. Njegova istočnjačka strana — i njegovo vaspitanje — diktirali su mu da strogo poštuje svoju privatnost. Nikola je bio ubeđen da je i Pukovnik, njegov otac, imao ista osećanja u tom pogledu, mada je on bio u potpunosti Zapadnjak. Obojica, i otac i sin, imali su neke, samo svoje tajne koje su dobro krili čak i od žena koje su voleli najviše u životu. Nikola duboko udahnu, osećajući promenu pritiska, a vazduh pun ozona, nekako tanak i suv, lepio mu se za koren nosa. Avion 747-SP skretao je ulevo u sporom, lenjom luku, rasterujući naslagu oblaka sve dok se ne ukazaše svetlozelena polja, savršeno ištraftana ravnim brazdama. A onda se u daljini ukaza snagom pokriven vrh Fuđijame, veličanstven i nepromenljiv. Opet je bio kod kuće. Nađoše se u teškoj naslazi smoga što se dizao iz industrijskih oblasti grada koji se sve više širio. — Gospode — reče snažno građen čovek pored njega, istežući vrat da bi bolje video — trebalo je da ponesem svoju prokletu gas masku. — Krupan prst pokaza ono što je ležalo iza avionskog prozora. — Imaju pokrivač smoga gori nego u dolini. San Fernando. Njegovo izborano, agresivno lice bilo je sasvim zabavljeno spoljnim pejsažom. „Ima oči", pomislio je Nikola, ,,rimskog generala, lukavog i umornog istovremeno". To je 24 bila zasluga dve nepoštedne borbe u kojima je učestvovao: na frontu i u političkoj areni. Kosa mu je bila kratko ošišana, siva kao metal: bio je obučen u rukom šiveno lako, staromodnog kroja odelo poslovnih ljudi, On je bio čovek koji je, s godinama, navikao na izvesnu dozu luksuza, ali krivina njegovog nosa, tanke usne, pokazivali su da nije rođen u bogatstvu. Rafael Tom-kin, mjlioner za koga je Nikola radio, poticao je iz siromaštva. Saigo je trebalo da ga ubije, bio je plaćen za to: i mada ga je Nikola zaštitio i spasao, taj isti čovek je, Nikola je bio siguran u to, naredio da se ukloni detektiv, kapetan Lu Kroker, Nikolin najbolji prijatelj. Nikola je gledao u profil Tomkinovog snažnog lica ne primećujući ga. Američka moć, Nikola je to uspeo da shvati, bila je plitka, odmah ispod kože, i za njega nije bilo teško da prodre kroz tu tanku naslagu do unutrašnjosti. Ali Tomkin nije bio kao njegove kolege iz Saveta. Njegov va je bio zaista snažan, dokaz njegove odlučnosti i postojanosti. To je Nikolu veoma interesovalo, jer je dugovao sebi i kamiju svog mrtvog prijatelja, da upozna dobro ovog čoveka i da jednom kad ga bude dobro poznavao, shvati gde je seme njegovog tihog propadanja. Bio je ubeđen da je Tomkin naredio da Kroker bude ubijen u onoj saobraćajnoj nesreći izvan Ki Vesta. Kroker je tamo vršio istragu na svoju ruku, i samo je Nikola znao da je na tragu da otkrije kako je ubijena Anđela Didion. Le-pa manekenka visoke mode nekada je bila ljubavnica Rafaela Tomkina. Primena dobro poznate taktike, Tokugave najvećeg japanskog šoguna čija je porodica bila na vlasti više od hiljadu godina, čuvala je tradiciju i spašavala je prodor Zapada. On je učio: »Da bi upoznao svog neprijatelja najpre moraš da mu postaneš prijatelj. A kad mu jednom postaneš prijatelj, sva njegova odbrana pada. Tada možeš da izabereš odgovarajući metod pomoću kojeg.ćeš ga uništiti.« Nikolina želja za osvetom vodila ga je, uprkos Justi-ninim protestima da prihvati Tomkinovu
ponudu za posao od pre godinu dana. I od prvog dana, sve njihovo snage bile su usmerene na ovaj trenutak. Tomkin je pripremao ovo predloženo, spajanje jedne od svojih filijala sa jednim od 25 Satovih kobuna. Svaki poslovni razgovor s Japancima ionako je bio težak, a tek ovako komplikovano spajanje dva velika preduzeća bilo je zaista nešto veoma osetljivo i teško ostvarljivo. Tomkin je priznao da mu je očajnički potrebna pomoć. I ko bi mu bolje pomogao u tom iscrpljujućem zadatku od Nikole Lajnira, napola-istočnjaka, rođenog i vaspitanog u Japanu. Točkovi udariše o tarmak i oni se bezbedno spustiše. Osetiše pritisak dok je pilot smanjivao brzinu. Kad su'ustajli da bi uzeli svoje mantile iz odeljaka iznad glave, Nikola je posmatrao Tomkina. Nešto se sa njim dogodilo otkako su prvi put razgovarali. Počeo je da upoznaje Rafaela Tomkina, zadobio je njegovo poverenje, a tako i njegovo prijateljstvo — dar koji je industrijalac retko kad darovao. Nikola je bio blizu same istine o ovom čoveku. Jedno je bilo jasno — on nije zver kako su ga smatrale njegove kćeri Justina i Gelda. U početku je pokušao da ova svoja saznanja prenese Justini ali, kako su se takvi razgovori obično završavali groznom svađom, polako je digao ruke od njih i prestao je da je ubeđuje da je otac voli. Suviše se toga dogodilo između nje i njenog oca, da bi ona sada tako lako mogla da promeni svoj stav prema njemu. Ona je jednostavno mislila da je on monstruozan. »I na neki način bila je u pravu«, pomisli Nikola, dok su silazili s aviona. Ali, za njega je bilo dosta teško da poveruje da je Tomkin bio sposoban za ubistvo. Naravno, ljudi njegovog položaja i ranga nisu oni koji će neprijatelju podmetnuti obraz. On nije smeo da okleva pred onima koji su mu smetali, a koje je trebalo da sruši. Prekinute karijere, bankrotstva, propali brakovi — to su tragovi koje čovek tipa Rafaela Tomkina mora da ostavlja za sobom. Bio je pametan i nesumnjivo nemilosrdan. On je učinio takve stvari o kojima se Nikola ne bi nikada usudio ni da razmišlja. Pa ipak, od toga do naručivanja ubistva bio je dug put. Njegova velika ljubav prema kćerkama možda je uticala na takvu luđačku odluku. Ali, sve ono što je Kroker uspeo da iskopa dvosmisleno je vodilo prema Rafaelu Tomkinu, uključujući njegovu tele-snu stražu kojoj je dopustio da ubije Angelu Didion. Zašto? Sta ga je nateralo na taj očajnički korak? 20 Zato je on sebi postavio za clj da prvo dobro upozna i shvati neprijatelja Rafaela Tomkina, da zaviri u svaki kutak njegovog života, da skine kosti i kožu sve do duše. Jer, jedino u otkriću tajne Krokerovog ubistva Nikola je mogao da nađe svoj mir i, eventualno, odgovor na to šta on lično treba da učini. Ako ne bude razumeo Tomkina, ako se zaleti na njega krvavom uskom stazom osvete, on bi se izjednačio sa svojim neprijateljem. Ne bi bio bolji od njega. On nije mogao da učini tako nešto. Njegov rođak Saigo znao je za tu Nikolinu osobinu i, koristeći to, ubijao je Nikoline prijatelje. Saigo nije znao šta je to griza savesti zbog ubistva. On je naučio kako da uništi život, učeći Kan-aku na ninđucsu a kasnije i zastrašujuću Kobuderu. Ali neznano gde potisnute snage koje je dotle uspevao da obuzda vremenom su ga obuzele, koristeći ga za svoje sopstvene paklene planove. Saigo je posedovao moć samo zato da bi kasnije bio obuzet njome. Na kraju je njegov duh popustio, i on je završio u ludilu. Nikola duboko udahnu i protrese glavom da bi oterao misli na prošlost. Saigo je bio mrtav već godinu dana. Ali, ponovo je bio u Japanu i prošlost je počela da ga saleće sa svih strana, kao da je gomila kamija stalno šaputala u njegove uši, tražeći momentanu pažnju. Toliko uspomena, toliko osećanja. ćeong; pukovnik; Itami, njegova tetka, koju će morati nekako da poseti. I uvek Jukio, tužna Jukio zle kobi. Prelepa Jukio koja je ispunila njegovu mladenačku maštu kad su se prvi put sreli na zabavi keirecu. Prvi njihov dodir bio je kao udar električne struje, ispunjen seksualnom željom i obećanjem. Još i sada se sećao njene tople, čvrste butine između svojih nogu koju je osećao dok su igrali kroz pnostorhu osvetljenu svećama, zagledani jedno drugom u oči, svesni platnenog pogleda kojim ih Saigo prati dok je stajao pored oca. Mada je Jukio poginula od Saigove ruke, njen kami je nastavljao da proganja Nikolu. Svim srcem je
voleo Justinu, ali u mislima je još igrao onaj prvi ples sa Jukio u nekom čudnom, sopstvenom svetu u koji smrt nije imala pristupa. Um ima neverovatnu moć, i ako može da se poveruje da mrtvi mogu da ožive, Nikola je vrntio Jukio iz njenog vlažnog groba snagom svojih uspomena. 27 I sada je ponovo, posle mnogo godina, opet bio na rodnoj grudi. činilo mu se da je vekovima bio daleko odavde... Sada je bio bliži Jukio. „Igraj Jukio, držim te čvrsto i ništa nas neće razdvojiti, ništa te više ne može povrediti«, mislio je— Dobar dan, gospodo. — Mlada Japanka stajala je ispred njih klanjujući se. — »Sato Petrolhemija« želi vam dobrodošlicu u Japan. — Malo iza nje, stajao je mladi Japanac u tamnom odelu poslovnih ljudi, s tamnim naočarima na nosu. Uzeo je njihove bonove za prtljag. Upravo su prošli kroz pasošku i carinsku kontrolu. — On će se pobrinuti za vaš prtljag. — Osmeh joj je bio sladak. — Molim vas, pođite za mnom. Nikola je sakrio iznenađenje što ih je sačekala žena. Naravno, neće ništa o tome reći, ali to nije bilo dobro za njihove predstojeće pregovore. Video je da je ova žena veoma šarmantna; Tomkinu je bilo svejedno ko je i kakva je, ali za bilo kojeg Japanca činjenica da ga čeka žena bila bi ozbiljna uvreda. Sto je čovek koji vas čeka na višem položaju u pre-duzeću, to je veće uvažavanje koje kompanija gaji o vama. U Japanu su žene bile nisko na hijerarhijskoj lestvici. Mlada žena ih izvede na sunce i povede prema limuzini koja je čekala na njih. Zastala je, držeći otvorena zadnja vrata kola. — Ja sam gospođica Jošida, pomoćnica gospodina Satoa — reče — molim vas da mi oprostite nepristojnost što se nisam ranije predstavila, ali želela sam da vas što pre izvučem iz one gužve. Nikola se nasmeja u sebi zbog lošeg engleskog jezika kojim je govorila. Posmatrao ju je dok im se ponovo klanjala, uzvrativši automatski na njen gest i promrmljavši. — Nema tu nikakve nepristojnosti, gospođice Jošida, ali zahvalan sam za vašu brigu — govorio je biranim japanskim recima. Ako je i bila zaprepašćena njegovim savršenim znanjem njenog maternjeg jezika, to nije pokazala ni najmanjim spo-Ijnim znakom. Oči su joj bile kao od stakla, postavljene uko-so na njenom savršenom ovalnom licu. U svakoj zemlji mogla je svoj savršeni izgled i mirnoću da proda za veliku vrednost. Ali ovde ne. »Sato Petrolhemija« je bila njena druga porodi28 ca, i njoj je dugovala svu odanost kao n svojoj pravoj porodici. Nikola je to dobro znao. I to je bila tradicija koja se poštovala još iz doba Tokugavinog šogunata. — Molim vas da se udobno smestite u kola. Veselo se nasmešila svojim cvrkutavim glasom. Na reveru je nosila zlatni znak kompanije. U ušima su joj svetlucale minđuše sa smaragdima. — Mora da ste srećni što ste opet kod kuće, Lajnir-sane reče izgovarajući njegovo prezime kao »Rajnaru«. Ne bi bilo pristojno da je Nikola pridao značaj njenoj jasnoj opasci: mudro mu je saopštila da se dobro obavestila o njemu a da nije nijednu reč o tome rekla direktno. Osmehnuo se. — Godine su se istopile — reče i čini mi se da sam odavde otišao pre nekoliko trenutaka. Jošida okrete svoje lepo lice. Mladić je dolazio natovaren njihovim koferima. Njene oči opet potražiše Nikoline i glas joj postade manje formalan. — Imaćete kola na raspolaganju ¦— reče — ukoliko budete hteli da palite štapiće kaučuka. Nikola se borio da sakrije iznenađenje. Sada mu je bilo jasno koliko je mnogo Jošida znala o njemu. Ne samo da je rekla da će mu Sato obezbediti kola ako želi da poseti grobove roditelja, već mu je napomenula da može da zapali štapiće kaučuka na maičinom probu. Niie bilo baš naširoko poznato da je čeong bila napola Kineskinja: »štapići kaučuka« je bio tipičan kineski izraz, mada Japanci, takođe budisti, pale štapiće tamjana na grobovima članova porodice i prijatelja. Jošida obori oči: — Znam da nemani prava da vam to ponudim, ali ako, će vam biti lakše da ne budete sami na tom putu, ja mogu da pođem s vama.
— To je vrlo ljubazno — reče Nikola posmatrajući mladića s prtljagom krajičkom oka — ali ne smem da zahte-vam tako veliku uslugu od vas. Ne želim da vas uznemira-vam. — To me ni najmanje neće uznemiriti — rekla je. — Moj muž i dete sahranjeni su nedaleko odatle. Tako da bih i inače išla na groblje. 29 Pogledi im se susretaše, ali on nije mogao da kaže da li ona govori istinu, ili samo koristi japansku laž s namerom da ga njena ponuda ne, zbuni. U svakom slučaju, on odluči da je povede sa sobom, kad mu pregovori to budu dopustili. — Biću počastvovan, gospođice Jošida — reče. U kolima, dok ih je šofer sigurno vozio kroz gusti saobraćaj, Tomkin se nagnu i pogleda kroz krozor u građevinu od čelika i stakla. — Gospode — reče ^— baš kao u Njujorku. Kad će, do đavola, prestati da grade u visinu? Prešao sam 12.000 kilometara, a čini mi se kao da se nisam makao sa kućnog praga. — Naslonio se unazad na sedište i na licu mu se odjednom pojavi vragolasti izraz. — Razlika je jedino u tome što sam trenutno u krugu od nekoliko hiljada kilometara najkrupniji čovek zar ne, Nik? Nikola se osmehnu svom poslodavcu, malo se nakloni, a zatim s istim izrazom lica reče Jošidi koja je sedela na prednjem sedištu: — Gaiđini su obično grubi, mada ne misle ništa loše, zar ne? — slegnuo je ramenima. — Sta biste drugo i očekivali od loše odgajanog deteta? Jošida pokri svoja usta nalik na ružin pupoljak, ali po sjaju koji se video u očima znao je da se smeje. — O čemu to vas dvoje čavrljate? — zareza Tomkin, osećajući se nekako odbačenim. — Upravo obaveštavam urođenike da strani đavoli nisu predimenzionirani samo u stasu — šlaga Nikola. Izgleda da je pogodio dobru žicu, jer se Tomkin veselo nasmeja. — Ha, ha — rikao je — sasvim si prokleto u pravu, Nikola. Odlično, Nik. čas kasnije, njih troje izađoše iz super brzog lifta na vrhu zgrade Sinđuku Suirju. čitav Tokio ležao je ispod njih kao blistavi dragulj. Visoko u vazduhu, na pedeset i drugom spratu iznad zemlje, Nikola je bio zaprepašćen koliko se izgradilo u Tokiju otkad on nije bio u njemu. Oblakoderi su se dizali sa trotoara kao sjajni nokti mandarina. Jošida ih je vodila hodnikom, otvarajući vrata od teškog drveta ispred njih. Bila su ukrašena ogromnom, okruglom bravom u obliku Satoovog groba. Duž čitavog hodnika, 30 prijatno osvetljenog indirektnom svetlošću, visile su estampe iz Edo perioda. Bila su to ukijo dela Hirošigea, majstora kiše, Hokusaija, majstora pejsaža i Kanijošija, majstora japanskih mitova. Ispod nogu im je bio debeo tepih golubije sive boje, koji je upijao svaki zvuk. I zaista se ništa nije čulo, mada se svuda oko njih, u svim kancelarijama, vredno radilo. Teleksi su tiho čavrljali a u drugom delu čula se baterija elektronskih pisaćih mašinna koja je radila punom brzinom. Jošida zastade ispred jednih vrata od teškog drveta, zatvorena na tradicionalni japanski način. Brave su bile od teškog, crnog kovanog gvožđa. Podsetile su Nikolu na riakon — seoske krčme — u kojima se svojevremeno zaustavljao. — Gospodin Sato je znao da ćete imati zamoran put — reče Jošida — takvo putovanje izmori i najjaču konstituciju. Zato su vaš prtljag odneli u Okuru. Mladić će se pobrinuti za vaše sobe — ona podiže ruku držeći dlan nagore. Bio je to tako običan, pa ipak elegantan gest. — Ovde ćete moći da se opustite i da odbacite brige i umor — njene usne kao trešnjin cvet razvukoše se ljupko u osmeh. — Da li biste bili ljubazni da pođete za mnom? Tomkinov besan glas sledi je. — Sta se ovde, do đavola, događa? — oči su mu bile zakrvavljene. — Nisam prešao pola sveta da bih namakao guzicu u nekoj kadi za sedenje, dok veliki čovek ide unaokolo i završava poslove. — Potapšao je svoj elegantni neseser od krokodilske kože. — Ja sam došao da razgovaramo o integraciji — zarežao je. — Sve ostalo može da sačeka, što se mene tiče. Jošidino lice nije pokazivalo ništa od onoga što je svakako osećala. Osmeh joj je još titrao na licu i,
za divno čudo, nije bio zaleđen. — Gospodine Tomkin — počela je — dopustite mi da vas uverim ... — Sato! — Tomkinov nervozni glas nadjačao je njene tihe tonove. — Želim da vidim Satoa sada. Odmah! Ne može me ostavljati da klatim jaja unaokolo. Rafael Tomkin ne čeka ni na koga! — Molim vas oprostite gaiđinu — reče na japanskom, ne pominjući Tomkinovo ime. — Imao je dug, zamoran put — spustio je glas a istovremeno pojačao pritisak na Tomkino31 vu mišicu. — Gospođice Jošida, moram da vam kažem da on ima problema sa hemoroidima i sada se oseća kao pas koji sedi na mravinjaku. Laje na sve i svakog — iscerio se — nema smisla da ne bude srdačan prema tako divnom cvetu koji savršeno obavlja svoju dužnost. U svom bolu, on naslepo lomi lepotu ispred sebe. Jošida zabrinuto pogleda Tomkina pre nego što se pokloni, zahvalivši se Nikoli. — Sato-san će uskoro biti s vama — rekla je. — On je samo želeo da se odmorite i osvežite pre nego što počnu zamorni poslovni razgovori. — Potpuno shvatam, Jošida-san — reče Nikola, ljubazno — divno je što se Sato-san toliko brine o našoj udobnosti. Molim vas da mu prenesete našu zahvalnost — udario je Tomkina svojim mišićavim ramenom — a što se tiče gai-đina, prepustite ga meni. Jošida se ponovo pokloni, a olakšanje joj se razli preko lica: sada nije brinula o tome da krije svoja osećanja. — Hvala vam, Lajnir-sane. Ne mogu da zamislim šta-bi mi Sato-san rekao da nisam postupila onako kako je on želeo — napola trčeći, provukla se pored njih dvojice i brzo požurila nazad niz hodnik. Tomkin oseti da je Nikola popustio pritisak na njega i oslobodi se sasvim. Lice mu je pocrvenelo od besa. Podigao je uvis prst, nalik na kobasicu. — Duguješ mi objašnjenje, Nik, i pazi neka bude vero-dostojno ili ... — Umuknite! To nije bilo rečeno naročito glasno, ali neki skriveni ton izgleda da je pogodio Tomkina pravo u živac. Zaista je za-ćutao. — Već ste nam naneli dovoljno štete — reče Nikola boreći se, kao i Jošida, da sakrije emocije koje su ga razdirale. — Sta ti sebi uobražavaš ... — Nepromišljeno ste nam okaljali obraz pred ovom ženom. Bićemo oboje srećni ako ne ode pravo kod Satoa i ne ispriča mu sve o našoj bruci. — Ova poslednja rečenica bila je laž. Jošida je bila toliko preplašena što nije uspela da zadovolji visoke goste i ni u snu ne bi učinila takvu stvar. 32 Ali, Tomkin to svakako nije mogao da zna i malo straha nije bilo naodmet u ovom trenu. Nikola se progura pored njega. Našao se u prilično maloj prostoriji, blago osvetljenoj, sa podom popločanim kedro-vinom. Na jednom zidu su bili prostrani metalni garderobni ormarići. Prišao je jednom i otvorio ga. Unutra nije bio samo mantil za kupanje, već i četka i češalj i druge toaletne potrepštine. Sdesne strane, kroz prolaz koji se završavao lukom, ulazilo se u kupatilo s ogledalima, pisoarima i toaletima. Nikola je mogao da čuje prigušene zvuke vode koja je kapala negde iza zidova. S leve strane od ormarića bila su jednostavna drvena vrata. Kupatila su, pretpostavljao je, iza njih. Vazduh je bio vlažan i topao, izazovan. Počeo je da se svlači. Tomkin uđe iza njega. Stajao je, uspravno nasred prostorije, buljeći u njega, očekujući da ga Nikola pogleda u oči. Nikola je polako i metodično nastavljao da radi ono što je počeo, dok su njegovi dugi, lepo oblikovani, mišići skakali. Bio je svestan da ga Tomkin posmatra. Posle izvesnog vremena, Tomkin reče: — Slušaj ti, barabo, da to više nikada nisi uradio — glas mu je bio grub od besa. — Slušaš li me ti uopšte? — Pitao je najzad. — Skinite odeću — reče Nikola, slažući pantalone i stavljajući ih na metalnu vešalicu. Bio je
potpuno nag, oslobođen veza civilizacije, onoga što je ona diktirala da mora da nosi. — Proklet da si, odgovori mi civilizcvano — u Tomki-novom glasu sada se nije osećao samo bes, nego i strah od ovog čoveka koji je stajao nag pred njim. Bio je zbunjen. U njegovom svetu velikih poslova i važnih odluka nagost je bila uvredljiva i nag čovek bio je više nego ranjiv. Ali sada, dok je posmatrao nago telo Nikole Lajnira, Tomkin je mogao da oseti samo da je sam ranjiv. Bio je to tako jak osećaj, da je srce počelo da mu udara snažnije a puls je bio sve ubr-zaniji. Nikola se okrete da bi pogledao pravo u Tomkinove oči. — Zaposlili ste me po specijalnom zadatku — rekao je. — Zeleli ste da za vas obavljam specijalne dužnosti. Mo33 lim vas, dopustite mi da obavljam svoj posao i nemojte da se mešate. Nije se osećala ljutina u njegovom glasu. Mogao je da Se odlično kontroliše. — Ali u tvojim poslovnim obavezama ne piše da treba da me vređaš — reče Tomkin, sada već mirnijim glasom, boreći se da obuzda svoj sve ubrzaniji puls. — Sada ste u Japanu — reče Nikola jednostavno. — Ja sam ovde da vam pomognem da prestanete da mislite kao Zapadnjak. — Misliš, plašiš se da opet ne okaljam obraz — zareza Tomkin, i pokaza debelim palcem prema zatvorenim vratima. — Pa to je samo ženska. Baš me briga šta će ona misliti 0 meni. Jebe mi se. — Ona je u stvari, lični predstavnik Seićija Satoa. •— reče Nikola, smirujućim tonom. — Zbog toga je veoma važna. — Ova laž je bila sada potrebna da bi se Tomkin držao pod kontrolom. Da je samo i za tren posumnjao da im nije ukazana najveća pažnja, teško bi ga bilo zaustaviti. — Pošto je to tako, ona je i kao sam Sato prema tome nije ništa manje važna. — Misliš da treba da klečim i klanjam se pred njom? 1 to pošto Sato nije imao ni toliko vaspitanja da nas lično sačeka? — Bili ste u ovoj zemlji bezbroj puta — reče Nikola — čudi me da niste naučili ništa o japanskim običajima. Ovaj tretman dobij aju samo najviši gosti. Ušli su u prostoriju četvrtastog oblika, ne veću od šest kvadratnih metara. Pod je bio i ovde u kedrovini ali su zidovi bili od sjajnih plavih pločica. Plafon, popločan manjim pločicama bio je, u stvari, mozaik koji je predstavljao prepletene točkove kompanijinog znaka. Ceo prostor bio je zapremljen dvema ogromnim kadama, napunjenim vodom koja se puši-la. Dve mlade žene su stajale, očekujući ih. Bez oklevanja Nikola stade ispred njih, dopustivši im da ga poliju toplom vodom a zatim da ga trljaju nasapunjanim sunđerima. Posle nekoliko trenutaka koji su bili potrebni da sve ovo upije, Tomkin je sledio Nikolin primer. 34 — Ovo mogu da shvatim — reče Tomkin, dopuštajući devojkama da ga trljaju. — Prvo se operi, pa dopusti da te toplina odmori i opusti. Pažljivo su ih oprale specijalnim šamponima, a zatim su ih povele prema kadama koje su se pušile. Voda je ovde bila još toplija, što natera Tomkina da se zgrči. Otkrili su udubljenja u kadama tako da su mogli da sednu i da im se iz vode vide samo glave. Tomkinovo lice je bilo crveno a kapljice znoja su mu se slivale niz obraze. Otkrio je da ako se pokrene vrelina postaje neizdrživa. Niko-line oči su bile zatvorene, čitavo telo opušteno. Vladala je savršena tišina u kojoj se nije čulo ništa drugo do pljuskanja sitnih talasa koje su njihova tela pravila u kadi. Popločani zidovi bili su vlažni od pare. Tomkin zabaci glavu unazad, zagleda se u Satov znak i reče. — Niki, da li ćeš se oženiti mojom kćerkom? Iako napola uspavan Nikola, je ipak osetio tračak očajanja u glasu ovoga čoveka i skoro se zaprepastio. — Da, — reče brzo — svakako ću se oženiti njom. čim se vratimo kući. — Da li si o tome već razgovarao sa Justinom? Osmehnuo se. — Mislite, da li sam je zaprosio? Jesam — čuo je kako je Tomkin duboko uzdahnuo, otvorio je oči
i pogledao ga. — Da li imamo vaš blagoslov? Tomkinovo lice potamne i on nekako kao da zalaja, što Nikola prepoznade kao smeh. — Svakako da imate moj blagoslov i neka vam on donese svaku sreću i dobro. Ali ne govori o tome nikako Ju-stini. Gospode, mogla bi da odluči da se ne uda za tebe samo da bi meni napakostila. — Mislim da su ti dani davno prošli. — Grešiš. Nikada neće biti mira između mene i mojih kćeri. Suviše gorčine ima s njihove strane, suviše mi zameraju zbog načina na koj.i one misle da sam se mešao u njihov život. Ne znam više da li su u pravu, ili nisu. Nikola pomisli da je, sada, trenutak da se prekine ova vrsta razgovora i poče polako da izlazi iz kade. Tomkin je sledio njegov primer, i oni kroz druga vrata odoše u saunu. 35 Sedeli su na šestougaonim crepovima dok je dugačka vertikalna lula kašljala i izbacivala kratke mlazeve vrele vode. Onda, odjednom, s velikom bukom poče da izlazi para iz lule i svaki razgovor postade nemoguć. Tačno pet minuta pošto su ušli, zazvoni zvono koje ih je upozoravalo. Više nisu mogli da vide jedan drugog, mada su sedeli sasvim blizu. Lula koja je išla s njihove leve strane, povremeno bi izbacivala oblake pare, obavijajući ih novim i novim talasima topline. Nikola dodirnu krupno Tomkinovo rame i oni prođoše kroz vrata na najudaljenijem zidu. Našli su se u prilično velikoj prostoriji, blago osvet-ljenoj, punoj mirisa na brezu i kamfor.. četiri duga stola bila su raspoređena u pravilnim razmacima. Dva stola su bila zauzeta nekim tamnim figurama za koje uskoro shvatiše da su ljudske. Pored svakog stola stajala je po jedna mlada žena. — Gospodo — jedan muškarac s njihove desne, strane sede na sto — nadam se da ste sada opušteniji nego kada ste prošli kroz ova vrata. — Sato — reče Tomkin — trebalo vam je... — Ali, pošto je osetio pritisak Nikoline ruke na mišici, preseče se u pola rečenice i završi je drugačije. — Ovo je fantastičan način da nas dočekate. U Okuri ne bismo dobili ovako nešto. A ne, mi ne možemo da postignemo taj nivo — Seići Sato klimnu sa zadovoljstvom glavom, beskrajno zadovoljan zbog komplimenta — Lajnir-sane — reče, okrenuvši se malo — velika mi je čast što sam vas najzad upoznao. Toliko sam toga čuo o vama — pružio je noge i legao na leđa. — Recite mi, da li ste zadovoljni što ste se vratiti kući? — Moj dom je sada Amerika, Sato-sane — reče obazrivo Nikola. — Mnogo se toga promenilo u Japanu otkako sam ga ja napustio, ali verujem da je ipak dosta toga ostalo kao nekada. — Pogrešili ste poziv, Lajnir-sane — reče Sato — trebalo je da postanete političar. Nikola je razmišljao ko bi mogao da bude tajanstveni četvrti čovek. Bio je dobro upoznat sa japanskom poslovnom hijerarhijom, koja se toliko razlikovala od zapadnjačke i koju Zapadnjaci nikako nisu mogli da shvate. Znao je da je 37 Sato bio predsednik grupe preduzeća — keirecu, a da je pored njega bilo još mnogo hijerarhijskih lestvica, mnogo ljudi na značajnim položajima koji su imali bogatstvo i moć. A bilo je i takvih koji su bili na tako visokim položajima u Japanu a koje stranci pa ni mnogi Japanci nikada nisu ni vi^ deli niti su znali, za njih. Da li je to bio jedan od tih ljudi? Ako je bilo tako, Nikola je mogao da shvati da je Tomkino-vo upozoravanje tokom čitavog dugog puta do Japana onda bilo na svom mestu. „Ovaj posao koji treba da zaključim sa 'Sato Petrolhemijom' verovatno je najveći potez koji sam ikada obavio, Nik" — rekao mu je. — „Integrisanje moje kuće 'Sfinks Silikon' i Satovog, 'Nipon Nemori čip' kobuna, doneće neverovatnu zaradu u naredne dve decenije Tomkinovoj industriji". Američki industrijalci su strahovito spori kad treba nešto preduzeti. Zato sam odlučio da se integrišem sa 'Sfin-ksom' pre pola godine. Dosta mi je oklevanja. Ja sam uvek kasnio tri, ili šest, meseci i kad god bih dobio njihovu robu Japanci su se već pojavili sa nečim boljim. Kao i uvek, oni su uzimali našu osnovu i poboljšavali su proizvod, i još nešto, — davali su ga jevtinije. To su uradili Nemcima sa fotoaparatima i čitavoj Evropi s automobilima. A sada će to isto da učine nama sa kompjuterskim čipovima, ukoliko ne pomak-nemo guzice. Ti bolje, od bilo koga, znaš Nik kako je
teško stranoj kompaniji da se učvrsti u Japanu. Ali, ja sada imam nešto što oni žele — i to im je toliko potrebno da će mi dopustiti da imam 51 odsto zarade u mojoj rođenoj kompaniji. To je nešto nečuveno. Ali treba imati na umu šta su uradili sa IBM-om kad su otvorili svoje predstavništvo u Tokiju". Nikola se dobro sećao tog slučaja. Japansko svemoćno ministarstvo spoljne trgovine i industrije, poznatije pod skraćenicom Miti, učinilo je sve da posle drugog svetskog rata vrati snagu i moć japanskoj industriji. Godine 1950. glavni ministar Miti-a Sigeru Sahaši, bio je očajan zbog ogromne navale američkog kapitala u Japan. Shvatio je da se velika moć krije u kompjuterima, i da su oni budućnost koja će preplaviti svetsko tržište. U to vreme Japan nije imao razvijenu kompjutersku tehnologiju. Sahaši je iskoristio želju IBM-a da u Japanu otvori tržište kompjutera, kako bi osnovao nacionalnu kompjutersku industriju. Miti se već pobrinuo da-ograniči ulaganje stranog kapitala u japansku privredu. Ministarstvo je, u stvari, bilo toliko moćno da je moglo bez ikakvih objašnjenja da isključi svako strano ulaganje. Sahaši je dopustio da se osnuje IBM-Japan, ali čim je kompanija bila postavljena na noge, on im je pokazao u šta su se upustili. IBM je imala sve osnovne elemente do kojih je bilo stalo Japanu da bi počeo svoju domaću industriju. No sada već legendarnom, sastanku sa predstavnicima IBM-a, Sahaši je rekao: „Mi ćemo preduzeti sve mere da uništimo vaš posao ukoliko ne predate sve IBM-ove licence Japancima i ne zahtevate za to samo pet odsto prihoda". Kad su predstavnici IBM-a ovo dobili i rekli Japancima da oni imaju kompleks inferiornosti, Sahaši je odgovorio: „Mi nemamo kompleks inferiornosti prema vama: nama su samo potrebni vreme i novac, da bismo dobro krenuli". Zaprepašćeni, Amerikanci su imali samo dva izlaza; ili da sasvim povuku IBM iz ovog dela sveta, ili da se priklone onome što je Miti tražio, a to je bila potpuna dominacija Japanaca. Odlučili su da se predaju i godinama posle toga, Sahaši je ponosno prebirao zaključke ovih pobedonosnih pregovora. — Iz tog fijaska sam mnogo naučio. — Tomkinov glas prenu Nikolu iz misli. — Nisam toliko naivan da stavljam nogu u stupicu pre nego što dobro proučim šta se, do đavola, događa. Ja ću gledati da iskoristim Japance. Samo da dogovor bude potpisan; neću dati ni pišljiva boba za japansku kompaniju. Ja imam neke male prednosti, ali ne mogu da proizvodim taj novi čip u Americi a da cena ne bude mamutska. Sato može da mi pomogne. On drži u rukama japansku industriju. On može jevtino da proizvede sto što mi je potrebno i da napravimo veliki posao — nasmejao se. — Mislim, zaista veliki posao, Nik. Verovao ili ne, mi se nadamo da ćemo za dve godine ostvariti dobit od sto miliona dolara — oči su mu plamtele. — Dobro si me razumeo: sto miliona! Nikola je skoro zaspao kad se ruke podigoše s njegovih mišića. Ovako se nije godinama dobro osećao. ćuo je da se neko kreće u sobi, a zatim kako Satov glas naređuje: — Sada ćemo se istuširati i obući, pa na posao. Za petnaest minuta doći će gospođica Jošida da vas preuzme, — Sato je ustao kao ogromna tamna senka. 38 Nikola okrenu glavu da bi dobro pogledao, ali jedino što je mogao da zaključi bily je da, prema američkim meri-lima Sato nije visok. Iza njega, pokrenu se figura četvrtog čoveka koji ustade. Nikola pogleda prema njemu ali Satoova krupna figura bila je između njega i nepoznatog. — I nije to neki veliki posao — govorio je japanski industrijalac. — Svakako da ste još umorni od napornog puta, a sem toga, dan je već daleko odmakao. Pa ipak — naklonio se formalno obojici — ponedeljak je, i preliminarni razgovori ne mogu da čekaju. Slažete se sa mnom, Tomkin-sane? — Hajde da počnemo, i to što pre — reče Tomkin, i mada je bio sasvim blizu Nikole glas mu je nekako bio nejasan, kao prigušen. — Odlično — reče Sato kratko, i njegova glava brzo klimnu — a do. tada ... Kad ostadoše sami, Nikola sede i prebaci peškir preko krila. — Bili ste prilično mirni — reče. U pauzi koja je nastala, devojke nestadoše šušteći kao kad vetar pomera granje.
Tomkin skliznu sa stola. — Samo opipavam teren — reče i omota se velikim peškirom. — Sem toga, Sato je bio suviše zabavljen razgovorom s vama. Pustio sam ga. U stvari, pitao sam se ko bi to mogao da bude s njim. — Sta mislite? Naslućujete nešto? — govorio je Nikola dok su išli prema tuševima. Tomkin odmahnu glavom. — Znate japansku industriju. Gospod bog zna kako oni upravljaju, i ne bih se iznenadio da saznam da je čak i on sam zbunjen poretkom stvari — Tomkin slegnu svojim krupnim ramenima. — Sumnjiv mi je onaj nepoznati; ali kogod da je, mora da je krupna zverka, kad mu je dopušteno da uđe tek tako u Satovo privatno svetilište. Kancelarija Seićija Satoa bila je uređena sasvim u zapadnjačkom stilu — udobne sofe i-fotelje bile su grupisa-ne oko niskog velikog stola od crnog laka. Dok je išao za Tomkinom, Nikola primeti poluotvorena vrata sa strane, kroz 39 koja se videla tokonoma — tradicionalna niša u koju je svakog dana stavljan svež cvetni aranžman. Iznad cveća visio je neki starinski zapis. Nikola nije mogao da pročita šta piše, jer je niša bila udaljena, ali mogao je da bude siguran da se radi o nekoj Zen izreci koju je napisao stari majstor. Seići Sato im priđe odsečnim, žustrim korakom. Kao što je Nikola i pretpostaljao, Sato je bio onizak čovek, jedva srednjeg rasta. Kroz prvoklasno odelo marke »Ralf Loren«, Nikola je jasno primetio dobro razvijene mišiće koji su se ispod tkanine istezali kao opruge od gvožđa. Osmehujući se, Sato pruži ruku svakom od njih na vrlo američki način. Nikola sa čuđenjem primeti, preko Sa-toovog krupnog ramena, vrh Fuđijame. Znao je da se planina vidi s vrha Međunarodnog trgovinskog centra kod stanice Hamamacu-ćo, odakle je inače polazio jednošinski voz za Ha-nedu. Ali odavde iz srca Sinđukua — fantastično! — Dođite — reče Sato, pozvavši ih pokretom ruke. — Sofa je najudobnija za premorene putnike. Kad su seli, Sato ispusti neki zvuk, jedva čujni, iz dubine grla, kao da se nakašljao, ali odmah se iza poluotvorenih vrata kroz koja se videla tokonoma pojavi još jedna osoba. Muškarac je bio prilično visok i mršav. Nekako je pod-sećao ina more, bio ie nepromenljiv i divan. Možda je imao oko šezdeset godina, deset više od Satoa, ali to je bilo teško oceniti. Kosa je počela da mu sedi, bila je paperjasta, veoma nežna. Imao je uredno potkresane brkove koji su bili požu-teli po donjoj ivici od duvanskog dima. Prišao je nekakvim čudnim, kratkim, poskakujućim koracima, kao da ne vlada svojim mišićima. Kad je prišao bliže, Nikola primeti da se nešto dogodilo s njegovim desnim okom jer je kapak bio stalno spušten i kroz mali otvor sijalo je oko, skoro nalik na stakleno, podsećajući na opal. — Dopustite mi da vam predstavim gospodina Tanzana Nangija — reče Sato, a jednooki muškarac se nakloni Nikoli i ovaj mu uzvrati naklon. Bio je odeven u tamnosivo odelo s uskim prugama, imao je bilistavo belu košulju i jednostavnu svetlosivu kravatu. Nikola odmah vide da pripada staroj školi: bio je konzervativan i nepoverljiv prema bilo kakvom poslu sa strancima. 40 — Nangi-san je predsednik Daimio banke za razvoj — i to je bilo sve što je Sato rekao. I Nikola i Tomkin su znali da je svaki keirecu u Japanu vlasništvo određene banke u koju se sliva sav novac: to je nekako i bilo logično. Tako je Daimio banka za razvoj bila vlasnik »Sato Petrolhemije.« Jošida unese poslužavnik sa porculanskim čajnikom koji se pušio i četiri šoljice od finog porculana. Pažljivo kleče pored jednog kraja stola, i koristeći metlicu od trske, polako pripremi zeleni čaj. Nikola ju je posmatrao, primetivši kako je vesta i kako su joj ljupki pokreti prstiju dok rukuje priborom. Kad su svi muškarci bili posluženi, ona se diže i tiho napusti prostoriju. Za sve to vreme nije direktno pogledala ni u koga. Nikola oseti da ga Nangi uporno posmatra i znao je da ga odmerava i procenjuje. Nije ni za trenutak sumnjao da birokrata sve zna o njemu: ne bi došao na ovakav sastanak a da se prethodno ne obavesti o svim učesnicima sastanka. Nikola je znao još nešto — ako je on bio konzervativan, kao što se odmah videlo, ni najmanje mu se neće dopasti osoba tipa Nikole Lajnira- polu-Istočnjak,
polu-Englez. U Nangije-vim očima, on će biti ispod nivoa običnog gaiđina. Zajedno, kao što je nalagala tradicija, svi podigoše šoljice i prinesoše svetlozelenu penu usnama, pijući s uživanjem. Nikolu je zabavljalo kad je primetia kako se Tomkin namr-štio zbog gorkog ukusa čaja. — A sada — reče Tomkin, pošto je grubo spustio svoju šoljicu na sto i nagnuo se napred kao da je golman na fud-balskoj utakmici — da pređemo na posao. Nangi koji je sedeo vrlo ukrućeno, pažljivo izvadi iz unutrašnjeg džepa filigranski ukrašenu kutijicu od platine i otvorivši je, tankim prstima uze cigaretu. Isto pažljivo, on upali mali upaljač koji je bio u kompletu s kutijom i duboko udahnu dim. Dim izlete iz njegovih širokih nozdrva kad je okrenuo glavu. — Polako, lako je uhvatiti majmuna — reče, čudno naglašavajući svaku englesku reč kao da mu izgovor povre-đuje jezik. — Zar to često ne govore Britanci ovde na Dalekom Istoku, gospodine Lajnir? 41 Duboko užasnut, Nikola je ipak uspeo da obuzda bes. Na njegovim usnama video se samo blaženi osmeh kad je rekao: — Mislim da su neki Britanci koristili taj izraz u dalekom, kolonijalnom dobu, a da su ga preuzeli od Kineza. — Pozajmljen i iskvaren — ispravi ga Nangi. Nikola klimnu glavom u znak da se slaže. — Bilo je to davno, Nangi-sane — rekao je. ¦— Vremena su se promenila i donela su sobom nove, mnogo značajnije, vrednosti. — Svakako — otpuhnu Nangi, očigledno nezadovoljan što nema čoveka spremnog da mu sasvim povlađuje. Sato odluči da skrene razgovor s klizavog terena. — Gospodine Tomkin, vi i gospodin Lajnir ste upravo stigli — reče. — Vaš pravni savetnik, gospodin Grejdon, neće stići sve do sutra ujutro u 11,15. Da li biste onda hteli da se, bar, složimo oko nekih preliminarnih odredaba koje se odnose na našu integraciju? Imaćemo dovoljno vremena da se dogovorimo o drugim detaljima. Ja ... — Procenat koji se u ovoj zemlji daje kompaniji »Nipon Memori" potpuno je neprihvatljiv — umeša se Nangi u razgovor. Ugasio je pikavac svoje cigarete i, gotovo istovremeno, zapalio drugu. — To je čist pokušaj pljačke, jednostavno rečeno. — S obzirom na revolucionarnu novinu koju predstavlja novi čip koji donosi »Sfinks« ovoj integraciji •— reče Nikola pre nego što je Tomkin i mogao da otvori usta — mislim da procenat od 51 odsto do 49 odsto nije uopšte prevelik. Pomislite na ogroman ... — Ja sam bankar, gospodine Lajnire — Nangijev glas je bio leden kao i njegov ukočeni pogled. — Mada naš keiret-su poseduje mnogo različitih vrsta koncerna, uključujući trustove i osiguravajuća društva, trgovinu i druga udruženja koja se bave nepokretnom imovinom kao i »Sato Petrolhemija«, grupu, svi su oni povezani sa dva značajna faktora — zadovoljno je dunuo dim od cigarete, siguran da on opet vodi glavnu reč u razgovoru. — Prvi faktor koji je zajednički je taj da svi zavise od novca koji daje Daimio banka za razvoj. Drugi faktor je da se svi zasnivaju na profitu, kad on skače, i njima dobro ide. 42 — Pa profit je baš ono što vam mi nudimo ovom integracijom, Nangi-sane. — Ali integracija nam ne donosi nikakav gotov kapital, a ja pojma nemam o kompjuterskim čipovima — reče kratko Nangi kao da sasvim napušta razgovor o toj temi. — Da biste shvatili veliki značaj onoga što mi imamo, — reče Nikola, kao da se ne trudi mnogo da ga ubedi — važno je da dobijete opštu sliku. čip kompjuterske memorije je sićušan komad silikona, sastavljen od mikroskopski sitnih elemenata unutar kojih se nalaze sve potrebne informacije. Na primer, najobičniji čip 64K RAM sastavljen je od 64.000 zrnaca smeštenih na prostoru ne većem od jagodice vašeg prsta. Nangi prekrsti noge u kolenima i poče da puši kao da se nalazi na nekoj sedeljki. Pošto on ne reče ništa, Nikola nastavi.
— RAM je skraćenica koja označava memoriju računa-ra. Ovi čipovi se najčešće koriste zato što brzo reaguju, a kad kompjuter radi brzina je veoma važna. Jedini problem s ovim čipovima je u tome da kad se isključi kompjuter, iz njihove memorije se sve briše i mora da se počne iz početka. Zato su izmišljeni čipovi koji nose oznaku ROM. Njihovi elementi su ili stalno napunjeni ili prazni. Da bi se ROM programirao, mora da se izvadi iz kompjutera. Godinama, kompjuterski tehničari sanjaju o tome da stvore RAM koji neće gubiti memoriju kad se kompjuter isključi. Nikola dobro pogleda svakoga ponaosob pre nego što je nastavio da govori: izgleda da se niko nije dosađivao. — Nedavno je industrija delimično resila ovaj problem. Pronađen je čip koji bi zadržao program; međutim, on je suviše spor da bi mogao da zameni RAM u srcu kompjutera. Govorio je još nekoliko minuta o problemima i najnovijim rešenjima da bi na kraju, sklopivši ruke i obrativši se isključivo bankaru, rekao: — Drugim recima, Nangi-sane, onaj pravi, savršeni RAM koji će doneti revoluciju u industriji kompjutera nije još bio otkriven. Sve do sada — njegove oči sinuse. — »Sfinks« ima taj čip. Ljudi Sato-sana sami su proverili njegove mogućnosti. U njegove moći ne može da se sumnja. Mi imamo taj čudesni čip, i nudimo vam ga pod vrlo ppvoljnim uslovima. 43 Nikola slegnu ramenima, kao da je rezigniran: — Naravno, ovako veliko otkriće neće moći da ostane dugo ekskluzivno: uskoro će se pojaviti imitacije. Ali u međuvremenu kompanija »Sfinks-Sato« pojaviće se sa njim prva na tržištu, i držaće ga. Naše fabrike će već biti u punom zaletu, ispunjavaće narudžbine, dok će se drugi koncerni tek boriti da osvoje elektroniku. — Tu ćete naći svoj profit — reče Tomkin — za manje od dve godine imaćemo čist dobitak od sto pedeset miliona dolara. To je... — To je 36 milijardi, šest stotina i šezdeset miliona jena — reče Nangi, glasom mudrog profesora koji drži predavanje grupi poslušnih ali inferiornih učenika. — Ne pokušavajte da me naučite nešto novo u vezi s novcem, gospodine Tomkin. Ali, to je sve budućnost i to uz brojke koje vi dajete, a ne mi. Njihova astronomska visina za mene je sumnjiva. Tomkinu je sada očigledno bilo svega dosta. — A sada me slušajte, Sato-reče tesno, namerno izbega-vajući da se obrati bankaru. — Došao sam ovamo s najboljom namerom da postignemo dogovor. Spreman sam na pojavu raznih problema: to je deo svakog posla. — Napravio je nervozan pokret rukom. — Ali, na ovako nešto nisam spreman. Ovo je čista glupost. Slušam neke razgovore koji bi više pristajali vašem Ministarstvu spoljnih poslova. — Nangi-san je bio zamenik ministra spoljnih poslova — reče Sato s demonskim osmehom na licu — i to sve do pre sedam godina kad je kao ronin pomogao da se osnuje daimjo i, naravno, direktno posle toga »Sato Petrolhemija«. — Ni najmanje nisam iznenađen — reče besno Tomkin — ali bilo bi dobro da možete da mu objasnite da se ovde ne radi o stranom đavolu koji želi da uništi japansku privrednu ravnotežu. Svako od nas ima nešto što onaj drugi nema, što želi i što mu je neophodno. Ja imam proizvod a vi imate mogućnosti da ga proizvodite po odgovarajućoj ceni. To je dobro za sve — odjednom se zagledao u neprozirnu masku bankarevog lica. — Shvatate li vi to, Nangi-sane? — Sasvim sam dobro shvatio — reče Nangi — da ste došli ovamo i da želite dobar komad zemlje koja je vlasništvo našeg keirecu u Misavi. To je zemlja koju smo već nameni-li proširenju »Niva rudarske kompanije.« Zemlja je ovde dra-gocena, a troškovi su nezamislivi za takve kao što ste vi koji 44 ste slični hedonistima na imanjima od više jutara sa bazenima, štalama i kućama za poslugu. Stvar je u tome što vi stalno tražite od nas da popustimo, očekujete od nas da vam popustimo. — Oči su mu sijale kao da je opsednut nečim.
— A zašto? Zbog tehnologije budućnosti. Ali, ja vas otvoreno pitam: Da li će ta nova tehnologija resiti ogroman problem nedostatka zemlje kod nas? Da li će zbog toga Japan postati manje zavisan od zemalja koje raspolažu naftom i koje žele da nas osuše? Da li će nas to osloboditi od obaveza koje imamo prema Sjedinjenim Američkim Državama a one su da budemo njihova brana prema Istoku? — Ustao je i ispravio se još više, nalik na šarku spremnu za ujed. — Vremena su se promenila, kao što ste i sami istakli. Mi nismo više vaši po-beđeni neprijatelji, podanici koji slepo prihvataju vaše zah-teve. — Bilo bi bolje da se vi momci trgnete i dozovete svesti — reče Tomkin, i rumenilo ljutine pojavi mu se na licu. — Vaša reakcionarna politika dovešće do vaše potpune izolacije ođ ostalog sveta. Suviše zavisite od stranih izvora energije da biste to sebi smeli da dopustite. Prestanite da preplavljujete naše tržište svojim proizvodima, dok naše proizvode ne želite da uvozite. Uskoro ćete postati napredni siročići na međunarodnoj areni. — Zašto Japan mora neprestano da bude kažnjavan zato što proizvodi savršenu robu? — reče Nangi. — Mi ne možemo da utičemo na vaše kupce. Mi ne možemo da primoramo Amerikance da kupuju našu robu. Jednostavna je činjenica da mi pravimo bolje i jevtinije stvari. Amerikanci imaju više poverenja u naše znanje i mudrost, nego u svoje kompanije. Ali, Tomkin još nije bio spreman da završi i da se preda. — U ovom trenutku — reče on nekako nežno — »Sato Pe.trolhemija« nije jedna od šest najvećih japanskih kompju- ->. terskih firmi. Ja znam da vi tražite načina da uđete u ovaj N^ zatvoreni krug. Magični ključ da to ostvarite je RAM. Moji izvori me obaveštavaju da je Miti naredio da se uradi pro-jekat koji treba da bude gotov do 1990. godine. To bi trebalo da bude mašina, spremna da u sekundi obavi deset milijardi operacija, što bi bilo sto puta brže od super kompjutera koji Krej Riserč sada ima na tržištu. Miti je odobrio iznos do dve stotine miliona dolara godišnje za ovaj projekt. 45 Zastao je. Niko od Japanaca se i ne pomaknu, i Tomkin je znao da ih je zaskočio. — Mi znamo za još jedan projekat koji finansira Ministarstvo spoljnih poslova. To je projekat za proizvodnju kompjutera koji će moći da razume ljudski govor, što bi veoma olakšalo rad sa kompjuterima. — Prepleo je prste. — A sada dolazi vrhunac mog objašnjenja: naš postojani RAM može da obezbedi kompaniji »Sato« učešće u oba projekta. Miti će biti primoran da dođe i traži pomoć od vas, a to znači da više neće biti šest velikih kompjuterskih firmi u Japanu nego sedam, a sedma će biti najveća. Posmatrao je jedno za drugim ova strana lica. Nije mogao ništa da pročita sa, njih. ,»Oni su samo biznismeni«, pomislio je u sebi, kao da se hrabri. »Nisu ništa drugo do, samo biznismeni«. Nangi nije ništa rekao na njegove reci, što je prema Tomkinovom mišljenju bio džinovski korak napred. — Predloži i protivpredlozi ne smeju da se daju u žurbi — reče Sato — rat se obično izgubi kad ne znaju da se obuzdaju strasti. Kao što nam mudro govori Sun Cu, »kad jastreb slomi telo žrtve, to je zbog odabranog pravog trenutka za to«. Ustao je i naklonio se, a odmah automatski ustadoše Nikola i Tomkin. Nangi ustade nekako čudno, stajao je pomalo se njišući. — Na sutrašnjem popodnevnom sastanku — nastavi Sato — mi ćemo dalje prodiskutovati o ovome, tako da će drugi saradnici i pravni savetnici moći da svoju mudrost dodaju našoj. Za sada se nadam da ćete naći vremena da uživate u lepotama našeg grada. — Svi promrmljaše neku ljubaznost koja je značila da se slažu, pa Sato reče: — Dobro. Moja kola će biti u Okuri sutra u 14 časova, da bi vas dovezla dovde. Ponovo se formalno naklonio a Nangi učini isto: — Do sutra, gospodo. Želim vam prijatno veče. — On povede Nangija iz sobe, pre nego što bi još nešto moglo da bude izgovoreno. — Taj prokleti kučkin sin, Nangi — reče Tomkin hodajući kao zver po svojoj hotelskoj sobi. — Zašto me moji ljudi nisu upozorili na njega? Zašto nisam bio obavešten o njemu?
^ , JU* J» -i. ~ *-.. 46 — Nikola ga je samo mirno posmatrao dok je išao gore-dole. — I kako to da nas niko nije-upozorio da je Nangi bio zame-nik ministra spoljnih poslova Mitija. To je bila prava bomba. Misliš li da će zaista blokirati integraciju? Nikola se pravio da ne primećuje Tomkinovu uzbuđe-nost. Tomkin zato odgovori na sopstveno pitanje. — Znam da će sigurno pokušati da poveća svoj proce-nat dobitka. Nikola je uzeo veliki krut koverat sa stola, i sada je pucketao noktom o njegovu ivicu. — Prestani da se igraš, i reci mi šta ti o svemu misliš, do đavola. Nikola ga pogleda. — Strpljenja, Tomkine — reče tiho. — Još na samom početku sam vam rekao da će ugovaranje ove integracije zahtevati veliko strpljenje — možda mnogo više nego što ga vi imate. — Sranje! — Tomkin priđe bliže Nikoli a oči mu se su-ziše od besa. — Hoćete da kažete da oni pokušavaju da mani-pulišu sa mnom? Nikola slegnu ramenima. — To sve zavisi od toga kđliko su vas stvarno iznervirali i naterali da se pokažete u pravom svetlu. Tomkin prinese ruke glavi i dodirnu slepoočnice vrhovima prstiju. — Dobro, ali sve to ne vredi ništa — reče, nekako pomalo zadihan — ja imam tebe, Nik i mi ćemo stegnuti između nas te dve barabe i zatvoriti ih u stupicu koju im pripremam, sa Musašijevom strategijom ili bez nje. — To je nešto kao razlika u profitu? —Reče zajedljivo Nikola. — Meni ste rekli da će »Sfinks« imati dobit od sto miliona ali brojke koje ste predočili Satou govore da će »Sfinks« i Satov kobun podeliti između sebe 150 miliona dolara. — Sta je pedeset miliona ovamo, ili onamo? — reče Tomkin, trljajući snažno slepoočnice. Napravio je bolnu grimasu. — Prokleta migrena. — Pogledao je zabrinuto u Nikolu. — Moj lekar kaže da je ona posledica života koji vodim — osmehnuo se nekako tužno. — Znaš li šta mi je prepisao? Stalni odmor u Palm Springsu. Zeleo bi da rđam pored ba47 žena kao palme ¦— namignuo je. — Treba mu verovati. On mora da zna te stvari. Napisao je knjigu »Pedeset načina da se čovek oslobodi migrene«. Nada se da će to, postati bestseler. »Svi danas imaju migrenu«, običava da kaže, »neka bog blagoslovi stres«. Tomkin sede na ivicu plišane sofe. Otvori mali frižider uz nju, i nasu ledeno piće u čašu: — šta to držiš u rukama? — To je lično uručen poziv. I ja sam dobio jedan. Tomkin spusti piće. — Da vidim. — Iscepao je koverat i izvukao iz njega ukrašenu pozivnicu. — Napisana je na prokletom kanđiu — reče besno, gurajući je natrag Nikoli. — Sta piše? — Izgleda da smo pozvani na Satoovo venčanje. U subotu je. Tomkin zareza i popi u jednom gutljaju ostatak pića. — Gospode — promrmlja — to je baš ono što nam je sada potrebno. — Pogledao je Nikolu dok je ponovo punio svoju čašu pićem. — Hoćeš li i ti? Nikola samo odmahnu glavom, a Tomkin sleže ramenima. — Sta je? Pokušavaš da dovedeš u red svoju jetru? Ovi kučkini sinovi piju svoj Santori viski kao da je voda. Ako izađeš bar jedno veče s njima, treba da budeš spreman na masakr. — Ne bih bio zabrinut zbog toga — reče Nikola — ja dobro poznajem njihove navike i običaje: — Svakako, svakako — reče Tomkin — samo pokušavam da budem prijateljski raspoložen. Dobro si se držao na bojnom polju sa ona dva klovna — podigao je čašu kao da mu nazdravlja. — Da li si već razgovarao sa Justinom? Nikola odmahnu glavom. — Ona uopšte nije htela da idem na ovaj put. — Pa to je prirodno. Siguran sam da joj nedostaješ. Nikola je posmatrao Tomkina kako pije svoj drugi viski s ledom, i pitao se kako li to prija njegovoj migreni.
— To je više od toga — reče polako — Kad ju je Saigo zgrabio, primenio je saimin đucu na nju, tu malo poznatu veS-tinu, čak i među ninđama. — To je neka vrsta hipnoze, zar ne? 48 49 — Kad bi se govorilo na zapadnjački način, jeste. Ali to ide dalje od hipnoze — seo je na sofu uz Tomkina. — Ona je pokušala da me ubije. Bila je to naredba koju je Saigo uspeo da usadi u nju. — Odmahnuo je glavom. — Uspeo sam da razbijem saimin đucu čini, ali duboko osećanje krivice koju ona oseća nisam uspeo da izbrišem. — Ona krivi sebe? Ali to nikako ne može da bude njena greška. — Koliko sam samo puta pokušao da je ubedim u to. Tomkins je vrteo piće u čaši. — Ona je čvrstog karaktera. To je nasledila od mene, znam. Uspeće da to prevaziđe. Nikola je razmišljao o tome kako je Justina teško prihvatila odluku da on radi za njenog oca. Mogao je da shvati gorčinu koju je osećala zbog pokušaja svog oca da manipu-liše njenim životom. Osećao je da su ona i otac dva bića koja nikada neće naći neki zajednički jezik ili mogućnost da međusobno komuniciraju. Sećao se kako je Justina bila očajna što će Nikola početi da radi za njega, pa makar i privremeno, kako je rekao. Danima je ćutala. Jednostavno nije želela da o tome raspravlja. Ali nekoliko dana pre njegovog odlaska na put, kao da je malo popustila i kao da je počela da se navikava na njegovu odluku. »Najzad, to je samo za kratko« — rekla je — »zar ne?« — Molim? — reče odjednom trgnuvši se iz misli, svestan da mu Tomkin nešto govori. — Pitao sam: »Sa kim se Sato ženi?« — reče Tomkin. Nikola baci pogled na pozivnicu. — 2eni se sa ženom po imenu Akiko Ofuda. Znate li nešto o njoj? Tomkin odmahnu glavom. — Ona je najnovije interesovanje u životu vašeg moćnog partnera — reče ozbiljno Nikola. — Mislim da je vreme da angažujete novi tim detektiva. Tanzan Nangi se s velikom teškoćom okrete za pun krug. Iza njegovih leđa, snegom pokrivene strane Fuđijame nestajale su u zlatastoj toplini koja je podsećala na tek izvađeno pecivo. Tokio je dahtao ispod njegovih nogu kao zahuktala paćinko mašina. — Ne dopada mi se, reče on, dok mu je glas škripao kao kad dete povlači kredom po crnoj školskoj tabli. — Tomkin? Nangi podiže jednu obrvu uvis, dok je izvlačio cigaretu iz kutije. — Dobro znate na koga mislim. Sato mu se osmehnu preko volje. — Naravno da vam se ne dopada, prijatelju moj. Zar niste zbog toga odredili da ga sačeka gospođica Jošida — žena — na aerodromu? Recite mi kojeg biste japanskog biznismena uvredili na taj način? Nijednog, ja mogu da vam kažem. Vi se čak ne slažete ni sa obimom poslova koje joj ja određujem, jer kažete da je to posao za muškarce i da nema veze s tradicijom. — Oduvek ste vodili ovaj kobun onako kako ste smatrali da je najbolje. Ništa vam nisam prebacivao, kao što dobro znate. Ali što se tiče tog itekija ne vidim nikakav valjan razlog zašto bi jedan visoki službenik gubio svoje dra-goceno vreme da bi bio njima na usluzi. — Da, svakako — reče Sato. — Tomkin je gaiđin a Nikola Lajnir je nešto mnogo gore od toga. On je samo napola Istočnjak. I nikada nije dovoljno razjašnjeno koliko je on Japanac. — Zar želite da kažete da sam ja rasista? — zaprepasti se Nangi, odunuvši dim. — Nije mi to ni na kraj pameti. — Sato se zavali u udobnoj stolici. — Rekao bih radije da ste patriota. Ali šta nama, na kraju, znači nasleđe Ceong Lajnir? — To je snažno punjenje — Nangijeve čudne trouglas-te oči sinuse tamnom svetlošću. — Biće nam potrebna sva oružja iz našeg arsenala da smirimo tog drskog itekija, uop-šte te divljake koji o nama ne razmišljaju koliko ni o pregršti pirinča koju će pojesti. — Nangijeva ramena su podrhtavala s vremena na vreme, kao da to ne zavisi od njegove volje. — Mislite da meni nešto znači podatak da je njegov otac bio pukovnik Lajnir, okruglooki spasilac Japana? — Lice mu se zgrčilo. — Kako bilo koji iteki može da oseća nešto prema nama, Seiči, recite mi to.
., L 50 — Sedite, stari prijatelju — reče Sato tiho, ne gledajući direktno starijeg čoveka kako ovaj ne bi izgubio obraz pred njim. — Vi ste već dovoljno povređeni. Nangi ne reče ništa, ali je uspeo da sedne nekako pod pravim uglom prema Satou, potpuno uspravnih leđa, sasvim na ivicu stolice. — Sto se tiče Tomkina, ne bismo smeli da ga potcenimo, Nangi-sane. — Nangi podiže pogled, osetivši notu zabrinutosti u glasu mlađeg muškarca. — Kako to mislite? — upita Nangi. — Njegov varvarski način ponašanja neće moći dugo da prikriva ono što je stvarno na njegovom pokvarenom umu. Dobro nas je zakačio kad nam je rekao istinu da suviše zavisimo od stranih izvora energije, i da ne smemo sebi da dopustimo da budemo izolovani od ostalog sveta. Nangi odmahnu rukom kao da odbacuje Satoove reci: — Udarac nasumce — reče. — Taj čovek je najobičnija životinja, ništa više. Sato duboko uzdahnu. — Pa ipak, on je sasvim korektan. Zašto bismo inače tako dugo i teško radili na Tenčiju, je li? To je nešto što je do kritične tačke iscrpilo naše finansijske mogućnosti. To je očajnička igra koju je Japan preduzeo posle Perl Harbura. U mnogome, ona je važnija za budućnost zemlje nego što je rat ikada bio. Mi smo bili sposobni da se povratimo posle tog poraza, — Sato odmahnu glavom — ali ako Tenči ne uspe, — Buda nek nas štiti — bićemo otkriveni i bojim se da tada, od ovih ljubljenih ostrva, neće ostati ništa više nego atomski pepeo. — Cucumu je mrtav, a i Kusunoki. — Glas je bio ravan i leden. Kao da je samo prenosio poruku. — Ovde je deset funti pirinča. — Da li je to bilo pre, ili posle? — Pitao je drugi glas, dubok, sa stranim naglaskom. — To je sada ono što je jedino važno. — Pre. Začu se prigušena psovka na jeziku koji prvi muškarac nije razumeo. 51 — Jesi li siguran? Sasvim siguran? — Bio sam toliko temeljan u istrazi da sam ga čak i analno pregledao. Ništa nije imao pri sebi — nastupila je mala pauza. — Da li želite da se povučem? — U glasu se još nisu osećale nikakve emocije, kao da je svako osećanje bilo odbačeno. — Ne, nikako. Ostani baš tu gde jesi. Bilo kakav iznenadni pokret s tvoje strane mogao bi samo da izazove sumnju, a ove ljude ne treba nikako potcenjivati. Oni su fanatici: Posebno opasni fanatici. — Da ... znam to. — Znaš šta ;,treba da radiš. Drži se toga. Dođo će biti u previranju nekoliko narednih dana, najmanje. Cak je i njima potrebno izvesno vreme da se priberu. Još nisu odabrali Kusunokijevog naslednika, zar ne? — Upravo je u toku sastanak na koji ja nisam pozvan. Još nije bilo nikakvih obaveštenja. Ali, napetost raste širom dođoa. — Dobro. Sada je trenutak da se ubacimo. Priđi što bliže, najbliže koliko se usuđuješ. Udari usred te konfuzije, naša taktika je efikasnija u ovakvoj atmosferi. — Kusunokijeva smrt ih je pretvorila u paničare: vide neprijateljstvo čak i u pokretu senki. — Onda moramo da budemo obazrivi. — Opasnost je porasla. — A da li je tvoja odanost ciljevima Majke zemlje opala? — Ja se neću povući, to bar znaš. — U redu. Onda je ovo kraj našeg razgovora. Upali se svetlost iznad metalnog stola. Ljubičasti sjaj obasja jedno sasvim obično lice koje je moglo da pripada i nekom profesoru. Crne oči iznad slovenski širokih kostiju lica bile su blistave i inteligentne, ali njegova meka kosa, pe-ge koje su pokazivale da mu je jetra obolela, tanak vrat — sve to kombinovano davalo je lik beznačajnog čoveka. A kako je istina bila daleko od toga.
U trenutku kad je povukao ruku od telefona, um mu je već kovao razne planove. Ni najmanje mu se nije dopadalo iznenadno ubistvo senseija: dobro je znao kakva je Kusunokijeva moć i bio je zaprepašćen što je sensei uopšte pobeđen. Bio je tako izvežban, da je svaki slučaj mogao da okrene 52 u svoju korist i to što se spremao da nastupi i udari u trenutku zbunjenosti, bila je uobičajena procedura. Uprkos onome što su njegova sabraća mislila, on je uživao da radi s ovim domorocima. Iako nikada ne bi dopustio kćerki — da ju je imao — da se uda za nekoga od njih, divio se njihovoj stručnosti, njihovoj psećoj istrajnosti a iznad svega njihovoj besnoj fanatičnosti. Sve to ga je fasciniralo. Okrenuo se od telefona i uključio mali, ali veoma snažan 512K kompjuterski terminal, proveravajući podatke koje je svojevremeno ubacio u glavni program. Sve je bilo na mestu. Njegovo mrmljanje u, inače tihoj, prostoriji odavalo je njegovo zadovoljstvo. Ustao je s naporom, prišao teškim vratima, debelim i neprobojnim kao vrata sefa. Sastavio je kombinaciju za otvaranje brave i izašao napolje. Nikola ostavi blještavi hotel, grad u gradu, iza sebe i uđe u podzemni voz za oblast Asakusa. Sve je sada bilo mnogo drugačije i sadašnji mladići i devojke razlikovali su se od ratne generacije. Pa ipak, Nikola nije mogao da zaboravi šta se ovde dogodilo 9. marta 1945. Američki bombarderi bacili su zapaljive bombe na ovu oblast. Ljudi su dolazili ovde, u Asakusu, da posete svetilište velikog i omiljenog budističkog hrama Na Kanonu, svetilište boginje Milosrđa. Sagrađeno je u XVII veku, i smatrano je veoma bezbednim jer je ostalo sačuvano u svim velikim požarima koji su besneli Tokiom a nije se srušilo ni u čuvenom velikom zemljotresu 1923. godine. Ali, prilikom bombardo-vanja 1945. svetilište je bilo zahvaćeno velikim požarom. Nikola je išao po kamenjem popločanoj, stazi Nakami-sedori, prolazeći pored prodavnica slatkiša i prodavnica suvenira. Impulsivno se zaustavio ispred sićušnog izloga u kojem je pisalo »Jonaja« na kanđiju. Staklene police unutar izloga bile su prepune češljeva. Nikola se sećao kako je Jukio polako, ritmički češljala svoju kosu jednim od ovakvih češljeva. Kako je samo imala divnu kosu, gustu, rastresitu, mirišljavu, sjajnu. Jednom ju je pitao da li sve Orijentalke imaju tako lepu kosu, a ona se samo nasmejala postiđena i odgurnula ga od sebe. »Ovako 53 lepu kosu« — rekla je ¦-•- »imaju samo one koje mogu sebi da dopuste da imaju ovakav češalj« — pokazala mu je savršeno oblikovan i ukrašen češalj. — »Probaj«. Uzeo je češalj od nje, provukao ga kroz kosu i odmah rekao: »Lepljivo«. »Ali ti garantovano nikada neće zamrsiti kosu, Nikola« — rekla je svojim pevajućim glasom. — »Ovo drvo donosi se čak sa Kijušijua, jušnog ostrva. Seče se i kuva u pari da bi se uklonile sve nepravilnosti a onda se suši više od nedelju dana iznad vatre od specijalnog drveta. Potom se daske dobro uvezuju i ostavljaju da se na miru suše punih trideset godina. Moraju da budu savršeno osušene pre nego što počnu da ih rezbare. U prodavnici u Asakusi, gde sam kupila ovaj češalj, taj se zanat uči dvadeset godina. Zanatlije sede po deset ili dvanaest časova dnevno, potpuno nepomične. Miču im se samo ruke koje oblikuju ove češljeve«. Skoro impulsivno, ušao je u prodavnicu i kupio je češalj za Justinu. Dok je čekao da prodavačica premaze češalj, da ga zapakuje u tri različita pirinčana papira, a zatim da ga smesti u kutiju od kedrovine, njegove oči posmatrale su češljeve vesto poredane po staklenim policama. Svaka ivica bila je pažljivo obrađena, svaki zubac specijalno doteran. I opet je video Jukio, njen odraz u ogledalu, dok su njene bele ruke provlačile skupi češalj kroz talase tamne, guste kose. Video je tu kaskadu ebanovine na belom kimonu, krajevi kose rastreseni po belini svile u jednom trenu su mu se učinili kao potočići krvi. Nagnuo se tada unapred i s rukama na njenim nežnim ramenima okrenuo ju je prema sebi, podigavši je tako da je morala da ustane. Svila je šušnula dok je spadala s njenog tela, podsetivši ga na šuštanje belih latica koje »padaju sa procvetalih trešanja polovinom aprila. Bilo je to 1963. godine a njemu jedva osamnaest. >Nije imao nikakvog iskustva sa ženama, naročito ne sa tako senzualnom ženom kao što je bila Jukio.
Kao što je to već postalo uobičajeno između njih dvoje, ona je morala da preuzme inicijativu. Odgurnula je kimono i njene dojke pojaviše se u svoj lepoti. Nikola je osetio kako mu je dah zastao u grlu a mišići na njegovom stomaku se bolno zgrčiše. 54 Kimono se polako spusti niz njeno telo i sada je stajala sasvim naga, dok je prigušena svetlost podvlačila ljupke prevoje njenog tela. Nikola oseti kako ga ispunjava užas dok mu je prilazila, kao veštica, oslobađajući njegovu seksualnost, njegovu želju, izvlačeći najskrivenije tajne iz dubine njegove duše. Ne bi mogao da joj odbije ništa u ovakvom trenu. Pa ipak, osećao je neku beskrajnu tugu koja je izbijala iz nje dok ga ja rukom milovala između butina, nežno ga stežući. — Zar samo na to možeš da misliš? —;rekao je nekako čudno promenjenim glasom. »To je sve što imam«. — odvratila bi. Nikola se polako vrati u sadašnjost. Jukio je nestala, kao što se skupi češalj koji je kupio za Justinu izgubio unutar kutije od kedrovine. Slepo je posegnuo za savršeno upakovanim paketom sa češljem i potpisao, jedva svestan, račun koji će platiti preko Ameriken ekspresa. Kao da se Jukijin kami pojavio i stao uz njega, vodeći mu ruku i gledajući upakovanu kutiju na tezgi. U sledećem trenu oseti da je sam. Kami je nestao. Prodavačica ga je čudno posmatrala. Nije znala da li da se nasme-ši ili da zadrhti zbog čudnog izraza koji je videla na njegovom licu. Kad se ponovo našao na popločanoj stazi koja je vodila kroz Nakamise-dori, vratio se do Sensođi hrama gde su se prodavali kolači od pirinča i štapići od kornjačinog oklopa, kao pre sto godina. Hteo je još da luta po prošlosti, nije že-leo da ga tako brzo napusti sladak bol koji su izazivala bolna sećanja na Jukio. Zaustavio se kod jednog štanda da kupi slatkiš od brašna i jaja. Zaneseno je posmatrao kako prodavač stavlja smesu u kalup u obliku lutke, a zatim je peče na vatri, koristeći pri tom dobro uvežbane pokrete. Prodavač je bio veoma star. Kad je najzad držao sićušni kolač u rukama, shvatio je da uopšte nema apetita, naročito da mu se ne jedu slatkiši. Prošlost je u njegovim ustima imala ukus pepela. Mislio je da će se sve iz njegove prošlosti izbrisati kad Saigo bude ubijen i da će sve to moći da odbaci kao što zmija odbacije sta55 ru košuljicu. Ali sada, po povratku u Japan, video je da tako nešto neće biti moguće. Sada, pred vratima Sensođi hrama, on pruži kolač jednom starom mršavom muškarcu koji je bio savijen kao trska na vetru. Starac, odeven u zapadnjačku odeću, sa crnim šeširom na glavi, nakloni mu se u znak zahvalnosti ali ne načini napor da se osmehne. Dok je ulazio u hram, Nikola oseti kako se iz dubina hrama koje su mirisale na tamjan dižu uspomene da ga još jednom podsete na prošlost, na sve ono što se nije usuđivao da zaboravi. Kad je izašao u svetlucavu noć čitamaćija, tokijs-kog centra, starac je još bio na svom mestu, s jednom rukom na starinskoj posudi od bakra u kojoj se nekada palio tamjan. Nikoli je bilo dosta starog Japana i zamršene mreže uspomena koju je on pokrenuo u njemu. Zudeo je za sjajem novog Tokija, za ružnim novim zgradama, tako novim da se ioš boja nije osušila na njihovim zidovima, žudeo je za društvom mladih Japanaca, odevenih u široke majice i još šire pantalone. Ušao je u podzemnu železnicu. Popeo se u voz koji je išao linijom Ginza. Posle devet stanica, prešao je na liniju Hibija da bi kratko putovao do Ropongija. Izašao je iz podzemne železnice i krenuo na zapad, prema Sibuji. U palati Išibaši ušao je u stakleni lift, popeo se do vrha i prošao kroz gvozdena vrata Jan Jana. S južne strane kroz velike prozore mogao je da vidi osvetljene zidove sovjetske Ambasade. Vazduh je treperio od zvukova rok muzike. Svirali su »Žuti magični orkestar« — neka engleska grupa koja se jednostavno zvala »Japan«. Nikolin um je brzo radio dok se probijao kroz uzbibanu gomilu. Njegove oči posmatrala su mlada našminkana li-'ca. Cuo ih je kako se smeju, video je da su zadovoljni sobom. Posmatrao je njihove moderne frizure, ruke koje su bile oba-vijene oko ramena i strukova, gledao je njihova zanjihana
tela. Bili su pravi derviši noći, uhvaćeni u vrtlog pulsirajuće muzike, jakog pića i možda nedozvoljeno unete droge. Ali, jače od svih narkotika, bilo je njihovo osećanje večite mla56 dosti. O smrti se ovde nije razmišljalo, kao da nikada neće biti suočeni sa njom. Odjednom se Nikola zapitao za čim on to traga. Onda se setio Justine, ali znao je da je ovde neće naći. Kad je Akiko Ofuda ugledala Nikolu kako prolazi kroz visoka vrata »Jan Jana«, iz perioda Edo, malo se okrenula u stranu i sklonila se u senku. Srce joj je snažno udaralo. Zaprepašćena, trudila se da nađe objašnjenje za njegovu iznenadnu pojavu. Da li je nešto znao? Ako jeste, kako je mogao da sazna? »Ali ne« — smirivala je samu sebe, — »Nemoguće. Ništa ne zna. Još je suviše rano da bi nešto saznao. Njegovo prisustvo ovde, njegov iznenadni dolazak, mora da je samo puka koincidencija. Hir bogova.« Ustala je iza stola za kojim je sedela i krenula je, kružeći oko podijuma za igru. Sve vreme ga je držala na oku, posmatrala ga je skriveno, ali veoma pažljivo. Videla je jedno grubo lice koje u sebi nije imalo ni najmanju crtu klasične lepote. Bilo je suviše čudno i suviše profinjeno za tako nešto. Duge, kose oči govorile su o orijentalnoj krvi koja je kolala njegovim venama, a to su potvrđivale i visoke jabučice lica. Ali on je imao pravo anglo-saksonsko teme, snažno i karakteristično, što je bilo osobina zapadnjaka, nasleđena od oca. Akiko uhvati sebe kako sanjari o tome da ga svuče i da se divi njegovim jakim, snažnim mišićima. Nije mogla da jasno shvati kakav je njen prvi utisak, sem te lude želje. Različite emocije sukobljavale su se u njenom umu. Kako ga je samo mrzela! Ponovo je bila zaprepašćena jačinom tog osećanja. To što ga je tako iznenada videla, ostavilo ju je potpuno nespremnom i nije mogla dobro da skrije svoje emocije koje je inače, tako dobro i tako dugo prikrivala. Drhtala je od besa dok su njene oči upijale njegovo razmetanje snagom. I s ove udaljenosti, bilo je jasno da poseduje snagu i moć. Videlo se to po načinu kako je držao glavu, kako se lako kretao gipkim koracima, videlo se to po pokretima njegovih ramena i ruku. Sve je to govorilo o krajnoj opasnosti koja je bila skrivena u ovom muškarcu. 57 Ali dok se kretala u korak s njim, osećala je neku čudnu privlačnost koja je počela da je guši. Pomislila je: »Kakvu čudesnu karmu poseduje, kad mi se dopada od prvog susreta!« Puls joj je snažno udarao dok su ga njene oči upijale, primećujući njegovu muževnu snagu i jačinu njegovog duha. Koliko je žudela za onim trenom kad je on bude prvi put ugledao. Nesvesno, njeni se prsti podigoše do obraza, nežno pomilovaše čvrste mišiće lica. Osetila je neverovatno živu želju — tolika je bila jačina njene žudnje — i jedan njen deo hteo je da što duže uživa u tome. Posle sveg tog vremena, nije želela da kraj dođe suviše brzo, svakako ne pre nego što to ona sama bude odabrala. Smatrala je da je učinila genijalan potez što ie naao-vorila Satoa da pozove tog gaiđina na venčanje. »Naročito pozovi onog Lajnira« — šaputala mu je u uvo jedne noći. — »Svi znamo istoriju njegove porodice. Pomisli koliko ćeš ti dobiti time što ćeš njega pozvati na jedan takav događaj«. »Da, da Nikola« — uživala je tiho dok ga je posmatrala — »uskoro će doći trenutak da pogledam duboko u tvoje oči i vidim kako snaga i moć čile iz tebe, kako se razvij a-vaju kao sivi pepeo na vetru.« Izašla je iz njegove orbite, hodajući mnogo brže sada, ne obraćajući pažnju na poglede onih kraj kojih je prolazila. Nije obraćala pažnju ni na strast koju je budila kod muškaraca, ni na poglede zavisti kojima su je propraćale žene. Postala je već odavno neosetljiva na sve to. Bilo je vreme da ode i uzme Joki: Sato će se uskoro vratiti kući iz bitke. Akiko je posmatrala Joki krajičkom, dok su se vozile kroz centar Tokija. »Ona je divna« — pomislila je Akiko — »dobro sam izabrala«. Pronašla je Joki pre nekoliko nedelja, i kad je bila sigurna u svoj izbor počela je određeni razgovor s njom. To je dovelo do nekog čudnog — bar je Akiko to tako videla — prijateljstva. Granice tog prijateljstva bile su u noći, kada su se obe, bar što se tiče Joki, pojavljivale kao noćne ptice. Limuzina koja se zaustavljala ispred dvospratne zgrade, vrati njene misli natrag u sadašnjost. Seići
Sato je živeo severno od Ueno Parka. Na zapadu je bila Kototoi-dori, ave58 nija koja je vijugala kao zmija kroz park. Visoki, negovani vrhovi čempresa stajali su ponosno i njihove konture su se jasno videle na osvetljenom nebu koje je dobijalo specijalan sjaj iznad Ginze i Sinđukua.- Ovo drveće bilo je prirodno obe-ležje groblja Tokugova šoguna. Satoova kuća bila je veoma prostrana za tokijske standarde, sazidana po ken sistemu. Bila je napravljena od bambusa i čempresa, a krov na tri vode bio je od pečenog crepa. Na udaljenom kraju kuće bio je napravljen veliki zasek da bi se napravilo mesto preko sto godina starom japanskom kedru koji se raširio preko ograde i zaklonio dobar deo ulice. Vozač izađe iz kola i otvori im vrata. Akiko uđe u kuću a Joki za njom. Seići Sato je srkutao topli šake iz sićušne porculanske čaše i meditirao o beznačajnosti. Ponekad je to činio u trenucima stresa da bi očistio svoj um. Ali, najčešće je koristio ovu vrstu mentalne vežbe kad je bio uznemiren. U zemlji gde strpljenje nije bilo samo vrlina već način života, Sato je morao sebe da primorava na taj stav i da ga prihvati kao da je to nešto strano kulturi njegove domovine. On je predano radio na tome i znao je da je jedino zahvaljujući strpljenju, stekao sve ono do čega mu je danas toliko bilo stalo. Nalazio se u sobi šest tatamija — u japanskim kućama soba je nazivana prema broju trščanih madraca poredanih po podu. Tu je još bio maleni sto, pamučni madrac na kome se spavalo i naga hibaći komoda s fiokama, napravljena od specijalnog drveta japanske smokve početkom XIX veka. Specijalno napravljeni grejač dopuštao je zagrevanje sakea i hrane. Sato je na sebi imao samo beli kimono. Na njemu se nalazio Oanđuro grb koji su nosili i glumci kabuki pozorišta. , Bio je miran i siguran u sebe, njegove oči bile su zagledane u neku tačku van fizičkog sveta. Nežno kucanje na fusumu natera ga da trepne, ali se inače ne pokrete. Oslobodio je svoje misli i zainteresovanost ga obavi kao ogrtač u ledeno zimsko veče. On posegnu rukom i pomaknu papirnata vrata nekoliko centimetara udesno. Iza odškrinutih vrata u njega se zagleda jedno Akikino oko. Tamna ženica bila je kao neko duboko 59 pokopano blago. Uprkos tome što to nije želeo, Sato oseti kako mu se puls ubrzava, kako ga toplina sopstvenog daha pali u grlu. — Zakasnila si — reče, a glas mu postade zadihan dok je počinjao njihov ritual. — Mislio sam da nećeš ni doći. Akiko oseti uzbuđenje u njegovom glasu, i nasmeši se. — Ja uvek dođem — reče — ne mogu drugačije. — Možeš i da odeš, ako to želiš, slobodna si — reče Sato i srce mu se steže još dok ie izgovarao te reci. — Slobodno sam ti darovala svoju ljubav i vezana sam tom obavezom. Nikada te neću napustiti. — O čemu razmišljaš? Njeno pitanje ga je iznenadilo, i prosto se trgnuo. Možda zato što je odjednom zazvonilo u potpunoj tišini u kojoj se skoro čulo lupanje njihovih srca. Negde u dubini osećao je strah da je ona, možda, na neki čudan način uspela da pronikne u njegove misli. I u tom trenu, njegovi mišići na blago povijenim leđima zgrčiše se i zadrhtaše, on trepnu i potraži njen pogled kao da mu je potpuno nepoznata. Tada se njene usne izviše u osmeh i beli zubi sinuse. — čudan si nekako noćas — nasmejala se i on vide kako svetlost zaigra na njenom grlu. A mala senka se tu zadrža u obliku suze. On ne reče ništa. Ona se za trenutak zagleda u njegovo krupno telo a onda načini pokret kao da će ustati. — Ja ću... — ali njegovi prsti obaviše se oko njenog članka i ona zaleprša kao ptičica, usne se otvoriše i ona tiho izgovori — Sato-san. Sasvim polako on je ponovo spusti na kolena a zatim sam ustade. Tkanina kimona bila je zategnuta na njegovim ramenima i Akiko odjednom postade svesna njegove snage, a posebno njegove moći.
— Ovo je posebna noć — reče nekako čudnim glasom. — Nikada više neće biti nijedne ovakve noći u našem životu. — Zastao je za trenutak kao da pribira misli, a zatim je nastavio: — A tako smo blizu venčanju... mada te neću videti sve do subote, kada će naši životi najzad biti povezani prema zakonima Amide Bude. — Njegove oči su istraživale njeno lice. — Da li ti to nešto znači? 60 61 — Jedva da sam o nečem drugom i razmišljala u toku dana — odgovori ona. — Onda ostani — ispusti njen članak, a njena oslobođena ruka pade joj u krilo. Njeni savršeni nokti, divno lakirani, zapucketaše dok je preplitala prste. — I vrati ove specijalne noći poklon koji si mi spremila. Bio je uzbuđen. — Svakako moraš da znaš da si ti ona koju ja želim. Akiko okrenu glavu kao da ju je udario. — Onda znači mrziš dar koji sam ti namenila, nije ti se dopadao nijedan do sada ... — Ne — uzvrati Sato drhteći, nesvestan da upada u stupicu. — Obeščastila sam te svojom željom da ti se dopad-nem — Akiko prinese obe sklopljene šake licu kao rastu-žena devojčica. Sato se nagnu unapred, prema njoj. — Voleo sam svaki tvoj dar, draga su mi bila osećanja koja su bila skrivena iza njih. — Uspeo je da postigne kontrolu svog glasa, mada ne i kontrolu osećanja. — Postojala je samo čast u onome što si učinila i što si mi darovala, znajući ... — Oči mu skliznuše s njenog lica i zaustaviše se na tatamiju između njih. — Znajući da ti nikada nisi... nisi bila sa muškarcem, a da si ipak umela da shvatiš moje želje... — Duboko je uzdahnuo. — I da si se svim silama potrudila da me zadovoljiš na tom planu, sve to mi govori o tvojoj odanosti. — To je moja dužnost — spustila je glavu sasvim nisko — ja... Ali njegove ruke opet poleteše prema njoj i pokriše njene male šake. — U pravu si. 2elim tvoj dar. Akiko je poslužila hranu i zagrejala još šake. Prime-tila je da Sato i Joki govore tihim, intimnim tonom. Dobro je pripremila devojku, Joki je znala šta treba da očekuje i šta se očekivalo od nje. Akiko ustade i ode tiho do ivice fusumija. Zaustavila se, držeći nežnu šaku na drvenom ramu. čula je njihove prigušene glasove i za tren je zastala osluškujući ih, a onda je povukla papirnati zaslon u stranu. Izašla je i navukla papirnata vrata iza sebe. Ali, nije napustila kuću. Umesto toga, krenula je na levu stranu, ušla u malu sobu s dva tatamija i pažljivo zatvorila fusumu za sobom. Na kolenima je prešla preko crvenih madraca dok nije stigla do šođija koji je bio zajednički za obe prostorije, ovu i onu u kojoj su bili Sato i Joki. Zaslon je bio sastavljen od dugih i uskih vertikalnih panela, veoma dekorativnih, i prijatnih za oko. Pre izvesnog vremena, kad se upoznavala sa kućom, Akiko je tajno pro-menila jedan od panela, tako da je sada mogao da se po-mera jednostavnim dodirom drvenih ivica. Kroz prorez koji se tako pojavio, ona je sada posmat-rala Satoa i Joki. Pojeli su soba a i šake je bio skoro popijen. Sada su bili vrlo blizu jedno drugom. Klečeći iza svoje »špi-junke«, Akiko je počela da se priprema za ono što je tek trebalo da nastupi. Sato joj je bio okrenut leđima. Videla je pokret njegove ruke i čula je kako klizi svila Jokinog kimona — Akiko je insistirala da se devojka za susret sa Satoom obuče u tradicionalnu odeću a ne u svoju zapadnjačku — otkrivajući be-linu ramena. Akiko oseti kako joj je zastao dah kad je ugledala prekrasno oblikovane devojčine mišiće. Satoove oči se nisu skidale sa Jokinih grudi: smeđe-sivi kimono ležao je raširen kao krila na tatamiju, još skrivajući njene butine. Odjednom Satoova glava se spusti naniže i uskoro Joki zabaci glavu unazad sa mekim krikom dok su joj fini prsti milovali njegove uši. Sato podiže glavu, i njegov jezik liznu bradavice Jokinih malih dojki. . Akiko prekrsti ruke preko svojih grudi, osećajući kako su joj bradavice tvrde i kako gore. Usta su joj bila suva i žudela je za sakeom da utaži žeđ. Skoro da je popustila Satoovoj želji noćas. To ju je šokiralo kao udar munje u tami. Bilo je prilično
lako da ga drži na odstojanju sve ove duge nedelje: bila joj je odvratna njegova strast koja mu je zamagljivala pogled. Ali noću je bilo sasvim drugačije. 62 Joki je sada bila sasvim naga. Sato je otvorenim ustima ljubio i grizao njeno meso takvom jačinom, da je Akiko mogla da oseti kako njeno telo drhti kao da Sato vodi ljubav baš sa njom. Akiko je osećala u svom umu ritam rok muzike, pun besa, agresije i strasti. Razlivao se njenom krvlju kao alkohol: sećala se prostorije pune plavog dima. Lovila je tigra u toj prostoriji, vitkog, snažnog, punog atavističke snage. Ma-gnetisao ju je, omađijao ju je. Ona je sledila trag oslobađanja svog seksualnog ose-ćanja, sve do časa u kome je kružila oko Nikole Lajnira kao gladni šakal. Razmišljajući o njemu u napetoj i čudesnoj atmosferi »Jan Jana«, ona opet oseti strahovito lupanje srca, drhturenje mišića na unutrašnjoj strani butina i snažnu želju da mu se približi. Ponovo se njena ruka podiže da bi prstima dodirnula jagodice, baš kao i u noćnom klubu, kao da je želela da se uveri da je zaista ovde. Nije to bilo tako davno. Mora uvek to da ima na umu. Bila je za sebe potpuni stranac ali, morala je da nauči da postane svoj najbolji prijatelj. Nikada to nije mogla da postigne... ranije. Na dan svog ponovnog rođenja, zaklela se sebi da će pokušati. Ali, pre svega, da se posao obavi. A to je uključivalo i Nikolu, Lajnira. Da, da. Tu je on svakako bio uključen. Akiko širom otvori oči. Sato i Joki su se grlili na futo-nu. Krajevi njihovih kimona gibali su se oko njihovih tela, kao talasi, otkrivajući i skrivajući istovremeno. Njihovo teško disanje dopiralo je do nje, uvodeći i nju kao trećeg člana u ovaj vrtlog strasti. Videla je kako je Sato uzbuđen. Njegov ud je bio snažan i zarumenjen i snažno je ulazio u mekoću svoje partnerke.' Jokine oči su bile čvrsto stisnute od zadovoljstva, a njene male dojke nestajale su u Satovim velikim, grubim šakama. Njegova glava opet polete prema njenim butinama. Sasvim nesvesno Akiko se izvi u luku, a kad je ugledala kako Sato pruža jezik da dodirne Joko između butina, tiho je uzdahnula. Znoj se spuštao kao vrela zmija niz njenu kičmu, kvaseći njen kimono, obeležavajući je strašću. Rukama se milovala po butinama, povećavajući svoje zadovoljstvo. 63 Kao da je osećala Satoov snažni jezik kako bezbroj puta ponavlja jedan isti pokret milovanja. Podigla je visoko noge, raširivši ih. Jokine butine bile su iste kao Akikine. Nije bilo nikakve razlike pri dodiru. Ono što je Akiki bilo učinjeno, nije ni najmanje oštetilo svilenkasti kvalitet njene kože. Ali ona je znala da bi Sato možda otkazao venčanje, kad bi video šta leži s unutrašnje strane njenih butina, a ona to ne bi mogla da preživi. Posle venčanja... pa, onda neće imati drugog izbora i moraće da je prihvati. Satoova usta putovala su po čupavom Venerinom bregu uzbuđene Joki. Akiko je primetila kako devojci bokovi drhte od krajnjeg uzbuđenja i da je na samoj ivici da doživi orgazam. Satoova glava spusti se još jednom u vrelu toplinu, a Joki zabaci glavu unazad dok joj se žile na vratu zategoše, usta otvoriše i pokazaše se beli zubi. Butine su joj drhtale nekontrolisano. Za to vreme, Akiko je svojim prstima otvorila svoje ose-tljive listiće i pravila je kružne pokrete u skladu s pokretima Satoove glave. Kao da ga je osećala, ali to joj nije bilo dovoljno, bilo joj je potrebno mnogo više. Zadovoljstvo se razli njenim telom kao milovanje kiše. Ali ona je žudila za olujom, za talasom plime koji će je odići i baciti izmorenu u naručje ekstaze. To krajnje zadovoljstvo nikako nije dolazilo i ona je sve više pojačavala dodir, uvijala nežne listiće, pritiskala klitoris. Sato podiže glavu. Grudi su mu se dizale kao u bika. Njegov ogroman muški oblik nadnese se nad nežnu Joki, zaklanjajući je od svetlosti, prekrivajući njeno lice kao da je na njemu neka čudna maska. Privijala se uz njega, osećala njegovu želju, trljala se sve dotle dok nije mogla ništa drugo nego da se baci na njegov ukrućeni ud, pritiskajući kukove na futon. Disala je snažno, vazduh je sa šištanjem izlazio iz njenih pluća, bradavice su joj bile čvrste i drhtave zbog emocija koje su rastrzale njeno telo. Kako je Akiko žudela da može da oseti to silno uzbuđenje koje je, to je bilo sasvim očigledno, sada
osećala Joki: plima se sakupljala, ona ju je pozivala; talas je jurio prema 64 njoj iz najdaljih morskih dubina, pretio da će je pokriti kao tamni pokrivač noći, a sa njom i sve njene misli, bolove, uspomene. Zelela je da utopi svoje sećanje u beskrajno vib-rirajuće zadovoljstvo. Sato je spuštao svoje telo u određenim razmacima, da bi se susreo sa udarcima koje mu je od dole upućivala Joki. Njeni bokovi su bili vreli a sa Satoovih nabreklih mišića sli-vao se topli, slani znoj, natapajući devojčinu sjajnu kožu. Počela je da ispušta kratke krikove dok ga je obavijala rukama, želeći da se što više stopi s njim. Akiko je u jednom trenu pomislila da će Sato devojku smrskati masivnim telom. Ritam njihovih pokreta sada se ubrzao, a sudari njihovih bokova bili su sve snažniji. Joki je teško disala od strasti, lice joj je bilo zategnuto i napregnuto. Rukama je pritiskala Satoa od pozadi, tražeći da uđe još dublje u nju. — Hajde, hajde, hajde ... — Jokin glas je bio na ivici histerije, ili još nekog jačeg osećanja. Bez obzira šta je to bilo, Akiko je želela da se ona nađe u tom položaju i da se najzad oslobodi pritiska koji je osećala u butinama i trbuhu. Mišići su joj bili ukrućeni, i ona oseti kako je obuzima bol, što joj se obično događalo pri ovakvim sesijama. Ugrizla se za donju usnu da ne bi zaplakala. Srce joj je udaralo kao ludo, preteći da će raskinuti kavez od rebara. činilo joj se da će joj u grlu eksplodirati sunce. »Molim« — mrmljala je tiho — »molim, molim milost...« I, mada joj se činilo da je ovog puta bila bliža zadovoljstvu nego ikada pre, znala je da je daleko od toga da oseti ono olakšanje koje donosi izli-vanje kiše iz prepunih oblaka. ćula je Satoovo životinjsko jecanje, dok je bljuvao vatru u Jokine dubine u kojima su mišići poigravali od zadovoljenja i umora. Za Akiko je to bilo ipak previše. Pala je unazad i udarila ramenom o tatami. Oči su joj se okrenule na gore, čula je hujanje snažnog vetra, ali samo za kratko, tako da nije bila sigurna da je vetar bio stvaran. Bol i strahovita žudnja prebacili su je na crnu zaravan. ćula je kako San Hsiung govori: »Postoji put — i ako si dovoljno strpljiva naučiću te kako da ga nađeš. Pokazaću ti kako da prodreš kroz spoljaš-njost neprijatelja, tako da bi mogla da vidiš i shvatiš njegove unutarnje namere«. Akilco se onesvestila. 65 Nikola je ustao tačno u šest časova, probuđen svojim biološkim časovnikom. Brzo-se istuširao, prvo vrelom vodom, a zatim ledenom, koja je udarala o njegovu kožu kao iglice. Kad je izašao iz kupatila koža mu je bridela jer se istrljao peškirom. Složivši se u lotos poziciju, seo je okrenut prema prozoru kroz koji se video Tokio. Uzdahnuo je tri puta, vrlo duboko, a onda se povukao u sebe. Kad se otvorio, njegovo biće je ispunio univerzum i on je postao deo svega. Diskretno kucanje na vratima trže ga iz duboke meditacije: čekao je na to. Njegove oči, usmeriše se na grad i dišući opet normalno, on ustade. Doručkovao je zeleni čaj i kolač od pirinča. Jeo je u tišini. Onda se lako obukao i zabacio malu crnu torbicu preko ramena. Izašao je iz hotela, tek što je prošlo deset časova. Prošao je dva bloka prema istoku a zatim je skrenuo prema jugu i našao se u Toranomončou. Pošto je prošao pored malog, lepo negovanog parka, u najudaljenjem kraju Sa-kuradorija, došao je do sanćomea treće obeležene oblasti u Toranomonu. U Tokiju nije bilo tačnih uličnih adresa — bila je to specifičnost ovog grada koja je zbunjivala sve posetioce sa strane. Prostrani grad bio je podeljen na oblasti — ku, zatim na reone kao što je na primer, Ginza i najzad na ćo. Unutar ćoa, bili su brojevima obeleženi ćome i oznake blokova. U čudno izgrađenom trinaestom bloku, Nikola nađe ono za čim je tragao. Zgrada je bila podignuta iznad malog, starinskog hrama, i baš ispod brda Atago. Kad je ušao, presvuče odeću koju je nosio na ulici. Po-segnuvši u crnu vrećicu, izvuče par pantalona od belog platna sa širokim nogavicama, Pantalone su se držale oko struka na učkuru. Preko njih, navuče jaknu od istog materijala, isto tako široko krojenu. Preko te bele odeće, zateže kaiš od crnog pamučnog materijala. Kaiš je spustio na bokove. Najzad navuče hakama, tradicionalnu razdeljenu crnu suknju koju su oblačili samo oni koji su vežbali kendo, kjudo, sumo ili koji su bili nosioci *dana — crnog pojasa
— obeležja visokog stepena u aikidou. I suknja je bila učvršćena nisko na bokovima, onako kako se nekad nosila u doba samuraja. Tako odeven u svoj gi, Nikola pređe nekoliko sjajnih, politiranih drvenih stepenika. U mislima je čuo udaranje dr66 venih bokena jedan o drugi. I odjednom je bilo leto. On i Lju Kroker bili su u đođou u Njujorku i on se sećao kako je izgledao pogled njegovog prijatelja kad je prvi put video sjaj kenđucua. Nikola je uvek sporo sklapao prijateljstva, pre svega zato što je, po njegovim istočnjačkim principima, prijateljstvo značilo mnogo više nego što su to ljudi na Zapadu bili spremni da prihvate i shvate. Za njega, kao i za sve istočnjake, prijateljstvo je značilo dužnost, čuvanje časti prijatelja, gvozdenu granicu koju nijedan zapadnjak nije mogao da shvati. Ali Lju Kroker, je uspeo da pod Nikolinim okriljem nauči to, i uspeo je da postane njegov prijatelj. Obećali su jedan drugom da će poći na pecanje kad se Kroker vrati iz Ki Vesta, i kad pronađe ko je ubio Angelu Didion. Nikada neće ići na pecanje. Kroker je bio mrtav a Nikoli je nedostajao toliko da je bol koji je osećao bio skoro fizički. Bili su tada u Mičiti, u japanskom restoranu u koji je Nikola često svraćao. Baš su ostavili cipele ispred prostorije u koju su ušli: bile su to Krokerove teške zapadnjačke cipele i Nikoline mokasine, lake kao pero. Kleknuli su jedan naspram drugog. Između njih se nalazio čajnik sa vrelim čajem i čašice sa toplim sakeom. Suši tonkacu biće im uskoro pos-luženi. — Kada odlazite? — pitao je Nikola. — Imam kartu za ponoćni avion nasmešio se Kroker. — To je najjevtiniji let. Ali obojica su znala da to nije pravi razlog, već da on želi da u Ki Vest stigne pod okriljem mraka. Oko njih je žuborio svakodnevni život restorana, ali oni kao da su bili van toga. Oni su bili kao ostrvo tišine koje niko nije mogao da dodirne. — Nik... — Kroker je odjednom podigao glavu. Pošto je kelnerica donela hranu, sačekali su jedan trenutak da budu ponovo sami. — Nemam mnogo imovine, ali ono što imam nalazi se u ovom sefu. — Gurnuo mu je ključ preko niskog stola. — Ti ćeš se pobrinuti za te stvari ako se... — podigao je štapiće i počeo njima da gura komadiće tunjevine po tanji-ru. — Pa, ako nešto krene naopako ... ol Nikola uze ključ: bio je počastvovan. Počeli su da jedu, i atmosfera kao da je postala čistija. Kad su završili s jelom i naručili još sakea, Nikola reče: — Obećaj mi jednu stvar, Lju. Znam šta ti misliš o To-mkinu. Ali, mislim da sada grešiš ... — Znam ono što znam, Nik. On je prava ajkula, proguta sve i svakog ko se nađe na njegovom putu. Ja sam odlučio da ga zaustavim, i učiniću to, kako najbolje znam. — Nemoj da dopustiš da te tvoja strastvena priroda vuče za nos. Kad jednom stigneš u to mesto, dobro se osvrni oko sebe, proceni situaciju. — Zar ćeš me ti učiti kako da obavljam svoj posao? — Nemoj da budeš tako osetljiv. Ja mislim da život ima najčešće sive tonove i da nije sve crno ili belo. Tomkin nije Princ tame: ti si mu dodelio tu ulogu. Lako je moguće da on nema veze sa ubistvom Angele Didion. — Zar ti veruješ u to? — Mislim da nije važno šta ja verujem, ili ne verujem. Nikola nije znao da li je to istina, ali ni najmanje mu se nije dopadalo što je i sam bio uvučen u čitav slučaj. On je prihvatio neobjašnjivu Krokerovu smrt tamo daleko u Ki Vestu: a prihvatio je s mirom i to što je on sada u Japanu. Giri. — Zbogom, Nik — Kroker se nasmešio i zagledao se u višebojne ulične svetiljke. Napola je pružio ruku, a onda, kao da se nečega setio, povukao ju je i naklonio se. Nikola mu je uzvratio naklon i obojica se kao po dogovoru veselo nasme-jaše. Ti poslednji trenuci bili su tako obični. Ponašali su se kao ljudi koji se rastaju za kratko vreme. Uprkos onome što je Kroker rekao Nikoli, nijedan od njih nije; verovao da će policajac na neobjašnjiv način izgubiti život u Floridi.
Odmahnuo je glavom kad je stigao do vrha stepeništa, sigurniji sada nego ikada pre da je put koji je odabrao onaj pravi. Nije- mogao da dopusti da smrt njegovog prijatelja prođe nekažnjeno i neosvećeno. Giri ga je obavezivao na to: bilo je to nešto jače od života. Sensei ovog dođoa sedeo je u kamizi — gornjem sedi-štu — a kido strunjače koja je bila napravljena od nekoliko tatamija od pirinčane slame. Bio je muškarac srednjih godina, 68 čvrstog držanja, širokih usta i mačijih očiju. Imao je široka ramena, uzani struk i bokova. Kao da je bio sasvim ćelav. Ime mu je bilo Kenzo. Nikola je dobio tu informaciju, zajedno sa pismom u kojem je Fukašigi, njegov sensei iz Nju-jorka, preporučivao. On je čvrst tip — rekao je Fukašigi — ali ne znam sa kim bi drugim mogao da vežbaš tvoj, hm, neuobičajeni buđucu. On je znao da je Nikola ninđa, isto kao što je dobro znao da postoji čitav niz disciplina u kojima bi Nikola mogao dajbude njegov učitelj. »Kenzo neće znati ko si ti Nikola, ali će odmah shvatiti koliko je tvoje znanje i snaga i sa zadovoljstvom će raditi sa tobom«. Nikola je sada bio pred Kenzoom i video je da iznad njegove glave visi par dai-katana — najdužih i smrtonosnih samurajskih mačeva, zatim tradicionalni bubanj za ceremonije, a između zapis na papiru od pirinča. Nikola ga pfo-čita: »Sve stvari se pojavljuju, ali mi ne možemo da vidimo kapiju kroz koju one dolaze. Ljudi cene znanje koje imaju, ali u stvari ništa ne znaju. Samo oni koji se vraćaju na ono što znanjem ne može da se sazna, u stvari znaju.« Nikola je prepoznao reci Laocea. Bosonog je prešao preko tatamija, napravivši ricurei, poklon pred senseijem. Tada mu pruži Fukašigijevo pismo. Kenzou je trebalo dugo vremena da pročita pismo. Nijednom nije pogledao Nikolu. Najzad je pažljivo složio pismo, i stavio ga u kovertu. Odložio je zatim koverat pa se spus-tivši ruke na tatamu, nagnuo unapred napravivši Zarei, poklon u sedećem stavu. Podavivši noge, Nikola mu uzvrati pozdrav. Kad je bio u polovni svog naklona, odjednom oseti da kratak štap leti prema njemu. Bio je to samo bljesak koji je primetio krajičkom oka i, da je imao vremena da razmišlja, već bi bio u nesvesti. Umesto toga, njegova, desna ruka refleksno polete uvis, dok se čitavo telo nagnu udesno da izbegne dolazeći napad. Stap udari u Nikolinu mišicu, i pade na pod. Kenzo je već skočio prema Nikoli iskoristivši trenutak njegovog okleva-nja, i dok se ovaj sklanjao u levu stranu, Kenzo primeni šjomen ući, udarac u glavu, sa ciljem da baci Nikolu na strunjaču. Uspeo je da ga ščepa za članak desne ruke, ali Nikola primeni jonkjo, izvijanje sopstvenog članka, tako da je on 69 sada stezao levu učiteljevu mišicu. Duboko zakopa palac, tražeći centar nerava s unutrašnje strane mišice. Ali, umesto da se ukloni od pritiska što bi Nikoli dopustilo da ga zaspe serijom opasnih udaraca, Kenzo odluči da žrtvuje jednu ruku, parališući je da ne bi izgubio borbu. Od nekuda se pojavi drugi kratak štap i udari snažno po Nikolinom ramenu. Nikola prekide jonkjo, ali umesto da se premesti u drugu imobilizaciju, kao što je Kenzo očekivao da će učiniti, on napravi atemi — udarac — pokret iz aikidoa. Zgrčeni vrhovi prstiju udariše u prostor ispod Kenzoove ključne kosti, napipavši splet nerava na tom mestu. Sensei-eva glava počela je da se klima nagore i nadole. Sada je kratak štap bio između njihovih napetih tela, pritiskajući Nikolina rebra. Nikola se priljubi još više, sves-tan da Kenzo namerava da zavitla štap u kratkom luku kako bi ga udario tačno u mišić iznad srca. To nije smeo da dopusti. Pokušao je da načini dva brza leđna udarca pre nego što će se vratiti u imobilizaciju. Nije mu uspelo, i drveni štap počeo je polako u luku da prilazi sve bliže levoj strani njegovih grudi. Snaga ga je napuštala i on je osećao centar svoga tela kao potpuno odvojeno biće, udaljeno od njega i potpuno nekorisno. Prokleo je samog sebe, znajući da će da izgubi. Bio je izmoren zbog vremenske razlike, zbog nedostatka sna. Sve je to loše uticalo da njegovu koncentraciju. Rezerve snage koje je još imao bile
su opasno ugrožene ponovljenim tanbo napadima. Krv mu je pevala u ušima, doprinoseći opštoj dezorijentaciji. Znao je da mora da učini nešto brzo da bi se spasao. Odjednom mu jasno iskrsnu pred očima čas iz kendoa i setivši se Musašijevog udarca Crvenog lišća, on usmeri svoj duh na to da postigne kontrolu nad Kenzoovim štapom. Umesto da se brani, potpuno je oslobodio ruke i jurnuo prema tambo napadima. U magnovenju je uhvatio klizavi cilinder, i skrenuo ga dole i na levu stranu, slomivši skoro senseijev članak, sakupivši poslednje ostatke energije kako bi napravio opasan udarac prema jetri. Kenzo se zanese u kolenima unazad, a Nikola pođe za njim i nalete na, kao kameni zid tvrdu senseijevu pesnicu. 70 71 Bol prolete kroz njega i on stegnu zube a zatim bridom dlana udari Kenzoa u rame, iskoristivši tako povoljan trenutak da ga poljulja iz kukova. U času kad je senseijevo rame dodirnulo tatami, Nikola se ukloni. Telo mu je bilo vlažno od znoja, srce mu je snažno udaralo a sa svakim udisajem vazduha osećao je kako mu bol razdire sva tkiva. Pomislio je kako je bio blizu poraza. Ićiro Kagami bio je loše volje. On je bio inače vrlo hladnokrvan čovek koji je znao da se kontroliše. Upravo zbog te vrline, postao je potpredsednik »Sato Petrolhemije.« Ali danas nije mogao da se koncentriše ni na jednu od tačaka pregovora koji su vođeni između ovog kobuna i američke kompanije za proizvodnju čipova. Bio je beskrajno zahvalan kad je Sato-san dao znak da se pregovori prekinu pre nego što je njegova koncentracija potpuno popustila. Pun sat buljio je kroz prozor zagledan u kišu koja je rominjala. Najzad je uspeo da se sredi. Okrenuo se i pritisnuo dugme interfona. Rekao je sekretarici da otkaže sve sastanke za taj dan. Rekao joj je još i to gde će moći da ga nađe ukoliko ga Sato bude hitno tražio. Uzdahnuvši, ustade i šetajući, pređe preko prostorije a zatim, kroz kratak hodnik, ode prema sauni. Hteo je da bude sasvim opušten pre masaže. Kad se spustio na pločicama obloženu klupu, i zabacio glavu dodirnuvši od pare vlažan zid, seti se jedne masaže kojoj je bio podvrgnut u Koreji. Kada je bio mlađi posao je zahtevao da mnogo putuje. Sada ga ništa ne bi primoralo na tako nešto Zadrhtao je kad se setio te masaže. Bilo je to više mučenje. Trebalo je da to zna. Sogun Tokugava nazivao ih je »proždiračima belog luka«. To je bilo daleke 1605; godine, i od tada se nisu ni najmanje promenili. Jedino su naučili da kopiraju Amerikance. Prljav narod, bez imalo osećanja časti. Kagami odmahnu glavom, želeći da zaboravi Korejce Toširoa i sve ostale neprilike koje su ga snašle u ovom danu. A dan je počeo naopako, no on je odlučio da će ga završiti drugačije. Lula za paru s njegove leve strane zašišta, prostorija se ispuni novom količinom pare. Toplina je postala još veća i Kagami poče da se znoji. Zaboravio je da se rashladi pod tušem, pre nego što je ušao ovamo. Za to je trebalo da zahvali Toširou. Stavio je ruke na stomak, pomislivši kako je isuviše debeo. Možda će mu ovo dodatno znojenje dobro doći. Zatvorio je oči. Bio je sasvim opušten. Vrata se otvoriše. Kagami nije otvorio oči da pogleda, ali je osetio promenu temperature i trenutno razređenje vlažnog vazduha. A onda ga oblaci pare ponovo obaviše. Nije ga interesovalo ko je ušao. članovi rukovodstva dolazili su ovamo preko čitavog dana, pa čak i preko noći, iako je ostatak zgrade bio zatvoren i u tami. Ljudi su ovde retko razgovarali između sebe, shvatajući da ovo opuštanje i osveža-vanje dobro koristi svakom od njih i da im pomaže da rade najbolje što mogu. Kagami je osetio nečije prisustvo; ne više od senke. Kad je ona prošla, nešto ga natera da otvori oči. Nije mogao odmah da kaže šta je to bilo, možda neko čudesno predoseća-nje ili neka čudna promena koja se osetila u vazduhu. Na drugoj strani prostorije video je nečiji obris, nejasan zbog pare. Para kao da je obavijala taj oblik, .menjajući ga dok ga je Kagami posmatrao. Figura je stajala, a onda je odjednom krenula unapred čudnim klizećim korakom, kao da je stvorena od tečnosti, kao da nema kosti i čvrste mišiće. Kagami ukloni znoj iz očiju. Osetio je glupu želju da se uštine kako bi se uverio da nije slučajno zaspao, uljuljkan toplinom i mirom.
Sada je već mogao jasnije da vidi tu figuru i učinilo mu se da je to žena. Počeo je da ubeđuje sam sebe da je to nemoguće. U ovu prostoriju nisu smele da zalaze čak ni slepe maserke sa Tajvana. Kagami širom otvori usta i poče da se guši. Iz guste pare pojavio se Venerin brežuljak žene, obrastao tamnom dlakom, tamnom kao noć. Sa dlačica su visile kapljice vode nalik na bisere »Ovo je monstruozno«, pomislio je ogorčeno. »Kakva grozota. Kakvo kršenje pravila protokola. Moram da se požalim lično Sato-sanu«. 72 Nagi bokovi zavodnički su se ljuljali i kad se žena u svoj nagosti pojavi ispred njega Kagami oseti stezanje u donjem delu trbuha. Ta žena je bila neverovatno izazovna a njena seksualnost bila je pojačana samim mestom i ovim prostorom u koji ženska noga nije stupila. Kagami oseti kako se uzbuđuje i kako krv pulsira u njegovom penisu. I mada mu je um bio zabavljen drugim mislima, njegovo uzbuđenje nije više moglo da se sakriva. Osećao je da ga ova žena privlači. Sada je mogao sasvim da je vidi. Imala je divno oblikovane, čvrste dojke, na kojima su se jasno isticale tamne, ukrućene bradavice. Spustio je pogled prema lepoj liniji njenog ravnog trbuha. Nije više mogao da krije svoju erekciju, i spustio je obe ruke između butina, trudeći se da sakrije svoje uzbuđenje. U tom trenutku prvi put je osetio opasnost. Stajala je ispred njega, pravih leđa, raširenih nogu. Kapljice vode, nalik na najskuplji nakit, visile su sa tamnih kovrdžica na najintimnijem delu njenog tela. Kagami uhvati sebe kako se naginje prema njoj, da bi video onu vertikalnu crtu, najlep-ši put koji je stvorila priroda. Uzdahnuo je i počeo da se guši u sopstvenoj pljuvački. činilo mu se da ga hvata nesvestica. Nije mogao ništa drugo do da bulji u unutrašnju stranu njenih butina, dok je njegova erekcija postala sada već bolnija. A tada, dok je zbunjenost još vladala njegovim licem, on podiže pogled prema ženinom licu i vide dva tamna, zagonetna oka ispred kojih je bila raširena lepeza, ukrašena crvenim i crnim šarama. — Ko... — počeo je da mrmlja jedva čujnim glasom. Lepeza se sada pokrenula i uklonivši se, otkrila ljupki osmeh na njenom licu. Bilo je to lepo lice. Kagami je uzdahnuo, osetivši se odjednom mladim. A onda je naglo shvatio, i to saznanje ga pogodi kao munja. U njegovom umu, to pre-lepo lice pretvori se u demonsku masku. — Ti... — Krik izlete iz njegovih otvorenih usta. Lepeza ga udari ivicom, vođena nepogrešivom rukom majstora. Prošla je kroz oznojenu kožu i toplo meso, udariv-ši bolno u kost jabučice na licu. 73 Kagami nije mogao da se brzo povrati. Udarac je bio neočekivan, a tako vesto izveden oštrom ivicom, da njemu još nije bilo jasno šta se to, u stvari, događa. Kagami je prvo pomislio da mora da zaštiti svoje polne organe i zato praktično nije ni pružio otpor. Velika lepeza spuštala se i udarala ga jednom, pa još jednom, pa još jednom. Svaki udarac lepeze on bi propratio urlikom bola, ali je tvrdoglavo odbijao da ukloni ruke između butina. Nago telo žene lelujalo se i naginjalo prema njemu, kao dim na vetru nekog toplog letnjeg dana. Njeno prisustvo kao da je ispunilo čitavu prostoriju, zaklonivši svetlost, uklonivši sav vazduh. Kao da je čitav život usisala u sebe, stvorivši tamu i vakuum. Kagami pokleknu ispred nje, drhteći, dok ga je strah raskidao. Bio je zaprepašćen koliko je krvi prosuto oko njega. čudio se kako mu snažno bije srce u ušima. Pitao se kako je moguće da mu se penis toliko smanjio između zaštitničkih, toplih šaka. Lepeza se spusti još jednom, s oštrim zviždukom. Kagami širom otvori oči, iskolači ih, a usta mu se pretvoriše u crnu rupu. Osetio je oštar ujed čelika koji je prolazio kroz njegove mišiće na vratu, raskidajući prvi vratni pršljen. Njegov um je histerično urlao, jer je tek sada shvatio šta je cilj ovog napada. Njegove ruke najzad poleteše uvis, a prsti očajnički pokušaše da ščepaju oružje. Lepeza? — čudio se njegov um. Lepeza? — glava mu se klatila napred-nazad, dok je počeo da puže uz vlažne zidove. Učinio bi sve, samo da spase život.
Problemi koje je imao sa ženom i sa Taširoom sada su mu se činili smešnim. Kako su trivijalni bili u poređenju sa ovom stravičnom borbom za život. Za život! Ne želim da umrem! — urlao je njegov um. Želim da me neko spase! Stisnuo je pesnice i divlje zavitlao njima, trudeći se da se odbrani od napadača. Ali on nije bio izvežban čovek, nikada nije trenirao, a znak koji je ugledao s unutrašnje strane njenih butina oduzeo mu je svu snagu. On je znao šta je ona, mada je logika i sve poznavanje tradicije govorilo da je to nemoguće. Kagami je znao šta ga je snašlo. Osećao je da se nalazi usred košmara, iz kojega se nikada neće probuditi. Pa ipak, 74 još se borio jer nada je bila sada jedino što mu je preostalo, jedino ga je ona još malo održavala. Grabio se za život. A onda je osetio da se čelično sečivo spušta još jednom, i kida mu pluća. Sada je bio bez kiseonika. Krv je štrcala na sve strane. Njegova raskidana pluća teško su disala, dok ih je ispunjavao ugljendioksid, a preko njih i čitavo telo. Kagamijevi kapci zadrhtaše, oči mu se ukrstiše. Video je njeno strašno lice ispred sebe: njegovi bespomoćn prsti kliznuše niz njenu kožu, vlažnu od znoja, kao dečija ruka po pesku. Njegov um je još pokušao da se bori, ne prihvata-jući kobnu činjenicu da je telo uz koje je bio vezan već potonulo u duboku tamu bez snova. Poslednjim trunkama snage, Kagami se zagleda u njeno lice uputivši joj izraz svoje najcrnje mržnje, kao da je to neko ubojito oružje. U stvari, to je bio samo duboki bes mišića koji su se grčili, umirući. Njegovi prsti se stegoše, trudeći se da je dohvate. Ali, to je bio bespomoćan gest, jer njegov donji stomak je bio razderan, oči su mu se okrenule u očnim dupljama tako da ništa nije video, a krv je u naletima izlazila iz njegovih rasečenih krvnih sudova, natapajući praznu prostoriju. Nangi ustade i hodajući svojim neprirodno ukrućenim nogama, udalji se od stola za pregovore. Bio je to znak za prekid razgovora. Za njim ustade Tomkin i ode iz prostorije. Nikola priđe jednom od visokih prozora kroz koji se video Sinđuku. Kiša se slivala na more kišobrana, skidajući fine latice sa pro-cvetalih stabala trešanja, pokrivajući staze u parku tepihom belim kao sneg. Nikola je posmatrao grad. Poslednja tri i po časa vodili su borbu kao na bojnom polju. Borci su bili Sato, Nangi, Su-zuran, njihov advokat, Masuto Iši, potpredsednik preduzeća i Satoova desna ruka, potpomognut trojicom Satoovih šefova. S druge strane, bili su Tomkin, Grejdon. pravni savetnik Tomkinove industrije i Nikola. Radno vreme bilo je završeno i ljudi su preplavili sjajno osvetljene ulice Tokija. Zračak nade pojavio se prc jednog časa, kada su Ojito, potpredsednik akvizicija, Kagami, finansijski potpredsednik, 75 i Sosuro, potpredsednik Odeljenja za razvoj, zamolili da ih izvinu i kad su se povukli, uz formalne duple naklone. Nikola je video diskretni znak koji im je Sato dao, i postao je još obazriviji. Znao je da su pregovori sada dostigli tačku na kojoj će kao prisutni ostati samo oni najvažniji. Međutim, ono što je usledilo bilo je pravo razočaranje: bila je to samo još jedna, očigledno beskrajna, diskusija oko glavnih oblasti razmimoilaženja. Jedna od razlika bila je novčane prirode. A druga je bila, prema Nikolinom sudu, mnogo važnija. Problem se odnosio na neslaganje oko mesta izgradnje buduće firme »Sfinks-Sato«. Bilo je očigledno da je Tomkin proveo punih osamnaest meseci analizirajući proizvodnju i načine otpremanja, i da su svi rezultati ukazivali na to da fabrika treba da bude izgrađena u Misavi, na zemljištu koje je bilo vlasništvo keirecua. U susedstvu fabrike, u ovom malom gradu na severozapadu Honšua, japanskog glavnog ostrva, bila je samo jedna američka vojna baza. Ali, kao što je Sato naglasio za vreme prvih pregovora, taj komad zemlje već je bio namenjen proširenju »Niva Mo-jning kobuna«, koji je takođe bio vlasništvo ovog keirecua.
Razgovor se vrteo u krugu; a da nijedna strana nije ništa ni dobijala ni gubila. »To je ludilo«, mislio je Nikola sada. U običnim prilikama to mu ni najmanje ne bi smetalo. On je imao poverenja u sebe, i znao je da će na kraju nadvladati Satooa i Nangija: njegovo sopstveno strpljenje osiguralo bi im to. Sećao se razgovora koji je vodio sa Tomkinom, pre nego što su napustili hotel da bi ušli u limuzinu koju im je Sato poslao. Bio je poražen bledilom svoga šefa, ali Tomkin je odbacio njegovu brigu: — Mislim da me je stegao grip <— rekao je — a da si i ti čitavu noć šetao od toaleta do spavaće sobe, ni ti ne bi izgledao ružičasto, gvozdeni čoveče. — Bez obzira šta se bude događalo — savetovao mu je Nikola — nemojte da izgubite strpljenje. Oni će učiniti sve što budu mogli da ometu pregovore, da nas pritisnu. Poku-šaće da proniknu u našu strategiju. Učiniće sve što je u njihovoj moći, da bi videli koliko smeju da nas muvaju. Neće 76 ići dalje od toga, da ne bi izgubili obraz — slegnuo je ramenima. — Mogu da se zakunem da će se tako ponašati. Tomkin se saže prema Nikoli, tako da je Nikola osetio njegov težak dah. — Onda moraš da smisliš nešto što će ih dobro protresti, Nik. Nije me briga šta ćeš učiniti, samo neka bude efikasno. Ja nisam od onih slatkorečivih, koji dolaze da prose u Japan sa šeširom u ruci, tražeći dobre licence. — Odlično. Onda ne treba ništa drugo da radimo nego da čekamo. Treba li još jednom da vam ponovim da se u ovoj zemlji sve rešava strpljenjem? To je kvalitet koji oni ne očekuju od stranog đavola. Nemojte da brinete. Uspeću da izvučem od njih ono što vi želite. Tomkinov glas se odjednom promenio, i on uhvati Nikolu za ruku, kao malo dete. — Ne, ne — disao je teško — ne shvataš, Niki. Nemamo vremena. Ova pogodba mora da bude sklopljena najkasnije do iduće nedelje. — Podiže prema plafonu svoje smeđe oči. — Imam takve partnere kpjima ne mogu da okrenem leđa ... Velike sume novaca uložene su u ovu integraciju... Krediti moraj,u da budu isplaćeni... Kamate nas guše ... Dugovi ne smeju da čekaju. — Ponovo je spustio oči, i zagledao se u Nikolu. — Ti me nećeš napustiti, Niki. Nemoj sada da me ostaviš. Pa ti si skoro moj zet. Nikola se okrenuo od prozora vlažnog od kiše, kad je čuo da se Tomkin vratio. Osetio je njegovo prisustvo pored sebe. — Kako se osećate? Da li da pozovem doktora? — Prokleti japanski virus — razbesneo se Tomkin. — Ose4am da me napao i spol ja i iznutra. — Zakašljao se, kao da želi da ubedi Nikolu da je njegova briga bezrazložna i da se zaista radi samo o prehladi. — Sta je, Lajnir? Zar misliš da ne umem da prepoznam grip? Nikola ga je posmatrao jedan trenutak, a zatim je kratko klimnuo glavom. <— U redu, idite i sedite za sto. Ja ću odmah doći. Zeleo bih da budem poslednji. A kad ja uđem, vi ćutite i pustite mene da govorim. — Sta ćeš reći? — Zar ne volite iznenađenja? 77 — Ne volim, kad je u pitanju investicija od više mili-ona dolara, — reče Tomkin, ali posluša Nikolu. Nikola se ponovo okrete prema gradu, i, zagledavši se u njega, nije mislio ni na šta. Iza njega, zavladala je tišina u prostoriji. Mogao je da oseti miris sveže cigare koju je Nangi zapalio, da čuje tiho zujanje erkondišna. Ništa drugo. Strategija. Ponovo se setio majstora Masašija. Taktika koja je ovde primenjivana bila je varijacija »postojeće sta-nje-nepostojeće stanje«. Naučili su ga da, kad neko u borbi potegne katanu, bez obzira kako udara, seče ili bode, neprijatelj mora da bude posečen u istom pokretu. Ako borac misli samo na sečenje udaranje i bodenje bez unutrašnje želje za ubijanjem, nikakvu štetu neće da načini. Nikola udahnu tri puta duboko, okrete se i vrati se za konferencijski sto gde su ga petorica muškaraca strpljivo očekivali. Sada je znao šta treba da učini, ali je hteo prvo da otkrije strategiju Japanaca pre nego što odluči kako će da se ponaša.
Pogledao je Nangija, koji je baš u tom trenutku gasio pikavac cigarete na ivici keramičke pepeljare što je stajala ispred njega. Ponašao se kao da od njega zavisi red. — Možda smo pokrili onoliko zemlje, koliko smo mogli — rekao je neutralnim glasom. Sato je odmah odmahnuo glavom. — Iz iskustva znam da je pogađanje uvek veoma teško. Dugo vremena nešto je nepristupačno, a onda se odjednom pokaže da jd sve vreme bilo slobodno. Mislim da moramo da nastavimo. Nikola je posmatrao ovu šaradu s velikim interesova-njem. I ranije se susretao s ovom strategijom, šta više, dobro ju je poznavao. Kad je radio za Sama Goldmana u njegovoj reklamnoj agenciji u Njujorku, često je primenjivao ovu taktiku kad bi se suočio sa neodlučnim klijentom. Obično je uspevao. Goldman je obično igrao grubijana, a Nikola je bio onaj drugi. Klijent je automatski, od samog početka pregovora, bio više naklonjen Nikoli. Pre nego što je Tomkin imao priliku da odgovori, Nikola reče... '— Koliko ja mogu da vidim, mi smo u potpunom raskoraku. Ali, ja se slažem sa Nangi-sanom. Ne vidim da bi nam dalji razgovor u ovo vreme koristio. 78 — Želite da prekinete sve ovo? ¦— pitao je Sato s neve-ricom, toliko zbunjen da je zaboravio da mu se učtivo obrati. Nikola klimnu glavom. — Ukoliko nemate neki konstruktivni predlog, ja bih rekao da bi za nas najbolje bilo da se ohladimo za izvesno vreme. — Meni se čini — reče Sato tiho — da bi prekid samo učvrstio naše sadašnje mišljenje. Bojim se da, kad se sledeći put sretnemo, nećemo ni onda moći da nađemo zajednički jezik. — Niko od nas, čini mi se, ne želi otvoreni sukob, — rekao je Nikola obazrivo. — Sastali smo se ovde da bismo se dogovorili o zajedničkom profitu — zastao je malo očekujući da mu se Tomkin pridruži i da kaže kako je neophodno da što pre počnu sa građenjem fabrike. Ali Tomkin je ćutao. — Mi smo svesni da je neophodno da se što pre postavi kobun »Sfinks-Sato« — reče Nikola. — Moram da vam kažem da je već bilo nekih zakulisnih radnji oko naših glavnih lokacija u Konektikatu i Silikonskoj dolini. Iskreno govoreći, mi se nalazimo u istom položaju kao vi ovde. Mi smo mala firma, ali imamo ogromne mogućnosti za rast. U ovom trenutku potisnuti smo u stranu od dve ili tri džinovske firme koje bi bile spremne da daju polovinu svoje zarade tokom narednih pet godina, samo da bi otkrile tajne novog sfinksovog proizvoda. — Ako imate problema sa obezbeđenjem — reče Iši, razgrizavši mamac — ne možete da očekujete pomoć od nas. Svakako ne, posle skandala koji su se dogodili u toku proteklih godina. Nikola je znao da on misli na slučaj kad je nekoliko članova uglednih japanskih kompjuterskih kompanija uhvaćeno u pokušaju da se bavi špijunažom u Silikonskoj dolini. — 'Pogrešno ste me shvatili — reče Nikola, dok mu je ton bio uvredljiv, baš kao i reci koje je izgovarao. — Ja sam samo hteo da kažem da je logično očekivati da će nas i ovde špijunirati, ako su to već počeli u Americi. Svi se ovde slažemo da je zemljište u Misavi idealno za podizanje fabrike, ali ako vi smatrate da će na njemu više uspeha imati ono vaše drugo preduzeće, mi bismo mogli da se zadovoljimo jednim prostorom u oblasti ćiba. 79 Iši klimnu glavom. On je bio krupan muškarac, nalik na medveda, zgodan na neki način. Imao je kra
svoje misli pre svega Nangiju. — Najviše me brine baš to što je »Keijo« tako blizu Tokiju. Ta blizina grada, i to što će naša fabrika biti okružena našim krupnijim i moćnijim konkurentima, ispunjava me zabrinutošću. Satosanov koncern neće moći da zaposli dovoljno personala koji bi brinuo o bezbednosti. Biće to veoma veliki troškovi, i košiće se sa interesima novog kobuna. A, ako bismo smestili našu fabriku u Misavi, malom gradu na severu mi bismo, kao susede, imali samo Nivu i američku vojnu bazu. Koliko ja mogu da naslutim, niko od njih nema interesovanja za otkrivanje tajni »Sfinksa.« — Bacio je pogled na nekoliko papira koji su ležali ispred njega, kao da je na njima bilo zabeleženo ono što je nameravao da kaže. A što se tiče izgubljenog zemljišta, gospođo, ja sam razgovarao sa gospodinom Tomkinom i on se složio, pošto će onog trenutka kad se naša integracija ostvari »Niva« postati jedna od naših udruženih kompanija o čijoj bismo dobrobiti morali da brinemo — da finansijski pomogne kupovinu novog zemljišta tako da širenje kobuna ni u jednom trenutku ne zastane. — Raširio je ruke, i zagledao se svakom Japancu u lice. — Ne znam šta bi bilo poštenije od ovoga ... Neko komešanje ispred vrata natera ga da prekine. Nekoliko glasova uzbuđeno je vikalo, kao da su preplašeni. A 80 81 onda se iznad podignutih muških glasova, izvio piskavi ženski. Sada je bio bliži vratima od ostalih. Glas je bio ispunjen histerijom. U tom trenutku, vrata se širom otvoriše i posrćući uđe gospođica Jošida. Pramenje crne kose visilo je iz njene, inače uredne, frizure, padalo joj je preko ušiju i očiju. Lice joj je bilo zgrčeno i sva boja je nestala iz njenih obraza. Nagnula se prema Satoovom uhu. Nangi, koji još nije mogao da dođe sebi zbog Nikolinih primedbi, nije obratio pažnju na nju. Bio je isuviše besan. Ali, kako je gospođica Jošida nastavljala da šapuće u Satoovo uvo, i kako je tek kasnije on primetio promenu Satoove kože, zagledao se pažljivije u njih. Nije ništa rekao, ali je pažljivo posmatrao Jošidu koja se uspravila kada je završila svoj izveštaj. Oči su joj lutale sobom; nije mogla da ih zaustavi ni na kome previše dugo. Kao da se nije usuđivala da bilo koga od muškaraca u prostoriji pogleda u oči. Posle izvesnog vremena, Sato reče Išiju: — Molim te, pozovi Kotena. Reci mu da mi je hitno potreban. Kada je muškarac otišao, Sato se nagnuo prema Nangi-ju i nešto mu šaputao u uvo. Telo starijeg muškarca se ukru-tilo i on se odvojio od Satoa, kao da ga je udarila električna struja. Okrenuo je glavu. — Morate da nam oprostite, gospođo. Ja moram da završim ovaj sastanak. Molim vas, kada budete izlazili, dogovorite se sa Jošidom o novoj sednici. Sato ga uhvati za mišicu. — Ako mi ne biste zamerili, Nangi-sane, ja bih voloo dn Lajnir-san pođe s nama. — Sta kažete? — zaprepastio se Nangi. Bio je spreman da kaže da ovo nije posao za gaiđine, da bi uplitanje tih ljudi u to moglo da bude opasno. Ali, bio je naučan da se nikada ne raspravlja sa ljudima iz porodice, ili svog preduzeca, u prisustvu stranaca. I uprkos tome što je bio protiv ove odluke, ćutao je i samo se poklonio. — Molim vas, Lajnir-sane — reče Sato, kao da želi nešto da objasni. — Dogodila se strahovita tragedija. Ja znam sve o vašim sposobnostima — pružio je ruku prema njemu, kad je Nikola počeo da protestuje. Nije potrebno da odbijate — stavio je ruku na konferencijski sto — ali pre nego što krenemo, želeo bih da mi date reč da nećete nikome govoriti o onome što budete videli i čuli. Nikola je shvatio kakvu mu počast ukazuju, i spremao se da klimne glavom. — Nijedan član moga preduzeca neće dati takvo obećanje — iznenada reče Tomkin. — To što vi zahtevate, moglo bi loše da se odrazi na aktivnost moje firme. On ne može da da. takvo obećanje. — Mogu — reče Nikola — i ja ga dajem. Imate moju reč, Sato-sane da nikada neću otkriti bilo kome sa strane to što budem video.
— Da li se to odnosi i na policiju? — O čemu se ovde, do đavola, radi? — viknuo je Tomkin. — Sta to vas dvojica pokušavate da izmuvate? — Ustao je. — Hajdemo Nik, idemo odavde. Nikola se ne pokrenu da bi ustao. Nije skidao pogled sa Satoa. — Ukazujete mi čast — reče Nikola tihim glasom. Jošida se povratila iz prvobitne ošamućenosti i sada je stajala iza Satoa, posmatrajući obojicu intenzivno. Sada je čak i Tomkin zaćutao. — Hai. — Sato klimnu glavom. — Da. Ali, to je nešto mnogo više nego što je uobičajeno da poslovni partner traži od poslovnog partnera. Ova je stvar porodice. Shvatate? — Hai. — Nikola klimnu glavom isto onako kratko kao Sato, trenutak ranije. — Moje obećanje stoji. Ono važi za sve i svakoga. — Dobro — reče Tomkin — ja ne želim da učestvujem u tome, Nik, ako ti misliš... — on se sledio i zaćutao kad ga je Nikola pogledao zaprepašćen ogromnom snagom koja se krila u tim tamnim očima. Tomkin je seo bez reci. Nikola se okrete Satou. — S Tomkinom smo završili — reče. — Dobro, — reče Sato i ustade. — Pođite za mnom. ...ili 82 Pred liftom su ih sačekali Iši i još jedan Japanac. Taj drugi muškarac je bio ogroman. Bio je odeven u montsuki i hakama: njegova tamna kosa bila je očešljana u ićomage, što je bio znak da je on jokozuna — veliki šampion sumoa. Sato ga predstavi kao Kotena. Nije bilo sumnje da je on telohranitelj. Nikola ih zaustavi ispred saune. Para je bila isključena, ali je Sato ipak svima rekao da skinu sakoe pre nego što uđu. Jošida je pokupila sakoe, i pažljivo ih prebacila preko leve ruke. Ostala je pred vratima kao čuvar, preplašenih očiju. Nikoga nije bilo u blizini. — Isuse Hriste — reče Tomkin, kad je ugledao krvavo telo rašireno na klupi. — Pazite da ne ugazite u krv — reče Sato kad su svi ušli u prostoriju. — Kagami-sana našli su nekoliko trenutaka pre nego što je Jošida prekinula naš sastanak. Nangi je stajao oslonjen na štap, i polako se ljuljao. — Vidite li njegov obraz? — reče Sato. — Levi obraz. Tomkin pogleda u Satoa; nije više želeo da gleda krvavi prizor na klupi. — Jeste li sigurni da nije povređen? — pitao je Tomkin. Sato se okrenu prema njemu. — On je mrtav, Tomkin-sane, Karma. Ne mogu ništa da učinim što bi moglo da ga vrati. Ali on je proveo mnoge godine sa nama, i nedostajaće nam. Mi potpuno shvatamo odsustvo tuge. Tomkin okrenu glavu i stavi ruke u džepove. Sato ga je posmatrao neko vreme, a zatim se i on okrete. — Lajnir-sane? — glas mu je bio vrlo tih. Nikola se nije pokrenuo otkako je ušao u saunu i ugledao leš. Odmah je primetio rasečeni levi obraz. — Meni je to čudno. Kanji. — Satoov glas prelete prostorijom. — Ja vidim samo krv — reče kratko Nangi. — Udaren je najmanje dvanaest puta. Nikola bez reci pređe preko mokrog poda. Klobuci ružičaste pene bili su na sve strane, ali on se kretao tako brižljivo i graciozno da nije nijedan dodirnuo. Tomkin je već 83 ranije video Nikolu da se tako kreće, one noći u njegovoj kancelariji kad je Saigo došao da ga ubije. Sa iznenadnim pokretom Nikola izvuče maramicu, i pažljivo obrisa poluzgrušanu krv sa Kagamijevog levog obraza. Nangi zviznu kroz otvorne usne. — To je neko slovo Znak za »mastilo«.
— Sta to znnači? — pitao je Tomkin. — Vu-Sing — reče Nikola. Nije mogao očima da ve-ruje u ono što je video. Krv mu je udarala u slepoočnicama. Osećao ju je kao udarce čekića. činilo mu se da će se one-svestiti. — To je kineski, znam — reče Sato — i to stari kineski. Ali, ne znam šta znači dok ne vidim slovo. Nikola se okrete. Lice mu je bilo strahovito bledo. Vi-delo se da se s naporom okrenuo, kako ne bi gledao u krvavo slovo koje je zračilo nekim paklenim znamenjem. Pogledao je svakoga od njih. — Vu-Sing — rekao je polako — predstavlja seriju ritualnih kazni u kineskom kriminalističkom zakonu. Izvesno vreme vladala je tišina. Sato je gledao čas u Nikolu, čas u leš. Kad je ponovo pogledao Nikolu, rekao je: — Ima još toga, zar ne? Nikola samo klimnu glavom. Oči su mu bile tužne. Mislio je da ovako nešto neće nikada videti u životu. Okrenuo se, i zagledao u leš. — Ovo je Mo. — reče. — To znači tetoviranje lica. I to je prvi stepen ponižavajućeg kažnjavanja koje se uči u Ten-šin Soden katoriju. — Osećao je da mu se srce kida od bola, dok se okretao prema njima: nije više mogao da gleda to blistavo slovo. — To je ninđa rju iz koje ja dolazim. Nikola je baš krenuo prema Tomkinovoj sobi, kad se začu zvonjava telefona. Justinin glas dolazio je iz velike daljine. Odjednom mu se učini da se od nje oprostio pre mnogo nedelja. — Toliko mi nedostaješ, Nik. Vest Bej Bridž nije lep kad tebe nema. 2elela bih da sam u toj stranoj zemlji, sa tobom. — Japan nije strana zemlja — reče on, ne razmišljajući. — Meni je ovde dom. 84 — čak i sada? Posle toliko vremena? — Moja duša je japanska — reče joj. — Rekao sam ti to još kad smo se prvi put sreli. Spolja posmatrano, ja sam možda sin svog oca. Ali duboko u meni, prebiva kami moje majke. Ja ne mogu da se borim protiv toga. Ne želim da se borim protiv toga. Zavladala je tišina. ćulo se samo tiho zujanje, nedovoljno da prikrije njeno teško disanje. — Nećeš valjda ostati? — Glas joj je bio tanušan, kao u deteta. Nasmejao se. — Za stalno? Gospode, ne. Otkuda ti ta ideja? — Nik, dopusti mi da i ja dođem. Mogla bih da uhvatim avion večeras. Obećavam da ti neću smetati. Želim samo da budem blizu tebe. Želim da te ponovo zagrlim. — Justina — reče on što je nežnije mogao — to jednostavno nije moguće. Ima toliko toga da se uradi ovde. Ne bismo uopšte imali vremena da budemo zajedno. — čak ni noću? — Ovo nije posao sa određenim radnim vremenom. — Mislim da si mi se više dopadao kad si bio nezaposlen. — Ali sada sam srećniji, Justina. — Nik, molim te dopusti mi da dođem. Neću biti... — To ne dolazi u obzir. Ja ću se uskoro vratiti. Zujanje kroz žice sada je postalo intenzivnije, kao da je neki kami postao nestrpljiv. — Istina je da sam uplašena. Nik. Imala sam čudan san, kao neku vrstu predskazanja. Plašim se da će nešto strašno da ti se dogodi. A ja ću biti ovde... — glas ju je odjednom izdao. — I onda više neću imati nikoga. — Justina — rekao je tiho — sve je dobro i sve će biti u redu. čim se vratim, venčaćemo se, Ništa nas neće sprečiti. — Zavladala je opet tišina; on je sasvim izbacio pomisao na ubistvo koje se nedavno odigralo. — Justina? — čujem te — glas joj je odjednom postao neverovat-no miran, tako da se on iznenadio kad ju je čuo. — Volim te — reče on i spusti slušalicu. Da li je trebalo još nešto da kaže? Ponekad je ono iracionalno bilo nemoguće kontrolisati. Bili su to
noćni straho85 vi, fobije, strah od mraka. Svi ti strahovi bili su njemu nepoznati i on je teško mogao da razume ljude koji su od toga patili. Ljudi, koji nisu bili kao on. — Nik, šta se, do đavola, događa ovde? — Tomkin je stajao sivog lica na vratima koja su iz spavaće sobe vodila u prostrano kupatilo. — Došao sam u Tokio da vodim poslovne pregovore o integraciji, a našao sam se umešan u neka čudesna, magijska, kultna ubistva. Da sam želeo da u tome učestvujem, mogao sam da odem u Južnu Kaliforniju. — Nikola se osmehnu na ovaj zračak humora, i sede na ivicu velikog kreveta. Bili su se vratili u Okuru. Bilo je kasno veče, i nijedan od njih dvojice nije jeo ništa od doručka. A za doručak, Tomkin je pojeo samo tost i popio šo-Ijicu čaja, a i to je sve odmah povratio. — Hajde da prvo jedemo — reče Nikola. — Kasnije ćemo razgovarati. — Neka sam proklet ako nećemo — reče Tomkin ulazeći u spavaću sobu. — Izgleda da ti dosta znaš o tome... kako si to nazvao? — Vu Sing. — Da. Ti si stručnjak. Molim te da mi objasniš. Nikola provuče prste kroz kosu. — Po tradiciji postoji pet vrsta kazne, od kojih svaka odgovara veličini pogreške. Zavisno od toga, svaka naredna kazna je teža od prethodne. — Ali kakve to veze ima sa »Sato Petrolhemijom«? — Pojma nemam. Tomkin se zagleda u mlađeg muškarca, a zatim polako priđe svom toaletnom stolu i izvuče par izbledelih farmerki i plavu košulju od teksas platna. Navukao je na noge par blještavih, mekanih, rukom rađenih, mokasina. — Mogu da se zakunem da si gladan kao medved. Nikola pogleda u njega i reče: — A zar vi niste? — Iskreno govoreći, sam pogled na hranu izaziva gađenje kod mene. Imam temperaturu, pa me to ni najmanje ne iznenađuje. Pustiću da se ova prokleta stvar razvija — zastao je — i nemoj da me tako posmatraš. Podsećaš me na moju majku. Meni je sasvim dobro. 86 Telefon je zazvonio i Tomkin priđe da odgovori. Govorio je tihim glasom neko vreme, a zatim je spustio slušalicu. — To je bio Grejdon. Tražio je dopuštenje da ode do Misave da vidi svog sina. Očigledno je mladić stacioniran u vazdušnoj bazi. On je pilot lovac, i određen je da ide na probni let jednim od novih aviona »F-20« koji su baš uvezeni. Mislim da Grejdon oseća da mu je sin u opasnosti. — Ima pravo — reče Nikola. — Nije jednostavno le-teti tim avionima. Oni su na atomski pogon, i mislim da su Sovjeti zbog toga zabrinuti i da su zato izgradili svoju vojnu bazu na Kurilima. — Kurilima? — Kurilskim ostrvima. To je lanac ostrva severno od Hokaida, japanskog najsevernijeg ostrva na kome su održane Zimske olimpijske igre 1976. godine. Kurilska ostrva bila su japanska teritorija sve do 1945. godine, do kraja rata. Tada su im oduzeta. Japanci kažu, nezakonito. Naravno da žele da im ta ostrva budu vraćena. Nikola se diže s kreveta. — Najnoviji izveštaji govore da su sovjetske vojne snage stacionirane na tim ostrvima, a da su Sovjeti podigli vaz-dušnu bazu u Etorufu, ili Iturupu, kako ga oni nazivaju. — Izgleda da dosta znaš o tim stvarima. — Sve što je vezano za Japan i što interesuje Japan, interesuje i mene — reče Nikola. — Situacija je vrlo ozbiljna. Grejdon ima razloga da bude zabrinut. Nadam se da ste mu dali slobodan vikend. Mi ionako moramo da idemo sutra na svadbu, i pregovori neće početi pre ponedeljka. — Grejdon baš sada kupuje kartu — reče Tomkin. — Nadam se da si zadovoljan. — Ako se Grejdonov sin ne vrati sa tog leta, Vi ćete biti zadovoljni što ste mu dopustili da vidi svoje dete. Jedno vreme je vladala tišina. Telefon se ponovo oglasio, ali nijedan se od njih ne pokrenu da
podigne slušalicu. Telefon je prestao da zvoni; samo se palila i gasila mala crvena lampa u njegovoj osnovi. Za sve to vreme, Tomkin nije ispuštao Nikolu iz vida. On je bio pametan čovek, analitičkog uma. Njegovo nepriznavanje stranih običaja i nedostatak strpljenja, nisu umanjivali druge kvalitete. 87 — Sada je red na tebe. Povukao si nogu. — Glas mu je bio tih. — Mislim da je najbolje da mi kažeš o čemu se tu radi. — Tomkine ... — Nik, ti imaš nekih obaveza prema meni. Moraš da mi kažeš šta znaš. I to sve što znaš. Nikola uzdahnu. — Nadao sam se da neću morati ništa da vam kažem. — Zašto, do đavola? Imam pravo da znam da li 'se i moj vrat nalazi na panju. — Da, imate pravo. — Nikola klimnu glavom. — Ali istina je da ja ne znam ništa definitivno o ovome, nemam činjenice ni brojke kao što imam o sovjetskoj izgradnji na Kurilskim ostrvima, Kao što je to često slučaj u Japanu, ovde se radi samo o legendi. — Legendi? — Tomkin se nasmeja. — Sta je to, početak filma o vampirima? — Nagnuo se na jednu stranu i pri-neo šaku uhu. — Isuse, čujem vukove kako urlaju, Nik. Mora da je večeras puni mesec. Bolje da ostanemo u sobi, i da na sve strane okačimo beli luk. — Prestanite — reče Nikola kratko. — Baš zbog toga, nadao sam se da neću morati da vam to objašnjavam. Tomkin; podiže ruku uvis. — U redu — Prešao je sobu i krenuo prema krevetu na koji je seo. — Obećavam da ću biti dobar dečak i da ću slušati. Nikola ga je posmatrao izvesno vreme, pre nego što je počeo. — U Tenšin Soden Katori riu, gde sam ja dobio svoje ninđucu obrazovanje, gde se uči Vu-Sing, prepričava se ova legenda... i veruje se u nju. U davno doba, kad je narod Ainu nastanjivao japanska ostrva i kad se prava civilizacija još nije proširila jugoistočno iz Kine, ninđucu je još bio u povoju na Azijskom kontinentu. Još nije bilo senseia — pravih učitelja — pa čak ni jonina — školskih velikodostojnika — zato što je formirano tek nekoliko škola ninđucsua. Tada je bilo više sujeverja, više rituala. Učenici su vladali čudesnim i smrtonosno moćnim silama. — Nikola zastade da bi nasuo vode u čašu od koje otpi polovinu, pa nastavi. — Kako kaže legenda, postojao je jedan senin koji je bio moćniji od ostalih. On se zvao Hsing, što ima mnoga značenja na 88 kanđiju. Značenje mu je oblik. Pričalo se da se Hsing kreće samo po mraku, da mu je mrak jedini ljubavnik. Odanost pozivu primoravala ga je da ostane u celibatu. I za razliku od ostalih zemljaka, on je uzeo samo jednog učenika, čudnog dečaka, neukrotive kose. Dečak je došao sa severa iz stepe, gde su vladali Mongoli. Taj Hsingov učeniK". tako se bar šuškalo, nije govorio nijednim civilizovanim jezikom, niti je znao da čita Mandarin. Pa ipak, veoma je tečno razgovarao sa Hsingom. Niko nije znao kako. Jedan drugi sehm počeo je da sumnja da Hsing polako širi svoju moć i svoje poznavanje ninđucsua, da eksperimentiše nekim tamnim silama. Njegova moć postajala je sve veća, tako da je taj drugi senin, iz straha, a možda i zbog zavisti, okrenuo sve protiv Hsinga i uništio ga. Nikoline oči su sijale, i mada je napolju bila noć i lampe bacale prigušenu svetlost, Tomkin je mogao da ga vidi sasvim jasno. Za trenutak je sasvim nestalo savremenog sveta i oživela je, u maglu zavijena, azijska prošlost, povukavši i njega u svet čudesnih zakona. — Ubilački raspoloženi senini —- nastavio je Nikola — zadovoljili su se samo time što su izvukli Hsingovog učenika i primorali ga da se vrati u severne stepe, odakle je došao. Ali, nisu računali na Hsingovu moć. Očigledno je njegova smrt došla prekasno, jer je on od svog učenika već napravio akuma, kako se u Japanu naziva đavolski duh, demona sa jit surjoku — nadljudskim snagama. — Molim te, Nik... To je ... — Tomkine, Vi ste tražili da to čujete. Molim Vas da saslušate legendu do kraja. — Ali, to mi liči na bajku.
-— Hsing je naučio učenika svemu što je sam znao o jahou — reče Nikola, ne obraćajući pažnju na Tomkina. — To je neka vrsta magije. Nema ničeg natprirodnog u tome. Ja sada ne govorim o kletvama i prokletstvima, o demonima rođenim u košmarnim snovima. Saigo je proučavao Kobuderu — a to je jaho. On je vežbao sciminđucu i primenio ju je na vašoj kćerki. I to je oblik jahoa. Tomkin klimnu glavom. — U redu, to mogu da prihvatim. Ali, kakve sve to veze ima sa onim ubistvom? 89 Nikola duboko uzdahnu. — Ovo ubistvo ima veze sa Hsingovim učenikom, jer on je na sličan način počinio seriju ubistava u Kajfengu. Bila su to krvava, užasna, zastrašujuća ubistva kojima je on isteri-vao neku perverznu poetsku pravdu nad onima koji su uništili njegovog semina. On je postao mahocukai. Veštac. Akiko Ofuda imala je snežnobeli kimono, težak zbog rukom vezenih ukrasa od brokata. Preko njega nosila je laganu svilenu haljinu iste boje, kao rascvetali trešnjin cvet iznad glave. Kosa joj je bila sakrivena ispod blještave velike perike. Sve to bilo je dopunjeno šeširom koji se zvao cunokaku-ši — ceremonijalnim belim šeširom koji je trebalo da sakrije sve ono što je u ženi bilo loše. četiri građevine hrama bile su raspoređene u obliku potkovice, a njihovi krovovi od kedrovine sijali su na suncu. Gosti su se okupljali u malim grupicama, razgovarali između, sebe, komentarisali kako je lepo vreme, ogovarali one koji su tek stigli. Bili su pozvani svi važniji poslovni ljudi i sve značajnije ličnosti. Seići Sato prenese pogled sa lepog lica svoje neveste na sve veću gomilu gostiju. Bio bi zadovoljan kad bi prepoznao lice nekog uglednog čoveka. Ovo venčanje značiće mnogo za napredak njegovog keirecua. Iako su Akikini roditelji bili mrtvi, porodično ime Ofuda još uvek se smatralo kao jednim od najznačajnijih u Japanu. Porodica je poticala čak iz vremena Tokugave. Prvi Ofuda — ime mu je bilo Tatsunosuke — bio je veliki daimjo, izvanredan vojni komandant, zbog čega ga je Tokugava vrlo često pozivao na bojno polje. Satou je bilo žao što Akiko nije upoznala svoje roditelje, što nema rođaka, sem jedne ozbiljno bolesne tetke koju je često posećivala u Kiušiju. Sato ugleda Gotarov širok osmeh. I Sato je znao šta znači izgubiti dragog člana porodice. Kako bi samo Gotaro voleo ovaj dan. Kako bi njegov osmeh oterao maglu sa jezera. Kako bi snažno odjekivao njegov smeh. čak bi i mala bića u šumi po njegovom smehu znala da se radi o jednom specijalnom danu. Sato pređe rukom preko očiju, koristeći vrhove prstiju da ukloni začetke suza. Zašto to radi? Gotara više nema. 90 »Kare va gaikoku ni itemasu« — rekla je Satoova majka kad joj je doneo strašnu vest. »Otišao je daleko«. I nikada više ništa nije rekla. Već je izgubila svoga muža, a smrt starijeg sina bila je previše za nju. Nije preživela rat, mada nije bila spaljena bombama. Rat ju je uništio iznutra. »Ne« — reče sada Sato sam sebi. — »Neću da budem kao majka. Kare va šinde šimaimašita. Neka je blagosloven Gotarov kami. On je mrtav i otišao je. »Sato se okrete prema Išiu i poče da govori sa njim o nekim poslovnim stvarima, da bi sakrio svoj bol i da ne bi upropastio ovaj najsrećniji dan. Nedaleko odatle, stajao je Tanzan Nangi držeći uspravno svoja bolna leđa i oslanjajući se na štap ukrašen glavom zmaja od belog zada. Nije mogao dugo da stoji, podnosio je strahovite bolove, ali nije hteo da se pokrene. Bila je njegova dužnost da među prvima dođe ovamo, a pošto niko nije sedeo, nije mogao da sedne ni on. Nije hteo da izgubi obraz pred svim tim sveštenicima. Nangi bi naravno više voleo da je Sato venčan u hrišćanskoj crkvi. Njemu je više odgovarao dostojanstven latinski jezik nego ova čudesna šintoistočka ceremonija. Nangi nije verovao u duhove i prikaze. Ni najmanje mu se nije dopalo da provede život ulagujući se raznim kamiima. On je verovao u Hrista, u uskrsnuće i spas duše. Uz njega je stajao jedan mlađi čovek.. Bio je to Riuići Jano, novi ministar spoljnih poslo7/a, Nangijev miljenik. Nangi je bio osigurao da ga on nasfedi pre nego što je otišao. Mnogi ljudi su im
prilazili da ih pozdrave ili potraže savet od njih. / Dok se osmehivao i razgovarao, pažljivo odgovarajući na sva pitanja najbolje što je]mogao, Nangi nije ispuštao iz vida gaiđine. Zeleo je da vidi i svaki njihov pokret otkako su došli ovamo. Covek može mnogo dai nauči posmatrajući neprijatelja kad se zabavlja. ' I Akiko ih je pratila. Ali nju je interesovao samo jedan — Nikola. Njene oči su ga snimale kao kamere, spremne da zapamte svaki njegov pokret, svaki događaj, da upije svaki njegov izraz i emocije. Osećala je kako joj puls bije sve brže, a srce joj je udaralo tako jako da joj se činilo da odiže kimono. Koristila 91 je svoje znanje da bi se smirila, da bi sakupila snage za početak svoje osvete. Primorala je sebe da se koncentriše na Satoovo prisustvo pored sebe. Pogledala je prema njemu, i videla je kako Iši bulji u nju. Osmehnuo se i naklonio, a zatim se vratio svom tihom razgovoru sa Satoom. Odjednom se neka uznemirenost proširi među gostima. Bilo je to vrlo slabo osećanje, ali Akiko koja je najzad uspela da se smiri i čija su čula bila sada vrlo izoštrena, odmah je to osetila. Osmeh joj je bio zaleđen na, kao krv crvenim usnama. Njeno belo lice bilo je potpuno mirno kad je ugledala kako se gosti na najudaljenijem kraju razmiču. — Ah — reče Sato okrenuvši se prema njoj — Tomkin i Lajnir su najzad stigli. Polako, kao što je toliko puta učinila u snovima, Akiko podiže jednu ruku, njeni prsti se raširiše oko osnove lepeze i otvoriše je. Lepeza je bila ukrašena crvenim i crnim šarama. Ona njome zakloni lice tako da je moglo da se vidi samo jedno njeno oko — sve ostalo bilo je skriveno. »Polako«, mislila je, »Polako. Nemoj da se odaješ. Ne još. Daj mu vremena da priđe. Dođi bliže, Nikola«. Svojom voljom ga je privlačila bliže sebi. Kao da mu je šaputala: »Dođi bliže i počni da uništavaš svoj život.« Sada je mogla dobro da vidi oba stranca. Jedan je bio krupniji, teži. Ali obojica su bila visoki tako da su nadvisili sve goste oko sebe. Mogla je da prepozna, Nikolin lik dok su im se približavali. Tomkin je nosio tamno odelo na pruge, sa belom košuljom i odgovarajućom kravatom. Nikola je odabrao manje konzervativno odelo, od lana, zelenog kao more, sa svetlo-si-vom košuljom i kao okean plavom kravatom. Njegovo lice visokih jabučica još je bilo u senci, ali Akiko je već mogla da razazna njegove čudne oči ni kakvaske ni orijentalne. Ponovo je osetila onaj magnetski talas koji ju je poneo i onda kad ga je ugledala u »Jan Janu«. Morala je da upotrebi snagu svoje volje, da bi ostala pored Satoa. Nikola i Tomkin prišli su im sada sasvim blizu. Sunce osvetli Nikolino lice. Njegova gusta tamna kosa bila je začešljana unazad, vetar je odvojio jedan pramen i igrao se s njim, na njegovom čelu. Njegova se ruka automatski podiže da ukloni taj pramen, i za trenutak zakloni lice. 92 »Još samo malo« — šaputala je Akiko u sebi. Znala je da očekivani trenutak nije daleko, i znala je kako da se pripremi za njega. Osećala je beskrajno uzbuđenje — skoro ekstazu — zbog onoga što će se dogoditi. Tanak ružičasti vrh njenog jezika pojavi se i obliznu usne, dok je posmatrala s kakvom se lakoćom on kreće, hodajući s takvom veštinom, kontrolišući svoju snagu — što je bez sumnje dolazilo od poznavanja igre ili sunoa. Ličio joj je na velikog tigra, gospodara zemlje, koji se s lakoćom kreće kroz tamnu šumu, spreman da u svakom trenutku, napravi svoj smrtonosni skok i razdere neku manje obazrivu životinju. Sada. Trenutak je najzad došao. Akiko je sačekala da njegov pogled sklizne sa Satoovog lica prema njoj. Bio je beskrajno radoznao: nije je nikada ranije video i interesovalo ga je kakvu je vrstu žene Sato odabrao. Osetila je snagu njegovog pogleda. Zadržao je pogled na njenoj lepezi a zatim na njenom oku. Pogledi im se sretoše u jednom kratkom trenu. Akiki se učini da je izgubljena u vremenu i prostoru. Sve pripreme, sve teške godine isku- ' šenja, proleteše pored nje da bi stigla do kulminacije, do ovog trenutka. Sada. čvrstom rukom ona spusti svoju lepezu i otkri lice.
Kad je Nikola izašao iz limuzine koja ih je odvezla van Tokija, bio je zaprepašćen lepotom pejzaža. Prethodno su prošli pored jezera sa kojega se dizala magla, dok su se oni peli prema bregu na kome je bio smešten Sinto hram. Nikolu ni najmanje nije iznenađivalo što su sveštenici odabrali baš ovo mesto da podignu svoj hram. Sinloizam je bio okrenut prema prirodi. Karma. Život čoveks» bio je samo deo velike zajednice u koju spadaju sva živa bića ljudi, životinje, povrće i minerali i svako od njih ima svoju ulogu. Nikola oseti kako mu srce snažn/i udara dok je spuštao noge na tlo prekriveno borovim iglicama. Vetar je bio svež i toplota se već dizala u vazduh. Uskoro će nestati magle iz borovih šuma i sa površine jezera. Pejzaž će tada biti fantastičan. 93 Bio je svestan lepota krila iznad glave, pokretanja velikih grana, neprestanog njihanja bambusa. Uši su mu bile pune zujanja insekata a povetarac se igrao njegovim sakoom. Onda je postao svestan pokreta među gostima. Bio je to jedva primetan pokret, koji Tomkin verovatno nije ni prime-tio. Ali Nikola ga je znao — pojavili su se stranci. čak je i on bio stranac. Nangi mu je jasno dao do znanja da ga mnogi ne smatraju Japancem. Dok je prolazio kroz gomilu, posmatrajući sva ta lica, pitao se šta li oni misle o njegovom ocu, pukovniku Lajniru. Da li su bili ponosni na to kako im je on pomogao da ponovo podignu Japan? Ili su krili uspomenu na njega, jer i on nije bio ništa drugo nego samo strani đavo na radu u Japanu. Nikola je više voleo da veruje da se bar neki od njih, kao Sato, na primer, još uvek sećaju njegovog oca s dužnim poštovanjem. Nikola je znao da je njegov otac bio veliki čovek, da se očajnički borio protiv opozicije trudeći se da stvori novu i demokratsku osnovu kako bi ovaj narod, posle rata, mogao da izgradi zemlju. — Isuse, prokleti da su, kako su tako mali — šapnu Tomkin krajičkom usta. — Osećam se kao slon u radnji s porculanom. Išli su prema Satou. Nikola je mogao jasno da ga vidi. Blizu njega stajao je Koten, džinovski sumo borac. Izgledao je, smešno u odelu. Pored Satoa je stajala vitka, elegantna žena u tradicionalnoj odeći neveste. Nikola je pokušao da je dobro pogleda, ali, ona je ispred lica držala raširenu, tradicionalnu lepezu. Tradicionalni beli šešir potpuno joj je sakrivao glavu. — Ne verujem da bi mi se u bilo kojoj drugoj zemlji ovako nešto događalo — reče Tomkin tiho — Još se osećam kao govno. — Obraz — reče Nikola. — Da — reče Tomkin, trudeći se da sakrije svoje nezadovoljstvo osmehom — čuvanje obraza će me ubiti ovih dana. Prolazili su kroz goste koji su se razmicali. Nikola je primetio Nangia s desne strane, usred gomile muškaraca obučenih u tamna odela. Izgleda da je na svečanost došlo najmanje osam ministara. 94 Zastali su nekoliko koraka ispred Satoa i njegove neve ste. Tomkin je načinio jedan korak unapred da bi se pozdravio sa Satoom i čestitao mu. Nikola je bio zagledan u Akiko, zainteresovan da sazna kako joj je lice skriveno iza zlatne lepeze. A onda, kao da odgovara na, njegovu želju, lepeza krenu nadole i on oseti kako mu nestaje vazduha u plućima. Koraknu unazad kao da ga je gurnula nevidljiva ruka. Oči mu se širom otvoriše, a iz usta izlete samo jedna reč. — Ne! Bio je to više šapat, ali njemu se činilo da je kriknuo. Krv mu je nekontrolisano lupala u ušima, a svaki udarac srca ga je boleo. Suze se pojaviše u uglovima njegovih bademastih očiju i on zadrhta od navale emocija. Prošlost se okomi na njega kao progonjeni demon. Ali, mrtvi se ne vraćaju. Njihova tela, ostavljena da počivaju u večnom miru, bivaju razneta, postajući' deo zemlje, vazduha, vatre, vode. Nju je odavno ubio Saigo zato što je pripadala Nikoli, telom i dušom i zato što nije mogla da bude njegova. On ju je udavio u zalivu Šimonoseki, gde još lutaju duhovi Heike plemena, pretvoreni u rakove koji na svojim oklopima nose njihove likove. Nje nema. Ona je nestala. Pa ipak ona je sada stajala ispred njega, udaljena jedva jedan korak. To je bilo nemoguće, ali je bilo
istina. Jukio. Marijanska ostrva, Tihi okean PROLECE, 1944. Ono čega se Tanzan Nangi, najživlje sećao iz rata bilo je crveno nebo. Kao da više nije bilo nijedne druge boje na svetu kad bi se sunce diglo iz talasa Tihog okeana. Na sve strane videli su se samo odsjaji narandžaste i purpurne boje nalik na pipke nekog morskog čudovišta, koje odlazi u dubinu kad sunce počne da se pomalja. Oblaci su obično visili na ivici horizonta. Bili su udaljeni samo hiljadu nautičkih milja od Tokija, pa ipak je vreme ovde bilo sasvim drugačije. Ljudi su razmišljali o tome kuda će ih uputiti. Oni nisu bili sastavni deo flote: nisu imali pratnju. Isplovili su na pučinu pod okriljem noći. Stražari u luci pravili su se da ne vide kako nosač aviona isplovljava iz luke i nestaje na otvorenom moru. Išli su na specijalni zadatak. Toliko im je bar rekao kapetan Nogući. Nadao se da će tako prekinuti nagađanja i razgovore, ali pogrešio je. Kuda su plovili? Noću, kad bi sva svetla bila pogašena, ljudi bi se skupili u svojim kabinama bez prozora da diskutuju o detaljima i ishodu ovog putovanja. Gotaro Sato bio je ubeđen da idu na Marijanska ostrva. Većina posade smatrala je da je to pogrešno. Marijanska ostrva bila su suviše blizu Japanu da bi se tu započinjala neka borba i bilo je jasno da je misija u koju su upućeni od veoma velike važnosti. Toliko je moglo da se zaključi i iz govora kapetana Nogućija. A u tim tamnim danima poslednjih meseci rata, straha i napetosti bilo je i previše. Saveznici su već dobili dve velike bitke; prvo na Solomonskim ostrvima a drugu na Novoj Gvineji. Svi su znali da sada kreću nezaustavljivo prema Japanu. Nangi i Gotaro popeše se na palubu. Gotaro uze cigaretu, ali je ostavi da ne bi morao da pali vatru. Tihi okean ležao je taman i miran svuda oko njih i Nangi oseti neku čudnu jezu. On je bio hrabar čovek i pomisao na smrt u bici — ponosni kraj za jednog samuraja — nije mu ni najmanje smetala. Pa ipak, ovde, sa tim dubokim morem koje se valjalo oko njega, daleko od kopna, imao je teškoća da se smiri. — Idemo prema Marijanskim ostrvima — reče Gotaro, zagledan prema jugu kuda su sada plovili — a ja ću vam reći i zašto. Ako Amerikanci već nisu tamo, uskoro će biti. Mi tamo imamo vazdušnu bazu. Ostrva nisu udaljena više od hiljadu pet stotina nautičkih milja od kuće — on okrete glavu kad iznenadni nalet vetra pročešlja njegovu kratku kosu. — Možete li da zamislite bolji cilj za savetnike od ovoga u kome bi smestili svoju bazu u kojoj bi punili svoje bombardere da ih, zatim, šalju na Japan? Ja ne mogu. Dok se naslanjao laktovima na metalnu ogradu palube nije bilo šale u njegovim recima. More je šaputalo duboko ispod njih. Iako to nije želeo, Nangi oseti kako ga hvata duboki očaj. — Znači, u to nema sumnje. Rat je svakako izgubljen, bez obzira šta Carska komanda govorila. Gotaro se okrenu prema njemu, dok su mu oči blistale. Pošto su dolazili iz sveta u kome je ljudima najbliže drvo i hartija od pirinčane slame, osećao se neprijatno dok su njegove ruke dodirivale metal. — Ne gubite veru. U prvi mah Nangi nije bio siguran da je dobro čuo šta mu je drugi muškarac rekao. — Veru? — reče posle pauze. A kad Gotaro klimnu glavom, on nastavi: — Veru u šta? U našeg Cara? U Carsku komandu? U Zaibacu? Reci mi kojoj od>naših mnogobrojnih veličina da se noćas poklonim? — Cuo je gorčinu u sopstve-nom glasu, ali nije mario. Ove noći, tak« daleko od kuće, a tako blizu opasnom neprijatelju, činilo mu se da mora da iskaže svoje, tako skrivene emocije. — L/ikomost nas je uvukla u ovaj ludi rat — nastavio je pre nego što je drugi mogao da odgovori na njegova retorička pitznja. — Šlepa ambicija Zaibacua koji je ubedio vladu da .Jspan nije dovoljno prostran. »Sirenje, širenje, širenje«, samo su to savetovali i ovaj .i .. .
97 rat nam je došao kao dobar izgovor da zauzmemo prostor koji smo odavno tražili u -Aziji. Gotarosan, odgovorite mi, da li je neko pokušao da se nagodi s neprijateljem pre nego što je planiran napad na Perl Harbur? — Odmahnuo je glavom. — Ne, nije. Ni kapljica mastila-nije stavljena na papir, nikako istraživanje nije napravljeno — tužno se nasmešio. — Istorija, Gotaro. Da su oni bilo šta znali ili razumeli iz američke istorije, možda bi mogli da shvate kakav će biti odgovor Amerikanaca na njihov napad. — Nangi spusti pogled, a ponosa nestade iz njegovog glasa. — Sta će se s nama dogoditi na kraju? — Ne gubite nadu — reče ponovo Gotaro. — Verujte u boga. Bog? Nangi je počeo da shvata. Okrenuo se prema Go-taru. — Vi ste hrišćanin, zar ne? Krupni muškarac klimnu glavom. — Moja porodica to ne zna. Mislim da to ne bi mogli da shvate. — Zašto ste prihvatili tu veru? — Zato — odgovori tiho Gotaro — jer za mene više nema straha. Tačno u četiri časa i petnaest minuta ujutru, 13. marta, Nangi je pozvan na dogovor u kapetanovu kabinu. Sjajno ode-ven u svoju ispeglanu uniformu, pošao je uskim hodnikom. čitav život i sjajna karijera bili su pred njim. Kami starog Soguna kao da je hodao uz njega. On je bio naslednik nepobedivih samuraja, prepredenih kao lisica, jakih kao tigar. Tiho je kucnuo svojim grubim prstima na kapetanova belo ofarbana vrata, a zatim je ušao. Iznenadio se kad je u kabini ugledao Gotara. — Molim Vas, sedite, majore! — reče kapetan Nogući, posle tradicionalnih formalnosti koje su međusobno izmenili. Nangi sede na stolicu pored Gotara. — Vi poznajete majora Satoa — reče Nogući i klimnu svojom duguljastom glavom. — Dobro. Pojavio se stjuard, noseći u rukama poslužavnik sa sa-keom. Spustio je poslužavnik nasred Nogućijevog pisaćeg stola i povukao se. 98 — Kroz mesec dana, trešnje će opet procvetati po bregovima i dolinama naše domovine — reče Nogući. — Neprijatelj preti da uništi cvet trešnje, kao što preti da uništi naše živote. — Grudi su mif se teško dizale i spuštale, kao da je upravo rekao nešto što mu je već dugo pritiskalo um. — U ovom trenutku njehaničari pripremaju drugu vrstu trešnjevog cveta za vas dvojicu, majori. Kasnije ću vam to detaljnije objasniti. Ustao je iza pisaćeg stola i počeo je da hoda gore-dole po maloj kabini, kao da je sakupio previše energije pa sada ne*može da ostane sedeći. — Imamo tačno sto pedeset aviona na palubi. Svi sem jednog su bombarderi. Njih neprijatelj naziva imenom Beti. — Stisnutom pesnicom udario je po pisaćem stolu, tako da su sićušne čaše zazveketale. — Ali neće ih više tako nazvitai, sada kad imamo Oku. — Okrenuo se prema njima. — Jedan od naših aviona tipa »Micubiši« prepravljen je tako da nosi jedan manji avion koji ima samo sedište za pilota. Kad »Micubiši« postigne odgovarajuću visinu, on će osloboditi Oku. Mali avion će slobodno kružiti tražeći cilj. Kad ga ugleda, pilot će upaliti tri motora na raketni pogon i brzinom od skoro šest hiljada kilometara na sat, jurnuće prema cilju. — Nogući je sada stajao tačno ispred njih, zarumenjenih obraza zbog navale osećanja. — Za manje od devet sekundi Oka će postići ogromnu brzinu, pretvarajući se tako u živu bombu... — Podigao je glavu i pošto mu svetlost pade na naočare, on za trenutak kao da ih nije video, sinuvši staklima prema njima, — A tada ćete vi postati osvetnički mač našeg Cara, koji će rasporiti američki bojni brod na koji bude usmeren. Nangi se toga sasvim dobro sećao. Nogući nije pitao nikoga od njih da li razumeju. Ali naravno da su razumeli. Oka je bio bomba, koja je pogađala cilj neverovatnom tač-nošću. — Jamato damaši — reče sada Nogući, okrećući se prema svom sedištu iza pisaćeg stola. — Japanski duh biće naše oružje protiv materijalne sile Saveznika. To, i napadi sa Okama, demoralisaće ih i mi ćemo sprečiti njihov pripremani napada na Filipine. 99
Nogući je počeo da sipa šake, a zatim je pružio blistave male porculanske čaše svakome od njih i 'podižući ih uvis, nazdravio im je: — ćovek može da umre samo jedanput. Ta smrt može da bude teška kao Fuđijama ili laka kao pero. Sve zavisi od načina na koji se koristi. U prirodi je svakog Japanca da voli život i mrzi smrt, da brine 6 svojoj porodici, o svojoj ženi i deci. Ali kad čoveka pokreću viši principi, onda to sve ide u drugi plan. Postoje stvari koje moraju da budu obavljene. Ispili su svoj šake. Nangi je primetio suze u Gotaro-vim očima. Pretpostavljao je da su se suze pojavile zbog hrišćanstva, ili neznanja. Reci koje je kapetan Nogući upot-rebio da bi se nežno oprostio od njih, sakrivajući svoja lična osećanja, Nangi je prepoznao kao citat iz jednog pisma čuvanog u kineskoj istoriji. Napisao ga je 98. godine pre Hrista Su-Ma ćijen. Nogući je spustio svoju čašicu. — Vama dvojici ukazana je čast da budete prvi na ovom ratnom zadatku, da isprobate ovo razarajuće oružje protiv Saveznika. Vi ste dvojica prvih regrutovanih u jedinicu koja će biti poznata pod imenom Sinpu tokubecu kogekitai Specijalna napadačka snaga božanskog vetra. — Pruža vam se prilika da krenete stopama majora Ode, da postanete reinkarnacija šinpu — božanskih vetrova 1274. i 1281. koji su zaustavili Mongolske horde, spasivši tako Japan od razaranja. I Nangi i Gotaro — kao i svako iz Japanske -Carske mornarice — čuli su priču o pilotu Odi koji sa svojim lovcem zaleteo u američki bombarder rascepivši ga na pola i spasivši na taj način japanski konvoj. Bio je tada narednik. Posle smrti dva puta mu je dodeljen viši čin. — Majore Sato — rekao je sada Nogući. — Vi ste odabrani da povedete prvi avion. Oda prema njegovom plamenom kraju. Majore • Nangi, vi ćete upravljati avionom koji će nositi Odu. — Bacio je pogled na papire ispred sebe. — Dobili smo obaveštenje o pokretu Saveznika: jedan njihov bojni brod i razarač, bez sumnje izvidnica veće flote, kreću prema Marijanskim ostrvima. Vaš cilj je razarač. Brodovi se sada nalaze — ponovo je bacio pogled na papire na pisaćem stolu — trista pedeset milja jugoistočno od ostrva Guama. Cim iza100 đete odavde, idite odmah u svoje avione. Oni će vas već čekati pripremljeni. Polećete u 5,30. Ja ću biti na komandnom mestu, da bih video vaš polazak. Ustao je. Razgovor je bio završen. Vazduh u zoru bio je prilično hladan, rashlađen vetrom koji je dolazio sa severoistoka. Nangi i Gotaro, zatvoreni u svoja pilotska odela, išli su preko otvorene palube nosača aviona. Ispred njih podizala se glomazna senka duplog aviona, bez ikakvog oblika. — Imam više časova letenja od tebe — reče Nangi. — Trebalo je mene da izaberu za Oku. Gotaro se osmehnuo. — Na svetu ima samo nekoliko ljudi kao što si ti, Tan-zane. Svi ovi što dolaze su mladi regruti bez ikakvog iskustva. Kad se to zna, tim pre što nas je rat potpuno opustošio, misliš da je pametna odluka dati iskusnom pilotu da testira ovu leteću bombu? — Slegnuo je ramenima i odmahnuo glavom. — Ne, prijatelju moj, oni su dobro odabrali. Išao je ispred Nangia i kad se odjednom zaustavio, zaštitio je Nangia od jakog naleta vetra. Tada je izvadio neki mali paketić iz džepa. , — Evo ti — rekao je — ovo je za tebe. Haćimo. — Zakačio ga-je na Nangijev šlem. — Evo ti. Sa ovim starim simbolom odlučnosti i hrabrosti ličiš na šinpu. Znaš li to? Nangi odmahnu glavom. — Ovih dana u Tokiju čuo sam izraz koji koriste za suviše smele taksi vozače. Nazivaju ih kamikazama. Gotaro se glasno nasmejao. — Hteo sam tako tebe da nazovem u No-gućijevoj kabini, ali bojim se da bi to bilo uvredljiva reč za njega. Ovo je za njega svečan i važan trenutak. Gotaro je nastavio da govori: — Slušaj, prijatelju, kapetan Nogući je bio u pravu. Mi svi volimo život; to je takođe naša dužnost. Ali postoje viši principi, važniji od nas samih. To je jedno c 1 r-vih učenja hrišćanstva. Kad su prišli, mehaničari se ukloniše od aviona. Paž ljivo su razgledali svoje letelice. Nije imalo šta da se vidi. »Micubiši« je bio tako podešen da je mala Oka mogla da se
101 smesti ispod njega. Oka je bila tako napravljena da je jedan čovek mogao udobno da uđe u nju i da pilotira. Ispod je bio Trešnjin cvet. Kad je Nangi gurnuo glavu u pilotsku kabinu bio je zaprepašćen. Bilo je jasno da taj mali avion nije ništa drugo nego leteći mrtvački sanduk bez ikakvih instrumenata. Postojali su samo najosnovniji instrumenti i sistem veze, da bi pilot Oke mogao da se dogovara sa pilotom »Micubišia«. Mehaničari su im objasnili da će Gotaro sedeti u većem avionu sa Nangijem sve dok ne budu primetili cilj. Tada će on skliznuti kroz jedna vrata u sićušni kokpit Oke. Još jedanput su ponovili sve detalje misije koje su oba majora morala.da ponove. Bilo je tačno 5,19. Popeli su se u »Micubiši«. More je bilo plamena poljana sa koje su se vatreni jezici dizali prema suncu koje se rađalo. Sve je nestalo u tom jednom trenutku kad su se dve svetlosti spojile. Nangi i Gotaro bili su svesni monotonog zujanja dva motora i neprestanih vibracija. Nangi je tek počeo da shvata očaj koji je zahvatio njegovu zemlju. Ovo je avion na koji je bio navikao, ali, sada je vrsta leta bila sasvim drugačija. Pri-metio je da u avionu nema nikakvog oružja. Iz njega je izvađeno sve što bi moglo da ga otežava. Pitao se kuda će ovakva politika odvesti njegovu zemlju. Do kraja rata biće regrutovani i dečaci koji će svojim nežnim rukama voziti bombe prema neprijatelju koji napreduje. Gotaro je sedeo iza njega i u ovom trenutku je imao ulogu navigatora. Proučavao je mapu Tihog okeana. Bacio je pogled na sat i naginjući se napred, kako bi bio siguran da će ga Nangi čuti, rekao je: — Trebalo bi da ih vidimo za manje od deset minuta, na dvesta pedeset milja jugozapadno od Guama. — Ponovo je pogledao na mapu. — To znači da ćemo se sresti tačno iznad Marijanske raseline. Smatra se da je to najdublja pukotina na zemlji. — Znam. — Nangi je morao da viče da bi ga Gotaro čuo. — Ne želim ni da razmišljam o tome. čitao sam najnoviji izveštaj naučnika. 100 đete odavde, idite odmah u svoje avione. Oni će vas već čekati pripremljeni. Polećete u 5,30. Ja ću biti na komandnom mestu, da bih video vaš polazak. Ustao je. Razgovor je bio završen. Vazduh u zoru bio je prilično hladan, rashlađen vetrom koji je dolazio sa severoistoka. Nangi i Gotaro, zatvoreni u svoja pilotska odela, išli su preko otvorene palube nosača aviona. Ispred njih podizala se glomazna senka duplog aviona, bez ikakvog oblika. — Imam više časova letenja od tebe — reče Nangi. — Trebalo je mene da izaberu za Oku. Gotaro se osmehnuo. — Na svetu ima samo nekoliko ljudi kao što si ti, Tan-zane. Svi ovi što dolaze su mladi regruti bez ikakvog iskustva. Kad se to zna, tim pre što nas je rat potpuno opustošio, misliš da je pametna odluka dati iskusnom pilotu da testira ovu leteću bombu? — Slegnuo je ramenima i odmahnuo glavom. — Ne, prijatelju moj, oni su dobro odabrali. Išao je ispred Nangia i kad se odjednom zaustavio, zaštitio je Nangia od jakog naleta vetra. Tada je izvadio neki mali paketić iz džepa. , — Evo ti — rekao je — ovo je za tebe. Haćimo. — Zakačio ga-je na Nangijev šlem. — Evo ti. Sa ovim starim simbolom odlučnosti i hrabrosti ličiš na šinpu. Znaš li to? Nangi odmahnu glavom. — Ovih dana u Tokiju čuo sam izraz koji koriste za suviše smele taksi vozače. Nazivaju ih kamikazama. Gotaro se glasno nasmejao. — Hteo sam tako tebe da nazovem u No-gućijevoj kabini, ali bojim se da bi to bilo uvredljiva reč za njega. Ovo je za njega svečan i važan trenutak. Gotaro je nastavio da govori: — Slušaj, prijatelju, kapetan Nogući je bio u pravu. Mi svi volimo život; to je takođe naša dužnost. Ali postoje viši principi, važniji od nas samih. To je jedno c 1 --vih učenja hrišćanstva. Kad su prišli, mehaničari se ukloniše od aviona. Paž ljivo su razgledali svoje letelice. Nije imalo šta
da se vidi. »Micubiši« je bio tako podešen da je mala Oka mogla da se 101 smesti ispod njega. Oka je bila tako napravljena da je jedan čovek mogao udobno da uđe u nju i da pilotira. Ispod je bio Trešnjin cvet. Kad je Nangi gurnuo glavu u pilotsku kabinu bio je zaprepašćen. Bilo je jasno da taj mali avion nije ništa drugo nego leteći mrtvački sanduk bez ikakvih instrumenata. Postojali su samo najosnovniji instrumenti i sistem veze, da bi pilot Oke mogao da se dogovara sa pilotom »Micubišia«. Mehaničari su im objasnili da će Gotaro sedeti u većem avionu sa Nangijem sve dok ne budu primetili cilj. Tada će on skliznuti kroz jedna vrata u sićušni kokpit Oke. Još jedanput su ponovili sve detalje misije koje su oba majora morala.da ponove. Bilo je tačno 5,19. Popeli su se u »MicubiMore je bilo plamena poljana sa koje su se vatreni jezici dizali prema suncu koje se rađalo. Sve je nestalo u tom jednom trenutku kad su se dve svetlosti spojile. ' Nangi i Gotaro bili su svesni monotonog zujanja dva motora i neprestanih vibracija. Nangi je tek počeo da shvata očaj koji je zahvatio njegovu zemlju. Ovo je avion na koji je bio navikao, ali, sada je vrsta leta bila sasvim drugačija. Pri-metio je da u avionu nema nikakvog oružja. Iz njega je izvađeno sve što bi moglo da ga otežava. Pitao se kuda će ovakva politika odvesti njegovu zemlju. Do kraja rata biće regrutovani i dečaci koji će svojim nežnim rukama voziti bombe prema neprijatelju koji napreduje. Gotaro je sedeo iza njega i u ovom trenutku je imao ulogu navigatora. Proučavao je mapu Tihog okeana. Bacio je pogled na sat i naginjući se napred, kako bi bio siguran da će ga Nangi čuti, rekao je: — Trebalo bi da ih vidimo za manje od deset minuta, na dvesta pedeset milja jugozapadno od Guama. — Ponovo je pogledao na mapu. — To znači da ćemo se sresti tačno iznad Marijanske raseline. Smatra se da je to najdublja pukotina na zemlji. — Znam. — Nangi je morao da viče da bi ga Gotaro čuo. — Ne želim ni da razmišljam o tome. čitao sam najnoviji izveštaj naučnika. 100 đete odavde, idite odmah u svoje avione. Oni će vas već čekati pripremljeni. Polećete u 5,30. Ja ću biti na komandnom mestu, da bih video vaš polazak. Ustao je. Razgovor je bio završen. Vazduh u zoru bio je prilično hladan, rashlađen vetrom koji je dolazio sa severoistoka. Nangi i Gotaro, zatvoreni u svoja pilotska odela, išli su preko otvorene palube nosača aviona. Ispred njih podizala se glomazna senka duplog aviona, bez ikakvog oblika. — Imam više časova letenja od tebe — reče Nangi. — Trebalo je mene da izaberu za Oku. Gotaro se osmehnuo. — Na svetu ima samo nekoliko ljudi kao što si ti, Tan-zane. Svi ovi što dolaze su mladi regruti bez ikakvog iskustva. Kad se to zna, tim pre što nas je rat potpuno opustošio, misliš da je pametna odluka dati iskusnom pilotu da testira ovu leteću bombu? — Slegnuo je ramenima i odmahnuo glavom. — Ne, prijatelju moj, oni su dobro odabrali. Išao je ispred Nangia i kad se odjednom zaustavio, zaštitio je Nangia od jakog naleta vetra. Tada je izvadio neki mali paketić iz džepa. — Evo ti — rekao je — ovo je za tebe. Haćimo. — Zakačio ga-je na Nangijev šlem. — Evo ti. Sa ovim starim simbolom odlučnosti i hrabrosti ličiš na šinpu. Znaš li to? Nangi odmahnu glavom. — Ovih dana u Tokiju čuo sam izraz koji koriste za suviše smele taksi vozače. Nazivaju ih kamikazama. Gotaro se glasno nasmejao. — Hteo sam tako tebe da nazovem u No-gućijevoj kabini, ali bojim se da bi to bilo uvredljiva reč za njega. Ovo je za njega svečan i važan trenutak. Gotaro je nastavio da govori: — Slušaj, prijatelju, kapetan Nogući je bio u pravu. Mi svi volimo život; to je takođe naša dužnost. Ali postoje viši principi, važniji od nas samih. To je jedno c.1 —vih učenja hrišćanstva. Kad su prišli, mehaničari se ukloniše od aviona. Paž ljivo su razgledali svoje letelice. Nije imalo šta
da se vidi. »Micubiši« je bio tako podešen da je mala Oka mogla da se 101 smesti ispod njega. Oka je bila tako napravljena da je jedan čovek mogao udobno da uđe u nju i da pilotira. Ispod je bio Trešnjin cvet. Kad je Nangi gurnuo glavu u pilotsku kabinu bio je zaprepašćen. Bilo je jasno da taj mali avion nije ništa drugo nego leteći mrtvački sanduk bez ikakvih instrumenata. Postojali su samo najosnovniji instrumenti i sistem veze, da bi pilot Oke mogao da se dogovara sa pilotom »Micubišia«. Mehaničari su im objasnili da će Gotaro sedeti u većem avionu sa Nangijem sve dok ne budu primetili cilj. Tada će on skliznuti kroz jedna vrata u sićušni kokpit Oke. Još jedanput su ponovili sve detalje misije koje su oba majora morala.da ponove. Bilo je tačno 5,19. Popeli su se u »Micubiši«. More je bilo plamena poljana sa koje su se vatreni jezici dizali prema suncu koje se rađalo. Sve je nestalo u tom jednom trenutku kad su se dve svetlosti spojile. Nangi i Gotaro bili su svesni monotonog zujanja dva motora i neprestanih vibracija. Nangi je tek počeo da shvata očaj koji je zahvatio njegovu zemlju. Ovo je avion na koji je bio navikao, ali, sada je vrsta leta bila sasvim drugačija. Pri-metio je da u avionu nema nikakvog oružja. Iz njega je izvađeno sve što bi moglo da ga otežava. Pitao se kuda će ovakva politika odvesti njegovu zemlju. Do kraja rata biće regrutovani i dečaci koji će svojim nežnim rukama voziti bombe prema neprijatelju koji napreduje. Gotaro je sedeo iza njega i u ovom trenutku je imao ulogu navigatora. Proučavao je mapu Tihog okeana. Bacio je pogled na sat i naginjući se napred, kako bi bio siguran da će ga Nangi čuti, rekao je: — Trebalo bi da ih vidimo za manje od deset minuta, na dvesta pedeset milja jugozapadno od Guama. — Ponovo je pogledao na mapu. — To znači da ćemo se sresti tačno iznad Marijanske raseline. Smatra se da je to najdublja pukotina na zemlji. — Znam. — Nangi je morao da viče da bi ga Gotaro čuo. — Ne želim ni da razmišljam o tome. čitao sam najnoviji izveštaj naučnika. 102 — Nemoj da brineš — reče Gotaro veselo. — Ni ti, ni ja, nećemo se pokvasiti u ovoj misilij. Šest minuta kasnije Gotaro dodirnu Nangijevo rame i pokaza prema jugu. Voda Tihog okeana bila je tako mirna da je više ličila na metalno ogledalo. Prateći pogledom pravac koji mu je Gotaro pokazao, Nangi ugleda dve male tačke. Ispravio je kurs. — Vreme je. — reče Gotaro u njegovo uvo. Nangi je smanjio brzinu. — Sačekaj — viknuo je, ali kad se okrenuo njegov prijatelj je već otišao. Nangi je mogao da ga zamisli kako se spušta kroz uski prolaz prema svome avionu. — Na mestu sam. — Počeću sa odbrojavanjem — rekao je Nangi. Mora da je Gotaro osećao neko uzbuđenje u njegovom glasu, jer je rekao: — Samo polako, prijatelju, nemoj da brineš. — Za razliku od tebe, ja nemam vere — pokušao je Nangi da sakrije svoje emocije. Visinometar je pokazivao sve manju visinu. Uskoro će Oka biti nalik na cvet koji pada prema grudima Tihog okeana. — Vreme je da se oprostimo. Začuo je Gotarov glas. — Danas se opraštamo sa cvećem, sutra ćemo se pozdraviti, u vetru, takav je naš cvetni život. Kako možemo da mislimo da će nas sreća neprestano služiti? Nangi je osetio suze u očima. Povukao je ručicu. — Zbogom — šapnuo je. Trenutak kasnije upališe se rakete. Iznenada »Micubiši« skoči strahovito unapred. Nangi je najpre pomislio da su ga neprijatelji pogodili. Ali on je još bio van dohvata njihovog oružja, a na nebu se još nije video nijedan neprijateljski avion.
A onda je u jednom užasnom trenutku shvatio da se nešto dogodilo sa Gotarom. — Gotaro! Gotaro! — Još sam zalepljen za tebe — čuo se Gotarov glas. — Rakete su pogrešno postavljene. 103 — Vrati se ovamo — kriknuo je Nangi trudeći se da ponovo zavlada avionom. — Ne želim da budeš ispod mene kad dotaknemo vodu. Gotaro mu nije ništa odgovorio i Nangi nije imao više vremena da ponovi naredbu jer je bio suviše zauzet upravljanjem aviona. Shvatio je da su suviše blizu vodi i da nema nade da podigne letelicu. Avion je strahovito podrhtavao i Nangi se plašio da će ga udari vetra razneti. Ako se to dogodi, neće imati nikakve šanse za spas. Avion će se nckontrolisano srušiti na površinu vode i smrskaće ih. Nangi se trudio da učini sve što može i spusti se na vodu pod pravim uglom. Nadao se da će tako imati bar neku nadu da sačuvaju život. Bilo je jasno da će Oka biti smrskana kad dodirnu vodu, ali to nije bilo važno. Samo da Gotaro izađe iz nje. Voda je bila sve bliže. Nisu se videli nikakvi neprijateljski brodovi u blizini, samo se daleko na horizontu pripremalo nevreme. Sada su bili sasvim blizu vodi. Krilo još nije postiglo odgovarajući ugao koji je Nangi želeo. Ostalo je samo još nekoliko sekundi pre udara površinu vode, i on je znao da će to biti njihov kraj. Nije želeo da bude smrskan u ovom metalnom mrtvačkom kovčegu, pa je još grčevitije počeo da se bori sa kontrolama. Osetio je pritisak na leđima, a zatim Gotarovu krupnu šaku na svom ramenu. »Trebalo mu je dosta vremena da stigne«, pomislio je. Bio je besan na sebe i na Gotara što im se ovo dogodilo. Površina vode dolazila im je u susret sve brže. Pomislio je da će ih ako se ne razmrskaju o vodu, svakako ubiti eksploziv koji je Oka imao smešten u kljunu. Ali još se trudio da spusti avion pod odgovarajućim uglom na vodu. Nangi se pitao, ipak, da li još ima nade, sada kada padaju kao list nošen burom. Setio se da se nalaze tačno iznad Marijanske raseline i da ih niko nikada neće pronaći ako potonu u nju. Padoše u tom trenutku na površinu i Tihi okean ih udari svom snagom. Sav vazduh je izleteo iz Nangijević pluća 104 koja se naduše kao balon. Cuo je urlanje deset hiljada demona i video plamen pakla, kad se njegov mali svet srušio na njega. Mora da ga je Gotaro izvukao iz smrskanog kokpita, zato što se Nangi nije sećao da se sam penjao napolje. Mnogo godina kasnije imao je strašne noćne more, sanjajući taj strašni trenutak u kome se gušio, a nije bio sposoban da sebi pomogne. Sjajno nebo je bilo iznad njega, oštri naleti vetra udarali su ga po obrazima i on je bio svestan da se ljulja na ta-lasima. Otvorio je oči i video pakao ispred sebe. Glava ga je strahovito bolela i kad je pokušao da se pokrene, shvatio je da ne može. — Lezi mirno — rekao je neko blizu njega. — Lezi mirno, samuraju. Teško je disao i s mukom je hteo nešto da progovori. Ali kao da su mu bile blokirane glasne žice. Osećao je da mu vatra gori u grlu, a usta kao da su mu puna vatre. Osećao je plamene jezike kako ližu njegove obraze. Dim mu je ispunjavao nazdrve. Davio ga. Povraćao je, a neko mu je pridržavao glavu i obrisao usta čistom belom krpom. Sada je mogao jasnije da vidi. Ispod njega je ležalo nešto kao ogromno morsko biće. Počeo je da drhti a nerazumni strah učinio je da mu koža postane vlažna i hladna. Shvatio je da su to ostaci »Micubišija«. Onesvestio se. Kad je došao k sebi, shvatio je da je ozbiljno povređen. — Izgubio si jedno oko — reče Gotaro pored njega — i nemoj da pokušavaš da se pokreneš. Nešto se dogodilo s tvojim nogama. Nangi je ćutao neeko vreme, trudeći se da to shvati. Najzad reče samo jednu reč: — Eksploziv. Gotaro mu se osmehnuo.
— Zato sam se tako dugo zadržao u Oki. Hteo sam da oslobodim kljun aviona. Uspeo sam da ga otkačim. Bio je to veličanstven vatromet. — Nisam primetio. Gotaro je odmahnuo glavom. — Nisi ni mogao, bio si suviše zaposlen. — Njegov os-meh je postao još širi. 105 — Ti si nas spasao. Onog trenutka kad sam shvatio da nešto nije u redu sa raketama, ja sam mislio da je s nama gotovo. I bilo bi, da ti nisi preduzeo ono što si preduzeo. Nangi je zaspao. To što je izgovorio nekoliko reci, potpuno je iscrpilo svu njegovu snagu. Kad se ponovo probudio, Gotaro je bio nagnut nad njegove noge, pokušavajući da nešto učini. — Sta radiš? — pitao je Nangi. Gotaro se brzo okrenuo. — Proveravam tvoje rane. — Njegove oči skliznuše prema moru. — Nigde kopna na vidiku. — Sta kažeš? — reče Gotaro. — Da, nema kopna. Mislim da smo blizu Marijanskih ostrva, ali možda i nismo. — Nogući će nas uskoro naći. — Da — reče Gotaro — verovatno da hoće. — Zeleće da zna šta nije bilo u redu. Svi oficiri u Carskoj mornarici želeće da to znaju. Moraće da nas odvedu natrag. Gotaro ne reče ništa, dok mu je pogled lutao preko vode. — čini mi se da se pripremalo nevreme? — Nangi je teško govorio i bio je užasno žedan, ali se nije predavao. — Vetar još nije stao — reče odsutno Gotaro. — Još duva sa severozapada. Bilo je jasno da je njegov um zabavljen drugim stvarima. Cime, Nangi to nije mogao da zna. A nije hteo ni da pita. Nešto nije bilo u redu s njegovim nogama. Hteo je da ih pokrenne, ali nije mogao. S bolom se podigao i opipao mišiće. Nije osećao ništa, noge kao da su mu bile od drveta Da bi zaboravio na nesreću koja ga je snašla, počeo je da gleda oko sebe. Tek sada je video na čemu su se nalazili. Bio je to težak, prednji deo „Micubišija". To što su svi instrumenti bili izvađeni, iz njega, sada im je dobro došlo. Nangi se nasmejao u sebi. Nogući i ostali admirali biće zadovoljni njihovim izveštajem, čak i ako njihov sjajni Trešnjin cvet nije pao. Iscrpljen, legao je na leđa ali nije mogao da se odmori zbog neprestanog ljuljanja. Pogledao je Gotara. On je sedeo prekrštenih nogu, miran kao statua. Možda se molio. Možda nije osećao strah. Ako je bilo tako, Nangi mu je zavideo. 106 Nangi nije bio više svestan da li je budan ili spava; bio je samo svestan užasnog straha. Osećao se kao da je sasvim sam na svetu. Odjednom, više nije bio sam jer se neki zastrašujući oblik iz dubine mora dizao prema njemu. Osećao je kako mu srce užasno udara. Nangi je urliknuo. Osetio je da ga nečije ruke drmaju. — Tanzane, Tanzane! — čuo je da ga Gotaro budi. — Probudi se, probudi se odmah. Nangi se probudio. Bio je mokar od znoja. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da bi okom koje mu je preostalo video lice svoga prijatelja. — Pogledaj tamo — Gotarov glas bio je promenjen od straha. — Ne — njegov glas bio je više naliz na lavež ispunjen strahom. Jer tamo gde mu je prijatelj pokazao, video se jedan taman trougao, peraje ajkule. Nangi je znao da je životinja koja je plivala prema njima ogromna. — Ne — zamrmljao je — ne — ali bio je suviše slab da bi mogao da podigne glas. Bio je to njegov najgori koš-mar. On se nije plašio smrti. Ali ovo je bilo užasno. — Zato sam pokušao da potpuno zaustavim krvavljenje. Ajkula nas je otkrila pre jednog časa. Tada si još obilato krvario. Mislio sam da će nas ostaviti. Ali, ja ne mogu da zaustavim krvarenje potpuno. Ajkula ih je napala treći put. Sada je uspela da otkine komad olupine. Nangi je ponovo počeo da drhti i Gotaro više nije mogao da ga zagreje toplinom svoga tela. Zubi su
počeli da mu cvokoću i oseti da se uska traka krvi počinje da spušta iz njegovog povređenog oka. Novi udarac ih je skoro zbacio sa olupine. Nangi je osetio kako nezadrživo klize prema vodi. Gotaro se uzalud borio da ih zadrži. I Nangi se upinjao sa svoje strane, ali on je bio bespomoćan. Kad se olupina smirila i kad su se ponovo vratili u stari položaj, Gotaro je zagrlio Nangia, štiteći ga kao što majka štiti malo dete. Olupina je neprestano škripala i drhtala. — Zahvalan sam bogu što u njoj sada brine moj mlađi brat, Seići. Moja baka je veoma stara, ali je vrlo mudra. Mislim da jedino ona može da zadrži Seićija da se dobrovo107 ljno ne prijavi za borbu. On ima jedva 16 godina i sigurno bi propao u ratu. Tanzane, moraš nešto da mi obećaš. Ti ćeš se brinuti o Seićiju kad se vratiš kući. Kuća moje bake nalazi se u Kiotu, na južnoj ivici parka Marijama. Nangi je osećao da ga strahovito boli glava. — - Dobro poznajem taj park — rekao je. Sećao se drveća trešanja i beskrajnog mora zelenog lišća koje je šapu-talo na toplom letnjem povetarcu. Sećao se vesele dečje graje i tihe muzike koja se mešala sa veselim smehom šetača. — Bog je moj pastir, on me vodi... — Nangi je čuo nepoznatu molitvu koja je silazila sa Gotarovih usana. »Ubeđen sam da će nas Nogući naći. Spasiće nas« — pomislio je, a glasno je rekao: — Moli za mene, prijatelju. Odjednom, Gotaro je nestao. Nangi je osetio ledeni ve-tar kako ga obavija. Bilo ze dovoljno svetlosti od zvezda sa noćnog neba da Nangi ugleda penu koja se stvarala dok je Gotaro znažnim zamasima plivao dalje od olupine. — Vrati se! — viknuo je Nangi. — Sato-san, molim te vrati se! Udahnuo je vazduh osećajući kako mu ledeni noćni zrak razdire pluća kao vatra. Video je kako se iz vode pomalja ogromna crna masa. Osećao je sada strah kao neko strano telo u svom grlu. Nije želeo ništa drugo nego da ubije to čudovište. Urliknnuo jei, počeo bespomoćno da udara po olupini. Njegovi udarci prenese se sa olupine na njegove nepokretne butine, dok je ogromna tamna masa plivala na tala-sima. Gotaro je još plivao, kad ga je tamna masa udarila, izbacivši ga do pola iz vode, a zatim je uz urlik nestao, predajući se sili prirode. Nangijeve oči napuniše se suzama i on poče da udara glavom o olupinu dok mu je vetar urlao u ušima kao glas prokletnika. Posle dugo, dugo vremena, počeo je da se moli bogu kojeg nije poznavao ni razumeo, ali kome se sada obraćao tražeći utehu i nastavak života.. Vašington, / Njujork / Ki Vest PROLECE, SADAŠNJOST Gordon Mink, šef Crvene stanice, sedeo je na maksimalnoj visini do koje je mogao da podigne svoju automatsku stolicu. Bio je poprilično iznad tvrdog poda. Mink je to vo-leo. Smatrao je da najbolje kreativno razmišlja, kad ima ose-ćanje opasnosti. Jedino je njegova kancelarija u čitavoj zgradi — udaljenoj šest blokova od Bele kuće — bila bez tepiha, i to od zida do zida. Mink je tako želeo, jer nije hteo da mu bilo šta stišava zvuke. Bio je fanatik razvijanja šestog čula — bio je tome posvećen godinama, otkako je završio elitnu vojnu akademiju, smeštenu duboko u Virdžiniji. Mnogi koji su dobro poznavali to mesto, nazivali su ga Kostolomom. Mink je neprestano razmišljao o razvijanju šestog čula i na sve je imao uvek isti odgovor: »intuicija je sve«. Dok su njegove kolege s posla sve više vremena provodile proučavajući nove tipove kompjutera, Mink se malo interesovao za to. Mogao je da bude zadovoljan razlikom koja je bila sve očiglednija između njih i njega. Ti drugi ljudi postali su si crvi, a njihova izborana, zabrinuta lica, neprestano osvet-ljena zelenkastom svetlošću monitora, nisu bila prijatna za gledanje. Pošto su imali stalne glavobolje, sve češće su anga-žovali mlađe pomoćnike da im prenose kompjuterske informacije. U Minkovoj kancelariji nije bilo kompjuterskog terminala. To je bilo strogo zabranjeno. Međutim, bilo je nekoliko stanica od kojih je jedna nalazila u veoma velikoj prostoriji. Dva zida bila su u
staklenim panoima koji su ličini na prozore. To su, u stvari, bili džinovski ekrani napravljeni od specijalnog hemijskog amalgama koji je mogao da prima i odašilje holograme, što su neverovatno brzo oživljavali. Ho109 logorami su se, naravno, menjali s vremena na vreme, ali najčešće su to bili prizori iz Moskve. Njegove oči se zatvoriše i on se prepusti meditiranju. Posle izvesnog vremena, prsti mu pritisnuše nekoliko tastera na levoj strani njegove fotelje. — Tanja ¦— reče tiho u praznini sobe — imate dva zadatka. Prvi: nađite tog doktora Kida, kako mu je ime? Ti-moti? Dajte mi ga na telefon, želim da razgovaram sa njim. Ako nije u svojoj kancelariji na Park Aveniji, pokušajte da ga nađete u bolnici Maunt Sinaj. Nađite ga bilo kako. — Koji ćemo pseudonim koristiti? — glas koji je dolazio iz skrivenog mikrofona bio je hrapav i u njemu se osećao strani naglasak. — Budimo genijalni danas, hoćemo li? Recite da zovemo iz Odeljenja za međunarodni saobraćaj. — Odlično. — Drugi zadatak — reče Mink — odnosi se na Lajnira. Prikupite o njemu sve podatke. Bio je to prvi Justinin dan na poslu i ona se osećala neugodno, kao mačka na vrelom limenom krovu. Više od tri godine ona je bila slobodna umetnica, i zavisila je samo od svog rada. Nije uspela da zaradi bogatstvo, ali uspevala je da živi sasvim pristojno. Naravno, s vremena na vreme dobij ala bi ponude od agencija da im se .pridruži. Ali, bila je suviše navikla na slobodu i više je volela da radi sama za sebe. Kad je upoznala Rika Milera, sve je počelo da se menja. Pre šest nedelja, Meri Kejt Sins telefonirala je Justini tražeći dobrog crtača. Meri Kejt radila je za kompaniju »Miler, Soums i Roberta«, jednu od najnovijih agencija koja je vrlo dobro poslovala. Dva njihova najbolja crtača razbolela su se od gripa, a imali su hitan posao za Američku vazduhoplovnu kompaniju. Posao je morao da se obavi za kratko vreme, ali Meri Kejt je rekla da će Justina biti dobro nagrađena. Justina je prihvatila posao i radila je nedelju dana po osamnaest časova dnevno. Deset dana kasnije, kada je već obavljala neke druge poslove, potpuno je zaboravila na Meri Kejt i na posao koji je radila za njenu kompaniju. 110 Tek kad ju je Rik Miler pozvao, setila ih se. Očigledno je Američka vazduhoplovna kompanija bila zadovoljna Justi-ninim crtežima, i ponudila je Milerevoj agenciji dugogodišnji ugovor. Rik je rekao da je i on oduševljen njenim crtežima. Ju-stina nije znala da li da mu veruje ili ne. U svakom slučaju, on ju je pozvao na ručak. Iduće nedelje sreli su se u sjajnom francuskom restoranu. »Baskijska obala«, o kojem je Justina često čitala ali nikada nije bila u njemu. Hrana je bila odlična, ali već posle nekoliko časova razgovora Justina je shvatila da ju je Miler pozvao sa određenom namerom. Justina ¦— rekao je — doveo sam vas ovamo da bih vas u ovoj prijatnoj atmosferi nešto ozbiljno upitao. Nadam se da ne biste imali ništa protiv da se pridružite našoj agenciji, tim pre što biste imali dovoljno vremena i za obavljanje svojih poslova. Ništa se u vašem životu ne bi promenilo, sem što biste zaradili mnogo više novaca. Justina je stavila svoju čašu sa pićem u stranu, i dok joj je srce udaralo, ona upita. — Da li mi vi to nudite posao? Miler klimnu glavom. — A zar ta ponuda nije trebala da dođe uz sufle sa Gran-Marnijeom? — U svakom slučaju, trebalo ju je reći — nasmejao se. Posmatrala ga je jedno vreme. Bio je prilično mlad. Možda je imao 40 godina. Kosa mu je bila gusta i padala mu je skoro do okovratnika. Bila je, s pramenovima izbledelim od sunca. Imao je zgodno, čvrsto lice, i široko rastavljene pla-vozelene oči koje su svedočile o njegovoj inteligenciji. — Vidim da razmišljate e mojoj ponudi — rekao je, dok su im služili sveže ostrige. Veselo se nasmejao i njegov osmeh pokaza dobro negovane bele zube. — Nisam rođen u bogatstvu. Morao sam mnogo da radim da bih stigao do ovoga što imam danas. Otkrila je da nije uopšte gladna; ponuda kao što je ova retko kada se dobija u životu. Nije bilo
potrebno da dugo razmišlja o tome da li će je prihvatiti ili ne, ali je ipak malo oklevala. 111 Bila je, u stvari, spremna da odmah prihvati taj posao, pa je nestrpljivo pitala Rrka da li bi mogla da radi već od sutra, mada je bio petak, kako ne bi morala da čeka preko vikenda. Pošto je Nikola bio na putu, nije imala nikakvih obaveza i užasavala ju je pomisao da mora da čeka puna tri dana pa da preuzme taj posao. Bilo je to previše za njeno strpljenje. I tako je sada došla nekoliko minuta posle osam časova — skoro pun čas ranije nego što je morala, u ovu zgradu na uglu Medison avenije i 54. ulice. Kancelarije agencije »Miler, Soums i Roberts« zauzimale su tri sprata u oblakoderu koji je više pripadao dvadeset prvom veku. Rik je lično predstavio Justini njenu buduću sekretaricu Min. Nije imala više od dvadeset godina. Justina se iznenadila kad je u njenoj crnoj kosi videla ofarbani zeleni pramen. Ali, uskoro je otkrila da je, uprkos divljoj frizuri, Min vrlo inteligentna i da ume da radi. Justinina kancelarija bila je na spratu ispod kancelarije Meri Kejt. Pošto je Meri Kejt bila potpredsednik Agencije, Justinina kancelarija bila je nešto manja. Ali, bila je veoma svetla i puna vazduha. Na praznom pisaćem stolu stajao je veliki buket cveća sa ružičastom satenskom mašnom na kojoj je pisalo »Srećno«. Sem buketa, na stolu je bio još samo telefon. Kancelarija je bila nezgrapno nameštena, i očigledno su u nju smestili nameštaj koji nije bio potreban na drugom mestu. Rik se izvinio zbog izgleda kancelarije, i rekao da Agencija baš preuređuje prostorije, pa će i Justina moći da name-sti kancelariju po svom ukusu. Mink će joj doneti kataloge, i za nekoliko nedelja sve će biti u redu. Zahvalila je Riku na cveću, i pošto je buket stavila u stranu, sela je za svoj pisaći sto. Prvi telefonski poziv koji je obavila bio je namenjen Nikoli; zaboravila je da je sada u Tokiju ponoć. U hotelu su oklevali da li da mu prebace vezu. Telefonistkinja je pitala da li se radi o nekom hitnom slučaju. Kada je objasnila koliko je sati u Tokiju, Justina se zadovoljila samo time da ostavi poruku, ne znajući da se Nikola u to vreme nalazio u »Jan Janu«. Kad je spustila slušalicu, osetila je veliku tugu. Nikada kao sada nije osećala kako joj je teško palo Nikolino odsustvo 112 i strahovito je želela da se on što pre vrati. Borila se protiv očaja i straha, kada je čula da Nikola namerava da radi za njenog oca. Da li su njena predosećanja bila bespredmetna ili nisu? Kad god bi bio u pitanju njen otac, ona je znala da ne može da razmišlja razumno. I mada je Nikolin novi posao bio samo privremen, plašila se da će postati stalan. Znala je kako njen otac može da ubedi svakoga da prihvati njegovo mišljenje. Bojala se i toga što Nikola odlazi s njim na put. Posle onog strašnog koš-mara sa Saigoom, u kojem je Justina skoro uspela da ubije Nikolu, samoća joj je teško padala. Bez obzira šta je bilo to što je Saigo primenio na nju, ona se preplašila za čitav život, uprkos tome što ju je Nikola oslobodio te čudne hipnoze; ali, znala je da se nikada neće moći osloboditi sećanja na taj događaj. Usred noći, dok Nikola bude mirno ležao pored nje, ona će se buditi drhteći od straha. »Skoro sam ga ubila«, često je ponavljala sama sebi kao da je u njenom telu nastanjen, stranac kojeg mora da obavesti o tome. — »Kako sam samo mogla? Ja ne mogu čak ni ribu da ubijem, a kako bi tek mogla da ubijem ljudsko biće, moju jedinu ljubav«. Možda je baš u tome ležao njen spas. Ubeđenje da ne može da ubije, pa prema tome i ne može biti odgovorna. Ali, košmar je nastavio da je muči. Da je Nikola nije zaustavio, sigurno bi ga ubila. Baš onako kako je Saigo i bio zamislio. Ona nije bila opterećena odgovornošću. Samo je osećala užasnu krivicu, veću nego bilo kada u životu. Mnogo se bojala zbog njega, i strahovala je od svakog trenutka koji je on provodio sa ocem u Japanu. Znala je da postoje stotine načina koje je Rafael Tomkin mogao da dođe do onoga što želi. On može da bude tvrdoglav, ili mekan, zavisno od toga kako situacija zahteva. On može da ščepa čo-veka, čak i onda kada je čovek ubeđen da se izvukao. Zadrhtala je u svojoj novoj kancelariji. »O, Nikola« — pomislila je — »kad bih samo mogla da te ubedim kakav je čovek moj otac. Ne želim da te on ukrade od mene«.
Nije volela što je Nikolino ime povezano sa Tomkinovom industrijom. Jer, to ju je primoravalo da stalno razmišlja, o svom ocu, a ona je želela da on nestane iz njenog života i 113 sve vreme borila se da postigne taj cilj. Cak je i svoje prezime promenila u Tobin.' Znala je da bi pobegla na kraj sveta kad bi postojala i minimalna mogućnost da se on vrati u njen život. Učinila bi sve da ga izbegne. Usamljena i besna, pozvala je Meri Kejt preko lokala. Da joj je Nikola telefonirao, u tom trenutku bi ga izgrdila što ju je doveo u ovako nemoguć položaj, da se plaši za njega, i za njih oboje. Justini su rekli da je njena prijateljica na nekom sastanku. Ostavila je i tu poruku, nadajući se da će bar moći zajedno da ručaju i proslave njeno zaposlenje. Tad je pozvala svoju sekretaricu Min. Želela je sve da zna o agenciji za koju će raditi. Nikola je morao da upotrebi sve ono što je tokom dugih godina školovanja naučio, da bi savladao svoja osećanja. Sok je bio tako velik, totalno neočekivan, tako da je koraknuo unazad, izgubivši za trenutak ravnnotežu i pobledevši, dok su mu nozdrve drhtale kao u životinje koja oseća opasnost. Međutim, sve to bilo je u deliću sekunde, tako da je bio ubeđen da niko ništa nije primetio. Njegovo lice bilo je opet neprozirna maska i za trenutak je odlutao sa ovog zelenog travnjaka, isključio se toliko da čak nije čuo ni glasove ljudi oko sebe... Ponovo je bio u Njujorku. Njegov dai-katana bio je isukan, a njegova sjajna oštrica bila je upravljena prema Saigou. Koraknuo je unapred a njegov rođak reče: »Ti veruješ da je Jukio negde još živa, i da razmišlja o danima provedenim s tobom. Ali nije tako!« Nasmejao, se dok su nastavili da kruže jedan oko drugoga sa smrtonosnim namerama. Saigo se zagledao u Nikoline oči i rekao: »Ona leži na dnu zaliva Si-monoseki, rođače, tačno tamo gde sam je spustio. Volela te je. Ti to znaš. Volela te je svakim udisajem vazduha, svakom rečju koju je izgovorila. Zbog toga me je dovela do ludila. Ona je bila jedina žena s kojom sam mogao da uživam... Bez nje, bio sam osuđen samo na ljubav muškaraca". Oči su mu sijale kao zapaljeno ugljevlje. Bilo je jasno da je taj čovek lud. Strahovito je krvario. — Ti si me naterao da je ubijem, Nikola! — izbljunuo — je iznenadnu optužbu. 114 Mesecima je Nikola živeo sa tim bolom; bio je to opaki čir koji ga je tištio danju i noću. A sada... Ne samo da je Akiko Ofuda ličila na Jukio: kao da joj je sestra. Bilo je nešto daleko više od toga: njeno lice bilo je lice Jukio. Sto se tiče njenog tela, svakako da je tu bilo neke razlike. Ali, Nikola je video Jukio poslednji put u zimu 1963. godine na ovom dugom, užasnom putu ka jugu, prema Kumamotou i Saigou. Kad se najzad vratio u Tokio, usamljen i zbunjen, sve se promenilo. Sacugai, Saigov otac, bio je ubijen. Onda je umro Pukovnik, Nikolin otac. Uskoro posle toga njegova majka, ćeong, počinila je sepuku zajedno sa Itami. Zagledan sada u Akiko Ofuda, Nikola se pitao da ga Saigo nije slučajno i ovoga puta slagao. Da li je to moguće? Saigo je poznavao mnoge veštine. Ali, kada je rekao da je ubio Jukio, on je umirao. Zašto bi tada lagao? U stvari, bilo je svejedno da li govori istinu ili laž, tražio je da kaže samo ono što bi najviše povredilo Nikolu. Istina ili izmišljotina? Nikola sada nije znao. Kako je samo Akiko buljila u njega od trenutka kad joj je prišao bliže. Mada je oko nje bilo na stotine ljudi, njene oči bile su prikovane samo za njega. I neprestano je bio svestan da ga ona posmatra. Te oči koje je tako dobro poznavao, koje je tako očajnički voleo, koje su tako strastveno sijale u danima njegove mladosti, bile su sada prikovane za njega. Pokušao je da u njima pročita neki trag osećanja, ali kako nije bio gospodar tih očiju kao i mnogih drugih stvari, osetio se nemoćnim. Da li je pod-smeh koji je video u njima bio izraz ljubavi, želje, ili izdajstva? Otkrio je da nema načina da to sazna, i to je bilo jedino zastrašujuće kao mučenje kamija koji je dolazio iz prošlosti. Nikola je mislio samo na jedno — kako da ugrabi priliku da nasamo razgovara sa Akiko. Ali, brzo je shvatio da će to biti skoro nemoguće. Teško će je videti samu. čim je ceremonija završena, prijatelji su se okupili oko para, želeći da oboma, požele sreću, čestitajući im. Drugi gosti počeli su da se razilaze prašnjavom stazom koja je vodila prema ivici jezera, gde su bili podignuti specijalni paviljoni još prethodnog dana.
115 Najbolje što je mogao da učini bilo je to da priđe, i da čestita Satou i Akiki. Sato se osmehivao i stezao pružene ruke, kao neki američki prefrigani senator prilikom izborne kompanje. Tomkin zareza pored Nikolinog lakta. — čini mi se da će sada početi da nam deli cigare — okrenuo je glavu. — Ti idi na taj prijem, ali ja ne mogu. Osećam da me čitava utroba boli, svako crevo posebno. Vratiću se u hotel. Poslaću limuzinu po tebe. Nikola je krenuo stazom, pažljivo zaobilazeći kamenje. Ispred sebe video je Satoa i Akiko, još okružene ljudima, koji su želeli da im čestitaju. čuo se smeh sa svih strana, sada kada su krute formalnosti ceremonije obavljene. Video ju je kako se spušta kroz tamu i svetlost, ispod uznemirenih senki borovih grana koje su stvarale čudesne šare na njenim finim leđima. Njena ramena i bokovi fino su se njihali dok je hodala pored njega. Venčanje, gomile ljudi, žagor i smeh, sve je to polako nestajalo i on je ostao sam sa njom i prirodom. Bio je duboko svestan sunčeve svetlosti, senki, mirisa borova i kedrova, tamjana i divljeg limuna, ali samo u vezi sa njom. Ona je hodala i podsećala ga na povratak ptica iz južnih krajeva posle duge, oštre zime, dok je tlo još smrznuto i dok samo njihova uzbuđena srca odišu toplinom. Nikola se sećao kako je jednom razgovarao sa Jukio o tome kako je Trešnjin cvet najlepši trećeg dana hanamija, kad latice počinju da opadaju. Mada mnogi kažu da hanami dostiže vrhunac drugog dana, trešnjin cvet bio je za mnoge Japance najlepši trećeg dana, kada su latice bile spremne da polete prema zemlji. Tek tada čovek može da shvati neprolaznu lepotu promene u prirodi. Ali, o čemu on to razmišlja? Bio je potpuno zbunjen. Da li je Akiko Jukio? Kako ona može da bude živa? Da li je Saigo napravio još jedan poslednji đavolski pokušaj, pre nego što je otišao u večnu tamu groba? Da li je držao Nikolu sve ovo vreme daleko od nje, mada je ona bila živa... Nije mogao da o tome dalje razmišlja. Osećao je da mu je muka. Najzad je uspeo da se savlada. Shvatio je gde je, i shvatio je šta treba da radi ako želi da nađe odgovore na svako pitanje. Moraće potpuno da se prepusti svojim instinktima 116 istočnjaka. Vreme... i strpljenje. Znao je da će oboje morati pažljivo da koristi, kako bi raskinuo ovu nedoumicu koja ga je izluđivala. Za to vreme, moraće potpuno da zaboravi na svoje slomljeno srce. Posmatrao je Aliks Logan više od pet meseci. Pratio ju je sunčanim ulicama Ki Vesta, pratio ju je plažama: išao je za njom dok je ulazila u male butike odeće i nakita. Bio joj je za petama i onda kad je išla da uzme svog psa, dobro, ne-govanog dobermana. Zadrhtao je kad je video znak na travnjaku: Škola za obuku pasa. Ispod toga je pisalo sitnim slovima — »Naša specijalnost treniranje za napad i odbranu«. Aliks Logan bila je veoma zgodna. Imala je vitko telo menekena, dugačku gustu kosu boje meda, na kojoj je sunce Floride izvuklo svetlije pramenove. Oči su joj bile zelene. On ih je stalno posmatrao kroz sočiva svoga aparata. Više od pet meseci bila je njegov čitavi svet, kao da je opsela tog snažnog muškarca širokih ramena i kaubojskog lica. Toliko je bio s njom da mu se činilo da žive zajedno. Znao je šta jede, šta voli da oblači, kakvi joj se muškarci dopadaju. Znao je šta joj se sviđa a šta ne. Znao je da voli ka-fu sa sladoledom. A znao je da najviše mrzi čudovišta koja su je stalno sledila. Tako je bar ona mislila o njima. Cuo je kako je jednoga od njih nazvala čudovištem, i kako se zaletela na njega udarajući ga svojim sitnim pesnicama. čudovište je buljilo u nju svojim duboko usađenim, smeđim očima, ali nije ništa reklo. — Svega mi je dosta — vriskala je na njega — ne mogu to više da podnesem. Mislila sam da će ovde biti drugačije. Ali nije; ne mogu da radim, ne mogu da spavam, ne mogu čak ni da vodim ljubav a da ne osećam dah čudovišta na mojim leđima. — Njena kosa boje meda divlje je vijorila na slanom vetru. — Molim vas, molim vas ostavite me! čudovište je okrenulo lice od nje i prekrstivši mišićave ruke na ogromnim grudima, počelo da zvižduće melodiju iz nekog filma Volta Diznija.
Muškarac s kaubojskim licem bio je svedok ove scene, dok je sedeo u malom čamcu koji se lagano ljuljao na tala-sima. On je spustio glavu i natukao dublje na oči svoj šešir. 117 Svi su ga ovde poznavali pod imenom Bristol i on je time bio zadovoljan. Odazivao se i na ime Teks koje mu jeydao Toni, čuvar čamaca u luci. Teks Bristol. Kad čovek bolje razmisli o tom imenu, ono je više nego odvratno ali, scena kojoj je prisustvovao bila je nešto o čemu samo može da se čita u knjigama. Završio je svoj posao, spakovao pribor za pecanje i spremio se da otplovi. Aliks Logan sa suzama u očima odlazila je ukrućenih nogu od čudovišta, prema mestu na kojem su iznajmljivali čamce. Udaljavao se od obale, dok je motor grgotao pored njega. Povećavao je brzinu. Kad se dovoljno udaljio od obale, morao je da se glasno nasmeje. Za nekoga ko je bio mrtav i pokopan, on je vodio prilično uzbudljiv život. Akiko Ofuda Sato osetila je pritisak muževljeve ruke kad su se limuzinom vraćali kući sa prijema. Obavijala ju je toplina koja je zračila iz njegovog tela, i osećala je pritisak njegovog strastvenog duha tako blizu sebe. On je bio nepomičan ali ona je, što su bili bliže kuće, osećala nešto kao pucketanje statičkog elektriciteta. Kroz misli su joj prolazile razne slike iz onih noći koje je provodila kao voajer u toj kući. Sećala se tela svih »darova« koje mu je darovala tokom dugih meseci. To ju je nateralo da uzdahne u uzbuđenju. Stegla je Satoovu ruku, a ivice njenih lakiranih noktiju zagrebaše toplo meso njegovog dlana. Kad su ušli u kuću, odmah je otišla u kupatilo i, raširivši svoj kimono, skinula je .donje rublje. Naga, pažljivo je obavila kimono oko sebe, vezavši ponovo obi, proverivši šminku u ogledalu. Osvežila je senku na očima i ruž na usnama. Velika spavaća soba bila je u omoa, dalje od sebe šest tatamija u kojoj je on primao svoje »darove«. Te žene koje su tu dolazile, nikada nisu puštane u druge delove kuće. One su bile sa ulice, i nisu mogle da budu deo porodice. Na postolju, blizu velikog futon-kreveta, bila je skulptura Ankoku Dodija u sedećem stavu. On je bio pomoćnik kraljeva pakla, i njegov zadatak je bio da beleži grehove svih onih koji bi dolazili na prokleti dvor. 118 Skulptura je bila izrezbarena u kamfovorom drvetu i poticala je iz trinaestog veka. Akiko je nije volela. činilo joj se da je njene izrezbarene oči prate i imala je neko čudno osećanje, kao da skulptura zna šta će ona učiniti njenom vlasniku. Odlučila je da je ukloni, čim se bude odomaćila. Staviće je na neko mesto na koje ona neće često zalaziti. Sato joj požele dobrodošlicu u svoj futon. Pili su topli šake i on je napravio nekoliko šala. Akiko je dobro pazila da se veselo smeje, mada je jedva čula šta je rekao. Da li je bila preplašena, ili revoltirana što će uskoro postati vlasništvo svog zakletog neprijatelja? Koristila je sve svoje veštine da bi uklonila mračnu mržnju iz svog uma. Nije želela da razmišlja o onome što joj je Sun Hsiung rekao, ali nije imala drugog izbora. Sato je dotače, i ona se trgnu. Sirom je otvorila oči i tada je shvatila da ih je sve vreme držala čvrsto zatvorenim, kao da je želela da odagna prizor koji je bio pred njom. »Ti si prazan sud koji ću sada početi da punim« — rekao joj je Sun Hsiung. — »Došla si k meni po sopstvenoj volji. Toga ćeš morati da se sećaš u danima, nedeljama i mese-cima koji dolaze. Provešćeš ovde mnogo vremena. Neće biti neobično ako budeš osetila želju da odeš. Odmah ću ti reći da nećeš moći da odeš. Razmisli dobro; ako sumnjaš u sebe i ako misliš da ne možeš da podneseš bol, težak posao i grube reci, treba da odeš odmah. Samo ti se sada pruža ta prilika. Da li je jasno?« I dok joj je užas ispunjavao srce, ona je tada klimnula glavom i rekla: »Ostaću« — dajući tako obećanje kao da je na venča-nju. Svileni kimono je zašuštao dok ga je on povlačio preko njenog belog ramena. Sada, kad mu je bila tako blizu, okružena tišinom prazne kuće, jer je sva posluga dobila izlaz ove noći da se provede u najskupljem hotelu u gradu — bio je to Satov poklon za venčanje — osećala je njegovu muškost na
način na koji lisica ženka oseća prisustvo mužjaka. Osećala je prisustvo strasti. Ono što je za nju sada počinjalo bilo je, što se nje ticalo, toliko blizu ljubavi koliko i spajanje dve bakterije. Svo119 ja prava osećanja prema njemu ona će moći da izrazi tek onog trenutka kad joj osveta bude nadohvat ruke. Njene nozdrve se raširiše, osetivši čudan miris. Kimonno joj je skliznuo s ramena i ona je sada prekrstila ruke preko grudi, kao što bi učinila neka učenica trudeći se da sakrije svoje tek napupele dojke. Sato se nagnu unapred i usnama joj pomilova vrat. Akiko je bila sleđena što je napadnut njen deo tela koji joj je bio najdraži, ali s mirom je prihvatila ono što je moralo da dođe. Osećala je kako njegove ruke klize preko njenih ramena i trgnuyši se ožive, primora sebe da rašiti njegov kimono, po-kvarivši tako vesto naslikanu crvenu šaru. On je bio nag pre nje. Koža mu je bila topla ispod njenih osetljivih prstiju. Nije bio dlakav, a put mu je bila divna i čista. Spustila je obraz na njegov trbuh, osetivši kako život udara u njegovim venama. Ali, njoj to ništa nije značilo. Bilo je to kao da je prislonila uho na drvo. Podigao ju je uvis, i sada su ležali čvrsto priljubljenih tela. Njene noge su bile stisnute, a njegove široko otvorene. činilo joj se da mu između butina bije drugo srce, pulsirajući svojim ritmom. Osećala je njegovu erekciju, i činilo joj se da on pokušava da ugura između njenih nogu neku vrstu zmije. Spustila je ruku i uhvatila ga za testise, blago ih steg-nuvši. On je zaječao od zadovoljstva. Dodirnula je zatim osnovicu njegovog polnog organa. Polako je počeo da se okreće, trudeći se da nju okrene na leđa. Nikada ranije nije bila svesna specifičnog dela svoga tela. Unutrašnjost njenih butina plamtela je, kao da je bila pritisnuta na užarenu pećnicu, i njeni mišići drhtali su od straha. Ako ugleda znak pre vremena, ako njegova ljubav ne bude dovoljno snažna da pređe preko toga, on će je sigurno odbaciti. Zamislila je kako je izbacuje na ulicu, videla je sebe kako je proganjaju iz grada kao što su radili vekovima kada je Sogun naredio da žene njenog soja ne smeju da legnu u krevet samuraja, a kamoli da postanu njihove neveste. Shvatila je u tom trenutku da nije bilo nikakve razlike između nje i njene majke. To ju je užasno uplašilo, i ona je 120 počela da drhti kao list. Njen muž je pogrešno protumačio njen strah kao navalu strasti, i zaječao je još glasnije. Ležala je na leđima. Mogla je da oseti mekotu svog svilenog kimona kao senzualni dodir. Sato se nagnuo nad nju, zaklonivši svojim mišićavim telom njene dojke i stomak. Podigla je ruke a zatim je prstima počela da miluje njegove lepo oblikovane mišiće. Koristila je vrhove prstiju da bi pritiskala delove mišića. — Dopadaju ti se moje ruke? — šapnuo je on. Njene oči, crne kao žad, gledale su pravo u njega, ne trepćući, dajući odgovor koji je želeo da čuje. — Da — disao je teško — da, dopadaju ti se. Njegova glava spusti se prema njenim dojkama i njegove usne obuhvatiše bradavice. Pomerao je glavu od jedne dojke do druge, ljubeći ih i ližući. Akiko nije ništa osećala. Njegovi prsti milovali su jednu bradavicu, dok su mu usne ljubile drugu. Ona je uzdisala samo zbog razlike koju je osećala između tople mekote njegovih usana, i grubog trljanja njegovih čvrstih prstiju. Nije znala da li da vrišti ili da plače. Zato je ćutala, grizući donju usnu, dišući oštro. Stavila je prst u usta, ovlašila ga, a zatim ovlažila tačku između svojih butina. Tada je osetila da je Sato okreće na jednu stranu i odmah zatim vrelinu njegovog tela iza sebe. Njegova ruka nežno podiže njenu nogu. Uzdahnula je kad ga je osetila između butina kako se probija kroz gustinu dlaka na njenom Venerinom brežuljku. Zaječavši snažno, prodro je duboko u nju. Akiko široko otvori oči, tako da joj beonjače postadoše ogromne. Neka vatrena mašina poče da radi u njenim grudima, tako da joj se činilo da ne može da diše. Osećala je da joj se utroba para, osećala je da je nešto ispunjava, a odmah zatim osetila je
muku kao da se prejela. Bila je ophrvana ovim do sada nepoznatim osećajima, pa je divlje kriknula. Sato, koji je ponovo pogrešno shvatio njen krik, prodro je još dublje, trudeći se da uspostavi erotski ritam. Akiko je mislila da će se onesvestiti. Kao da su hiljade demona, došli da igraju pred njenim očima. Glava joj se kla121 tila napred-nazad, a raspuštena duga kosa udarala je Satoa, raspaljujući ga još više. Kioki. Sensei tame. Ali, ona je znala šta treba da radi; ona je mogla da pruži zadovoljstvo muškarcu, a da sama u tome ne. uživa. To je bio, takođe, deo uloge koju je sebi namenila. Još uvek jecajući, ona posegnu između njegovih butina i uhvati ga za testise. U tom istom trenutku ona stisnu svoj unutrašnji mišić i obuhvati nabrekli glavić njegovog penisa, duboko zaboden u njen uski kanal. Bokovi počeše da joj se polako pokreću. Sasvim blago, stisnula je njegove testise. ćula je kako je on duboko zaječao, osetila je kako njegovi mišići drhte i znala je da je njegov orgazam neizbežan. »Ne smem da mu dopustim da to učini«, pomislila je divlje. — »Možda ću mu to dopustiti sutra ili prekosutra, ali ne sada.« Uz kratak jecaj ona se odvoji od njega a zatim svojim otvorenim, vlažnim usnama obuhvati njegov uzdrhtali penis, dovodeći ga do ludila svojim veštim milovanjem. Njene meke vlažne usne dodirivale su ga po samom vrhu, istovremeno ga mučeći i pružajući mu beskrajno zadovoljstvo. Nije mogao više da izdrži pa je, nesvestan svojih postupaka, čvrsto ščepao njenu dugu kosu i počeo je da je prek-linje za slatko opuštanje. Tek tada je počela da ga željno sisa, obuhvatajući ga potpuno i mazeći ga vrhovima prstiju. Njena druga ruka pokrivala je njen vlažni Venerin brežuljak, kao da se tu nalazi rana. Butine su joj bile čvrsto sklopljene. Stezala se sve više, dok je njegovo seksualno uzbuđenje raslo, kao što se dete steže da bi se smanjio bol koji oseća. A onda je odjednom primorala svog novog muža da zaspi. Dok ga je posmatrala kako tone u san, krenula je tamnim hodnikom svoje prošlosti, razmišljajući o tome šta je mogla da bude. Akiko se pažljivo okrenu na stranu i ustade sa svoje bračne postelje. Za trenutak stajala je naga, potpuno nepomična, zagledana u krupnu figuru Seićia Satoa koji je spavao dubokim snom. Na njenom zagonetnom, prelepom licu nije moglo da se pročita kakva su joj osećanja u tom trenutku. Možda je bi122 lo istina ono što joj je jednom Sun Hsiung rekao: »čak ni ti sama ne razumeš potpuno svoja osećanja«. Sama sebe je ube-đivala da to nije tačno, jer inače ne bi postigla ono što je postigla. Nikada ne bi mogla- da ovlada disciplinama Kuji — Kiri i Kobuđerom. Bile su to misteriozne discipline kojima se služio i Saigo. »Da nije tako«, pomislila je pobedonosno, »nikada ne bih mogla da ubijem onu mudru lisicu Masašigi Kusunokia.« Ona je upotrebila đaho i uspelo joj je, uspela je da sakrije svoju stvarnu nameru kad mu je prilazila, uspela je da ga obmane uprkos njegovoj veštini. Ali njena radost bila je kratkog veka. Odmahnuvši glavom, prebacila je slapove svoje crne kose preko ramena i osetila kako joj padaju niz leđa. Sagnula se i podigla svoj šareni kimono. Bio je to isti kimono koji je nosila dan ranije, na venčanju. Obavila ga je oko sebe kao što dete obavija oko sebe topli bademantil. Želela je da se zaštiti od hladnoće noći. Morala je da se povrati od onoga što je smatrala napadom na svoju ličnost. Moraće povremeno da se povlači u samoću, i da razmišlja o svojoj osveti. Osećala je gadan ukus u ustima. Bio je to neki čuni, slatkasto-slani ukus, sličan ukusu krvi. Njene vlastite krvi. Nikada ranije nije tako snažno mrzela svoju karmu. Njeno školovanje trebalo bi da je zaštiti od takvih osećanja, i bila je zaprepašćena što je toliko pogođena i potresena ovako jednostavnim aktom. To što je on bio neophodan, njoj kao da uopšte nije bilo važno. Ponovo se rasplakala u tihoj agoniji. Bosonoga, napustila je spavaću sobu i krenula kroz tamnu kuću, sve dok nije naišla na fusumu koja je vodila prema Zen vrtu.
Mesto je bilo mirno, ali istovremeno i uzbudljivo. Akiko okrete glavu, i sede na hladnu kamenu klupu, savivši noge ispod sebe. Ruke su joj bile skrštene u krilu, prsti opušteni i blago zaokrugljeni. Izgledala je tako beskrajno ženstveno, da niko ne bi mogao ni da sanja koliko se energije krije u tom telu i za šta je ono sve sposobno. U miru šljunkovitog Zen vrta Akiko shvati da je zahvalna što ne mora da trpi svekrvu. Satoova majka, kao sve japanske majke, vladale bi u kući. Centralni deo svake japanske 123 kuće po tradiciji se nazivao omoja: kuća majke. Akiko zadrh-ta. Kako bi ona mogla da podnosi naredbe svoje heramochi, one koja bi imala pravo da drži kašiku kojom se servira pirinač, koja bi dakle bila glava u kući? Ne. Bilo je mnogo bolje što je bila mrtva i sahranjena sa Satoovim bratom, herojem. Sama, ispod japanskog kedra koji je bio tamnijLod noći koja ih je obavijala, sa senkama Zen stena koje su bacale čudne senke, Akiko ustade pod svetlucanjem nezaintere-sovanih zvezda i odbaci kimono jednim odlučnim gestom. Naga, dok se na nebu iznad nje video odsjaj iz Sinđu-kua i nešto dalje Ginze, bulevara u kojima kao da se nikada nije odlazilo na počinak, ona stade na pravilno izgrabuljane redove šljunka. Osećala je kako je šljunak gladak i izgrabuljane ispod njenih stopala. Ispružila se između dve crne stene, priljubivši se uz tle, savila se pola u tami, pola na svetlosti, i postala je jedno sa prirodom koja ju je okruživala. Mink je uživao što Tanja radi za njega. Po povrtaku u Ameriku iz Sovjetskog Saveza, nije imao vremena da razmišlja o tome ali to osećanje je bilo uvek prisutno. Osetio je da mu se Tanja približava. Zagledao se u njene plave oči, prošarane sivim tačkama. Bile su vrlo krupne i otvoreno su posmatrale svakoga. Kad god bi joj prišao, Mink je uvek najpre video njene oči. Bile su to iste oči kao što 'je imao Mihail. Njen brat. Mihail je bio razlog zbog kojega je Mink došao u Moskvu. Mihail je doturio poruku na Zapad: posedovao je važne informacije koje bi mogle da interesuju američku tajnu službu. Kompjuter je odabrao Minka zbog njegovog znanja ruskog jezika kao i slovenskog izgleda — i tako je bio poslat da izvuče Mihaila; ako to ne uspe, onda bar da dobije informaciju od njega. Međutim, Mihail je bio otkriven i doslovce prepolovljen, mitraljeskom vatrom. Iz tog perioda Mink se samo sećao snega koji je neprestano padao, i svojih misli o tome kako je Keti, njegova ljubav iz školske klupe i sadašnja žena, oduvek vo-lela sneg. Uhvatili su ga. Tražili su dokumente od njega. Ali sve to je bilo davno, pre punih osam godina. 124 — Kerol? Jedino je ona znala šta znači slovo K u njegovom imenu. Jedino je ona imala smelosti da ga koristi. Bila je to jedina spoljna manifestacija po kojoj je moglo da se zaključti kako je snažna veza između njih. — Molim, Tanja! Bacila je pogled na papire koji su stajali ispred njega. — Da li je dosije o Nikoli Lajniru završen? — Dosije o ljudskom biću nikada ne može da bude završen, bez obzira kako svežim podacima bio dopunjen. Zeleo bih da to zapamtite, Tanja — znao je i sam da je ovu posle-dnju rečenicu rekao bez potrebe jer je Tanja ionako sve pamtila. Pogledavši je ponovo, Mink je bio potresen koliko je ličila na Mihaila. Oboje su imali fina lica uzdignutih jabučica, što je ukazivalo na plemenito poreklo. Oboje su imali jaku tamnu kosu, mada je u poslednje vreme Tanja počela da boji svoju u plavo. Objasnila mu je da to čini zato da bi prevarila sećanje. Kad je izašao iz zatvora, Tanja ga je izvela iz Moskve, iz Sovjetskog Saveza. Dugovao joj je mnogo. Ali, morao je da je preda Porodici — u to vreme nije bilo Crvene stanice. Odveli su je daleko od njega i počeli su da je ispituju. On je prvi bio sumnjiv, ali pošto im je pošteno predao Mihailovu informaciju, nisu više imali razloga da sumnjaju u njega. Nikada im nije dopustio da saznaju da je informaciju, u stvari, dobio
od Tanje. Znao je da joj beskrajno mnogo duguje. Ona je bila snažna i čvrsta, i bezbroj puta mu je spasila život. Ubrzo je shvatio da je i njen um isto tako brz i snažan, kao i njeno telo. Upijala je sve Mihailove informacije a bila je isuviše pametna da bi bilo šta od tog eksplozivnog materijala poverila hartiji. Kad je pre tri godine Mink naglo napredovao u Porodici, predložio je da se osnuje Crvena stanica koja bi vodila brigu o svemu što se događa na tlu Sovjetskog Saveza. Dopušteno mu je da osamnaest meseci priprema obrazloženje svog predloga. Bilo mu je potrebno samo osamnaest nedelja da napravi izveštaj koji je bio takav da su mu svi budžeti Porodice bili otvoreni. On je otimao beneficije za svoj sektor, 125 kao što dobar advokat otima dobit za svog štićenika fudbale-ra. Rečeno mu je da će mu sve biti omogućeno, ukoliko bude imao šta da isporuči. Mink je bio siguran da će robe uvek imati na pretek. Međutim, Mink sada nije razmišljao ni o budžetu, ni 0 Tanji, ni o Porodici. On je sanjario, što mu je u poslednjih nekoliko meseci postala navika. U stvari, čudio se kako je moglo da se dogodi da se visoko inteligentan, dobro izvežban operativni oficir po imenu Kerol Gordon Mink nađe u ovako kobnom škripcu. Za vreme dugih dana u Sovjetskom Savezu, ljudima iz KGB-a je odbijao da kaže bilo šta. Na njihova pitanja nije odgovarao; samo im je pričao o Keti. Oni su saznali sve o njihovim najintimnijim odnosima 1 o svemu što im se dogodilo u toku života. Kad se vratio u Ameriku, otkrio je da je njegova veza sa Keti ozbiljno načeta. Sa više ljudi razgovarao je o svojim intimnostima, i sada je osećao užasan strah i odbijanje. Bilo je to kao da razgovara sa muškarcem koji je upravo silovao svoju ženu, o njegovom seksualnom životu. Kao da mu je nešto eksplodiralo u glavi. Njegova ljubav prema Keti nije bila ništa manja, otkrio je da ne može više da je dodirne a da se ne seti košmara kroz koji je prošao. Tako su živeli razdvojeno, sve do one noći u kojoj je ona ubijena. Tek posle toga on je uspeo da ubedi sebe da će i dalje moći da uživa u seksualnim odnosima. A onda je počela ova prokleta zbrka. Međutim, još nikako nije mogao da shvati.kako je došao do toga da se bezna-dežno zaljubi u ženu koju nije mogao — koju nije smeo — da voli. Da li je moguće da je samo pre dve nedelje odleteo da provede vikend sa njom? činilo mu se da je to bilo pre dve godine. Zagledao se u svoje ruke, i morao je da se nasme-je sam sebi. Kakav je idiot. Ali nije mogao da prestane da je voli. Ona mu je donela samopouzdanje, i divno zadovoljstvo za koje je mislio da ga nikada više neće osetiti. Kako je mogao da se svega toga odrekne? Zeleo je da se poveri Tanji. Znao je da može u njeno uho da šapuće tajne sveta, ali ne i svoje lične. Nije smeo da dopusti da ona to zna, jer to bi bio jasan znak njegove slabosti. Znao je da bi se ona zagledala u njega tim otvorenim, 126 127 slovenskim očima, i rekla mu šta treba da uradi. A Mink je dobro znao šta je to: to je trebalo da učini još pre 'nekoliko meseci. Žena koju je voleo, morala je da umre radi bezbed-nosti. Svaki dan njenog života predstavljao je opasnost. Koliko puta je u toku proteklih meseci podigao telefonsku slušalicu i okrenuo specijalan šifro vani broj? I koliko puta je, osetivši ukus pepela u ustima, spustio slušalicu. Nije mogao to da učini. Pa ipak, znao je da mora. — ... ovde. — Izvinite, bio sam ... — podigao je glavu. — Zadubljen u misli — reče Tanja. — Da, vidim to. — Njene oči, Mihailove oči, posmatrale su ga netremice. — Mislim da je vreme za bazen. Klimnuo je glavom, i uzdahnuo. Ona je uvek bila spremna da kaže da i telu mora da se poklanja velika pažnja, kao i razumu. Tanja upali sistem koji je specijalno bio instaliran za Crvenu stanicu. Sistem bi beležio poruke i predavao ih dalje, u — koliko nisu bile specijalno važne pa su morale da sačekaju Minka.
Sišli su liftom tri sprata, i prošli kroz dve elektronske provere. Kad se skinuo, videlo se da Mink ima vitko telo koje je izgledalo deset godina mlađe nego što je, u stvari, bilo. Ali, kada bi čovek prišao bliže, videlo bi se da je to telo muškarca koji je pretrpeo dosta toga. Skočio je u vodu tako da se glatka površina nije skoro ni poremetila. Trenutak kasnije, Tanja mu se pridružila. Oboje su imali kupaće kostime od sintetike. Kao i toliko puta ranije, Mink uhvati sebe kako se divi njenom vitkom, mišićavom telu. Imala je široka ramena i uske bokove gimnastičarke, ali nije bila muškobanjasta. Preplivali su deset puta bazen, takmičeći se. Tanja bi svaki put pobedila/ali kako su meseci prolazili, on ju je sve više stizao. — Za malo — rekao je, teško dišući. Obrisao je vodu sa lica. — Prokleto sam bio blizu pobede. Tanja se osmehnula. — Vi ste trenirali više od mene. Moram toga da se setim ubuduće. Seo je na ivicu bazena. Voda se cedila niz njegovo telo. Kosa mu se zalepila na čelu i ličio je na nekog rimskog 'senatora. Njegove jasne sive' oči bile su neprirodno krupne. Tu skoro obrijao je brkove, i sada je izgledao kao mladić, mada je imao četrdeset i sedam godina. Tanja — još u vodi — strpljivo je čekala da on počne razgovor. Imao je odlučan izraz lica, otkako se vratio sa razgovora sa doktorom Kidom u Njujorku. Ona nije znala o čemu su pričali. Nadala se da je razmišljao o nečemu o čemu je njoj bilo stalo da misli. Bio je muškarac koji bi je u drugačijim okolnostima veoma privlačio. Imao je onaj kvalitet koji je najviše cenila kod ljudi — inteligenciju. — Radi se o prokletom Nikoli Lajniru — reče Mink potpuno neočekivano, kao i uvek. — Mislim da ćemo morati da se sukobimo sa njim, pre ili kasnije. Sada joj je postalo jasno kakav su razgovor vodili on i doktor Kid, ali nije ništa rekla. Minkove sive oči zaustaviše se na njoj. — Nijednog trenutka nisam pomislio da će mi se taj prokletnik dopasti. Suviše je nezavisan. I naravno, monstruozno je opasan. — Pročitala sam njegov dosije — reč ona, i sede pored njega. — Nije agresivan. — Ne, nije, •— složio se Mink. Svakako da nije. I to će biti naš prilaz njemu. On je naivan, kad smo mi u pitanju. Moramo da se potrudimo da od njega dobijemo sve što želimo. — Povukao je ruke niz svoje glatke butine. — Ako se dogodi da se on vrati načinu života na koji se zavetovao, neka nam gospod pomogne. Izgubićemo ne samo njega, nego i mnoge druge stvari. — Halo? — Nik, Nik, gde si bio? Pokušavala sam da te dobijem čitavog dana. On je promrmljao nešto u slušalicu. Očni kapci kao da su mu bili zalepljeni. — Nik? 128 Bio je ophrvan slikama. Sanjao je Jukio. Sanjao je svadbenu ceremoniju ispred Tokugavinog groba. Sanjao je kako se crni zmaj vijori na nebu, sanjao je kako sivi ždralovi traže zaklon. Sanjao je Jukio u belom kimonu sa crvenim ivicama, kako stoji uz njega pred budističkim sveštenikom. Tiha pesma ispunjavala je vazduh. — Nik, jesi li tamo? Kad ju je uhvatio za ruku, muzika je postala glasnija, njena glava okrenula se prema njemu i on je, užasnut, ugledao žutu lobanju. Posrnuo je i koraknuo unazad, shvativši da je uz njega Akiko ... Akiko ili Jukio? Koja? Koja? — Izvini, Justina. Juče je bilo Satoovo venčanje. Prijem je trajao ... — Nije važno — reče ona — imam fantastičnu vest. Tek tada je osetio uzbuđenje u njenom glasu. — Šta je to? — Razgovarala sam sa Rikom Milerom onog dana kad si ti otputovao. Sećaš se da mi je on pričao o poslu koji sam samo mogla da sanjam? L pa, san mi se ostvario. Dobila sam posao. Bila sam toliko uzbuđena. Počela sam da radim u petak. Nikola provuče ruku kroz kosu. Bilo je malo svetlosti na nebu. Samo što nije svanulo. On je još
razmišljao o događajima koji su se odigrali juče, i nikako nije mogao da se otrese pomisli na onaj trenutak kad je Akiko polako spustila lepezu. To lice! Kao da su ga duhovi proganjali neprestano je preživljavao taj strašni trenutak... sve dok nije našao odgovor. — Nik, da li si čuo šta sam rekla? Sada se osećala oštrina u njenom glasu, i oduševljenja je nestalo. — Mislio sam treba da budeš slobodna, Justina — reče on, dok mu je um još bio daleko. — Ne shvatam zašto bi sada htela da se vezuješ. — Nik, šta to govoriš? — Njen glas, oštar zbog ljutine, najzad ga je osvestio. Bilo je jasno da joj je svega dosta: straha od samoće, strahovanja što je on na dalekom putu dok besmrtni Saigov duh luta oko nje a njega nema sada, kad joj je najpotrebniji. Kako joj je samo Nikola bio potreban da je podrži u ovom trenutku. — čestitam, to je trebalo da kažeš. 129 Trebalo je da kažeš: Justina, srećan sam što su ti se snovi ostvarili. Zar1 je to teško reći?" — Pa, zadovoljan sam, ali mislio sam__ — Isuse, Nik, šta ti je? — eksplodiralo je njeno pitanje. — Idi do đavola. Ništa se više nije čulo. A kad je on pokušao da nazove njen broj, telefon je stalno bio zauzet. Shvatio je da se zbog toga ne sekira mnogo, jer je sumnjivo da bi našao prave reci izvinjenja. Ponovo se bacio na krevet, i ležao je nag na pokrivaču. Pitao se na koje načine ga vara sećanje. Tačno u devet časova, začulo se tiho Jošidino kucanje na vratima njegove hotelske sobe. — Dobro jutro, Lajnir-sane — rekla je. — Da li ste spremni da pođemo? — Hai, — rekao je kratko. — Ali, moram da priznam da nisam stigao da kupim ... Ona ispruži ruke koje je do tada skrivala iza leđa, i pokaza mu dugačak paketić. — Bila sam toliko slobodna da nabavim štapiće kaučuka za vas. Nadam se da mi nećete zameriti. — Naprotiv — rekao je oduševljen — Domo arigato Jošida-san. Bila je nedelja, Grejdon je bio u Misavi da poseti svog sina, a Tomkin je bio u krevetu i trudio se da se izleći od gripa. Nikola je imao vremena da obavi porodične dužnosti. U limuzini sa zamagljenim staklima koja je prolazila kroz grad, Nikola primeti da je Jošida promenila šminku. Izgledala je kao da ima dvadeset godina, i on je shvatio da zaista nema pojma koliko je ona stara. Bila je vrlo tiha, povučena u sebe. Sedela je na najudaljenijem delu zadnjeg sedišta, ostavljajući veliki prostor između njih. Za nju je to bilo nešto kao zid. Nikola je u nekoliko navrata hteo da progovori, ali pošto je video izraz koncentracije na njenom licu, pomislio je da je bolje da ćuti. Najzad se Jošida okrete prema njemu. Oči su joj bile krupne. Odlučila se za tradicionalnu japansku odeću, i nekako su je taj običan kimono, obi i geta, čudesno promenili tako da je izgledala još mlađa. 130 — Lajnir-sane — počela je, a onda je, pošto joj je očito bilo neprijatno, zaćutala. Primetio je da je duboko uzdahnula, kao Sa pribira hrabrost da bi opet počela. — Lajnir-sane, molim vas da mi oprostite zbog onoga što ću reći, ali meni je neugodno što vi koristite anata, kad mi se obraćate. Momil vas da koristite omae. Nikoli se to dopalo. Bilo je jasno da ona želi da mu kaže, bez obzira koliko je žena u 'Japanu emancipovana — i svakako postigla velike promene — muškarci i žene još su koristili različite oblike govora. Najjednostavnije rečeno, muškarci su u govoru naređivali, a žene su molile. Anata i amae značili su jednu reč — vi. Muškarci su koristili amae kada su se obraćali osobama nižim od sebe. Prirodno, žene su spadale u tu kategoriju. 2ene su uvek koristile anata, učtiviji oblik, kada su se obraćale muškarcima. Ako im je i bilo dopušteno da koriste manje učtivu formu to je onda uvek bila verzija amae-san. I, bez obzira šta bi bilo ko rekao, Nikola je znao da me-šanje ova dva oblika izaziva nelagodnost kod žena. — Bio bih vrlo srećan, Jošida-san — rekao je Nikola — kad biste pristali da oboje koristimo isti oblik. Zar možete da kažete da vi ne zaslužujete istu učtivost u razgovoru? Jošida je oborila glavu i nije skidala pogled s krila. Jedini vidni znak njene uznemirenosti bilo je neprestano okretanje njenih prstiju.
Podigla je glavu, i on vide svetlucanje u njenim očima koje je, bez sumnje, dolazilo od njenih suza. — Kad sam stupila u »Sato Petrolhemiju«. Lajnir-sane. bila sam obična službenica. To je bila moja titula, bez obzira na funkcije. Zahtev da to budem bio je jošitanrei. — Molim vas, Lajnir-sane da se složimo. Ako vi to tražite, ja ne mogu da vam odbijem. Ali, ja se bojim posledica. Kako ću ovakvo kršenje društvenih pravila objasniti Sato--sanu? — Ovo nije feudalno doba, Jošida-san — rekao je Nikola, što je nežnije mogao. Verujem da je Sato-san dovoljno pro-svećen da to shvati. — Lepi izgled? Ali to je bilo pre nekoliko godina. Ne verujem da to još i danas važi. 131 — Kako vi kažete, Lajnir-sane — rekla je tiho, spusti-vši glavu očigledno zbunjena. — U redu — reče Nikola posle izvesnog vremena. — Nnpravićemo kompromis. Koristićemo anata oblik kad smo sami. Niko neće to čuti, sem nas. Mali osmeh pojavio se na Jošidinim usnama, i ona opet klimnu glavom. — Hai. Prihvatam. Posle izvesnog vremena ona opet okrete glavu i, gledajući u pejsaž iznad njegove glave, reče: — Vi ste vrlo ljubazni — glas joj je bio tih, skro se pretvorivši u šapat. Jošida je jedva nazirala krupnu figuru muškarca na zamagljenoj udaljenosti. Nikola je stajao ispred spomenika svojih raditelja. Toliko uspomena, toliko strašnih smrti. Brzo, oštro zabacivanje ramena njegove majke, i kratki sepuku mač obavio je svoj posao. A zatim Itami koja je vitlala katanom kako bi oslobodila majku poslednjih bolova. »Ona je bila dete časti« — Itami mu je rekla. Nikola kleknu, i poče da pali štapiće kaučuka, ali mu nikakva molitva nije dolazila na um. Mislio je da će se setiti neke — ali, samo je bio ophrvan svim vrstama uspomena. Video je sebe kako kao tinejdžer hoda pošumljenim brdima Jošinoa — koja su voleli svi iz Tenšin Soden Katorija. Postojala je, shvatio je to, mistična veza između te zemlje i ljudi koji su se odali jednoj tajanstvenoj profesiji, svivši ovde svoj dom. Plava magla visila je sa čempresa i japanskih kedrova podsećajući na velove, a zora je bila svetlozelena, plava, ružičasta i bela kao, cveće hrizantema u daljini. Nikola i Akutagava-san hodali su jedan uz drugoga; jedan u jednostavnoj crnoj odeći učenika, a drugi jonin u sivom pamučnom kimonu oivičenom smeđim trakama. Iza njihovih leđa videli su se kameni zidovi i zeleni krovovi Tenšin Soden Katoria. Svetlost je dolazila s horizonta. 132 133 Akutagava-san bio je u senci kada je rekao: »Svi mi pravimo istu grešku kad ulazimo ovamo; ostajemo svesni civilizacije. Istorija, etika, poznavanje zakona, sve zavisi od boravka ovde«. Njegovo dugo, melanholično lice širokih usana s prilično oštrim nosom, mandarinskim očima, bilo je tada ozbiljnije nego obično. Među učenicima — koji su kao i svi učenici na svetu izmišljali nadimke za svoje učitelje — bio je poznat kao »čovek bez osmeha«. Možda nije bilo čudno što su njih dvojica osetila uzajamnu simpatiju. Obojica su bila izdvojena u ovoj školi već izabranih, jer legenda ninđa razvila se iz hinina, ljudi su najniže lestvice u japanskom društvu. I kao obično u japanskom društvu, legenda je često postajala istorija. Da li je priča o poreklu bila istinita, sada je bilo nevažno, jer je legenda prihvatila postojanje ninđja i okrenula ga u svoju korist koristeći ga da produbi njihovu tajanstvenost u narodu, već potopljenom u misteriju. Akutagava-san bio je napola — Kinez, pričalo se među dečacima. I svi su se čudili kako to da je njemu dopušteno da uđe u ovo društvo unutar društva. Odgovore na svoja pitanja našli su kada su shvatili da se koreni aka-ninđucua nalaze u Kini. »činjenica je« — sećao se Nikola da je govorio Akutagava-san — »da ništa ne može da se meri sa civilizacijom. To su smislili Kinezi — ili ako vam se više dopada zapadnjački način mišljenja, Grci — jednostavno zbog toga da bi dominirali drugim narodima sveta.« Nikola odmahnu glavom. »Ne shvatam. Zašto nas japanski način života odvaja od ostalih: složenost ceremonije čaja,
umetnost ukijoa, ike-banke, haikua, shvatanje časti, dužnosti, bušidoa, devojaka, giria. Svega onoga što nas čini onim što jesmo.« Akutagava-san pogleda to mlado, otvoreno lice i uzdahnu. Nekada je imao sina koji je umro u Mandžuriji. Svake godine hodočastio je u Kinu, da bi mu bio bliže. »Ono o čemu ti govoriš, Nikola, to su obeležja jedne kulture. Ona nemaju veze sa rečju civilizacija«. Hodali su po brdima i razgovarali. »Da je društvo zaista civilizovano« — nastavio je Akutagava-san — »ne bi bilo potrebe za samurajima. I ne bi bilo ovako okrutnih ratnika kao što smo mi. Jednostavno, za njima ne bi postojala potreba, shvataš? Kad bi ljudi bili zaista civi-lizovani, oni ne bi imali želju da ratuju. Civilizovan čovek ne bi špijunirao. Ne bi uništavao, ne bi nanosio zlo drugima«. Akutagava-san stavi ruku na Nikolinu mišicu da ga zaustavi. Zajedno su gledali delimično skrivenu dolinu i vrhove drveća koji su se pomaljali kroz maglu. »Za većinu ljudi, Nikola, život se sastoji od onoga što je jasno i što je daleko od nepoznatog i tajanstvenog. Ali, za nas ovde, sve je drugačije. Kad odbacimo civilizaciju, mi se oslobađamo. Uranjajući u maglu, mi učimo da zauzdamo ve-tar, da hodamo po vodi, da se krijemo tamo gde skrovišta nema, da vidimo gde nema svetlosti i čujemo gde su uši nekorisne. Naučićeš da jedan dah može da ti bude dovoljan za nekoliko časova, i naučićeš kako da se ponašaš prema neprijateljima. Ni do čega se ne dolazi lako. Ja znam da si ti to shvatio. Ipak, moram to da ti ponavljam. Jer, se saznanjem kako da uništiš život, dolazi i odgovornost koju imaš pred bogom. Kontrola je najvažnija stvar koju moraš da naučiš. Bez nje, postoji samo haos, a ako on ugrabi priliku da se raspomami, ta vrsta rušilačke anarhije krvoločno će ugušiti našu kulturu ... sve kulture.« Nikola je ćutao a čitavo telo mu je bilo napeto u pokušaju da uzume ono što je govorio Akutagavasan. Mnogo toga bilo je još isuviše komplikovano da bi on mogao da shvati, veće od života i zato nepoznato. Ali, on je sve to čuvao u svojoj memoriji, znajući da će, uz strpljenje, sve to jednom moći da razume. Akutagava-san, zagledao se u stari pejzaž, udahnuo duboko oštar, čisti miris koji je širilo drveće kao da je najfiniji parfem najlepših dvorkinja. »Ono što sada moraš da shvatiš, i to baš sada pre nego što postane kasno, dok još ima vremena da doneseš odluku, jeste činjenica da aka-i-ninđucu nije ništa drugo do samo jedan oblik čitave discipline. I kao u svim disciplinama takve vrste, postoje i negativni akspekti« — okrenuo je glavu i zagledao se u Nikolu svojim očima crne kao stene. — »Učeći ovde, može da se dogodi da budeš privučen negativnim si134 lama. Jedan od razloga zbog kojeg sam ja ovde, je i taj što sam ja senin u većini tih disciplina. Da li si čuo za Kuđi-Kiri, udarac devet ruku?« Nikola je skoro prestao da diše: Kuđi-Kiri bila je disciplina kojom ga je Saigo pobedio u Kumamotou pre godinu dana, uništivši ga i odvodeći Jukio. Nestao je s njom, kao da nikada nisu postojali. Usne su mu bile suve, i on je dva puta morao da pokuša da kaže ono što je želeo. »Da« — Nikola je šaputao. — Cuo sam o tome. Akutagava-san klimnu glavom. Pazio je da ne gleda direktno u Nikolu, kako ga nepredviđena navala emocija koja se bez sumnje ogledala na licu učenika ne bi dovela u neugodan položaj da okalja obraz pred njim. »Fukašigi-san mislio je da znaš nešto o tome. On je ve-rovao da će ti biti potreban veoma oštar i neuobičajeni tre-nig da bi preživeo. A u Tenšin Soden Katoriu upravo se uči veština kako preživeti.« Akutagava-san okrete svoju glavu nalik na sokola, a njegove oči kao da dodirnuše Nikolu. Nije to bio dodir nalik na udarac, već više neka vrsta električnog pražnjenja zbog kojeg se svi Nikolini mišići za-tegoše refleksom primitivnog bića. Njegov razum je, za čudo, bio miran i savršeno bistar od časa kada se vratio sa putovanja u zaliv Simono Seki da bi potražio Saigoa u mračnom svetu Kan-aku na ninjutsua. Akutagava-san nežno se osmehnu.
— Ovde ima mnogo ljudi kineskog porekla. Ali ti znaš kakvi su Japanci. Sve mora da bude profinjeno, kako bi odgovaralo njihovom kulturnom senzibilitetu.« To je bio jedini put da je senin govorio na ovaj način sa Nikolom ili sa bilo kim drugim, što je bio znak da je svestan njihove sličnosti — mešanog porekla. — Ti znaš opasnosti i rizike. Fukašigi-san bio je veoma zainteresovan da te upozorim. — A vi kao da niste bili — reče Nikola, odgovarajući istim tonom. — Nemoj da misliš da sam nepažljiv. Fukašigi-san i ja slažemo se po mnogim pitanjima. Tpak, nisam mislio da će ti ova upozorenja biti potrebna. 135 — U pravu ste. — Nikola je duboko uzudahnuo. — Želeo bih da me poučavate, sensei. Ja se ne bojim Kuđi-Kiria. — Ne bojiš se — reče Akutagava-san skoro tužno — ali vremenom ćeš naučiti da se bojiš. — Posegnuo je za Nikoli-nom rukom i uhvatio je — »a sada, dođi«. — Glas mu se pro-menio. — »Neka tama i snirt budu tvoja znamenja zauvek.« Sišli su sa brda. Uskoro ih je mogla potpuno progutala. čudovišta nikada nisu bila sa Aliks Logan istovremeno. Smenjivala su se svakih dvanaest časova. Mišićavi je bio na dužnosti tokom dana. I Bristol ga je u mislima nazivao Crveni. Drugi, koji je bio mršav i koji je radio noću, imao je dugačak vrat i šiljati nos; dobio je nadimak Plavi. Prvo što se pitao, bilo je: »Da li su bili u kolima?« Prošlo je mnogo meseci od one tamne kišovite noći s jakim vetrom, koji je savijao visoke palme u Ki Vestu skro do zemlje. Vozio je auto drumom kada su oni stigli iz njega, s upaljenim farovima. Osetio je snažan udarac i rekao: »Sta je to, do đovola?« Nije se obraćao nikome posebno, i bio je zahvalan samom sebi što je bio vezan sigurnosnim pojasom. Bili su blizu, i pošto su znali da će mu pogled poleteti prema retrovizoru, upalili su najduže farove. U tom času krenuli su napred, sa očiglednom namerom da ga ubiju. Znao je da su veoma lukavi; to mu je govorilo iskustvo, i znao je da neće imati vremena da zavlada situacijom. On nije bio Džems Bond, i ovo nije bio film. Zato je učinio jedino što je mogao. Koncentrisao se na to kako da preživi. U kratkoj pauzi koja je prethodila novom udarou, otključavao je vrata pored vozačkog sedišta i malo ih otvorio. ; Otkopčao je sigurnosni pojas. Više ga nije interesovalo šta će / oni da učine ili kako će to da učine; znao je da, ukoliko se / ne koncentriše na to da preživi, svakako će ga ubiti. Kad je naišla druga krivina učinilo mu se da je sadri trenutak. Oni su oklevali i sad su oba automobila ulazila u krivinu s desne strane. Ispod niske ograde na levoj strani, spuštala se padina. Tle nije bilo naročito tvrdo. U stvari, nedavna kiša raskvasila je zemlju. Bila je to opasna krivina, 136 137 naročito po ovom nevremenu, i svakih desetak metara veliki saobraćajni znaci, dobro obasjani svetlošću reflektora, upozoravali su na opasnost. Njegova ruka polete prema delimično otvorenim vratima, i morao je da se prisili da ga ne plaše užasni zvuči metala, škripa točkova i saznanje da kola nezadrživo jure prema ivici puta. Ako iskoči iz kola pre nego što pređu ivicu druma, to neće imati nikakve svrhe. Ljudi iz drugih kola osvetliće ga farovima svoga automobila i pregaziće ga, dok bude ležao bespomoćan. Ali, sada je prednji deo kola već udario u nisku ogradu čulo se užasno škripanje metala koji se kidao. On se nagnu unapred, setivši se da malo savije ruke u laktovima kako ih ne bi polomio kada izleti iz automobila. Tada prednji deo kola prevagnu prema ivici druma, i njegovo sedište se zaljulja kao ludo. Kiša ulete kroz napola otvoren prozor, zaslepljujući ga. U tom trenutku, on oseti kako ga hvata panika, i uplaši se da će oni ipak uspeti. Kola jurnuše kao da ih je neko gurnuo otpozadi. Prednji deo se spustio a točkovi su se okretali kao ludi, tražeći podlogu. On je već pre toga skinuo nogu sa papučice za gas i sa kočnice. Ostavio je kola u brzini, mada je možda bilo bolje da ih je stavio u ler. Nije želeo da ostavi nikakve tragove o tome kako se spasio, a još manje da ukaže istražiteljima na to kako je obavio ovaj posao. Želeo je da bude mrtav.
Cuo je kako zadnji točkovi kola užasno škripe, udario je ramenom o vrata i duboko udahnuo. Znao je da mora da bude veoma obazriv, jer će inače završiti sa slomljenim vratom, dok će mu beživotne oči biti zagledane u lica ubica. i Sad ili nikad. \ Podigao ie noge i klečao na sedištu, tako da nije bilo Opasnosti da mu noge budu priklještene. Sada se brzo okre-ii'uo na leđa, tako da su mu noge bile okrenute prema otvorenim vratima. Izleteo je kroz njih. Posmalrno je nezainteresovano, kao slučajan gledalac kako se kola prevrću niz padinu i nestaju u duL\ini, bez ikakvog traga. i. Bristol nije mnogo razmišljao o toj noći. Jedino je želeo da zna ko je bio taj koji je pokušao da ga ubije. Prvo je bio siguran da je to bio Frenk, čovek Rafaela Tomkina. Ali, to je bilo pre nego što je upoznao čudovište. Sada više nije bio siguran u to. Stigao je u Ki Vest da bi pronašao Aliks Logan. Sada kad ju je našao, video je da nju već slede. Pitao se ko su oni, ta čudovišta koja je nisu ispuštala iz vida? Da li su radili za Tomkina? Da li su oni bili samo pokriće da se sakrije Tomkinovo ubistvo Angele Didion? Bristol to nikako neće moći da sazna, sve dok ne bude razgovarao sa Aliks Logan. Kad se vratio u Njujork, Mati zvani Usta rekao mu je njeno ime. Bristol je znao da je postojao svedok ubistva i, ako je želeo da pritisne Tomkina, morao je da je pronađe. Njegova veza dala mu je ime i mesto gde se ona nalazi to je platio velikom sumom novca. Ali, ta informacija je i vredela toliko. Bristol je znao da ze sada vrlo blizu cilju, i zato je rekao Matiju da za izvesno vreme nestane iz grada. Toliko je, bar, dugovao tom čoveku. Posle svoje lažne smrti, a pošto se oporavio i izlečio slomljenu ruku, počeo je u Ki Vestu da priprema završni udarac. Imao je dosta vremena, i trebalo je samo da čeka. Posmatrajući često Aliks Logan, setio bi se Gelde. Ni na koji način nije mogao da stupi u vezu sa njom. Morao je da ostane mrtav, da bi bio što bliže Aliks Logan, a da ga niko ne otkrije. Bilo je vrlo teško pratiti nekoga, kad već neko prati vas i sprema se da vas ubije. Bristol. Koliko puta je za vreme dugih časova čekanja prošaputao to ime. Njegovo pravo ime nestalo mu je iz sećanja, izbledelo je kao strara fotografija, snimljena davno. Postao je Teks Bristol, i tako je počeo da razmišlja o sebi. Postojala je samo'jedna osoba na svetu koja je znala da on nije poginuo one noći u saobraćajnoj nesreći. Ali, ona neće ništa reći. Ostavio joj je dosta novca u San Antoniju. Dugo je poznavao Mariju, još u Njujorku. Tada su bili na suprotnim stranama zakona. Sada više nije bio siguran na kojoj je strani ko od njih dvoje stajao. Ona je bila mudra, odlučna i poznavala je svakoga. Pobrinula se da lekar izleći njegovu ruku i da on dobije dokumente za svoj novi identitet: krštenicu, kartu socijalnog 138 osiguranja, vozačku dozvolu, čak i pasoš koji je bio malo pohaban i u kome se videlo da je nekoliko puta putovao u Evropu i Aziju. Mislio je da je to lepo, ali da mu to, u stvari, nije potrebno. Ipak je uzeo pasoš i trideset hiljada gotovog novca. Marija nije postavljala pitanja, a pošto joj on nije ništa objašnjavao, okrenula se drugim poslovima. Izgledalo je da je zadovoljna što ga vidi. Nekada su u Njujorku radili zajedno. Cak su se i voleli. Kad je otišao od nje, Bristol je znao da joj duguje mnogo više nego što će ikada moći da joj plati. — Sada — reče Akutagava-san iz magle Nikolinog seća-nja. — Sada ćemo početi. — Ali kako? — iznenadio se Nikola. — Ne mogu ništa da vidim. — Zar niste u Kanzacsu školi trenirali s povezima na očima? — Naravno, ali nalazili smo se samo u granicama dođoa. Prostor je bio poznat, sa drvećem i kamenjem za koje sam tač-no znao gde se nalazi. — Ova magla — nastavio je Akutagava-san kao da Nikola ništa nije rekao — je kao tama, ali se u njoj mnogo teže snalazimo. U tami mogu da nas vode svetlucanje neba, srebrna svetlost meseca, odsjaj lampiona na tremu, čak i najslabije svetlucanje zvezde. Ali, ode ne postoji ništa drugo do magla. — Ne mogu da vidim čak ni Vas. — Ali možeš da me čuješ.
— Da, čujem sasvim dobro. Kao da ste u mom Iveom uglu. — Moraš da razviješ sluh, jer on će postati važno'oružje u tvom arsenalu. Nikola ne reče ništa, ali pokušao je da se koncentriše, i da pobedi u dolini Jošinou. Bilo mu je jasno da bi bio sasvim izgubljen, kad ne bi osećao prisustvo jonina u sebi. — Verovatno ste čuli da Kuđi-Kiri vuče svoju moć nz ja-hoa, magije. Reci mi, Nikola, da li ti veruiieš u magiju? — Ja verujcm u ono što postoji, sensci, a odbacujem ono čega nema. 139 Jedno vreme vladala je tišina. — To je vrlo mudar odogovor od tako mladog čoveka. A sada bih želeo da me dobro slušaš. U svim ljudima postoji sloj — srednji sloj bića — koji leži između svesti i podsvesti To je zemlja u kojoj vlada mašta. Odatle potiče sanjarenje, tu se stvara strah. Tu nastaje svakodnevna nelagodnost. Nije to neki magični, niti super osetljivi sloj. Njegovo poreklo je primitivno. Naši daleki preci koristili su pomoć ovog sloja kako bi pojačali svoja čula, kako bi preživeli. Ono im je ko ristilo u borbi protiv divljih životinja, protiv lutajućih bandi drugih primitivnih ljudi koji su dolazili da im otimaju žene iz pećina. Da, pećina, ja sam se vratio čak do tog doba. Ali sa dolaskom takozvane civilizacije, razlozi za postojanje ovog trećeg sloja bića polako su nestajali. Sa kućama i stanovima koji se zatvaraju i dominacijom čoveka nad svim oblicima života na ovoj planeti, čemu bi služio taj sloj?« Akutagava-san malo se zamislio, a onda je nastavio: — Pa ipak, taj treći sloj odbija da nestane. Umesto toga, taj sloj je postao proizvođač malih strahova: uznemirenosti na poslu, straha od otkaza, straha ođ*odbačene ljubavi, ljubomore na rad drugih. Sve to smišljeno da drži čoveka neprestano u budnom stanju, i da ga tera da se bori za svoj opstanak. A opstanak više ne zavisi od svakodnevnih događaja već svi ovi strahovi služe poboljšanju života. Želim da ti kažem, Nikola, da nema ničeg mističnog u tom sloju. On nema veze sa meditacijom. Mi sad ne govorimo o zemlji svetog čoveka jer ni ti ni ja to, svakako, nismo. Mi smo ljudi ovoga sveta, i nemamo ni vremena ni želje da napustimo svetska uživanja kojih moraju da se odreknu sveti ljudi da bi dostigli stanje egzaltacije. Gecumei no miči, mesečevom svetloš-ću osvetljena staza otvorena je za tebe, Nikola, Moraš da je nađeš i moraš da naučiš da kreneš njom. Ja u tome ne mogu da ti pomognem ni na koji način, jedino mogu da te upozorim na njeno postojanje. — Kako ću prepoznati gecumei no mići, sensei? — Prepoznaćeš je po dve stvari. Osetićeš da su ti sva čula postala osetljivija. — Hoćete da kažete da ću bolje čuti? — Da, ali u drugom smislu. Nećeš čuti bolje, kako ti kažeš, ali ćeš čuti na drugi način. Druga stvar koja će ti se do140 goditi biće da ćeš postati svestan svetlosti, čak i ako je ne bude u tvojoj najbližoj okolini. — Oprostite mi, sensei, ali ne razumem baš najbolje. — Nije ni potrebno da razumeš, Nikola. Dovoljno je da se sećaš. Najzad je glas Akutagava-sana počeo da slabi i Nikola se uplašio kao da je ostao, sasvim sam na padinama brega. Bio je dosta udaljen od škole, a magla je postajala sve gušća. Osetio je kako mu se prvi znaci panike skupljaju u grudima. Osetio je i neverovatnu želju da pozove Akutagava--sana, ali bojao se da ne okalja obraz pred njim. Bojao se da ne osramoti Kanzacsua, svoga bivšeg senseia, koji ga je i uputio ovamo. Zato je samo zagrizao usnu. U pauzama otkucaja svog srca setio se Akutagavinog sa-veta: da zajaše san i odjezdi kući. Spustio se na vlažno tle i prekrstio noge u lotos poziciju. Zatvorio je oči. Borio se da kontroliše svoje disanje i da smiri intenzivno pulsiranje krvi u svojim venama. Ruke su mu bile raširene, šake okrenute prema nebu, položene na savijena kolena. Otvorio je svoj um prvoj slici koja se pojavila na površini. Jukio. Instinktivno se uhvatio za tu sliku i počeo da razmišlja. »Ne, još je to suviše bolno za mene, ne želim da razmišljam o tome da sam je izgubio. Moram da pokušam nešto drugo«. Ali, nijedna druga slika nije htela da se pojavi. Jukio je bila ta o kojoj je želeo da sanjari, velikim
naporom je prisilio da se opusti i počne da razmišlja o njoj. Talasi kao noć crne kose, krupne oči pune erotskih obećanja. Sećao se njihovog prvog susreta na vojnom plesu, njene čvrste, tople butinne pritisnute uz njegovu nogu i onda, odjednom, uzbudljivo trljanje njenog Venerinog brežuljka o njegov nabrekli ud, dok su joj oči sijale, a on osećao kako mu se ježi koža na leđnma. Sećao se kako se tuširao i kako se, odjednom pojavila nečija senka iza staklenih vrata, otvorila ih, i Jukio je stajala potpuno naga pored njega. Kapljice vode slivale su se niz njenu glatku kožu, niz njene dojke i tamne bradavice. Hteo je nešto da kaže, ali ona je već prišla sasvim blizu. Osetio je njen svileni zagrljaj, ukus breskve koji su imala njena usta, vreli dodir njenog jezika. A onda je nastupilo vrelo i du141 gačko sjedinjenje koje ih je gušilo, dok su se srebrne trake vode slivale na njihova ramena i vratove, u kaskadi... Svetlosti! Podigao je glavu i otvorio oči. I odjednpm je ugledao Akutagava-sana kako stoji pored njega i kako ga, ćuteći, pos-matra. Nikola oseti težinu u grudima, neko čudno seksualno uzbuđenje. činilo mu se kao da je sišao u dubinu iz koje može savršeno da osmatra svet. Pokrenuo je glavu. Da li zaista vidi Akutagavu-sana ili ga samo oseća? Otvorio je usta i postavio je to pitanje, žem da to nije važno. Gecumei no miči je ovde i, mi je — Nemam odgovora na to, Nikola, sem što mogu da ti ka-koristimo. Reći ću ti koji je najvažniji vid ovoga. Nju više oseća telo nego razum. Samo tvoja neistočnjačka strana traži da to razume. Tvoja istočnjačka strana dopustila je da se oslobodiš svoga ja, nešto što nijedan Zapadnjak nikada ne može da uradi, jer se toga plaši. A plaši se toga, jer u primitivnom umu to večno je vezano za smrt. Zapadnjaci, kao što znamo, pokušavaju da shvate smrt zato što je se plaše. Oni ne mogu da je prihvate kao što mi možemo: oni ne razu-meju šta je to karma, i ne mogu da vide ono što je nama jasno — da je smrt satno deo života«. Akutagava-san se pokrenu i Nikoli se učini da njegove noge ne dodiruju zemlju. »Sada kada si otkrio šta je meseče-va staza, trenutak je da kreneš na prvi stepen Kudi — Kirija. Za to će ti biti potrebno mnogo meseci, i prvo ćeš se osećati loše jer ćemo stvarati uslove užasa, i sve dok se ne budeš navikao na te manifestacije može se dogoditi da se onesves-tiš. Košmari će ti ispunjavati snove, a imaćeš ih i kad se probudiš. Najmanji neuspeh navodiće te na pomisao da treba da počiniš sepuku. — Niste me uplašili, sensei. Akutagavino lice nije se ozarilo. — To je dobro što kažeš. Ali dobro zapamti šta si rekao kad smo počeli naš silazak u vrtlog pakla. Svitanje sivog jutra u ponedeljak vratilo je svakog u stvarnost. Magla je bila vrlo gusta. čim je izašao iz hotela, Nikola je pomislio da danas svakako neće videti vrh Fudžija-me iz Satoove kancelarije. 142 Tomkin, koji mu se pridružio u limuzini kako bi zajedno otišli, u Sinđuku, izgledao je bolje mada je još bio bled a požalio se da zbog magle ima strahovitu glavobolju. Kad su izašli iz limuzine ispred Satoove zgrade, Tomkin uhvati Nikolu za ruku i reče tihim pretećim glasom. — Zapamti, Nik. Ove nedelje moramo da obavimo taj posao. Integracija mora da se ostvari — u očima mu se još video trag bolesti koju je upravo pregrmeo. Jošida ih je sačekala ispred lifta i povela ih prema ogromnoj Satoovoj kancelariji. Svi visoki prozori bili su zamračeni. Sve svetlosti bile su upaljene. Kad su se udobno smestili — Semišia je stajao pored zida kao čuvar — Sato poče da govori: — Pre nego što donesemo zaključke o našim pregovorima, želeo bih da objasnim zašto sam tražio da se naši poštovani savetnici za trenutak udalje. Nije to zbog toga što ne poštujemo Grejdona, ali, Nangi-san i ja smatramo da će biti dobro da ovaj deo sastanka ostane samo naša tajna. Pročistio je grlo, dok je Nangi zapalio cigaretu. — Bojim se da ćemo sutrašnji poslepodnevni sastanak morati da odložimo jer moramo da idemo
na pogreb našeg dragog prijatelja, Kagami-sana, zastao je za trenutak kao da ne zna kako da nastavi. — Možda nije dobro što to moramo da učinimo ali, ja osećam da ćemo neke odgovore ipak naći. — Nagnuo se malo unapred, kao da je želeo da bude bliži onom mestu gde su bili Nikola i Tomkin koji su sedeli jedan uz dragog prijatelja, Kagami-sana, zastao je za trenutak kao da nas je porazila smrt Kagami-sana. Mi ne znamo ništa o tom Vti-shingu koji ste vi pomenuli u petak, niti možemo da shvatimo razlog zbog kojeg je ubistvo počinjeno ovde. Verujem da ste mogli da razmislite i da biste, možda, mogli da nam protumačite šta je to što se dogodilo našem jadnom kolegi i prijatelju? Sato je govorio probranim recima, i Nikola mu se divio. Ali, on nije mogao da kaže da su njegove misli bile usmerene na Kagamijevu smrt. Istini za volju, otkako je video Akiko na venčanju, njegov um bio je ispunjen plamtećom slikom njenog lica i luđačkom mišlju: »Da li je ona Jukio?« Bio je malo postiđen što je u tome proveo čitav vikend. To nije ličilo na njega, i zato ga je zabrinjavalo. I dok je 143 sada žurio da ponovo dozove u svest okrvavljeni pod i zidove saune, morao je da se primora da odbaci svoje sumnje i strahove. Prepleo je prste i počeo da udara palčevima. — Iako ja mislim da istetovirani znak na Kagamijevom obrazu može da znači da se radi o Vušingu, ima i drugih detalja koji ukazuju da je to možda delo nekog luđaka. — Interesuje me zašto to mislite? — umešao se Iši. — Pre svega, ubica nije ostavio otiske stopala ispred vrata, mada je došao iz prostorije ispunjene parom. Sato teško uzdahnu i baci pogled prema Nangiju. Kad mu ovaj ne uzvrati pogledom, Sato ustade i ode do bara. Mada je jedva prošlo deset časova, on nasu sebi piće a toliko je bio obuzet mislima da je sasvim zaboravio lepo vaspitanje i nije ponudio nikoga drugoga. Popio je veliki gutljaj, a zatim zagledan u ogledalo iznad bara, pročistio grlo. — Lajnir-sane, kažete da postoje mnogobrojni detalji. — Zašto ne sačekate da dođe policija? Zapadnjak bi, naravno, odgovorio na ovo pitanje. Sato je, međutim, samo buljio u Nikolu. Njegove oči su govorile: »Zato što ste vi upali u poslove ,Sato Petrolhemije', mi ne želimo intervenciju policije.« Nikola je postavio to pitanje jer je želeo da bude siguran u ove ljude. Ni najmanje ga se nije ticalo zašto oni nisu želeli da se policija ovde umeša. Ali, veoma ga se ticalo zašto su umešali njega. — Plašim se da Kagami-san nije ubijen brzo. — Izvinite, šta želite time da kažete? — pitao je Iši. — On je bio udaren više puta — reče Nikola — nekim oružjem oštre ivice. — Da li znate o kojoj se vrsti oružja radi? — pitao je Sato. — Nisam siguran — reče Nikola — to može da bude bilo koja vrsta šurikeno. Sato je popio više od pola čaše viskija. Već samo to ukazivalo je kolika je njegova uznemirenost. — Lajnir-sane — reče — kad ste prvi put pomenuli Vu-šing rekli ste da je to serija kazni. Možemo li da svedemo to na pet kazni zbog znaka Vu? 144 Nikola je postao uznemiren. — Da, to je tačno. Mo je prvi način kažnjavanja i, prema tome, najblaži. — Sta može da bude okrutnije od smrti? — pitao je, nekako besno, Nangi. — I ja sam mislim da je u pitanju mo — reče Nikola. — Otvoreno govoreći, to bi trebalo da bude samo to: znak istetoviran na licu. Nangi je prešao preko golog drvenog poda, udarajući štapom. Svi ostali su sedeli, ili stajali, čekajući da vide šta će on da učini. — Pa ipak je ubistvo žrtve izvedeno na čudan način — rekao je on. — čudan i neuobičajen — rekao je Nikola. On je sedeo sasvim mirno, dok je svoje grube šake držao sklopljene između kolena. Primorao je sebe da mu lice odaje apsolutni mir. Nije nikako želeo
da bilo ko od njih postane svestan njegovih unutrašnjih osećanja. Um mu je bio stalno zabavljen pomišlju da je neko došao iz njegove sopstvene škole, neko ko je poznavao tajne aka-i-ninđucu, jer samo takav čovek je mogao da počini ovakvo ubistvo. To je bilo nezamislivo. Pa ipak, dogodilo se. Video je sve što je bilo potrebno da se vidi, i ni najmanje nije sumnjao da je to istina. Očajnički se molio da mu niko ne postavi pravo pitanje, koje bi moglo da os-vesti čitavu situaciju. — Postoji nešto što ja ne razumem — rekao je Tom-kin, i Nikola se pripremi da odgovori na ono na šta je nemoguće odgovoriti — taj Vu-šing, ili kako vi to već izgovarate, je neki Kineski specijalitet. Kako to da se on primenju-je ovde, u Japanu? Mislio sam da su te dve kulture potpuno odvojene i različite. Mislio sam da samo Zapadnjaci ne mogu da razlikuju jednu od druge. Telefon je zazvonio u tišini koja je iznenada zavladala, i Jši pođe da se javi. čekali su dok je on tiho govorio u slušalicu. On sam se pobrinuo da ih niko ne uznemirava. Pritisnuo je jedno dugme i podigao pogled. — Poziv je za vas, Nangi-sane — rekao je, a Nikola se pitao kakve se čudne emocije kriju iza ovih crnih očiju. — Očigledno ne može da čeka. Nangi klimnu glavom. 145 — Idem u drugu sobu. — Prešao je preko kancelarije i otišao prema otvorenom prolazu iza tokoname, gde ga je Nikola prvi put ugledao. U prostoriji je vladala napetost, i Nikola je morao da primeni svu svoju uvežbanost kako bi pronašao način da razbije ovaj naboj energije i da skrene interes dalje od teme o kojoj još nije bio spreman da diskutuje. — Zašto bi se način kineskog kažnjavanja učio u okviru jedne japanske discipline može lako da se objasni — počeo je — Kaže se da ninđucu vuče svoje korene odnekuda sa azijskog kontinenta, najverovatnije iz severoistočne Kine. Svakako da je postojao pre nego što je Japan postao civilizovan. Ali, u Japanu ima mnogo starih običaja i tradicija — ustao je i prešao preko sobe, korakom pantera. Tomkin je primetio da se kreće lako kao baletski igrač a noge mu vibri-raju po tvrdom podu kao da je madrac od suve trave. Pošto se smestio na sofu preko puta Tomkina, dok su mu Sato i Iši bili s leve strane, nastavio je: — U stvari, Kina i Japan su toliko povezani, mnogo više nego što bilo koja od ove dve zemlje hoće da prizna jer je neprijateljstvo između njih bilo dugoročno i prilično gorko. Možete da nađete činjenice koje govore ovome u prilog, ako pogledate svakodnevni život ili jezik. Kineski i japanski su skoro nepromenjivi. Zastao je za trenutak, da vidi da li će Japanci protest-ovati. — Sve do petog veka, uopšte nije bilo zapisa na japanskom jeziku. Svi su se oslanjali na kataribe, ljude koji su od rođenja bili obučavani da pamte stvari, i tako je stvorena govorna istorija ranog Japana sa bezbroj najsitnijih detalja. Ali, to je kao što danas znamo odlika primitivne civilizacije. Kineska slova preneta su u Japan u petom veku, ali praksa korišćenja kataribea bila je toliko uvrežena u toj kulturi koja nije spremna da se menja, da je nastavila da egzistira još tri stotine godina. — Ipak, razlike u jezicima postoje — napomenu Sato. Izgledao je nekako posivelo i utučeno. Iši kao da nije radio ništa drugo, sem što je disao. — Da, da — reče Nikola — tako i treba da bude. čak i u prošlosti, Japanci su bili odani svojoj pravoj prirodi. Oni nikada nisu bili zainteresovani za inovacije, ali nisu ni odbi-^ 146 jali da prihvate tuđe ideje i da ih poboljšaju. Problem sa kineskim je naročito komplikovan. Taj jezik sadrži mnogo hiljada slova, i kako je korišćen na carskom dvoru i u službenim dokumentima, nije bio baš najpogodniji za svakodnevnu upotrebu. Japanci su tada počeli da rade na fonetskom slogo-vniku koji je danas poznat kao hiragana, da bi kineski kanji učinili prihvatljivijim i da bi mogli da izraze neke, čisto japanske, stvari za koje uopšte nije bilo kineskih slova. Sredinom IX veka to je učinjeno. čudnom koincidencijom, to je urađeno skoro u isto vreme kad je u Istočnoj Evropi počela da se razvija ćirilica. Nešto kasnije, pronađen je i drugi slogov-nik — katakana — da bi se koristio za govorni jezik i obele-žavanje stranih reci koje su sve više ulazile u japanski jezik.
Ali neki čudni kineski običaji već su se uvrežili u Japanu. Nijedna Kineskinja nikada nije koristila kanđi, pa je onda preneto verovanje da taj oblik nije prihvatljiv ni za Japanku. Tako su prihvaćeni hiragana i katakana, i tako je stvorena prva pisana književnost, »Seišonagonova knjiga za spavanje« i klasični »Genđi Minogatori«, (povest o princu Genđiju) obe iz XI veka. S druge strane zida, Nangi je sedeo za pisaćem stolom na kojem nije bilo nikakvih papira ni fascikli. Površina od kedrovine, dobro izglačana, ličila je više na ogledalo. Mogao je na njoj da vidi deo svoga lica. • — Da? — rekao je u slušalicu. — Nangi-sane — glas je bio čudesno tanak, sa stranim naglaskom. — Ovde je Entoni čin. čin je bio direktor Sveazijske banke iz Hong Konga koju je Nangi kupio pre sedam godina, u trenutku kad je bila na ivici propasti. Nangi je otplovio u Hong Kong, i punih deset dana radio je na tome da preuzme tu banku. Bilo je to 1977. godine, a do 1980. krihodi ove banke porasli su četiri puta. Pre godinu dana, čin je savetovao da se banka proširi: »Imamo sve više poslova« — rekao je Nangiju krajem 1979. godine. — »Mi nemamo drugog izbora.« Ali, Nangi je ipak predlagao opreznost. Britanski zakup od 99 godina uskoro će isteći, i Nove Teritorije će biti slo147 bodne. Kina će biti dovoljno mudra da ponovo obnovi ugovor, ili da nađe neko pogodno rešenje jer su svi bili svesni da su Hong-Kong i Makao bili jedini prozori ove zemlje prema Zapadu, i da su nepresušni izvori novca. Nangi je dosta radio sa Kinezima, i tačno je znao kako funkcioniše njihov um. Godine 1980. on je počeo da razmišlja o tome da će njima biti potrebnije nešto drugo, a ne novac. Predvideo je Maov kraj i pad četvoročlane bande. Njemu je bilo lako da to nasluti jer je u savremenoj Kini otkrivao iste razloge koji su uslovili propast tristogodišnjeg Tokugavinog šogunata u njegovoj zemlji, kada je započeo period promena Meioti. Da bi mogla da preživi u modernom dobu, Kina je došla do bolnog zaključka da mora da se otvori prema Zapadu. Sve do tada, bila je u dobrovoljnoj izolaciji u toku koje je industrija atrofirala zajedno su kulturom, sa trgovinom, sa umetničkim izrazom. Nangiju je bilo jasno da će Kini biti potrebni, pre svega, teška industrija i nuklearno naoružanje kako bi stala na svoje klecave noge. Kini su bile neophodne mnoge, fabrike, ali nije imala dovoljno novca da plati za njih. U svemu tome mogla je da joj pomogne samo jedna stvar — trampa. A jedino što je mogla da ponudi u toj igri bio je — Hong Kong. Međutim, Nangi nije želeo da učestvuje u tome, jer je osećao da će se sa Hong Kongom dogoditi nešto što njemu neće ići u račun. I tako je i bilo: 1982. godine, Kinezi su najavili kraljici. Elizabeti da je zakup Hong Konga koji je trajao 99 godina upravo istekao. Zapadnjaci su počeli da se znoje, a Kinezi su trljali ruke. Već početkom 1983. neke manje kompanije su propale, a i dve-tri veće najavljivale su da će i one krenuti njihovim putem. Kao što je Džon Bremidž, finansijski sekretar Hong Konga i predvideo, najveći gubici osetili su se u finansijskom sektoru. Sada, kad je preuzimao slušalicu da bi razgovarao sa Entonijem činom, Nangi još jednom zahvali bogu što je bio obazriv i konzervativan. — Kako stoje stvari u cvetnom vrtu? — pitao je. Bila je to njihova uobičajena šala, ali ovog puta Entoni nije odgovorio na nju. — Plašim se da imam loše vesti, Nangi-san. 148 — Ako je to još jedan napad na banku, ne brinite — reče Nangi — možemo to da sredimo. Znate "koliko kapitala imamo. — Stvar je baš u tome — reče čin. — Kapital nam je mnogo manji nego što vi mislite. Nangi snagom volje smiri lupanje srca koje je trenutak ranije htelo da iskoči. Tražio je mir. Imao je hiljade pitanja, ali pre nego što je otvorio usta, potrudio se da postavi ono najvažnije. Prvo najglavnija stvar. — Gde je novac? — Uložen u razvoj Sa Tina — reče bedno Entoni Cin. — Znam kakve su bile vaše naredbe, ali ja
jednostavno nisam mogao da odolim... sada se, pak, pokazalo da je to bila loša investicija jer je ovde klima nesigurna. Svi su potreseni, svi tai-pani, čak i... — Otpušteni ste — reče kratko Nangi. — Imate deset minuta da izađete iz zgrade. Posle toga, ljudi iz obezbeđenja dobiće naredbu da vas uhapse. Učiniće to isto ako dotaknete, ili promenite bilo šta u dokumentima. Spustio je slušalicu, a zatim okrenuo broj banke tražeći Alena Sua, potpredsednika Sveazijske banke. — Gospodine Su, Tanzan Nangi je ovde — reče. — Molim vas, ne postavljajte nikakva pitanja. Od ovog trenutka, vi ste predsednik Sveazijske banke. Entoni ćin više ne radi za mene. Molim vas, izdajte naređenja vašim ljudima iz obezbeđenja da mu zabrane ulazak u zgradu. Isto, proverite da on ništa ne iznese iz banke. A sada, na posao ... Kad se Nangi vratio u veliku kancelariju, lice mu je bilo sasvim mirno. Učinio je sve što je u ovom trenu moglo da se učini. Sada je bilo na Alenu Suu i njegovom osoblju da provere sve knjige i vide šta je vredno u Sveazijskoj banci pa da to spašavaju, da vide da li je ona još vredna. Su je predlagao da se banka zatvori dok se stvari ne srede, ali Nangi koji je znao kako se u Koloniji šire glasine odlučio je da vrata ostanu otvorena, ali da se odmah svim novinama, i kineskim i engleskim, izda saopštenje o otpuštanju Entonija čina. Nije imao milosti prema čoveku koji je njegovu banku doveo na ivicu propasti, i nije ga se ticalo što time uništava njegovu karijeru. 149 »Vode u Hong Kongu moraju da se zamute« — rekao je Nangi Alenu Suu. — »Moramo da učinimo sve što možemo da bismo dobili u vremenu. Ne želim da prebacujem kapital odavde da bih ga tamo, u toj skitskoj atmosferi, uništio. Neću da bacam dobar novac zbog lošeg. Ne zaboravite to, gospodine Su. Vaš posao, i posao svih onih koji su pod vama, u vašim je rukama. Molim vas, nemojte da omanete«. Razmišljajući ponovo o svemu, bio je siguran da je urađeno onako kako treba. Sada je sve bilo u božjim rukama. Neka on odluči o sudbinu Sveazniske banke. Naravno, nije rekao Suu da keirecu ne bi ni mogao da odvoji veću sumu novca. Ali, ako sama banka ne može da obezbedi novac, kapital će od nekuda morati da se nađe. Zadovoljan na trenutak, obratio je punu pažnju onome o čemu je bilo reci u Satoovoj kancelariji. Setio se šta je hteo da pita Lajnira kad ga je telefonski poziv omeo. Zastao je iza sofe na kojoj je Nikola sedeo sa Satoom i Išijem. Tomkin je bio ispružen u ogromnoj fotelji ispred njih. — Lajnir-sane — reče on i izvadi cigaretu i upaljač — pre nego što su me pozvali na telefon, rekli ste da je neuobičajeno da sama smrt bude povezana sa tim znakom Mo. Nikola, bledog lica, ne reče ništa, a Nangi se zagledan u njega, dok je palio cigaretu pitao da li je pogodio pravu žicu što bi mu kasnije moglo poslužiti da prevlada ovog gaiđina. — Pitam se — nastavi Nangi, izbacujući plavičasti dim kroz poluotvorena usta — da li biste bili ljubazni da mi objasnite namenu Vu-šinga? Nikola je sada mogao da bira: ili da izgubi obraz ili da izazove paniku među Japancima i tako ozbiljno ugrozi pregovore za koje mu je Tomkin jasno dao do znanja da moraju biti završeni ove sedmice. Deo svega ispričao je Tomkinu u petak u hotelskoj sobi, a sada je rekao još nešto. Ali samo je on znao kakva je strašna stvar u pitanju, i u ovom trenutku nije želeo o tome da razmišlja. Ali, inteligentni Nangi prisiljavao ga je da donese odluku, i tako uništi ko zna koliko godina Tomkinovog planiranja. Njegove misli bile su koncentrisane na taj problem, kad mu se odjednom glava okrete protiv svoje volje. Haragei ¦— njegovo specifično često čulo — upozoravalo ga je ... na šta? 150 151 Tomkin! šta nije bilo u redu? Nikola se pokrete pre nego što je njegov mozak doneo odluku o tome. Smeđe oči Rafaela Tomkina, uvek pune oštrine i spremnosti da zaiskre, sada su bile nekako čudno zamućene, kao da se boja irisa prelila preko ivice. Njegove ženice bile su raširene, i kao da je imao problema sa vidom. Nikola ga dodirnu, i istog trena oseti vibracije u njegovom telu, aritmične, nenormalne.
— Brzo — reče Nikola — pozovite doktora. — Postoji jedan lekar u zgradi — reče Sato i krenu prema Išiu koji je već bio na pola puta do vrata. — On je naš službenik, i odličan je. Tomkin je pokušavao da otvori usta, ali nije mogao da govori. Njegove ruke poleteše prema Nikolinom sakou, i on se čvrsto uhvati ali tkanina poče da mu klizi između prstiju. U očima mu se videlo da je smrtno preplašen. — Sve će biti u redu — reče Nikola mirnim glasom — lekar je već krenuo. Nešto je pokušavalo da se probije na površinu njegove svesti, neka uspomena koje se napola sećao, sićušna, neuhvatljiva, činila mu se tada beznačajnom. Sta je to bilo? Tomkinovo lice bilo je vlažno od znoja, i tako blizu Nikolinom da je mogao da oseti udaranje njegovog pulsa koje je ličilo na neku podivljalu, zahuktalu mašinu. Stavio je kažiprst na puls Tomkinove drhtave ruke. Posle jednog trenutka, uklonio je prst a zatim ga ponovo pritisnuo na isto mesto. Zanemeo je od neverice. Nije mogao da oseti puls! Tomkinova usta su se otvarala i zatvarala, u bezuspeš-nom pokušaju da nešto kaže. Uspeo je da povuče Nikolu prema sebi, očajnički želeći da mu nešto šapne. Nikola spusti uho na Tomkinove usne i napregnu sluh. Tomkin je teško disao a iz njegovih usta-osećao se težak zadah raspadanja. Nikoli sevnu kakvo je to bilo zapretano sećanje ali baš kad je posegnuo da ga se dočepa, čuo je Tomkinov glas kao da dolazi s drugog sveta. — Grejdon — Nikola je razabrao između udisanja — za ime boga ... dovedi... Grej... dona ... sada. Ružičasta svetlost odbijala se sa kanzašija u Jošidinoj kosi. A stene na dnu bazena blistale su kao drago kamenje. Klečala je ispred otvorene fusume na petnaestom spratu pa-late u kojoj je bila smeštena »Sato Petrolhemija«. Za ovaj deo zgrade pobrinuo se majstor unutrašnje arhitekture i pravi sensei vrtlarstva, a sve sa ciljem da stvore prijatno mesto za smirenje i razmišljanje u zadivljenoj ludnici centra Tokija. Jošida, odevena u savremenu tamnocrvenu odeću, klečala je pored bazena. Mada je bila lični Satoov pomoćnik, tradicija je diktirala da nema nekakvu drugu titulu, sem naziva službenice. Protiv toga se ona godinama borila, ali bez uspeha. U drugim okolnostima, uopšte ne bi bila ovde već bi ispunjavala svoje tradicionalne ženske dužnosti. Bila bi supruga i majka, i jedina bi joj dužnost bila da održava svoj dom. Ali, pre šest godina njenog muža je udario teretni kamion u trenutku kad je zakoračio sa trotoara. Lobanja mu je trenutno bila smrskana, Jošida je ostala sama da brine o njihovom jedinom sinu Kozou koji je baš krenuo u srednju školu> i to onu koja je bila povezana sa Todaiem. Jošida i njen muž radili su dugo i uporno na tome da ga ubace u tu školu. čak su angažovali i Satoa, da svojim velikim uticajem pomogne da se Kozo upiše u nju. Bili su očajni zbog dečakove nezahvalnosti. Izgleda da on ni najmanje nije bio zainteresovan za bilistavu budućnost koju su mu namenili roditelji. Zahvaljujući njenoj upornosti i Kozovoj n^oimnjivoj inteligenciji, uskoro je pozvan da se pridruži posebnoj đuku koja je iznajmljivala učionicu u Todai. Jošida je bila veoma zadovoljna, jer ju je to podsećalo na njene studije. Pre dve godine — ni sama nije verovala da je već prošlo toliko — Kozo je bio spreman da završi srednju školu. Tokom čitave godine on je, uporedo sa školskim predmetima obrađivao i gradivo za ispite na Todai. Bled i napregnut, svakoga jutra bi odlazio iz stana i ne bi se vraćao iz biblioteke sve do kasno uveče. A onda, tri nedelje posle nove godine, Kozo je počeo šiken đigoku — poznat kao ispitni pakao. Jošida je i sada zadrhtala pri pomisli na te reci. čitav deo svoga stana ona je podredila Kozoovom učenju. A onda, jednog jutra ... 152 Jošidina ramena zadrhtaše, i ona glasno zajeca na ivici ovog prelepog vrta gde je lišće šaputalo i gde je maleni vodopad žuborio preko odabranog kamenja. »Ne!« — osetila je glas u sebi — »Zašto da se ponovo mučim? Zašto sebe prisiljavam da se sedam?« Ali, sve vreme ona je znala zašto. Kažnjavala je sebe. Suze joj linuše niz okrugle obraze, nakvasiše
joj svilenu bluzu, kliznuše niz revere lanenog kostima. O, buda? Da li će ikada moći da zaboravi trenutak kad je ušla u njegovu prostoriju tog jutra i našla ga obešenog o uvijeni krevetski čaršav, dok je mala stolica stajala prevrnu-ta sa strane. Klatio se napred-nazad, kao stravični metronom i sa onim čudnim, tajnim osmehom na usnama koji je imao još kao beba i koji je bio primetan samo u snu. »Jadni moj Kozo!« Tri meseca pošto ga je sahranila pored oca, pročitala je u novinama članak koji je napisao profesor Tokijskog Univerziteta Soići Vatanabe. U tom članku on je govorio o obrazovnim mukama i problemima koje retko koje dete može da iz-begne. Tada je ponovo jecala, očajna što je toliko insistirala na Kozovom obrazovanju. Jošida je bila potpuno utonula u bol i žaljenje. Doživela je nedavno strašnu traumu, kad je našla Kagami-sana iskasap-ljenog u sauni. I to sećanje na Kozoa koje ju je stalno mučilo... Mogla je da zaboravi u svom očaju čak i smrad koji se širio od Tomkin-sana, verovatno zbog zapadnjačke hrane koju je uzimao. Tada je osetila nežnu ruku kako je dodiruje po ramenu i tih ženski glas koji joj nešto govori, kao da je teši. Podigla je ramena, ispravila kičmu a glava joj se okrenula da bi vi-dela izvor utehe. Imala je samo toliko vremena da vidi višebojni kimono, sjaj duge crne kose, ukrašene krvavim Hi, onako kako su to činile gejše, a tada se čulo zviždanje kroz vazduh i oštro sečivo gunsena prolete kroz kost i hrskavicu njenog nosa, rasekavši joj lice. Jošida urliknu od bola kad su njeni živci osetili šta se događa i kad joj je bol obuzeo telo. Krv linu iz rane na njenom licu, natapajući joj bluzu i žaket. Pala je nauznak, 153 dok su joj noge bile podvijene ispod tela. Oči joj se širom otvoriše, kapci zatreptaše u strahu i neshvatanju jer je u tom času prepoznala osobu koja joj je prišla i njeno srce se steže od užasa. — Bojim se da ovde ne mogu mnogo da pomognem — rekao je lekar. Bio je sedokos i ozbiljan. Izgledao je deset godina stariji. — Jedina mu je nada da što pre stigne do bolnice. — Duboko je uzdahnuo, gurnuo na čelo svoje nao-čare sa metalnim ramom a zatim je protrljao oči palčevima. — Hiljadu puta vas molim da mi oprostite. Imam užasne probleme sa sinusima. — Izvadio je malu plastičnu flašicu iz džepa i uštrcao je neku tečnost u svaku nozdrvu. — Moj lekar kaže da za moje dobro moram što pre da napustim grad — vratio je bočicu u džep. — Smeta mi zagađen vazduh. Lekar je bio Japanac srednjih godina, toliko mršav da su mu se lopatice kao noževi ocrtavale ispod sakoa. Imao je ne-žne inteligentne oči. Kad je odložio bočicu, uzdahnuo je. — Ako vas interesuje moje lično mišljenje o ovom slučaju, ubeđen sam da mu čak ni u bolnici neće pomoći — zagledao se u svako radoznalo lice u sobi: u Nikolu, Satoa. Nangia, a zatim su njegove oči opet obuhvatile pogledom Tom-kina, ispruženog na Satoovoj sofi. Pošto niko ništa nije govorio, doktor nastavi: — Nije u pitanju njegovo srce. Pojma nemam o čemu se ovde radi. — Pokušao sam da mu izmerim puls do vi niste stigli — reče Nikola — nisam mogao da ga osetim. — Tačno — doktorove oči zažmiriše kao u sove iza debelih stakala njegovih naočara — i to je ono što je nevero-vatno. On bi već morao da bude mrtav — pogledao je prema nepokretnom muškarcu. — Da li znate, Lajnir-sane, je li uzimao nekakve lekove? Nikola se setio male plastične flašice koju je video u Tomkinovoj hotelskoj sobi. — Uzimao je »Prednison«. Doktor kao da se zaneo unazad, i Nikola pruži ruku da ga pridži. Lice mu je bilo bledo, ali nije viknuo. Rekao je tihim glasom, toliko tihim da je Nikola morao da se nagne prema njemu da bi ga čuo. 154 — Uzimao je »Prednison«? Da li ste apsolutno sigurni da je u pitanju baš taj lek? — Jesam. Doktor skide naočare. — Bojim se da hitna pomoć neće biti od koristi — rekao je tiho. Pažljivo je stavio naočare i
zagledao se u njih. Lice mu je sada bilo sasvim izmenjeno. Oči su mu bile tamne a izraz profesionalca stajao je između njih kao zavesa. Nikola je često video taj izraz na licima lekara i na licima vojnika koji su se vraćali iz rata. Bila je to neka vrsta odbrambenog mehanizma. Namerno očvršćavanje srca da bi se zaštitilo od većih razočaranja. Zaista, više nije bilo ni šta što je lekar mogao da učini, a Nikola nije voleo poraz. — Bojim se da Tomkin-san pati od Takajasuove arter-ioskleroze, veoma opasne i fatalne bolesti. Ona je poznata i kao bolest gubljenja pulsa. Mislim da vam je sada svima jasno o čemu je ovde reč. Jošida je bila ubeđena da umire. Nije joj to bilo strašno jer će to najzad biti kraj njenim patnjama. Istovremeno, to će sakriti stid koji je osećala zbog svog kukavičluka što ne može da uzme vakizaši svoga muža i zabode njegovo oštro, široko sečivo u donji deo svoga trbuha. Ali način na koji je sada umirala — to je bilo više nego strašno. Umirala je kao pas, kao jedna slomljena životinja na ulici, izudarana i ponižena, dok joj je život nestajao iz tela u kratkim aritmičkim izdisajima. Nije to bio način umiranja za ženu — samuraja. Dok joj je um odrveneo od bola zbog udaraca smrtonosne lepeze, uspela je da to pomisli. Pogled na figuru koja se naginjala nad nju — na to is-keženo demonsko lice, bledo, ukrašeno narandžastom bojom, onako kako u kabuki pozorištu predstavljaju demona — potpuno ju je izludeo. Kao da je gurnuta u tamni tunel legende, kao da je svakodnevni Tokio sa gomilama užurbanih ljudi, sa groznim, zagađenim vazduhom i sjajnim neonskim osvetljenjem potpuno nestao. Kao da su se na njegovom mestu širili šuma, kuće 155 od papira i zelene uzdrhtale stabljike bambusa koje su odavno rasle u Japanu, pričajući svojim šućtanjem magiju i predanja 0 herojima. Takva osećanja budilo je u njoj lice, nagnuto sada prema njoj, dok je izvršavalo strahovitu kaznu. »Ali, ja sam samuraj!« — bunio se glas u JoSidinoj pod-svesti. — »Ako već treba da umrem, dopustite mi da dostojanstveno poginem u borbi«. Jošida pruži prste prema smrtonosnom gunsenu koji se spuštao prema njoj. Pokušavala je da izbegne udarce, izvijajući se neprirodno, trudeći se da zaštiti lice nadlakticama 1 laktovima. Krv je lila niz njene ruke natapajući joj pazuha. Njene usne su bile povučene na gore otkrivajući stisnute zube u samrtnom, iscerenom osmehu. Srce joj je luđački udaralo, a njena krv je pevala u skladu sa precima samurajima koji su je vodili prema slavnom kraju. — Nedavno je utvrđena prava dijagnoza. Početkom 1979, godine, na klinici Mejo. — Zar ne postoji baš ništa što biste vi mogli da učinite, Taki-sane? — pitao je Sato. Ali, Taki je već odmahivao glavom. Nikola je bio očajan kad je shvatio da je savremena nauka nemoćna pred prirodnim silama. Kleknuo je pored Tomkina i zagledao se u to bledo, napaćeno lice. Nekada se na njemu ocrtavala snaga. Bilo je to lice muškarca naviklog da komanduje. Bore su mu davale osobenost i karakter. Sada su te bore počinjale da se raspadaju, da se produbljuju, da se šire, preplićući se u čudesnu mrežu. Kao da je ostario deset godina. Ali, za razliku od Takia. on više ne~c moći da uživa u životu. Njegov organizam uništila je bolest. Nikola oseti kako je ironija to što kleči pored ovog čo-veka koji, umire, jer je to bio isti onaj čovek čiji je kraj želeo i čak se zakleo da će ga uništiti. Odbacio je te misli. Tomki-nova karma bila je i njegova. Nikola je prihvatio ove događaje kao što je prihvatao i sve ostalo u životu, sa mirom i dostojanstvom. Zahvaljujući tim kvalitetima, uspeo je da odbaci svoju snažnu želju da razgovara sa Akikom. Zahvaljujući tome, uspeo je da se tako brzo povrati
kosa bila tamna a oči kao majčine. Nikola je shvatio da bi trebalo da Justina bude ovde. Možda je samo on slutio koliko bi njeno prisustvo značilo Tomkinu. Tomkinu je njegova porodica bila slaba tačka. Bilo je okrutno što mora da umre daleko od kuće i svojih kćeri, daleko od svega što je voleo. Nikola se uvek osećao poniženim u susretu sa smrću. Znao je da je zapadnjački deo njegove ličnosti, ono što je nasledio od Pukovnika. Njegova istočnjačka polovina savršeno je shvatala da je smrt povezana sa životom. Trebalo je to da mu bude uteha. Nikola vide kako se Tomkinove oči otvaraju. Irisi su mu sada bili zamućeni, skoro sivi. Disanje je bilo ogroman napor, suve usne bile su napola otvorene. — Pozvao sam Grejdona — reče Nikola — sigurno je stigao. Ali, u tim očima nije se ogledao znak da je Tomkin nešto shvatio. Iza prozora, umirao je dan i noć je donosila novi sjaj Tokiju. Tomkin okrete glavu i Nikola pođe za njegovim pogledom. Ali, na toj strani bio je samo zid. Sta li je to Tomkin video, što je do poslednjeg trenutka privlačilo njegovu pažnju? Tada senka pređe preko zida, i kao da je na neki način bila povezana sa njim, Tomkin zadrhta, a Nikola viknu. — Doktore! — mada je i sam znao da je to sada samo formalnost: Nikola je mogao da oseti smrt, da je prepozna. — Gospodine Lajnir? Nikola ustade i zagleda se u zabrinuto Grejdonovo lice. Grejdon je bio dugo godina Tomkinov advokat. — Kako mu je? — Neka vam doktor kaže — reče Nikola, odjednom ose-tivši strahoviti umor. Taki je klečao pored Tomkina. Prislonio mu je stetoskop na grudi i pažljivo je osluškivao. Posle izvesnog vremena, izvukao je instrument iz ušiju. — Izdahnuo je. — Ustao je, i počeo da piše nešto u svoju beležnicu. 157 Grejdon obrisa lice lanenom maramicom. — To je tako iznenada — reče. — Nikad ... nikad nisam sumnjao da će to biti tako brzo. — Vi ste znali za Tomkinovu bolest? — upita Nikola. Grejdon odsutno klimnu glavom. — Da. Doktor Kid, njegov lični lekar i ja, jedini smo znali za njegovu bolest. — Zagledao se u Nikolu. — Tomkin je morao da mi to saopšti zbog testamenta. Morao sam to da znam. Svi su u sobi ćuteći gledali Grejdona. On je duboko uzdahnuo. — Da li bih mogao da dobijem viski sa sodom? — pitao je— Izvinite — reče Sato — potpuno sam zaboravio na gostoprimstvo... — Brzo je prišao baru i sipao piće koje je Grejdon tražio. Sipao je piće i sebi i Nangiju koji je bio vrlo bled. Grejdon otpi dugi gutljaj svog pića, i dodirnu Nikolu po laktu. — Molim vas — reče tiho — pođite sa mnom. Kad su se odvojili od ostalih, Nikola stade. — O čemu se radi? — upitao je kratko. Misli su mu bile na drugoj strani. Grejdon otvori svoj neseser od crne kože guštera. — Postoje neke stvari koje moraju da se... — Ali ne sada — reče Nikola i stavi ruku na Grejdo-novu mišicu. — Imaćemo kasnije dosta vremena za formalnosti. Advokat se zagleda u njegove oči i reče: — Izvinite, gospodine Lajnir, ali ja imam određena naređenja. Tomkin je tačno znao šta treba da se radi u slučaju njegove smrti i u tom smislu mi je dao naređenja. — Njegova ruka zaroni u neseser i odatle izvuče podebeli koverat na kojem je bilo ispisano Nikolino ime. Koverat je bio zapečaćen crvenim voskom. Grejdon pruži koverat Nikoli. — Tomkin je naredio da vam momentano posle njegove smrti predam ovaj koverat da pročitate ono što u njemu piše i da potpišete u mom prisustvu. Nikola se zagleda u koverat.
— Sta je u njemu? — To je dodatak testamentu. 158 159 — Dodatak testamentu? — Da, Tomkinovom testamentu — reče Grejdon. Dodirnuo je Nikolu po ruci. — Morate odmah da ga pročitate. To je bila Tomkinova želja — raširenih i pomalo vlažnih očiju, dodao je: — Molim vas. Nikola okrete koverat i slomi pečat. Otvorio je koverat i izvadio iz njega nekoliko listova papira. Na prvom papiru bio je Tomkinov prepoznatljiv krupni rukopis. Počeo je da čita. »Nikola, nema sumnje da si zaprepašćen zbog nedavnih događaja. Ali to je prirodno. Moram da priznam da mi je žao što ne mogu da saznam šta sada osećaš. Znam jedino da ne bih umeo da pročitam emocije sa tvoga lica. Na mnogo načina, ti si za mene bio veća enigma nego moje kćerke. Mislim da je to u redu, jer je ionako o tebi razmišljam kao o svome sinu. Mislim da se sve poklapa. Zar nije Edip sanjao o tome da ubije svog oca? Počinio sam mnoge ludosti u svom životu, ali sada nemam želje da se zbog toga kajem. Želeo sam da budem moćan, uništavao sam ljude, i čitave kompanije da bih zadovoljio svoje želje. Ali život uvek napravi budalu od čoveka, i zašto bih ja bio izuzetak? Susret sa tobom promenio je moj život. To ne mogu da poričem. U početku si malo uticao na mene. Imam suviše snažnu volju. Ali, sećam se one duge noći kad smo nas dvojica čekala Saigoa da dođe. Bio si tu da me zaštitiš, u mom strahu i očajanju. Razgovarao sam se njim, nudio mu tvoj život, umesto moga. Tek kasnije sam shvatio kakva sam budala bio. Posumnjao sam da si me čuo. čuo si me, zar ne? Pa, tada mi to nije mnogo značilo. Mogu samo da kažem da sam posle te noći počeo da te shvatam. Nešto je iz tebe probijalo, i počelo da me obuhvata kao magla. Zadovoljan sam što si pristao da radiš za mene, kao što sam zadovoljan još više što ćeš se oženiti mojom kćerkom. Možda postoje mnogi razlozi zbog kojih bi ti poželeo da me ubiješ. Ali, možcla najviše želiš da me ubiješ zbog onoga što se dogodilo tvom prijatelju, Luisu Krokeru. On je mislio da sam ja ubio Angelu Didion, a ti si mislio da sam ja naredio da ga ubiju. U pravu si, i nisi u pravu. Iskreno mi je žao, ali ne mogu da budem određeniji. Možda sam već rekao više nego što je trebalo. A sada na posao. Na sledećem komadu papira naći ćeš zakonski dokume-nat. On ti daje šezdeset odsto učešća U Tomkinovoj industriji. Sa tim možeš da sediš na sednicjinia Saveta direktora, možeš čak i da ih menjaš. Justina i (jelda dobiće svaka po dvadeset odsto. Potpiši taj dokumenat i postaćeš predsednik Tomkinove industrije. Ne razmišljaj mrJOgo o tome, sledi svoje instinkte. Kažem ti, Nik, da je to ono što ja želim svim srcem i dušom. Uskoro će te se ti i Justina v^nčati. Zadovoljan sam što volite jedno drugo. Sada si i ti član porodice. Ako potpišeš taj dokumenat biću veoma srećan, jer ću znati da je kompanija u pravim rukarfia. Postoji jedna stvar koju moraš da obaviš odmah posle pogfeba. Grejdon, koji bez sumnje sada stoji uz tebe, reći će ti šta je to. Zbogom, Nik. Reci mojim devojcicama da ih volim, Rafael Tomkin« Na pismu je bio potpisan Grejdofi kao svedok, a pismo je bilo datirano četvrtog iuga, 1983. godine. Nikola se spusti na naslon Satoove fotelje. U glavi mu se vrtelo i on se očajnički trudio da postigne mir. Nikako nije bio spreman na ovako nešto. — Gospodine Lajnir? Nikola polako podiže pogled i postade svestan da Grejdon već izvesno vreme pokušava da pr'ivuče pažnju na sebe. — Gospodine Lajnir, hoćete li da potpišete dodatak testamentu? Suviše se toga odjednom dogodilo- Nikola je bio duboko potresen. Njegova zapadnjačka strana bila
je uzdrmana, dok se istočnjačka polovina očajnički borila da obuzda emocije koje bi svakako dovele do toga da izgubi obraz pred ovim ljudima. Prvi put u životu, Nikola se osećao čudno, nesposoban da odredi koja strana treba da prevagne. Jer, on je istovremeno želeo da tuguje i da ne tuguje. Lato je bio u pravu. U ovoj zemlji, žaljenje je jedna čisto privatna stvar koja se 160 krije čak i od najbližih. Ali on je osećao kako mu pukovnik naređuje da žali, govoreći mu da je to sasvim u redu, da je čovekova moć u tome što može da plače, da oseća, da traži utehu u odsutnim trenucima. To je svako želeo. Pa ipak, ništa se nije primećivalo na njegovom licu. Možda bi Nangi, da je hteo, mogao da vidi odbljesak bola u Nikolinim tamnim očima. Ali Nangi nikada ne bi pomislio da na taj način ugrozi nečiju intimnost. Otkako je Tomkinu pozlilo, Japanci su isključivo gledali jedan u drugoga, iz straha da ne izgube obraz. — Gospodine Lajnir? Odjednom se Nikola nađe u prvoj poziciji za napad, zategnutih mišića i, dok su mu bokovi i kolena radili po svojoj volji, njegove ruke počeše da se dižu spremne da nanesu smrt. — Da? Grejdon brzo zatrepta iza svojih naorara, nepokretan i bespomoćan. Bilo je jasno da on ne ume da se brani. Nikola brzo pomisli: »Šta to, do đavola radim?« Bio je zaprepašćen svojim pogrešno usmerenim emocijama i spremnošću tela da se ponaša onako, kako je naučio prilikom cka-ininjutsua. Kao da je sve ono vreme što je proveo u Americi izbledelo i sada, kad se vratio na svoje prirodne izvore, nije razmišljao već je razum ustupio mesto instinktu, kako je bio i naučen. Jaho, magija koja se uči u školama za ninđe, tražila je apsolutno odbacivanje zakona i pravila takozvane civilizacije. Ali ovo nije bila oblast Nara, i on se nije nalazio unutar ledenih kamenih zidova Tenšin Šoden Katorija. On više nije bio učenik. Bio je sensei. Trebalo je da zna kako da se ponaša. Ali, on nije bio istočnjak u potpunosti, bez obzira koliko sebe u to ubeđivao. I baš u ovom trenutku kad je izgledalo da velika santa leda koja je godinama blokirala njegovu stazu reflektujući svetlost svojim ledenim ivicama počinje da popušta, shvatio je da je opravdan bes koji oseća prema Pukovniku čije je zapadnjačke gene nasledio, a sa njima i reagovanje, instinkte Zapadnjaka i njegov metod posmatranja sveta. Nikola je bio svestan da njegovo poštovanje oca nije bilo ništa drugo nego maska za stvarna osećanja koje je krio duboko u sebi. I odjednom je znao šta treba da radi. 161 Opustio je telo svesno dopuštajući da adrealin iščili iz njega, jer je bio pripreman za kakju suru, napadački položaj. Pružio je Grejdonu papire i rekao: — Dajte mi malo vremena. — Prešao je preko prostorije, prošao pored četiri Japanca koja se nisu usudila da ga pogledaju, već su nastavila da govore tihim glasom o običnim stvarima. Nikola obiđe oko sofe, i Tomkin se ponovo pojavi pred njim, kao da već leži na odru. Nikola je osećao gorak ukus u ustima i peckanje u očima. Onog dana kad je Pukovnik umro, novi baštovan kod Lajnirovih, drugi starac, Zen majstor svoje lisnate domaje koji je došao na mesto voljenog Atakea u kuću na rubu Tokija, počeo je da čisti sneg. Nikola je ponovo mogao da vidi linije bele i tamne, koje su za njega bile simbol tužne zime i lične tragedije. Nikola kleče s desne strane Tomkinovog lesa, i sagnu se kao što se klanja u znak poštovanja pred glavom porodice. Posle kratkog razmišljanja, pomislio je kako nema nikakve razlike između ovog lesa i onoga koje su on, njegova majka i Itami sahranili sa velikom pompom, pre mnogo godina. Mada je Pukovnik voleo Istok s nepodeljenom strašću, on je ipak bio samo gaiđin, i Nikola je čitavog života dok je rastao i školovao se u Japanu patio zbog toga. Krv, krv. Japanci nisu mogli da pređu preko toga. Negde duboko u srcima, krili su to neodobravanje, mada su Nikolu javno prihvatali s puno ljubavi. Jedno vreme žalio je za Rafaelom Tomkinom, žaleći istovremeno za svojim ocem. Suze mu poleteše kao kamenje iz očiju, slične odabranom šljunku u njegovom unutrašnjem Zen vrtu koji je zauvek opusteo zbog gubitka nekih ljudi.
Posle izvesnog vremena, Nikola ustade. Lice mu je bilo mirno, a razum čist, slobodan od dilema koje su ga mučile pre pola časa. Prišao je mestu gde je stajao Grejdon strpljivo držeći dokumente, i uzeo ih od njega. Ponovo je pročitao pismo, fasciniran Tomkinovim dubokim poznavanjem stvari. On je očigledno razumevao mnogo više, nego što je pokazivala njegova ružna američka spoljašnost. Kad je stigao do odeljka koji se odnosio na Anđelu Di-dion, zastao je. Da li je Kroker bio u pravu, ili nije? I jedno i drugo nije bilo moguće. Sok za šokom. čitavi ton pisma bio je istočnjački. 162 Nikola je dugo vremena posmatrao pismo. Odavno je prestao da ga čita. Njegove oči mogle su da budu oči slepog čoveka. Ali, počeo je da gleda iza reci tražeći poruku, i posebnim načinom meditiranja koji poznaju samo najveći ratnici Istoka, odgovore koji se odnose na najveću promenu u njegovom životu. . Podigao je pogled i očimu se susretoše sa Grejdonovim. Pažljivo je savio pismo i stavio ga u unutrašnji džep sakoa. — Sta bi se dogodilo da ne potpišem? — zapitao je tiho. — Sve je zapisano u testamentu — reče Grejdon — ne mogu sada da vam kažem detalje. Prekršio bih svoju zakletvu. Dopušteno mi je jedino da vam saopštim da bi Savet direktora doneo odluku o novom predsedniku. — Ali, ko bi on bio? — pitao je Nikola. — Da li bi bio dobar čovek? Da li bi bio naklonjen ovoj integraciji? Da li bi rukovodio kompanijom, onako kako bi Tomkin želeo? Grejdon se bledo osmehnu. — Sta želite da vam kažem, gospodine Lajnir? Očigledno je da je Tomkin želeo da vi donesete odluku bez dodatnih saznanja — zagledao se u Nikolu za trenutak. — Međutim, sudeći po pitanjima koja ste upravo postavili, verujem da ste doneli odluku. Izvadio je nalivpero i skinuo poklopac. Zlatno pero za-sijalo je na suncu kao oštrica mača. — Tomkin je rekao da postoji nešto što moram da učinim ... ukoliko potpišem dokumenat. Vi znate šta je to. Grejdon klimnu glavom. — Tako je. Kao novi predsednik Tomkinove industrije, morate da se sretnete s jednim čovekom u Vašingtonu. Njegovo ime je Gordon Mink. Imam broj njegovog privatnog telefona. — Ko je on? — Pojma nemam. — Otvoreno nalivpero čekalo je njišući se u vazduhu. Nikola ga uze osetivši njegovu težinu. Spustio je dodatak testamentu na Satoov pisaći sto i potpisao se na određenom mestu. Grejdon klimnu glavom. — Dobro — uzeo je dodatak testamentu, mahnuo njim dva-tri puta da se mastilo osuši, a zatim ga skloni. — Dobi163 ćete kopiju pošto testament bude otvoren. — Pružio je ruku, — Srećno, gospodine Lajnir. — Napravio je čudan pokret glavom. — Sada je vreme da obavestim kompaniju i da počnem sa pripremama za sahranu. — Ne — reče Nikola — ja ću to učiniti. Grejđone, molim vas da sačekate da ja razgovaram sa kćerkama pre nego što obavestite firmu. — Svakako, gospodine Lajnir. Kako vi želite. — Izašao je iz sobe. Nikola pogleda po Satoovoj kancelariji; niko nije gledao prema njemu. On pređe preko prostorije i reče: — Sato-san, Nangi-san, Iši-san — svakome se formalno naklonio — ja sam naimenovan da nasledim Tomkina. Njegova kompanija je sada moja. Podigao je oči da bi video.njihovu reakciju ali oni su bili veoma obazrivi i uzdržani. Već se suviše toga danas dogodilo. Sato je prvi progovorio: — čestitam, Lajnir-sane. Žao mi je što ste do sreće došli kroz ovako tragične događaje. — Hvala vam, polaskan sam vašom brigom.
Iši je takođe izrazio svoju zabrinutost i izgleda da je bio iskren. Nangi nije rekao ništa. Bilo je vreme da se krene napred. — Na žalost, moram odmah da se vratim u Ameriku kako bih se pobrinuo oko svega što je potrebno. Naši razgovori moraju da budu odloženi. Svi su se poklonili. — Karma — reče Sato. — Nemam nameru da odbacim našu integraciju — reče Nikola — vratiću se što pre budem mogao. Sada ću vam sa-opštiti nešto što može da bude veoma čudno. — Svi su ga sada posmatrali s nepodeljenom pažnjom. — Odlučio sam da vam to saopštim sada, jer će vam možda koristiti. Pošto odlazim, znajte da ću se držati našeg usmenog dogovora da nikom ništa ne odam. Moram sada, ipak da u potpunosti odgovorim na pitanja Nangi-sana. On me je pitao da li sam nekada video smrt povezanu sa Vu Singom. Bio sam iskren kada sam rekao da tako nešto nisam nikada video. Pa ipak, dosta sam slušao o tome. 164 — Ispričajte nam. — rekao je Sato — moramo da znamo šta je to što se dogodilo Kagami-sanu. Nikola im ispriča staru legendu koju je već ispričao ranije Tomkinu. Vazduh kao da je bio nabijen elektricitetom. — Mislim da je vreme za sve nas da krenemo — reče odjednom Nangi u dubokoj tišini. Uniformisani ljudi koje je pozvao doktor, stigli su i počeli su da umotavaju leš Rafaela Tomkina u srebrnasto-sivu plastičnu vreću. Iši je otišao. Onda su otišli Sato i doktor. Nangi, bledog lica kao u gejše, zadržao se dok su njegove tamne oče počivale na Nikolinom licu. Stajali su jedan pored drugog. — Za tri dana — reče Nangi — trešnjin cvet se ras-cveta, postane mističnin oblak kao da se nebo spustilo na zemlju na kratak čas. U rascvetavanju mi nalazimo radost, a kad počne da opada mi se tešimo bogatstvom uspomena koje imamo o njegovoj lepoti. — Zar nije tako i u životu? Uz suvo pucketanje, srebrnasto-siva plastična vreća u kojoj se nalazio leš Rafaela Tomkina bila je zatvorena i on je bio spreman da pođe na svoje poslednje putovanje. Knjiga druga CHUN HSING (Oblik vojske) Kioto / Tokio PROLECE 1945 — JECEN 1952 Kad se Tanzan Nangi povratio od posledica rata, otpušten je iz vojne bolnice u kojoj se oporavljao dok je njegova zemlja polako gubila inicijativu u očajničkoj borbi protiv Zapada. Pokušao je da se vrati kući. Pušten je iz svog kreveta 11. marta 1945, godinu dana pošto je spašen sa olupine. U bolnici su pokušali da mu pomognu kako su najbolje znali. Lekari su se trudili da povrate funkcije njegovim mišićima i živcima. Na povređeno oko uop-Šte nije video i pošto je imao neizlečivi tik odlučili su da mu sašiju kapke kako bi sprečili to neprestano treperenje. Sto se tiče njegovih nogu, to je bila sasvim druga priča. Pretrpeo je tri duge operacije koje su delimično uspele da vrate funkciju njegovih mišića. Doktori su, u prvi mah, mislili da će morati da mu amputiraju obe noge. To je izbegao, ali rekli su mu da će morati ponovo da uči da hoda, što može da bude veoma bolan i spor proces. Nangiju to nije smetalo. Bio je zahvalan Isusu kome se molio u tami zato što je ostao u životu. Nije mogao da ode nigde drugde nego u Kioto. Nangi nije zaboravio obećanje koje je dao Gotaru, da će ići da obiđe njegovog mlađeg brata Seićija. Stara prestonica nije bila uništena kao Tokio, ali je pretvoren u pocrneli kostur koji se pušio. Hrana se još teško dobijala i glad je neprestano pretila. Nangi je nabavio malu veknu crnog hleba, teglu džema, malo butera i šest daikona — bele repe. Odlučio je da to ponese na dar u Satoovu kuću, a da nikoga ne uvredi. Kod kuće je bila samo jedna starica, pravih leđa, čelič-no-sive kose začešljane glatko i očiju kao u
radoznalog de-teta. 168 — Hai? — njeno pitanje bilo je nekako odbrambeno i Nangi se setio šta mu je Gotaro pričao o svojoj baki. Bilo je dosta patnji i smrti u ovoj porodici i on nije mogao da podnese da i on bude vesnik nesreće. Pretpostavljao je da novost o smrti njenog unuka nije još stigla do nje. Naklonio se učtivo i, pošto je pružio paket sa hranom, rekao jojje da je bio u vojsci zajedno sa Gotarom, i on joj šalje izraze svoga poštovanja. Smrknula je, dok joj se nos nabrao i rekla je: — Gotaro-san mi nikada nije ukazivao poštovanje dok je živeo ovde. Bilo je međutim, jasno da je zadovoljna zbog ove poruke i okrenula se od njega vrlo graciozno i prirodno. Obaćama — jer Nangi će je ubuduće zvati kao i svi ostali, baka — otišla je da mu napravi čaj, što je bila posebna čast u ovim danima nemaštine. Sedeli su na suprotnim stranama prostorije, sa jednim tatamijem između sebe, kao što je bio običaj između domaćina i gosta, Senseia i učenika, srku-ćući blagi čaj. Bilo je jasno da su listići čaja korišćeni više puta. Obaćama je govorila, a Nangi je slušao odgovarajući, s vremena na vreme, na njena oštra pitanja najbolje što je mogao, pletući mrežu laži kad bi se razgovor poveo o Gotaru. — Rat je uništio ovu porodicu — rekla je ona, uzdišući — kao što je uništio čitavu zemlju. Moj zet je sahranjen, moja kćerka je u bolnici koju nikada neće napustiti; Japan nikada neće biti isti, bez obzira šta će nam Amerikanci učiniti — njene oči su bile tvrde i sjajne i Nangi pomisli da bi bilo strašno da je njen neprijatelj. — Ali, ne plašim se ja Amerikanaca. — Ponovo je uzdahnula i, odmahujući glavom, srk-nula gutljaj čaja. Baš kad je pomislio da je izgubila tok misli — ponovo je počela da govori, uvodeći ga tako polako u ritam svoga života. Njene bele ruke, s kožom prozirnom kao porculan, čvrsto su držale malu solju bez drške. — Vidite li ovu šoljicu, prijatelju mog iinuka? — Nangi poslušno pogleda. Šoljice su bile lepe, neverovatno tanke, tako da je kroz porculan prolazila svetlost koja je dopirala od prozora, dajući mu mlečno-belu i sjajnu boju. Nangi klimnu glavom a ona nastavi. — Predivne su. Nedavno sam ih dobila 169 na poklon. Poklonio mi ih je neki daleki rođak. To je sve što je ostalo od njegove porodice. Obaćama okrenu šoljicu prema svetlosti, držeći je samo palcem i kažiprstom. — Zamislite, ovo je šoljica iz doba dinastije Tang, a sada je ja držim u rukama. Nangi je osetio strahopoštovanje u njenom glasu, i ni najmanje nije bio iznenađen. Ponovo je pogledao svoju šoljicu, diveći se veštini kojom je napravljena, kao i njenoj starosti. I on je, kao većina Japanaca, osećao poštovanje prema ovoj najpoznatijoj kineskoj dinastiji. Obaćama pažljivo spusti starinsku šoljicu, i za trenutak zatvori oči. — Ali, čemu sada razgovori o umetnostima i starinama? Sve će to uskoro biti uništeno. — Ispod očajnog tona kojim je govorila stara žena, Nangi je osetio kovitlanje besa i straha. Zeleo je da posegne kroz prostor koji ih je delio i da je uhvati za ruku, ali tradicija i lepo vaspitanje nisu mu to dozvoljavali. Morao je da sedi na svom mestu, i da je ubeđuje da će sve biti uredu. Reci su mu zapele u grlu kao špenadle, jer je znao da neće biti dobro. Baš je hteo da zausti da nešto kaže — bilo šta, samo da prekine ovu napregnutu pretnju tišine — kad se na vratima začu snažno kucanje. Oči stare žene sinuse i, naklonivši se, ona se izvini. Nangi je sedeo, bez reci, ne okrećući se. Leđima je bio okrenut ulaznim vratima. Mogao je-'da čuje samo žamor glasova, kratku tišinu, a zatim ponovo žamor. Onda su se vrata tiho zatvorila, i on više nišfa nije čuo sve dok se Obaćama nije ponovo vratila. Sela je preko puta njega. Glava joj je bila malo povijena, tako da su joj sada oči bile u senci. — Dobila sam vesti o Gotaro-sanu — glas joj je ličio na pramen dima koji se nežno povija, proziran i prazan. — Neće doći kući. Možda je uvek govorila o smrti sa tim pesničkim nadahnućem, ali Nangi je sumnjao da je tako. Gotaro joj je mnogo značio, kao i ona njemu.
-Bespomoćnost sopstvenog položaja duboko je pogodila Nangija, dok su sedeli jedno prema drugome. Njeno lice bilo 170 je mirno, prepušteno karmi, a on je osećao bol u srcu zbog njene nesreće. Posle izvesnog vremena, on mirno reče: — Obaćama gde je Seići-san? Trebalo bi da bude ovde, sa vama. Njene oči preleteše, po tatamiju, kao da traži neku grešku u tkanju. A onda se njeno telo pokrete, kao da je sama od sebe krila ono što je htela da kaže. —. Otišao je na hodočašće. Otišao" je u Tokugavin mauzolej, u parku Niko. Nangi klimnu glavom. — Onda ću, s vašom dozvolom. Obaćama otići tamo i pronaći ga. Njegovo mesto je ovde. Ovo je trenutak kad porodica treba da bude na okupu. Starica podiže glavu, i Nangi vide kako joj jedan mali živac neprestano igra na vratu. — Biću vam veoma... zahvalna da dovedete mog drugog unuka da bude uz mene — u njenim očima ogledala se zabrinutost, a suze zasijaše kao dijamant, ali ih ona zadrža, krajnjim naporom volje. Nangi je pomislio da je sada trenutak da je ostavi, kako bi mogla da se prepusti svom bolu. Formalno joj se nakloni, zahvali se na gostoprimstvu u ovim groznim vremenima i, uz malo teškoće, podiže se i krenu prema vratima. — Tanzan-sane — prvi put je sada izgovorila njegovo ime — kad se vratite sa Seićijem — držala je glavu vrlo uspravno dok joj se jedan pramen kose spustio pored uha — ostaćete ovde sa nama. — Glas je bio odlučan. — Svakome mladom čoveku potreban je dom u koji će uvek moći da se vrati. Tamno zelenilo japanskih kcdrova odražavalo se na sivom mrtvačkom pokrovu koji je još ležao iznad spaljenog To-kija. čitave legije građana kopale su još kroz tone pepela i crne skelete zgrada, zaostalih posle Crvene noći: bili su to urbani farmeri koji su svojim oruđem prekrivenim pepelom, obavljali ovu tužnu setvu očajanja. Nangi pođe prema kamenom mostiću koji je vodio preko potoka i krenu ka zlatom ukrašenoj Jomeji kapiji i To-kugavinom grobu. Nije rekao Obaća/ni zato što nije pogo171 dan trenutak za to, ali i on je za vreme školovanja provodio mnoge časove u dubokom sanjarenju na ovom mestu na kojem je počivalo sve ono što je predstavljalo veličinu Japana. Nangi nijednog trena nije sumnjao u to da je Tokugavin šogunat bio početak istorije. modernog Japana — ali tek u godinama koje će doći, on će u potpunosti shvatiti veličinu tog čoveka. On je bio prvi u liniji koja se zatim protezala kroz dve stotine godina i koja je uspela da milijarde malih feudalnih daimjo pretvori u celinu: Jedino je on imao snage da svojoj volji potčini sve sitne, regionalne gospodare. Radeći tako, Tokugava je obezbedio mir koji je trajao dve stotine godina i zauvek je promenio stazu kojom je Japan krenuo. Uništio je samuraje. Ratnici nemaju šta da rade u doba mira. I u tom interregnumu, samuraji su se polako pretvorili u birokrate; počeli su da obavljaju administrativne funkcije, postavši tako službeno plemstvo. Nangi je često slušao u školi da je japanska vlada bila zasnovana na odvajanju moći od autoriteta. Da bi to mogao da shvati, Nangi je morao ponovo da se vrati na lekcije iz istorije koje su profesori, suviše željni da pređu program, prebrzo tumačili. Tu, u knjigama, nalazio je ono što ga interesovalo; tu su bili odgovori na njegova pitanja. Dve moćne porodice, Cošu i Sacuma, okončale su Tokugavin šogunat. Ali, ni one se nisu dugo zadržale. Zbacili su ih Meiđi oligarhi. I počela je obnova. To spletkaroško društvo vladara osnovalo je vladavinu, sličnu onoj u Bizmarkovoj Nemačkoj. Na kraju su stvorili nepolitičku građansku birokratiju. Bilo je ironije u tome što su Meiđi oligarhi tražili sada pomoć od klase koju su mrzeli i proganjali. To su, u stvari, bili ostaci starinskih samuraja. Sve to je bilo Tokugavino nasledstvo. Bila je to značajna lekcija za mladog čoveka što je lunjao zemljom koja će uskoro pretrpeti poraz i koja mora da razmišlja o nesigurnoj budućnosti. Promena je dolazila, i Nangi shvati kako'želi da bude deo nje. Kroz drveće se video Tokugavin
mauzolej. Nangi zastade, i osvrte se oko sebe. Kao da je bio sasvim sam. Skrenuo je sa staze, i zašao ispod drveća. Na malom proplanku, izvadi iz torbice koju je nosio preko ramena svoju vojničku uniformu. Napravi gomilu od nje, a zatim kresnu 172 šibicu i zapali vatru. Sačekao je da vatra sagori tkaninu, izgazio je preostali pepeo sve dok se nije pomešao sa prašinom. Kad je to obavio, krenuo je natrag na stazu s koje je sišao, i pošao je da traži Seićija Satoa da bi ga poveo kući. Seići uopšte nije ličio na svog brata koji jepoginuo, Seići nije imao smisla za humor, što je bilo glavna Gotarova odlika. Zatim, on nije bio hrišćanin. On je bio iznenada sazreli mladić, sa određenim pogledom za život. S druge strane, Nangi je video da je Seići vrlo mudar i spreman da prihvati nove, savremene ideje. Sto se tiče Seićija, on je hrabro primio vest o smrti starijeg brata. Nangi ga je ugledao kao tamnu siluetu na ulazu u mauzolej. Predstavio se, a zatim su dugo razgovarali. A onda, iznenada, intuicijom koju ponekad pokažu mladi ljudi, Seićijeve oči se uozbiljiše i on reče: — Došli ste da mi kažete da je Gotaro poginuo. — Umro je smrću samuraja — reče Nangi. — On zbog toga nije bio toliko srećan, kao što bih bio ja — reče Seići. — Pa ipak, on je bio Japanac — reče Nangi. — Njegova vera u drugog boga nije imala nikakve veze sa tim. — Odjednom je promenio temu razgovora. — Znate, Gotaro mi je spasio život. Ono što ih je povezalo, bilo je zajednička želja da ne poginu sada, na kraju rata. Ni jedan ni drugi nisu bili carevi vojnici; a svakako, nisu o sebi razmišljali kao o kamikazama. Pa ipak, oni su bili patrioti. I ta ljubav prema zemlji, zbližila ih je. Nangi je bio dalekovid i želeo je da se Japan podigne iz ruševina u koje je bio bačen zbog ovog glupog, i loše vođenog, rata. A Seići je bio dovoljno mlad da još veruje u idealizam sveta. »Zajedno«, pomislio je Nangi, »Mi ćemo biti nepobedivi«. Dok je Seići završavao poslednju godinu studija na univerzitetu u Kiotu, Nangi je počeo da ga obučava kanrjodo modernom japanskom bušidou, putu birokratije. , — Ne želim da postanem društveni službenik — bunio se Seići — ne mogu da razumem zašto me terate na to. 173 — Službenici imaju moć i, bez obzira šta će Amerikanci uraditi sa nama, oni će vladati zemljom i ponovo će napraviti Japan velikim. Istorija je potvrdila tačnost Nangijevih reci. Mada je general Makartur sa okupacionim snagama drastično promenio birokratski sistem Japana 1945. godine, nije, u stvari, mogao da ga uništi. Cim je osnovano Ministarstvo trgovine i industrije, Tan-zan Nangi izborio se za odgovarajuće mesto u njemu. Sinzo Okuda, koji je tada bio zamenik ministra, bio je zadovoljan što ima Nangija uz sebe. Nangi je završio odgovarajuće škole. Sto se tiče rata, bio je čist, i okupacione vlasti nisu ga izvele na sud. — Pravićemo se da sledimo naredbe Amerikanaca — rekao mu je zamenik ministra — ali kad oni okrenu leđa, mi ćemo raditi po svome. Kao što je Okuda rekao Nangiju, birokratija je već prešla svoje prve krizne tačke. — Ministar Hošiđima me je pozvao u kancelariju jednog dana. Bio je veoma uznemiren. Išao je gore-dole po kancelariji. »Okuda-san« — rekao mi je — »Makartur preti da će predložiti narodu da prihvati jedan novi strani dokumenat, ono što Amerikanci nazivaju Ustavom. Znate li šta to znači? Ne možemo da dopustimo narodu da utiče direktno na vlast. Plebiscit bi bio početak našeg kraja«. Uzbuđenje je bilo nepotrebno. U mesecima koji su us-ledili, Nangiju je postalo jasno da je sudbina japanske birokratije zapečaćena. Očajnička potreba zemlje za obnavljanjem industrije, dovela je do stvaranja legije birokrata. Političke vođe koje su došle na vlast uz pomoć okupacionih snaga, i koje su nekako uspele da se uvuku u japanski nelogični sistem vlasti, bile su sasvim nemoćine. Okupacione snage vratile su na vlast političare koji nisu radili više od dvadeset godina. Ministri su se neprestano okretali svojim zamenicima, tražeći odgovore od njih. Nangi je u svom Ministarstvu mnoge stvari rešavao sam. Jedan od njih, bio je i problem rudarstva. Nije oklevao da preuzme
velike rudnike Morozumija, i da postavi Seićija za glavnog šefa, uprkos njegovim godinama. Seići je imao dobro obrazovanje, i bio je veoma mudar, iako 174 je bilo možda premlad za ovu odgovornu dužnost. Jedva da je napunio osamnaest godina. Instinkt mu je govorio kako da se ponaša sa ljudima, starijim od sebe. S novcem koji su dobili za šoljice iz perioda dinastije Tanga koje im je Obaćama poklonila — čak i u najgorim vremenima bilo je ljudi koji su bili spremni da plate dobro za retkost — iznajmili su prilično prostrani stan u Tokiju. Sato je znao da je njegovom prijatelju teško što mora da se odvoji od takvog blaga: Nangi se bio zaljubio u šoljice na prvi pogled, kad mu ih je Obaćama pokazala. Ali, nisu imali drugog izbora. Cim su sakupili nešto novca, Nangi je poslao Seićija da dovede Obaćamu. Njena kćerka je umrla ubrzo posle one večeri, kad je Nangi doveo Satoa kući. I mada je Obaćama volela svoju malu kuću u Kiotu, starost joj je činila život sve težim. Jedne večeri, 1949. godine, Nangi se vratio kući ranije nego obično. Kao i uvek, Obaćama mu je otvorila vrata. Požurila je da mu pripremi čaj, ne obazirući se na njegove proteste. Uz male šoljice izvadila je i tri kolača od pirinča, što je u to vreme bila specijalna čast. Nangi ju je odsutno posmatrao dok je obavljala ceremoniju pripremanja čaja. Kad je zelena pena dostigla pravu gustinu, ona je odložila metlicu od trske i pružila mu šolji-cu. Napravila je i sebi šoljicu čaja. Srknula je jedan gutljaj a zatim je, ocenivši da je tišina vladala dovoljno dugo, rekla: — Ako imaš bolove u nogama, doneću ti tablete — godine su joj dopuštale da o svemu govori bez stida, a o bolovima kojima je uzrok bio rat smatrala je da sme da se govori. Bila je zadovoljna što je bar on bio pošteđen, ako su već nestali Gotaro, njena kćerka i njen zet. — Moje noge su uvek isto, Obaćama. ćula se buka saobraćaja, vojnih transporta koji su prolazili prema zamisli okupacionih snaga. — Sta te, onda, muči sine? — Ministarstvo — reče Nangi, pogledavši je. — Radio sam mnogo, i znam da imam sveže ideje, pa ipak, kao da nema nikakve nade za napredovanjem. Obi-san koji je mlađi od mene, napredovao je u službi — zatvorio je oči da bi zadržao suze. — Mislim da je to nepošteno, Obaćama. Radio sam bo175 lje i više od ostalih. Doneo sam mnoga rešenja, resio mnoge probleme. Zamenik ministra uvek mene pita za savet, ali me nikada ne poziva na piće posle rada, nema poverenja u mene. Ja sam otpadnik u sopstvenom birou. — Taj Obi-san — reče starica, sedeći kao Buda — diplomirao je na Todaiju, kao i tvoj zamenik ministra, zar ne? Nangi klimnu glavom. — A na kojem si univerzitetu ti diplomirao, sine? — Na Keiju, Obaćama. — Ah — Obaćama klimnu glavom kao da joj je predao kamen iz Rozete — to sve objašnjava. Nisi iz njihovog kruga. Zar si tako brzo zaboravio istoriju? Moj unuk nikada ne zaboravlja da mi napomene da si ti sensei. Oduvek je kod nas položaj zavisio od tradicije i veza. Nas stranci ne mogu tako lako da promene niti da nam nametnu svoja varvarska shvatanja. Moraš da naučiš da se uklapš u sistem. — činim sve što mogu — reče Nangi, dok se nestrpljenje osećalo u njegovom glasu. — Ali, ne mogu da plivam uz maticu. Keio nije baš poznat Univerzitet. Poznajem još samo jednog čoveka koji radi u Ministarstvu, a koji ga je završio. On je mlađi od mene; nismo bili zajedno na studijama i on mi ni najmanje ne koristi. — Prestani da cmizdriš, Nangi — reče odjednom Oba-chama — ponašaš se kao dete. Neću takvu predstavu u ovoj kući, je li ti jasno? Nangi se pribra. — Da, Obaćama. Izvinite. Bilo mi je teško. Obaćama frknu, sa neodobravanjem. — Sta ti znaš o bolu i razočaranju? Tek ti je dvadeset devet godina. Sačekaj da dođeš u moje
godine, pa da počneš da govoriš o bolu koji ne možeš da podneseš, mada se nadam da će te Buda toga poštedeti. Moramo da uradimo ono što treba da se uradi. A to ne znači plakanje zbog sistema. Očigledno je da Ministarstvu poštuju te veze preko univerziteta. To znači, otpada. Ne možemo ništa da uradimo ni s novcem, jer ga ti u ovom trenutku imaš malo. Koliko znam, ti nisi povezan ni rođačkim, ni nekim drugim, vezama ni sa jednim od ministara ili zamenika ministara. Tvoje šanse da se oženiš nekom iz tih porodica isto su vrlo male. Nikakve. Jesam li u pravu? 176 177 — Da, Obaćama — reče Nangi tiho, ne osećajući olakšanje, iako joj se, eto, poverio posle mesec dana oklevanja. Staviše, sad je osećao da nezadrživo ide prema depresiji. — Podigni glavu, Tanzan-sane — reče starica — želim da ti gledam u oči, kad govorim s tobom. Izgledaš kao da je sve izgubljeno, sine. Ali nije. — Ton njenog glasa odjednom se promenio, postao nekako mekši. — Iz tvog izlaganja, zaključila sam da svaki mlađi činovnik ima nekog starijeg koji ga štiti. Ko je, tvoj sempai — zaštitnik? — Nemam ga još, Obaćama. — A, tako — starica spusti ruke u krilo. — Sad smo došli do srži problema. Moraš da nađeš sempaia. Da li postoji neki zamenik ministra koji dolazi iz prefekture Jamaguči, kao ti? Nangi je razmišljao jedno vreme. — Jedini takav je Joićiro Makita. On je rođen u Jama-gućiju, nedaleko od moje kuće. — Pa, onda? — Obaćama, Makita-san je bio ministar u Ministarstvu za naoružanje, za vreme rata. On je sada u zatvoru Sugamo, kao ratni zločinac. — Toliko si radio u svom Ministarstvu, da nisi imao vremena da čitaš novine — osmehnu se Obaćama. — Nedavno su pisali o tvom Makita-sanu. Postao je ponovo ministar u Tojovom kabinetu. Kad su Amerikanci zauzeli Sajpan 1944, Makita-san je javno izrazio svoje verovanje da je rat završen za Japan, i da treba da se predamo. Tojo je bio zaprepašćen. U to vreme izraz »predati se« bio je izbačen iz jezika. — Ali, Makita-san je bio u pravu — reče Nangi. — Jeste — klimnu ona glavom. — Tojo, koji je bio šef Kempeitaija, vojne tajne policije, mogao je zbog tih reci da ga osudi na smrt. Ali, nije bilo tako. U stvari, prošle nedelje, Makita-san je oslobođen svih optužbi. Makita-san je bio tri puta zamenik ministra, a jednom čak i ministar. On će svakako biti dobar sempai, zar ne? — Hai — reče kratko Nangi. Oba-chama se šarmantno osmehnu. — Pojedi sada svoje kolače od pirinča. Ispekla sam ih specijalno za tebe. Zatvor Sugamo bio je grozno mesto. Nije taj osećaj bio u vezi s građevinom koja je bila sasvim obična i mogla je biti kao i sve druge, i kancelarijska zgrada. ~ Nangi je bio očajan zbog ponašanja ljudi koji su upravljali zatvorom. Trebalo mu je tri nedelje dok se izborio za sastanak sa Makita-sanom. Pošto je sada bilo samo pitanje dana kad će Makita-san biti pušten, razgovarali su bez uobičajenih rešetki. Nangi se sećao da je jednom video sliku Joićira Makite u novinama; onda, kad je ovaj bio naimenovan za ministra naoružanja. Covek je podsećao na Kineza; imao je fino, široko lice i široka ramena rođenog heroja. Makita koji se sada pojavio pred njim izgledao je sasvim drugačije. Izgubio je dosta u težini. Pošto se i sada videlo da je imao teške kosti, njegovo meso je nekako čudno visilo na njima. Imao je nezdravu bledu skoro žutu boju lica. Bilo je čudno što mu to lice ni najmanje nije izgubilo od svoje obline. Promenile su se samo njegove oči, koje kao da su sada potonule u meke mesnate jastučiće obraza. Nangi ne pokaza ništa od svojih osećanja ni tonom ni pokretom, samo se formalno nakloni dok se predstavljao. Makita odsutno klimnu glavom i reče: — Lepo je od vas što ste došli da me posetite — kao da je znao zašto je Nangi došao. — Vreme je za moju vežbu. Nadam se da vam neće mnogo smetati ako me ispratite napolje. Izašli su »napolje«, u usko dvorište između dve visoke zgrade. U dnu je bio visoki zid preko kojeg
je čovek mogao lako da se prebaci da nije bio zaštićen bodljikavom žicom. S druge strane, nalazila se stražarska kula. — Izvinite što ćutim — reče Makita — navikao sam da razgovaram jedino sam sa sobom. Hodao je ruku skrštenih na leđima i pognute glave. Već je imao stav starca. Nangi više nije bio siguran da li je dobro ovo što je preduzeo. Da li će ovaj slomljeni čovek moći da postane njegov sempai? Kao da su njegovi najbolji dani davno prošli. Nangi je bio na ivici odluke da se izvini čoveku, da kaže da je pogrešio, da prihvati kaljanje obraza kao karmu, kad se Makita okrete prema njemu. 178 — Sta je to što vas je nateralo da me tražite ovde u svetu izgubljenih, mladića? — Kanrjodo — reče Nangi automatski, bez razmišljanja. — Tražim svoj put u novom Japanu. — Zaista? — Makita ne reče više ništa za trenutak, ali podiže glavu. Nastavili su da hodaju. — U kojem Ministarstvu radite? — U Ministarstvu trgovine i industrije, Makita-san. Ministarstvo je podeljeno na dve frakcije: polovina veruje u seisan fukko setsu, rekonstrukciju kroz produkciju i kroz podizanje teške industrije, a drugi zastupaju ćuka kaikaku se-cu, kontrolu inflacije i obraćanje lakoj i industriji koja će se razviti uz pomoć naše dobre i jevtine radne snage. Makita se nasmejao. — A uz koju frakciju vi pristajete, moj mladi zagovornice kanrjodo? — Ni uz jednu. — Kako? — Makita zastade i zagleda se u Nangija __ Objasnite mi to. Nangi stade. Sada će videti da li je Obaćama bila u pravu. — čini mi se da moramo da se posvetimo širenju teške industrije, ali prema mome mišljenju; bila bi greška ne držati na oku inflaciju koja bi mogla da pomahnita. I. bez obzira koju industriju budemo podizali, može da nam se dogodi da se sruši kao kuća za vreme zemljotresa. Makita ispravi leđa i Nangiju se učini da se čovek sada prvi put bolje zagledao u njega. Makitine oči sinuse kao dijamanti. — Zanimljiva teorija, Nangi-sane. Ali, da bismo je sproveli u delo, biće nam potrebno Ministarstvo jače od tog vašeg. Možda, Trgovinska komora ili nešto što još ne postoji, zar se ne slažete? Biće nam potrebno Ministarstvo neograničenih moći koje će se, pre svega, baviti međunarodnom trgovinom — shvatate li to, Nangi-sane? — Hai, so desu. — Zašto? —r Zbog Amerikanaca. Mislim da jedino međunarodna trgovina može da nas izvuče. 179 Pala je kiša ispunivši vazduh maglom. Vetra nije bilo u ovom uskom prostoru. U času su bili skroz mokri, ali kao da im to nije smetalo. Makita priđe bliže Nangiju. — Mi smo iz istog kraja, Nangi-sane. To je dobro, kao krvna veza. Ne, čak i bolje. Ako ne mogu da verujem tebi, ne mogu da verujem nikome, čak ni svojoj ženi, jer jedna od njenih rođaka udala se pre nepune dve sedmice za mog glavnog rivala. Toliko o lojalnosti porodice. — Kiša je i dalje padala, natapajući njihove cipele i čarape. — A sada da vidimo postoje dva problema: ja nisam dobro obavešten sve dok sam ovde. Vratite se na svoj posao u Ministarstvo, Nangi-sane, i pokupite što više možete podataka i dosijea o ministrima i njihovim zamenicima. Znam gde je vaše radno mesto. Nije udaljeno od glavne dokumentacije. Drugi problem je lično moj: mene je otpužio i zatvorio vrlo uvaženi član okupacionih snaga, britanski pukovnik po imenu Lajnir. On je veoma čvrst momak, i on sprečava moje puštanje na slobodu. Plati-će mi zbog toga. Sam ću se pobrinuti da mi taj iteki da informacije koje su mi neophodne, kako bismo počeli naš sops-tveni mabiki — proces setve. Trgovinska komora koju je Makita spomenuo, bila je fantastična institucija. Zbog odredaba Postdamskog mirovnog ugovora koje je i Japan morao da prihvati kao deo svoje predaje, nijednom japanskom građaninu nije bilo dopušteno da bude angažovan u međunarodnoj trgovini. Zato su
okupacione snage osnovale Trgovinsku komoru, preko koje se sve obavljalo. Nangi nije nikada imao posla s njom, i prvi put je o njoj počeo da razmišlja tek kad ju je Makita spomenuo. Kada se vratio na svoj posao u Ministarstvo, nije ni znao da će ona postati najvažnija snaga u njegovom životu. Premijer Jošida, dugogodišnji neprijatelj Ministarstva za trgovinu i industriju, kojem se nikako nije dopadala njihova veza sa predratnim ministrima, postavio je svog savet-nika Torazo Odu za šefa Trgovinskog saveta u decembru 1948. godine. Kad je Oda počeo da »čisti kuću«, uz objašnjenje da je naišao na neke nepravilnosti u radu, počelo je da se priča da Jošida namerava da ojača položaj nekih ministara koji 180 su direktno odgovarali njemu kako bi na taj način smanjio moć Ministarstva trgovine i industrije. Moćni ministri nisu želeli do da trpe, i onoga dana kad je Nangi otišao da razgovara sa Makitom u zatvor Sugamo, održan je hitan i važan sastanak. Ministri su odlučili da moraju da uklone Odu i Jošidu, jer im je sada bilo jasno da oni udruženim snagama rade protiv njih. Zaključivši, to, odlučili su da je neophodno da postave nekog od svojih ljudi na ključno mesto kako bi on držao Odu na oku, i pratio svaki njegov pokret. Na taj način oni bi uvek bili korak ispred njega, i mogli bi da ga onemoguće u odgovarajućem trenutku. Spomenuto je nekoliko kandidata, između kojih su mogli da biraju, ali kako su se tražili određeni kvaliteti izbor nije bio baš širok. Toj čovek je morao da bude inteligentan, vrlo brz u donošenju odluka. I što je najvažnije, oni su dobro znali to mora dabude neko relativno mlad, bez uobičajenih veza i bez mogućnosti da bude suprotstavljen Odi, kao njegov rival. Ukratko, trebalo je to da bude čovek koji je do sada bio neprimećen u Ministarstvu. I tako su na kraju došli do samo jednog imena: Tanzan Nangi. Kad je Nangi pozvan u kancelariju zamenika ministra Hiršoija Šimade, on je baš proučavao njegov dosije. Upravo je listao podatke o ministrovim poslovima u ratu. Sleđen, slušao je šta mu Simada predlaže. Naravno nije dolazilo u obzir da tako nešto odbije. Za službenika, i za radnika, ostaje Ajša seišin, odanost kompaniji. Bio je to najvažniji deo kanrjoda. On je odmah u tome naslutio ono što bi Sun Cu nazvao »odškrinutim vratima«. Prihvatio je ponudu. Nije Simadi otkrio da ju je primio sa uzbuđenjem i sa zahvalnošću. Nangi je, u stvari, trebalo da radi za Joiširoa Makitu. Nangi i-Makita su shvatili da se unutar jednog i drugog krije duh direktnih potomaka elitne ratničke klase iz doba šoguna Tokugave — samuraj aslužbenika. Iako je postao šef. Nangi nije prestao da sakuplja dokumentaciju, kako mu je naložio Makita. Staviše, sada je imao pristupa do najpoverljivijih dokumenata. Kad je Makita naj181 zad izašao iz zatvora, Nangi je već imao iscrpni materijal o dvanaest najviših službenika i o svim njihovim, malim i većim, gresima. Dan posle Makitinog puštanja na slobodu, pre nego što su on i Nangi imali prilike da pregledaju obimnu dokumentaciju, Nangija je u svoju kancelariju pozvao Oda. Ono što je on predložio Nangiju, zaista ga je šokiralo. čaj im je poslužen u skupom srebrnom engleskom servisu, sa šoljicama od kineskog porculana. Nangiju je to bilo čudno i smešno, groteskno. Pa ipak, smešio se kao majmun i, klanjajući se, udelio je kompliment dobrom ukusu starijeg službenika. Reci su pretile da se zaglave u njegovom grlu i nateraju ga na povraćanje. Ni čaj nije bio po njegovom ukusu. Bila je to neka čudna mešavina čajeva sa severa, u kojoj se osećao dominirajući ukus Orindž pikoa koji je nekako preplavio sve druge arome. Kao da je pio prljavu vodu u kojoj su oprani sudovi. Kad je napravio kompliment Odi na dobrom čaju, ovaj se oduševio i objasnio mu da je to američki uvozni čaj po imenu »Lipton.« — Ne smemo da prenebregnemo važnost Amerikanaca, — rekao je Oda. On je bio težak čovek, nalik na sumo borca. Bio je obučen u dobro skrojeno prugasto odelo koje su za njega šili na Sevil Rou. Njegove crne cipele sijale su se kao ogledala. — Krajnje je vreme da odbacimo naš kimono i geta, krajnje je vreme da prestanemo da razmišljamo o lepoti našeg vrta i o savršenosti ceremonije
čaja. — Posmatrao je Nangija jedno vreme, kao da očekuje da mu ovaj potvrdi te misli. — Moramo da se okrenemo na drugu stranu, da razmišljamo o budućnosti Japana, a ona počiva u međunarodnoj trgovini •— srknuo je malo neukusnog čaja. — Recite mi, Nan-gi-sane, da li govorite engleski? — Ne, gospodine. — Mislim da je poslednji čas da naučite engleski. Premijer je dao da se organizuje nekoliko kurseva za personal. On preporučuje da se uključite, a i ja vama to savetujem. — Odmah ću to učiniti, gospodine. — Dobro — reče Oda, očigledno zadovoljan. — Moja sekretarica će vam dati sve neophodne informacije kad izađete odavde. 182 Oda je počeo ponovo da srkuće svoj čaj. Prestao je da oštro posmatra Nngija, štaviše, okrenuo se delimično od njega i zagledao se kroz prozor u prometnu ulicu. — Cušo daiči-šugi — reče tiho, kao da je zaboravio Nangijevo prisustvo. — Trgovina treba da bude broj jedan, sjajan cilj ... i neophodan. Ako se pokaže da je to potrebno, zahtevaćemo da nam osnuju novo ministarstvo — okrenuo se da bi se zagledao crnim, blistavim očima u Nangija. — Šta kažete na tu ideju, Nangi-sane? — Trebalo... bi da više znam o tome, gospodine — reče Nangi, trudeći se da sakrije šok. Oda odmahnu mesnatom rukom. — Znate, to bi bilo ministarstvo čija bi glavna uloga bila u tome da nadzire i kontroliše inostranu trgovinu i tehnologiju. Ono bi trebalo da daje prednost razvoju onih industrija koje je vlada odabrala, da se potrudi da ih oslobodi poreza kako bi rasle neometano i brzo. — Oda je opet pažljivo pogledao Nangija. — Kakvom vam se čini ta ideja, Nangi-sane? Nangi se osećao kao da je uhvaćen između dve vatre. Kako da odgovori? Da li mu je Oda-san prijatelj, ili nije Bilo je poznato da je on neprijatelj jednog od Nangijeviš šefova, ali sada je to sve bilo nevažno. Jer, od prvog susreta sa Makitom u zatvoru, Nangi je bio prestao da radi za Ministarstvo, bar u svom srcu. Pitanje je sada bilo kako se Oda uklapa u njihove planove. On bi mogao da bude ogromna pomoć Nangiju i Ma-kiti, ukoliko se složi s njihovim teorijama. A opet, ako Nangi oda deo plana ovom čoveku, a pokaže se da je Oda protiv toga on će, nema sumnje, u začetku uništiti njihovu ideju. Sta da radi? — Jasno mi je — reče obazrivo Nangi — da ćemo biti vezani za okupacione snage, čak i kad napuste Japan. čuo sam neke glasove iz Koreje. Bojim se da nas Amerikanci ne uvuku u sukob s njima. — Je li? — Odini teški kapci se spustiše tako da Nangi sada nije mogao jasno da vidi njegove oči. Pomislio je da treba da zapamti taj efekat. — Mislim da ćemo biti uvučeni u taj sukob. Koreja je daleko od Amerike, a Amerikancima će trebati uniforme, vozila, oprema, naoružanje. Bojim se da će nas naterati da radimo za njih. 183 — Pa to će biti dobro za nas. — I hoće, i neće — reče Nangi, znajući da sada isprobava svoje šanse. — Sta hoćete time da kažete?.— Odino lice bilo je potpuno mirno. Na njemu nije ništa moglo da se pročita. Nangi opsova u sebi. — Zeleo bih da kažem ovo, gospodine — poče da objašnjava Nangi. — Naravno, poslovi koje ćemo početi da obavljamo pogodovaće našoj ekonomiji, ali naše kompanije nemaju svog kapital i svako zakašnjenje u plaćanju može da ih dovede do bankrotstva, posle samo pola godine. Posao može da nas dotuče. — Još čaja? — Oda je dosipao čaj u svoju šoljicu. Nangi odmahnu glavom; na tom planu je već ispunio svoju dužnost. Oda je polako mešao svoj čaj malom srebrnom kašikom. — Kako biste vi izbegli negativne aspekte ove situacije, Nangi-sane? — Vaše novo ministarstvo trebalo bi da u tome odigra odgovarajuću ulogu, gospodine. — Nangi je
primoravao sebe da se ne preznojava. On je rekao ono što je trebalo da kaže, sad je bio red da se Oda izjasni. __ Mladiću, vi dobro znate da će se vaš zamenik ministra, Simada, protiviti stvaranju novog ministarstva. — On nije više moj zamenik ministra, gospodine — reče Nangi, pažljivo zaobilazeći postavljenu zamku. — Ah, da. — Oda spusti šoljicu na sto. — Tačno, imate pravo. To sam za trenutak smetnuo s uma. Nangi je sad znao odgovore na svoja pitanja, i srce mu poskoči. Pažljivo je krio emocije da mu se ne bi pročitale na licu. — Uvek sam se čudio zašto se ministri toliko boje da izgube moć. — Imaju prava na to, Nangi-sane. Oni koji se najviše boje, i najosetljiviji su na svaku pretnju koja dolazi spolja. Nangiju je odjednom bilo jasno: Jošida i Oda namerava-ju da sruše Ministarstvo za trgovinu i industriju! To je bilo jedino pravo objašnjenje ovog razgovora. — Kad biste bili na mom mestu Nangi-sane, koga biste odabrali za šefa novog ministarstva koje će se baviti međunarodnom trgovinom? 184 185 Nangi je sada morao da donese odluku: morao je sam da odluči da li je Oda prijatelj ili nije. Znao je da kad jednom odgovori na to pitanje, više neće moći da se povuče. Nangi je znao da u svom Ministarstvu nema nijednog prijatelja kome bi mogao da se obrati: znao 'je i to da, bez obzira koliko prijatelja Makita ima, njihova moć neće biti dovoljno jaka da ga ubaci u centar novog Ministarstva ukoliko ne bude imao blagoslov Ode i Jošide. Odjednom oseti olakšanje, kao da je neko doneo odluku umesto'njega. — Ja bih odabrao Joiširoa Makitu — reče bez oklevanja. Za trenutak je u kancelariji vladala tišina. Oda je lupkao kašičicom po svojoj donjoj, napućenoj usni. Najzad je rekao: — Zamenik ministra Šimada nikada se ne bi složio s tim izborom. — On se neće složiti ni s postavljanjem novog Ministarstva — reče Nangi. — Ali, to je nešto drugo, Nangi-sane. Šimada i Makita su zakleti neprijatelji. Stvaranje novog ministarstva je jedna stvar, a postavljanje Makite na njegovo čelo je nešto sasvim drugo. — Pitanje je da li bi se i Makita složio s vašom odlukom. — To sada i nije važno. Ima toliko stvari koje bismo želeli, a nemamo ih. Covek mora da nauči da se nosi s plimom, da ne bi bio odvučen na široko more i izgubljen. Nangi pomisli na dokumentaciju koju je sakupio, i sve ono što je u njoj bilo zapisano1 protiv šimade. — Ispravite me ako grešim, gospodine, ali kanrjodo još poštuje proces nasleđivanja. — Na nižim položajima, da — reče Oda — zamenik ministra koji napušta posao može da odabere čoveka koji će ga naslediti. A svi ostali koji su sa istog univerziteta kao odabrani čovek, povlače se, kako bi njemu ostavili široko polje autoriteta. — Pa ipak — nije se lako prepuštao Nangi — i među gornjim slojevima ponekad ima mabikija. — Kako da ne — reče Oda — ali tada se obično radi o velikom skandalu. Sećam se dana kad su takve stvari mogle da se urede. — osmeh mu zatitra na licu. — U tim danima bilo je ljudi.veštih svim marifetlucima. — Uozbiljio se i slegnuo ramenima. — U svakom slučaju, svi su oni nestali, Nema ih više. — Ako sam vas dobro razumeo — reče Nangi, dok mu je puls divlje udarao — vi govorite o stvaranju skandala kao 0 dimu iz borovih iglica. — Poetski rečeno, Nangi-sane, i vrlo tačno. — Shvatio sam — nastavi Nangi, dok je osećao kako mu glas podrhtava. — To bi moglo da znači da okupacione snage ne bi pravile probleme oko pravog skandala. Telefon je zazvonio u nekoj susednoj kancelariji, za trenutak su se čuli prigušeni glasovi iza
zatvorenih vrata. Tamne oči ministra Ode sijale su kao drago kamenje iza okruglih stakala njegovih naočara. U prostoriji je vladala takva tišina da se Nangiju činilo da može da je opipa. Svaki pokret, svaka reč, svaki pogled kao da su bili ključ ovog sastanka. — čini mi se Nangi-sane, da skandal može različitim ljudima da znači različite stvari. Mislim da je najvažnije da neko jasno shvati tom definicijom o čemu se radi. Posle izvesnog vremena, Oda posegnu negde ispod stola 1 izvadi flašu do pola napunjenu tečnošću boje ćilibara. — Da li bih smeo da vam ponudim čašicu rakije? Nangi klimnu glavom. Prostorijom'je vladala tišina dok su ispijali piće. čulo se kucanje pisaće mašine-iz susedne prostorije. Oda pažljivo spusti svoju čašicu. — čini mi se, Nangi-sane — reče — da je Simada-san učinio dobro delo što vas je prebacio kod mene. — Možda, ali istovremeno je bio i glup — reče Nangi s neuobičajenom otvorenošću. Oda slegnu ramenima. — Priča se da Kinezi ne mogu da veruju da stranci umeju da govore njihovim jezikom, pa ako neko od stranaca i govori kineski, oni se prave da ga ne čuju. Zamenik ministra Šimada podeseća me na te Kineze. — Ponovo je sipao piće. — Možda nije pametan, ali ima mnogo prijatelja, i onih koji su spremni da mu pomognu. — Ali niko od njih nije dovoljno moćan da ga spase od sopstvenih zabluda. Hiroši Šimada je veoma zavidljiv, — Ali ne onako kao Amerikanci, 186 — Ne, nikako — reče Nangi, shvatajući duh igre — ni najmanje. — Dobro, možda bismo mogli da dobijemo neku pomoć odatle ¦— Torado Oda protrlja ruke. — A što se tiče poslovnog aspekta, čini mi se da smo našli neko zajedničko rešenje. — Izvinite, gospodine, ali čini mi se da treba da se dogovorimo o još jednoj stvari. Oda koji se upravo pripremao da otpusti Nangija, zas-tade. Lice mu je bilo mirno. — Sta bi to moglo da bude? Možete da nastavite. — Sa svim dužnim poštovanjem prema vama, ja ipak moram da vam skrenem pažnju na to da moj položaj još nije utvrđen. Oda se zasmeja, zavali se nazad u stolicu dok mu se stomak tresao. Iza njega, po staklima prozora, počeše da klize kapi kiže, zamagljujući pogled na prolaznike koji su žurili ulicom. — Mladi čoveče — reče Oda — mislim da sam tek sada dobio pravu sliku o vama. Neće mi se dogoditi da vas ponovo potcenim. Da vidimo — tapnuo je punačkim prstom po svojim napućenim usnama. — Jasno je da ste isuviše pametni da biste ostali ovde. Vi ćete biti moje oči i uši u novom ministarstvu. Makita-san će vas proizvesti u šefa Sekretarijata. Tako ćete biti u toku toga ko dolazi u ministarstvo, i moći ćete da utičete da posao dobiju samo oni koji su odani Makita--sanu i mojoj politici. Polako ćemo izmeniti čitavu administraciju. Polako ćemo odstraniti one koji su protiv nas, one koji ne shvataju da trgovina mora da ima prednost. Biće to obnavljanje dvestogodišnjeg Tokugavinog šogunata. Nangi vide kako je plamen fanatizma buknuo u Odinim očima, i on se odjednom upita šta li je ovaj čovek radio za vreme rata. Pomislio je da će on i Makita morati s puno pažnje da vode brigu o Odi. Naklonio se formalno. — Hvala, gospodine — okrenuo se da ode, ali ga je zaustavio Odin glas. — Nangi-sane, bili ste potpuno u pravu što se tiče za-menika ministra Simade. On je ispao dupla budala. Jednom, kad je potcenio tu vašu pamet i drugi put, kad je vas poslao da mene špijunirate. 187 Ministarstvo trgovine i industrije nije nestalo, kako je Nangi predlagao, ali novoosnovano Ministarstvo međunarodne trgovine i industrije značilo je njegov kraj. Nangi i Makita su pregledali svu postojeću dokumentaciju i kao što je bilo planirano, Makita je
Nangijeve informacije preneo službeno Odi. Sve je imalo ukus velikog skandala, zato što je Šimada bio zamenik ministra i Oda je morao da materijale preda premijeru. Jošida je primio dokumentaciju o Simadinim skretanjima u koja je bilo uključeno i manipu-lisanje fondovima Ministarstva, i korišćenje poverljivih informacija da bi se dobilo zaposlenje za neke članove njegove porodice, i izdržavanje ljubavnice. Simada je morao da povuče zamenika ministra, i da sve obelodani pred javnošću. Okupacione snage su zahtevale takvu proceduru kako bi osigurale stalnu podršku naroda vladi i da bi, pre svega, japanskoj javnosti pokazale da zaista žive u demokratiji i da se od naroda ništa ne krije. Jošida, je naravno, bio protiv takvog ponižavanja i borio se protiv toga, znajući unapređ kakvi će rezultati biti. Međutim, članovi okupacionih snaga su ga prevladali i pošto je dovoljno dugo odbijao da ne bi okaljao obraz, prepustio je sve dokumente štampi. Nešto manje od dvadeset četiri časa kasnije, Hiroši Simada, klečeći na tatamiju, odven u kao pepeo sivi kimono, uperio je svoj vakizoši prema mišićavom delu svog donjeg trbuha, napravivši ranu s leva na desno a onda pravo, dok mu je telo drhtalo od napora, samokontrole i straha da ne okalja obraz. Njegova supruga Kaziko bila je uz njega. Kasnije su ih našli mrtve zajedno dok su im se, već potamnele, krvi mešale ostavljajući, tako, njihovu poslednju volju, jedini testament. — Pitam se koliko je pukovnik Lajnir mrzeo Simadu. — reče Joširo Makita, dok je klečeo na tatamiju preko puta Nangija koji se trudio da zauzme poziciju koja će mu nanositi najmanje bola, čvrsto oslonivši leđa o savijeni futon. Nangi je bio iznenađen. — Mislite na gaiđina koji je vas ispitivao? Kakve on veze ima s ovim? Makita je sada izgledao mnogo bolje nego u Sugano zatvoru. Njegovo telo je počelo da se popunjava a lice je pos188 189 talo zaobljeno kao što je bilo ranije. Sada je više ličio na fotografiju koju je, svojevremeno, Nangi video u novinama; bila je to slika moćnog samuraja-birokrate. — Za vreme dugih nedelja koje sam proveo s tim engleskim pukovnikom, on mi je mnogo toga otkrio — reče Ma-kita zamišljeno. — Mnogo više nego što bi mi bilo koji drugi gtiiđin otkrio. Taj čovek ima dar strpljenja. — Kao da mu se divite. Makita se osmehnuo. — Ne, daleko od toga. Pa ipak... za gaiđina... — glas ga jeizdaozatrenutak, i on se povuče u sebe. — Mislite da je lično poznavao Šimadu? — upita Nangi posle izvesnog vremena. — Kao što ste ga vi poznavali? Makitine oči razbistriše se i ponovo je bio priseban, i tu, sa Nangijem. — Da, bilo jee nečeg između njih. Ne sumnjam u to. Pukovnik Lajnir je bio onaj član Makarturovog štaba koji se ogorčeno borio za to da sve činjenice budu obelodanjene. — Baš kao pravi gaiđin. — Naprotiv, Nangi-sane, kao pravi Japanac. Nangi promeni položaj da bi zavarao ukočenost koja se uvlačila u njegove mišiće. — Ne shvatam. — Za razliku od ostalih itekija koji pojma nemaju šta znači javno sramoćenje jer oni to vide samo kao obelodanjenje istine, pukovnik Lajnir je dobro znao šta će Simada da učini. Da, Nangi-sane, on je želeo da Šimada umre isto toliko koliko sam i ja to želeo. —- Sta itekiju znači još jedan japanski život. Makita je osetio gorčinu u glasu svog prijatelja i čudio se koliko će još načina ljudski um pronaći da se zaštiti od psihičke traume. Bilo je očigledno lako Nangiju da poveruje da je pukovnik Lajnir taj koji će lako zamisliti i podneti smrt jednog Japanca, jednostavno zato što je divljak. A da li je Nangiju uopšte palo na pamet da je on sam potpisao smrtnu presudu Šimadi, a sve sa ciljem da ubrza obnovu Japana kroz direktnu kontrolu Mitija. Ko je sada tu bio razuman, pitao se Mnkitn. Nije ni za trenutak sumnjao u sjajan Nangijev um. Na primer, taj čovek je bio savršeno u pravu što se tiče pred-
viđanja korejskog rata. Amerika je odmah zahtevala od Japana da se prebaci na proizvodnju oružja i drugog materijala, neophodnog za vojsku. Mnoge fabrike su dovedene na ivicu propasti. Štab okupacionih snaga je to video i odmah je dopustio Banci Japana da pomogne dvanaest takvih fabrika s određenim sumama novca. Nedeljama je Makita razmišljao kako da iskoristi ovaj razvoj, jer mu je bilo jasno da će sada mnoge kompanije biti otvorene za ulaganje stranog kapitala. Znao je da to ne sme da bude dopušteno, i zato je odlučio da se moć Mitija proširi i na tu oblast tako što će svi strani investitori morati da traže od Mitija dozvolu da se priključe nekoj kompaniji. — Kako se snalazi naš prijatelj Sato-san? — pitao je Makita. — Sasvim dobro — rekao je Nangi, posegnuvši za jednim močijem — kolačom od pirinča koji je Obaćama napravila specijalno za njih. Prošla su tri dana 1951. godine, i još su trajali tradicionalni novogodišnji praznici. Uspeo je da postane potpredsednik rudarskog koncerna i da upravlja svim operacijama vezanim za ugalj. Makita odjednom reče: — Morate da pazite da uzmete dosta tečnosti uz te kolače, i moj brat je bio lekar i on se prve dve nedelje posle novogodišnjih praznika strahovito plašio, jer je stalno morao da juri od pacijenta do pacijenta koji su imali problema sa nesvarljivim moči — kolačima. — Ne bih voleo da vas Obaćama čuje — reče Nangi, zagrizavši još jednom u kolač. — Ali, da bih bio siguran, uzeću još malo čaja. Nagnuo se unapred da se posluži. — Nedostaje joj, znate — reče Makita, pošto je ispio sav čaj iz svoje šoljice. — Sato-san zarađuje veliki novac, i stekao je veliki ugled, ali on je gore na severu, i retko kad ima prilike da vidi Obaćama. Kad bi njegov koncern imao kancelarije ovde u Tokiju, bilo bi drugačije. Ali oni su isuviše mali. Ne bi im se to isplatilo. Samo je banka preko koje obavljaju svoje finansijske transakcije smeštena ovde. Zvono na uzbunu odjeknu u Nangijevom umu. Spolja posmatrano, nije bilo nikakve veze između onoga što je Makita upravo rekao i problema kojima se on sada bavio. Pa 190 ipak, on je isuviše dobro poznavao sebe, da bi mu to promaklo i znao je da će, ako malo začeprka ispod površine, pronaći vezu. Problem se vrteo oko novca, a gde će biti novac, nego u banci. Za trenutak, Nangijev um je bio sasvim prazan a onda mu odjednom sinu ideja. Kako se toga samo ranije nije setio? — Makita-sane, mogu li da računam na vašu pomoć? — Kako da ne, samo recite o čemu se radi. — Sada mi je jasno šta moramo da uradimo, Makita--sane. Miti mora da oživi zeibacu. — Ali oni su bili naši neprijatelji. Gledali su na svaki način da ministarstvima umanje moć. A sem toga okupacione snage su zauvek ukinule zeibacu. — Da — uzviknu Nangi — stare zeibacu, ali ja govorim o nečem sasvim novom, o kinju keirecu — finansijskoj povezanosti. Za osnovu ćemo uzeti banku, jer samo banka ima dovoljno kapitala da finansira takav poduhvat. Njihov kapital bi stajao iza nekoliko industrijskih firmi; recimo, firmi koje se bave čelikom, elektronikom i rudarstvom i, naravno, trgovačkih kompanija. U vremenu ekspanzije u kojem smo upravo sada, banke će moći da pružaju sigurnost svojim kompanijama, a trgovačke kompanije će sve učiniti da plasiraju proizvode keirecua u prekomorske zemlje, izbegavajući nagomilavanje robe u skladištima na domaćem tržištu. — A šta je sa kontrolom? — pitao je Nangi. — Moramo da se osiguramo da ono što se dogodilo sa zaibatsu-ima ne pogodi ovaj novi keirecu. Moramo da ih vežemo uz Ministarstvo. — To ćemo i učiniti — osmehnuo se Makita. — Miti upravlja politikom; mi možemo da odobrimo isplate, možemo da garantujemo za dugove, znači možemo da kontrolišemo trgovačke kompanije. A bez trgovačkih kompanija, keirecu će biti beskoristan. Svaka banka će naći logiku u tome. — Cak će i pemijer shvatiti, čistoću keirecu jer to je jedini način da se kapital uputi na pravi put. Makita i Nangi su se ponašali kao dva deteta koja razgledaju novu igračku. — To je savršen dugoročni plan — nastavio je Nangi — zato što su individualne kompanije unutar
svakog keirecua 191 totalno finansirane od strane banaka; one mogu da se kon-centrišu na ispitivanje tržišta, na proizvodnju najboljih proizvoda, a ne treba da gube vreme razmišljajući o kratkoročnim finansijama. Makita se diže. — Ovo moramo da proslavimo, mladi prijatelju. Možemo i sutra da razgovaramo sa Sato-sanom. Večeras idemo na mesto koje ja poznajem kao karjokai. Noć u svetu vrba dobro će doći i meni, i vama. Idemo u Fuđajo — »Zamak u kome ne pada noć«, gde šake teče do zore i gde možemo da odremamo na mekim jastucima, uživajući u nežnosti i več-noj svetlosti. Lišće na javoru koji je rastao u jednom uglu bašte, počelo je da dobija divnu zlatnu boju. Zbog tog javora, Nangi i Sato su odlučili da kupe ovu kuću blizu Ueno parka. Ledeni oktobarski vetar zamaglio je nebo, rasterao oblake na horizontu, i pretvorio vazduh u prozirni kristal. Dok je Nangi posmatrao vrt, zavijen u kimono, vetar otrese rosu sa zlatnog javorovog lišća i njemu se odjednom učini da je na brodu koji plovi Tihim okeanom. Okupacione snage su otišle, i Nangi je odjednom postao svestan da je nebo plavo i providno kao najfiniji kineski porculan. Mada je bio kroj 1952. godine, i mada je Japan opet bio slobodna zemlja, u Nangijevom srcu nije bilo radosti. Klečao je pored otvorene fusume, s rukama u krilu, buljeći a ne vi-deći skoro savršenu lepotu vrta ispred sebe. Naravno, vrt nikada ne može da bude savršeno lep. Kao što priroda Žena diktira, čovek mora da provede život tragajući za tom lepotom. Iza sebe Nangi je mogao da čuje tihe glasove Makite, Satoa i njegove žene Mariko, lepe kao lutka hrabrog srca i otvorene duše kojoj se Nangi divio. Bila je dobra prema Sa-tou, ispunjavala je prazninu koju je u njemu Nangi osetio već pri njihovom prvom susretu. Nangi je ožalio Obaćamu. Makita ju je znao samo površno. Satou je svakako bilo najteže, jer je Obaćama njemu bila i majka i otac, i on je bio u dubokom očaju duže od nedelju dana posle njenog pogreba. 192 Oba-chama je umrla pre mesec dana, a Nangi je još osećao koliko im nedostaje njen duh. U sopstvenoj duši, ose-ćao je veliku prazninu. Ona je umela da mu pruži dobar sa-vet u pravo vreme, i da ga izgrdi i gurne kada bi osetio slabost i kada bi pomislio da više ne može napred. Nangijve oči poleteše preko vrha javora, prema čistom nebu. Uskoro će izaći mesec, i posuće ovo malo mesto srebrom i plavetnilom noći. Kroz odškrinutu fusumu, noćna hladnoća će se polako uvući u kuću. Treća knjiga K'AI HO (1. Jaz: prilika za predstavljanje) (2. Špijuni) Njujork/Tokio/Ki Vest/Jošino PROLECE, SADAŠNJOST Srce mu poskoči kad ju je ugledao. Probila se kroz gomilu ljudi i trčeći dugim nogama, bacila mu se u naručje. — Nik — viknula je, zabivši glavu u njegove grudi — mislila sam da se nikada nećeš vratiti kući. Podigao joj je glavu tako da može da upije smeđe-zele-nu boju njenih krupnih očiju. U njenoj levoj dužici igrali su crveni komadići. Primetio je da je plakala. — Justina. Njegov uzdah ponovo ju je uzbudio i on oseti kako tople suze klize niz njene obraze i kako mu kvase lice dok su im se usne spojile. Njena usta otvoriše se njegovim usnama, a njen sladak dah pomeša se s njegovim i on pomisli: »Bože, kako je lepo biti ponovo kod kuće«. — Zao mi je zbog onakvog završetka razgovora — reče ona. Ljudi su ih gurali, prolazeći kraj njih. Smetali su im jer su stajali na sred puta. Brzo se pomerio u stranu s njom. — I meni je žao — reče on — a posebno sam bio izbezumljen. Imao sam suviše posla a premalo vremena da sve obavim. Primetio je da je nešto uradila s frizurom koja joj je ličila na grivu lava. Tu i tamo, videli su se
svetliji pramenovi, kao izbledeli od sunca. — Dopada mi se — reče on, još je stežući u zagrljaju. — Sta? — pogledala ga je. — Tvoj a kosa. Osmehnula se, dok su išli prema staklenim vratima. — Najvažnije je da si ti stigao kući — naslonila mu je glavu na rame i on premesti torbu. 196 Bilo mu je čudno, i nekako neprijatno, što nije ništa rekla o očevoj smrti. Ali, pomislivši na ono što ih očekuje, odlučio je da sada nije najbolji trenutak da je ispituje. Umes-to toga, on reče: — Pričaj mi o svom novom poslu. Jesi li zadovoljna? — Jesam — reče ona, i odmah poče da priča o tri glavna projekta koja joj je Rej Miler poverio. Govoreći veselo, ponovo je postala mala, nemirna de-vojčica kakva je često bila. Sve stidljivosti je nestalo. Izgledala je veoma zrelo i zadovoljna sobom. Nikola oseti da je pravo čudo kako je posao mogao da je toliko izmeni za tako kratko vreme. Kad je završila priču, samozadovoljstva je nestalo. Sva osećanja ogledala su se u njenim očima, više nego kod bilo koga drugog. Sada, kad je podigla glavu i zagledala se u njega, ugledao je da se stidljivost vratila i da joj je neophodno njegovo odobravanje. Osetio je onu hladnoću koja se javljala u dubinama njenih očiju kad nije bila sigurna u sebe, a što je primetio još pri njihovim prvim susretima. Ta se hladnoća javljala kad je želela da ga drži na udaljenosti i delova-la je bolje od bilo kakvih reci. Zagrlio ju je i nasmejao se glasno: — Mislim da je divno što radiš. Bilo je krajnje vreme da izađeš iz ljušture. — Slušaj, Nik, nisam rekla da ću ostati... Prekinuo ju je: — Pa rekla si da je divno što radiš i da uživaš u svom poslu. Postala je odjednom bespomoćna i krhka, kao izgubljeno dete, tako da je on morao da je stegne i uteši. Kad su izašli kroz ogromna staklena vrata, ugledali su sjajnu srebrnastu limuzinu koja ih je čekala. Nikola zastade, ali ga Justina povuče u stranu. —' Ma, beži — reče — bila sam odlučila da potrošim deo svoje prve plate. Nemoj da me maziš. Nikola s oklevanjem predade prtljag uniformisanom šo-feru a zatim, sagnuvši glavu, skliznu na somotsko sedište pored Justine. Ona reče šoferu kuda da vozi, i uskoro su se našli usred saobraćajne gužve koja se polako kretala prema Long Ajlend ekspresveju. 197 — Vidim da je Gelda odlučila da ne dođe da sačeka oca. Justina odvrati pogled od njega. — Da li si me poslušao i pogledao u mrtvački sanduk? — pitala je. — Za sve sam se pobrinuo. — Odjednom je u kolima zavladala tišina koja je kao zavesa pala, između njih. — Tvoj otac... — Nemoj ponovo da počinješ, Niki — reče ona oštro. Okrenula je glavu i on vide bes u njenim očima. — Ni trenutka nisam mogla da shvatim zašto si otišao da radiš za njega. Da radiš za mog oca, od svih mogućih ljudi. On je bio gadan čovek. —¦ Voleo je svoje kćerke. — On nije voleo sebe, nije znao nikoga da voli. Nikola stavi ruke između kolena i preplete prste. Ovo neće biti najpogodniji trenutak da joj kaže ono što je name-ravao. Ali, znao je da za tako nešto trenutak nikada neće biti pogodan. Imala je pravo da zna. Nije bio baš toliko Istočnja"k da je to mogao da krije od nje. — Tvoj otac mi je prepustio kompletnu kontrolu nad kompanijom -— reče. čulo se zujanje motora, skretanje za Kvins prolete pored njih. Osećao je bespomoćnost. — Loša šala, Nik — reče ona. — Nemoj više nikada da je ponoviš. On uzdahnu u sebi, pripremivši se za buru. — To nije šala, Justina. Pre šest meseci napisao je svoju poslednju želju. Prepustio mi je 60 odsto akcija kompanije i tako sam postao predsednik Tomkinove industrije. Bil Grejdon mu je bio svedok
a bio je svedok i kad sam u Tokiju potpisao dokument. — Potpisao si tu krvavu stvar? — okrenula se na sediš-tu dok su joj se leđa ukrutila. — Složio si se sa tim... — odmahnula je glavom kao da ne veruje, kao da su je za trenutak izdale reci. — Bože, ali to je ludost! — glas joj je postao nekako čudan i grlen, kao da su joj emocije zagušile reci koje je htela da izgovori. Pokrila je lice rukama kao da je htela da ne vidi njegovo lice kraj sebe, kao da je hlcla da izbriše ono što joj je upravo saopštio. 198 — Ne, ne, nemoguće, to je nemoguće — sklonila je ruke s očiju i zagledala se u njega, dok su joj se grudi dizale i spuštale od besa. — Mislila sam da je sa tim završeno. Mislila sam da će smrt mog oca učiniti najzad kraj svemu, da ću konačno moći da živim onako kako ja hoću, a ne kako bi on želeo. Nik, veruj mi, sigurno to znam, Tomkinova industrija izgrađena je na krvi i žuči svih onih koji su smetali mom ocu i koje je on bacao pod noge da bi se popeo na vrh. — Gorko se nasmejala. — Na vrh — čega? Možeš li ti da mi kažeš, Nik? Sta je to bilo toliko vredno, da je mene, i majku, i Geldu, tretirao kao stvari, sećajući nas se samo kad je to njemu bilo zgodno i potrebno jer je, inače, bio zauzet osvajanjem vrha. Nikola ne reče ništa, jer je znao da će biti najbolje da je pusti da izgovori sve što je nameravala. — A sada — opet se nasmejala, ali se već jasno videlo da je na ivici histerije — sada, kad sam najzad odlučila da nekako sredim svoj život, ti mi kažeš da sam ponovo vezana dušom i telom za Tomkinovu industriju. — Rekao sam samo da sam potpisao dokumente. — I, naravno, to nema nikakve veze sa mnom — viknula je. — Venčaćemo se za mesec dana, ili si zbog odlaska kući to zaboravio? — Justina, zaboga... — Ne, ne. I ja sam uključena u sve to, koliko i ti. Ali, tebi to uopšte nije palo na pamet, zar ne? Priznaj, proklet da si! — Oči su joj sevale, a obrazi se zarumeneli od besa. — Ti najbolje znaš šta sam osećala prema ocu, i šta osećam prema njegovoj kompaniji. Mislila sam da ćeš samo privremeno da radiš za njega. Mislila sam... o Bože! — spustila je glavu i sakrila je šakama, a njen bes se rasuo u suzama bespomoćnosti. — Kako te samo mrzim! Zar ne shvataš šta si nam učinio? Nikola zabaci glavu unazad i zatvori oči. — Trebalo je da bude privremeno, Justina — glas mu je bio nežan i tih, ubedljiv, jer je koristio drugu stranu fciai-a da bi kontrolisao ton — ali život je promenljiv, događaji nas primoravaju da menjamo svoje planove. Postoji nešto... — Da se nisi usudio da počneš da mi tumačiš svoju filozofiju karme — brzo je odvratila. — Ne želim da slušam tu 199 mambo-džambo tamnu filozofiju. Pokušaj da je prodaš svojim japanskim prijateljima, meni nećeš. — Justina — reče on jednostavno — oboje smo premoreni. Mnogo sam razmišljao pre nego što sam doneo ovu odluku i ja... — Ali, nisi razmišljao o meni, nisi mislio na to šta ja osećam i šta ću reći na sve to! — Ima u svemu tome nešto više nego što ti želiš da znaš i čuješ — reče on odjednom, besan. — A sada me slušaj. čitav sam život provela slušajući šta ima otac da mi kaže, nastavila sam zatim da slušam razne mladiće sa kojima sam se zabavljala. Sve sam ih slušala kao što i treba dobra devojčica. Ali, sa tim je sada završeno. Sada je najvažnije ono što ja želim. Nikada u životu nisam radila onako kako sam sama želela. Stalno sam se plašila da tako nešto pokušam, jer mi je otac uvek govorio kako da se ponašam, šta da radim, šta da kažem. Slušala sam oca ili mladiće. Sada sam tu samo ja, i samo ja. Ja vodim računa o svom životu, ja kontrolišem svoju sudbinu, ne moj otac, niti bilo ko drugi. čak ni ti, Nikola — nagnula se prema njemu na sedištu, bila je sva crvena, a njene tako pune i senzualne usne bile su stegnute u suvu crtu. — Najzad sam slobodna i niko me više neće stavljati u kavez, naročito ne u tako odvratan kao što je taj — kompanija Tomkinova industrija. —' Znači da smo sada u nekoj vrsti prelaznog perioda — reče Nikola. Ali, Justina je već odmahivala glavom.
— ,Ne, Nik. To je možda tvoja definicija ove situacije. Ali, istina je drugačija: sve dok imaš bilo kakve veze sa kompanijom mog oca, ja ne želim da te vidim, ne želim da razgovaram s tobom. Ne želim da znam da uopšte postojiš. U prostranoj dvorani za trening borilačkih veština na trideset osmom spratu Sindjuku Siraj Palate, Masuto Iši predano je vežbao, znojeći se. Dok su drugi provodili svoju pauzu za ručak uz čašice sode i viskija »Santori«, Iši je koristio to vreme da poboljša svoju fizičku kondiciju. Kad je Akiko naišla, zatekla ga je usred irimi varijacija djovaza iz aikidoa. Nikoga nije bilo u blizini. Brojan Sa200 toov personal izašao je tačno u 12,30 iz zgrade i razleteo se po zelenom travnjaku ispred palate, kao jato skakavaca. Ona je pažljivo čekala na taj trenutak. Njegovi dugi mišići bili su zategnuti, na grudima mu se sijao znoj kao lekovito ulje, glava mu je bila oborena, a snažne grudi dizale su se sve jače dok mu se koncentracija pojačavala. Setila se onog dugog, požudnog pogleda koji joj je uputio na dan njenog venčanja. Videla je tada u njegovim očima skrivenu želju i pitala se da li je on želeo baš nju, ili je žudeo za simbolom onoga što je ona predstavljala kao žena njegovog pretpostavljenog? Akiko je osećala da se Iši divi moći. On ne bi bio zadovoljan tihim mirom koji bi mu pružili dom i porodica, kao što nije bio zadovoljan ni time što je bio drugi čovek u »Sato Petrolhemiji«. U svojoj duši, on je osećao da ne želi da bude nečija desna ruka, već da želi da sam komanduje svojim životom i karijerom, od početka do kraja. O tome je razmišljala dok je prelazila lakirane, glatke daske poda, osećajući njihove spojeve ispod svojih belih sokni. Sandale i ogrtač ostavila je ispred vrata. Zatim ih je zaključala. Nikoga ovde nije bilo, niko više neće ući: sada su tu bili samo njih dvoje. Iši postade svestan njenog prisustva tek kad mu je sasvim prišla. Irimi, na kojem je upravo radio, pokušavao je već mesecima da dovede do savršenstva ali bi mu perfekcija pokreta uvek iskliznula, i to baš onda kad je mislio da mu je tu, nadohvat ruke. Uporno je i dalje vežbao. Nije bio razočaran zbog toga, niti je bio besan na sebe. Doneo je odluku da pokuša jednu drugu varijantu, kad mu slabljenje koncentracije otkri Akikino prisustvo. Podigao je glavu, znoj mu se sijao kao kapljice rose na crnoj kratko podšišanoj kosi. Odmah se poklonio i uputio joj tradicionalni pozdrav: — Ikaga des ka, Oku-san. Nekako odsutno, Akiko odvrati: — Hai. Okagesema de. Arigato gozaimasu. — Bio je to pozdrav dobro vaspitane učenice. — Recite mi da li ste ovako vredni' i na svom poslu oko integracije, kao što ste ovde na aikidou? 201 — Radim ono što zahtevaju od mene, Oku-san. Akiko se osmehnu. Mogla je da vidi njegovo teme, vrelo kao mesing. — I to je sve što vi radite? Na ovu poslednju opasku, Išijeva glava se podiže i njegove meke smeđe oči zagledaše se u nju. Akiko se osećala čudno, kao slika koja počinje da se razvija. Onda je trepnula i tog osećanja je nestalo. — Nisam robot — reče on, braneći se — ja stvaram za kompaniju isto kao što joj i služim. — Na koji način? — Svojim razumom. — Vi ste drzak čovek — reče ona ledeno. — Oprostite mi, Oku-san — ponovo se naklonio — molim vas da mi oprostite. Usne joj se izviše nagore i ona pruži ruku prstima čvrsto stegnuvši dršku korica. Povukla se, a on joj se približi za korak. Dopustila mu je da oseti svu njenu ženstvenost dok je tako stajala visoko podignute glave: u sećanje joj se vrati onaj požudni pogled koji joj je uputio na dan venčanja. Zagledala se u njega. — To je ono što želite — šapnula mu je u uvo. Osetila je kako je zaprepašćen zbog njenog agresivnog držanja i nasmejala se u sebi. Bio je privučen njenom toplinom, njegova bludna mašta ga je
prevarila. Bio je to trenutak u kome je on oklevao. Iskoristivši to, ona spusti korice preko njegovog desnog ramena u potezu zvanom iai, suviše brzom da bi se jasno video. Njegov um je bio sleđen a telo mu se istovremeno skamenilo. Jedan njen deo osećao je sažaljenje prema njemu. Dok je tako klečao ispred nje, sasvim slomljen, bez i najmanjeg urlika protesta, pitala se gde je njegova muškost, gde je njegova tradicionalna superiornost? Bio je sada niko i ništa: nije bio ni bleda senka zaštitnika i snabdevača: sada je jasno videla da joj on nije čak ni dostojan neprijatelj. On je bio samo žrtva, namenjena bednom skončanju. Podigao je lice prema njoj. Koža mu je bila pokrivena kapljicama znoja: znojem bola. Njegov isprekidani dah izlazio je iz poluotvorenih usta kao šištanje mašine koja se gasi. 202 Akiko ga je dugo posmatrala dok su joj se najrazličiti]e misli, kao kiša, vitlale kroz um. Onda je izvukla mač, posma-trajući kako se njegova duga, sjajna oštrica ogleda u njegovim očima. Osetila je njegov strah i pomislila je: »Nema više ratnika na svetu«. A onda, snažnim čistim preciznim udarcem svog katane ona mu odseče noge. Kad se dugačak crni »mercedes« zaustavi, vozač iskoči i obiđe oko kola da bi otvorio zadnja vrata. Seiči Sato iziđe u blistavo jutro. Pored šofera, uz njega su bili i drugi ljudi: kao što je to bilo uobičajeno u Japanu, veoma važna ličnost nikada nije išla bez takve svite. Ovog puta, pak, naredio im je da ostanu u kolima. Sam je krenuo stazom posutom borovim iglicama prema Sinto svetilištu u kome je venčan. To je bio deo njegovog ne-deljnog hodočašća. Ako je bio u Tokiju, bez obzira na vreme, on bi došao ovamo, na obalu jezera. Daleko ispod svojih nogu mogao je da vidi kako se sunce šija na vodi. Voda je bila zaklonjena gustim granjem borova i japanskog kedra. Na svom putu prema unutrašnjem svetilištu, Sato je prošao ispod crveno lakirane kapije Mjođin tori. Zaustavio se da ubaci nešto novca u kutiju za milodare. Zatim je posegnuo za konopcem svetog zvona, čija je zvonjava trebalo da probudi kamije koji su dremali na tom mestu i upozori ih na dolazak vernika. Kad je ušao u glavnu građevinu, Sato kleče pored stolova prepunih darova. Oko stolova bile su figure kopljanika, strelaca, samuraja s isukanim katanama. Ispred zatvorenih vrata unutarnjeg svetilišta, gde prebiva kami, stajao je Gohei, drveni prut sa trakama od papira. Pored njega stajao je Haraiguši, šiba očišćenja, mala grana otkinuta sa svetog sakaki drveta. Iznad su bile zastave sa oblacima i mesecom, nagovešta-vajući prisustvo kamija. Nedaleko odatle bio je komad bro-kata na kome su visili nakit i oružje, mač, kao i štit i hele-barda svetilišta. To su, istovremeno, bili kimboli moći kamija 203 kad su u pitanju pravda i mudrost, i nagoveštavanja zaštite od đavolskih snaga zla. Tačno u sredini, ispod zastava, nalazilo se sveto ogledalo koje je bilo svakako najznačajniji i najmisteriozniji element Sinto religije. Ono je bilo zamišljeno tako da odražava najčistiju svetlost, da daje najsitniju sliku onoga što se u njemu ogleda, a ne zamišljenu viziju. Zar nije Dino Šjotoki rekao da »ogledalo ne skriva ništa. Ono šija sopstvenim umom. Sve dobro i loše, pogrešno i pravilno, odražava se u njemu bez greške«. Zar nije božanski duh Boginje Sunca bio uhvaćen baš u ovakvom ogledalu, obeše-nom ispred njene pećine. Sato je kleknuo ispred ogledala, i zagledan u njegovo sjajno oko odjednom je bio okupan svetlošću. Klečeći tako, poželeo je mir razuma i duha, poželeo je duboku i sveobuhvatnu svetlost misli koju je simbolizovalo sjajno jezero ispred njega. Molio se kamiju. U trenucima je osećao kako ga prožima beskrajni mir, na koji je bio navikao od svojih najranijih dana. činilo mu se kao da je podignut most koji spaja njegov duh s bićem njegovog poštovanog oca. Sato stariji dolazio je skoro svakog dana u ovaj hram tokom čitavog života. Cim je Seići prohodao, počeo je da dovodi i njega zajedno s Gotarom. Još kao sasvim malo dete, Seići je bio osvojen ovim mes-tom. Dok se njegov stariji brat dosađivao i
zevao pored oca, Seići je osećao kako ga ono obuzima i kako ga obavija, kao plastom svetlosti, koja se odbijala od ogledala. A kad je njegov časni otac umro, on je sam došao ovamo, posle pogrebnih svečanosti, i to istom onom kamenom stazom kojom će, mnogo godina kasnije, uz mnogo gostiju, sići na, dan svog venčanja do obale jezera. Magla se još dizala, i njemu se činilo da je tako svakako moralo da bude na samom početku japanske istorije, kad je sve bilo savršeno jasno i čisto. Dok je posmatrao blago namreškanu površinu jezera, Sato je osećao da se sjedinjuje sa kamijem svog oca. Dolazio je ovamo što je češće mogao, da bi bio što bliži istoriji svoje porodice. Bila mu je potrebna sva njihova sakupljena mudrost da bi prošao kroz ovaj vrtlog. Kao da se čitav svet rušio oko 204 njega. Trebalo mu je 37 godina da sve ovo stvori a onda, za manje od godinu dana, našao se na ivici propasti. Kako je to moglo da se dogodi? Nije mogao da kaže, čak ni uz pomoć po-sledica koje je kasnije sagledao. Možda nije trebalo da se uop-šte mešaju u »Tenči«, to na prvom mestu. Ali, vlada je jasno stavila do znanja da će profit biti ogroman ukoliko projekat uspe. »Sa keirecuom u njegovom sadašnjem položaju, izvan začaranog kruga sedam japanskih vrhunskih kompanija, mi nećemo moći da opstanemo« — razmišljao je sada Sato. čak iako je vlada sipala novac iz čitave zemlje u »Tenči«, još je bilo beskrajno mnogo perifernih troškova koje je keiretsu morao da prihvati. Bila je to njihova dužnost, i uop-šte nije dolazilo u pitanje da se ti troškovi prebacuju na vladu. Više od 60 miliona dolara keiretsu je potrošio u proteklih 14 meseci, to je bio veliki izdatak za svaku kompaniju, bez obzira koliko velika i moćna bila. Sato je pretpostavljao da je »Tenči« jedan od glavnih razloga što je Nangi dopustio da se šire na međunarodnom bankarskom tržištu u Hong Kongu. Sato je bio protiv tog poteza od samog početka. činilo mu se to nesigurnim tlom. činilo mu se kao da gura nogu u zamku za medvede, i očekuje da vidi šta će se desiti. Ali, Nangi je insistirao na tome, i Sato je popustio na njegovo navaljivanje. Najzad, novac im je bio potreban, i zbog »Tenčija«, i zbog iznenadnih gubitaka koje su imali u industriji čelika. Morali su da-plaćaju radnike koji su sedeli besposleni, dok je fabrika radila sa jedva 70 odsto kapaciteta. Sato je sada pomišljao da proda kobun. Dobio bi veoma skromnu sumu, ali bi bar imao jednu brigu manje. Sada to, međutim, nije bilo dovoljno. Tomkinov udeo bio je zaleđen, dok se Lajnir ne vrati. Sato je osećao neku užasnu mučninu duboko u stomaku, i veliku nelagodnost, i to od onog trena kad je Nangi dobio hitan poziv iz Hong Konga. Osećao se neugodno zbog samog poziva, a kad je Nangi otputovao, pomislio je da će mu jednostavno pozliti. čitao je novine i pratio sve što se događa u Hong Kongu. Njegovi najstrašniji košmari polako su se ostvarivali. Trgovina nekretninama i bankarstvo bili su osnov privrede u Hong Kongu. 205 »Koliko li nas je duboko gurnuo Toni čin?« — pitao se. — »O, Amida, molim te pokaži da je bio obazriv. Molim te da ne dopustiš da se zamka za medvede sklopi«. Ali, Sato je znao da su on i Nangi već u jednoj vrsti zamVe koja se oko njih sklapala zastrašujućom brzinom. Bila to zamka koju je Lajnir-san nazvao Vu-Singom. Sato je zadrhtao. Tri smrti. Kagamisan, Mo-tetoviranje: Jošida-san, Yi — odsecanje nosa i sada Masuto Iši, koji je nađen u vež-baonici odsečenih nogu. Satou je bilo strašno da pomisli na to. Pomislio je na znak Yueh — koji je označavao vezu noža i nogu. Šta se to događalo s kobunom? Kompanija je umirala oko njega i ukoliko Lajnir-san ne nađe načina da to zaustavi, i da stane na put tim ubistvima, s njim i s Nangijem biće svršeno. Preostala su još dva ubistva prema ritualu Vu-Sing i čovek nije morao da bude naročito pametan da pogodi ko će biti dve sledeće žrtve. Ko'je to želeo da ih kazni i zašto? Odjednom, usred ovog mesta prepunog senki i starih kamija, Sato intuitivno oseti . da njihova prošlost — njegova i Nangijeva — imaju neke veze sa strašnim događajima koji se upravo zbivaju. Kao da je neki stari leš ustao iz groba i krenuo na njih dok mu
trulo meso otpada s kostiju. Uskoro im neće preostati snage da do-vrjšć »Tenči«. Šta će se tada dogoditi? Sagnuo je glavu i predano se molio za spas, ili bar za izlaz iz ovog groznog koš-mara koji se dizao oko njih, uništavajući najbolje službenike kobuna, samo srce imperije koju su on i Nangi podigli uz mnogo odricanja. Nije smeo da dopusti da se tako nešto događa. Ništa nije smelo da utiče na odlaganje »Tenčija«. Ništa. Ali osećao je ledenu ruku kako mu steže srce, sve dok mu se oči ne napuniše suzama i dok ne oseti vreli bpl u ustima. Pomislio je: »Kažnjava nas neko, ali zašto? Šta smo to uradili?« Trebalo je da Viktor Protorov bude na Srednjem Istoku. Pre tri nedelje njegovo prisustvo bilo je neophodno u Južnom Libanu kako bi mogao da se razreši nesporazum koji se već suviše dugo vukao. 206 Uprkos tome, on se još nije pomakao sa Hokaida, iz bez-bedne kuće na čije je stvaranje utrošio pune četiri godine. Kad je bio ovde, niko to nije znao, i niko nije mogao da ga prati. Protorov je bio sasvim siguran u to. Sto se tiče ljudi koji su održavali ovu kuću, Protorov je i u njih bio savršeno siguran. Bili su mu izvanredno odani, njemu i otadžbini. Naravno, nije takve vitalne stvari prepuštao slučaju. Jednom u dve nedelje, čitav personal — kao i operativci na japanski ostrvima — bio je proveravan prema specijalnom programu, a s jedinim ciljem da se pokaže da li je kuća bezbedna. Samo jedan čovek nije bio tako proveravan, i to zato što je bio na vrlo osetljivom položaju. Jedino njega je Protorov uvek želeo lično da vidi, da mu obezbedi svaku sigurnost i proveri da su njegovi izveštaji savršeno čisti, »beli«. »Beli izveštaji« su bili oni koji su sadržavali beskrajno osetljive informacije i koji su, istovremeno, bili sasvim očišćeni od dezinformacije. U stvari, »beli izveštaji« su bili vrlo retki. Protorov je već suviše dugo u poslu da bi savršeno dobro znao da je većina izveštaja siva. A to je značilo da su sadržavali i dezinformacije. Njegov posao sastojao se u tome da od kukolja odvoji žito, da ispod laži otkrije istinu. To je bio jedan od njegovih mnogih talenata. Japan je bio izuzetak koji je potvrđivao pravilo. Mnogi operativci su bili takvi fanatici, da su zaista davali »bele iz-veštaje«. čovek s kojim je Protorov sada trebalo da se nađe bio je jedan od takvih. Ali, problemi u Južnom Libanu nisu bili rešeni, i baš tog jutra Protorov je odredio jednog od svojih najsposobnijih ljudi da se pobrine za to. »Tenči« je bio za njega sada nešto najvažnije. Iako je to bio još prilično nebulozan koncept, osećao je da će se trud i čekanje na kraju isplatiti. Međutim, kad bi bio spreman da pogleda istini u oči, Protorov bi znao da, u stvari, ne želi da se vrati u vrelu i prašnjavu klimu Južnog Libana. Uvek je osećao smrad ka-milje mokraće i pregrejanog motornog ulja. Posle povratka iz Libana mesecima je čistio pesak iz ođeće. 207 Kotenova ogromna figura pojavi se iz palate Sinđuku. Zbog Satoovog nedeljnog hodočašća imao je malo slobodnog vremena za sebe. Sato je smatrao da svetilišta nisu mesta na kojima može nešto loše da mu se dogodi, pa nije nikada do\ puštao Kotenu da ga prati. \ Sumo siđe u podzemnu železnicu i odveze se zelenom \ linijom četiri stanice, zatim promeni smer na Kudanšiti i ode plavom linijom do stanice Nihonbaši. Ljudi su otvoreno buljili u njega u podzemnoj železnici, ali mu to nije smetalo, jer je bio navikao. Izgledalo je da ne obraća pažnju na njihovo zurenje ali, u stvari, bio je veoma ponosan zbog toga. Trebalo mu je dosta truda da zaradi za život i, mada više nije javno nastupao, još je mnogo vremena posvećivao svojoj kondiciji a s vremena na vreme prihvatao je i po neku borbu. U poslednjih pet godina nijednom nije bio pobeđen. Izašao je na Eit-dori i krenuo je na desno. Avenija je bila prepuna ljudi koji su krenuli u kupovinu. Kod sledećeg bloka sačekao je da se promeni svetlost na semaforu, prešao je aveniju i ušao u veliku robnu kuću. Robna kuća je bila ogromna, kao grad za sebe. Jedan njegov prijatelj se tu oženio, drugi se zaposlio i obezbedio i sebe i čitavu porodicu. Ali Kotena tako nešto nije interesovalo.
Devojka s belim rukavicama koja je vozila lift mahnu-la mu je da uđe. Lift je išao nadole. On je otvoreno buljio u njeno jako našminkano lice. Devojka, kojoj je postalo neugodno, najzad je okrenula lice od njega. Kad je sišao u suteren, prvo je dugo posmatrao kako se pripremaju različiti kolači, kako se suši valja, kako tofu fermentira, kako se mesi testo i kako se zaslađuje. Kombinovao je svoj ručak služeći se iz bezbrojnih tanjira na kojima su besplatno nuđene razne vrste hrane. Poslužavnici s hranom bili su poredani na staklenim tezgama kraj kojih je prolazio. Kad je procenio da je dovoljno pojeo, krenuo je prema liftu. Pa ipak, još je osećao prazninu u svom ogromnom trbuhu. Prošao je pored bezbroj odeljenja sa odećom, namešta-jem, posuđem, igračkama, medicinskom opremom, galerijama sa slikama i skulpturama. Prošao je pored odeljenja na kojima su žene učile kako da obuku kimono, kako da pravil208 no izvedu ceremoniju čaja, kako da aranžiraju cveće. Prošao je pored nekoliko restorana. Na vrhu krova nalazila se čajdžinica sa crvenim, belim i crnim papirnatim lampionima koji su igrali na blagom po-vetarcu. Tu je bio i maleni zoološki vrt koji su posećivala deca čije su majke bile na nižim spratovima, u kupovini. Koten se probio kroz gomilu dece da bi bolje video ba-bune i gibone. Nešto dalje, u jednom kavezu, bili su smešte-ni mali majmuni sa severa, iz planina oko Naganoa. Koten im je prišao sasvim blizu; bili su manje egzotični i zato su imali i manje publike. Koten je bio iz Naganoa i sam pogled na ove simbole zavičaja podseti ga da nije bio tamo više od deset godina. — Videli ste nešto zanimljivo? Nije morao da okrene glavu jer je znao šta će ugledati: nisko telo sa sasvim običnom glavom. — Ovi mali čavrljaju mi o kući — reče on. — Ah — reče obični čovek — planine. Mi koji smo rođeni u planini nikada se ne naviknemo kad nas odvoje od njih. Koten kratko klimnu glavom i podnese svoj izveštaj. Kad je završio, predano je odgovarao na pitanja koja mu je postavljao običan čovek, trudeći se da odgovori što bolje. — Moram da se vratim — reče najzad. — Sato-san će se uskoro vratiti s molitve. — Molitve su za one koji su već osuđeni — reče nezadovoljno Viktor Protorov. Teks Bristol je tri puta morao da odustaje od planova kako da sredi Plavo čudovište. I to je više bilo u vezi sa Aliks Logan nego sa njenim noćnim čuvarom. Posle njenog pokušaja samoubistva, Plavo čudovište nije htelo da rizikuje i svake noći ulazilo je s njom u stan. Svetlost je stalno bila upaljena a čudovište je držalo Aliks na oku. Svetlost. A na svetlost u mrtvilu noći Bristol nije nikako računao. Njemu je bilo potrebno iznenađenje. Primetio je da čudovišta Aliks Logan nisu bivši policajci. Bili su suviše pametni. I ponašali su se nekako, reklo bi se, vojnički. Bristol je 209 provodio duge časove pržeći se na suncu. Nije radio ništa nego posmatrao Aliks Logan iz daljine, pitajući se gde li su čudovišta prošla kroz tako dobru obuku. Da li je to pokazivalo da je Tomkin postao s godinama mudriji? Da li je to značilo da je sada angažovao viši nivo gorila da obavljaju prljave poslove za njega? To je bilo jedino prihvatljivo objašnjenje. Posle trećeg neuspelog pokušaja da se noću uvuče u stan Aliks Logan, Bristol je odlučno napustio prvi plan. Neprestano je sebi ponavljao da čovek mora da bude elastičan u ovakvim situacijama. Svaki plan mora da sadrži i odstupnicu, a svaka odstupnica mora da ima svoju odstupnicu. To je bio jedini način da se nešto postigne jer nijedna situacija u koju su bili umešani ljudi nije bila statična. Kad čovek to shvati, lako mu je da planira svoje poslove. I tako je Bristol bio spreman da primeni plan, za koji je inače mislio da neće nikada biti u prilici da ga ostvari. On je voleo da peca, voleo je da bude na vodi. Ali da bude ispod vode negde daleko na pučini, to je bilo već nešto drugo. Ipak, iznajmio je opremu za podvodni ribolov i dopustio da ga ispita bubuljičavi mladić, koji nije imao više od 18 godina i koji je radio u prodavnici. Bio je pomalo zarđao — pre pet godina je učio
da roni — ali osnova se nikada ne zaboravlja. Posle dva časa predanog rada u hotelskom bazenu s ružičastim pločicama, bubuljičavi mladić ga dodirnu po ramenu i pokaza mu palcem nagore. Bristol je sada uneo opremu u čamac koji se ljuljuškao na masnoj vodi malog zaliva. Proverio je svaki deo opreme posebno, kao što su ga naučili, i baš je bio nagnut nad bocama s kiseonikom kad krajičkom oka ugleda Aliks kako dolazi dokom sa Crvenim čudovištem za petama. Bristolovo srce zakuca brže kad je primetio da skreće prema svom malom čamcu. Ovog popodneva nije nameravala da ide na krstarenje s gomilom prijatelja. Sada su na doku bili samo ona i Crveni. Crveno čudovište odveza konopac i brzo zakorači u čamac koji se ljuljao. Aliks je već upalila motor i plavičasti dim je počeo da se diže prema nebu. Držala je čvrsto volan i oni polako počeše da klize iz luke. Osećajući kako mu puls ubrzano bije Bristol je čekao strpljivo, pre nego što je upalio motor svog čamca. Natukao 210 je šešir dublje na oči i polako je krenuo za njima. Smetao mu je odsjaj sunca na vodi. Slobodnom rukom izvadi tamne na-očare i stavi ih na oči. Ovaj plan je bio jednostavniji od prvog, ali je bio mnogo strasniji. Trebalo mu je šest meseci sakupljanja hrabrosti pre nego što je uzeo svoj prvi čas iz ronjenja. U stvari, tek direktna naredba odozgo naterala ga je da ode na časove ronjenja. On je bio hrabar čovek, ali kad je podvodni svet bio u pitanju hrabrosti je nestajalo. Ruke su mu se toliko tresle da je dva puta ispustio pušku za podvodni ribolov, dok ju je odmotavao iz zaštitnog platna. Nju nije iznajmio. Kad ga je bubuljičavi mladić pitao da li želi još nešto, naglasio je da se plaši oružja. Bristol je kupio pušku za podvodni ribolov u prodav-nici u Boka Cipi jednog jutra dok je Aliks još dremala u krevetu. Platio je gotovinom a bio je odeven u neku smešnu ode-ću s pocepanim šeširom na vrh glave. Na očima je imao nao-čare s ogledalima a za tu priliku čak je prilepio i specijalno crne, guste brkove. Kad se vraćao natrag, na jug, zaustavio se u jednoj od tri hemijske fabrike koje su uglavnom izvlačile nitrat iz gu-ana. Lako je ušao u nju i uzeo ono što mu je bilo potrebno. Ostatak dana proveo je u svom malom čamcu, ukotvljen nedaleko od raskošne jahte na kojoj se tog dana zabavljala Aliks. Bristol je pažljivo razrađivao plan. A sada, kad je došao trenutak da plan počne da se ostvaruje, bio je nervozan kao mlada devojka prvog dana na poslu. Nešto mu se nije dopadalo. Zastao je osećajući težinu rezervoara za kiseonik između lopatica. Raširenih nogu koliko mu je čamac dopuštao, pokušao je da se smiri, da sporije diše i smiri svoj ubrzani puls. Međutim, nije mogao da vlada svojim pogledom koji bi š vremena na vreme odlutao prema ivici čamca, kao neposlušno dete, i prema nepoznatoj, beskrajnoj dubini kroz koju će uskoro morati da zapliva. Ispružio je ruke ispred sebe. Primetio je da mu drhte. — Dođavola — rekao je besno. ¦ Sagnuo se i odlučno uhvatio pušku za podvodni ribolov. Proverio je vrh oštrog harpuna. 211 Zabio je u svoj težak pojas, dva štapića s hemikalijama koje treba da odbiju ajkule, proverio je još jednom kompas na članku ruke popravivši pravac, jer se Aliksin čamac sada malo udaljio u drugom smeru. Znao je da će uskoro morati da se oslanja samo na kompas. Nagnuo se preko ivice čamca i zagledao se u dubinu. Još je jednom u mislima ponovio sva uputstva koja mu je citirao bubuljičavi mladić, a zatim je preko glave povukao cevi za kiseonik i stavio njihove krajeve u usta. Razmišljao je o upozorenjima koja mu je mladić dao, delom zbog toga da bi zaposlio um nečim drugim i da bi odvratio misli od tamnog ambisa koji se valjao ispod njega. Posegnuo je za svojom maskom, isprao je morskom vodom a zatim je pljunuo u nju, rastrljavši pljuvačku da mu se staklo ne bi maglilo. Stavio je masku na lice, proverio još jednom cevi za kiseonik i, potpuno sleđenog uma, skliznuo preko ivice čamca. Hladnoća vode ga je skoro ugušila. Iako mu je telo bilo zaštićeno plavim gumenim ronilačkim odelom, osećao je kako ga hladnoća obuzima penjući se prema njemu kao neko živo biće.
»Smiri se, šmuk«, izgrdio je samog sebe, »poslednja stvar koja ti je sada potrebna jeste razigravanje mašte. Le-po si ututkan i bezbedan u svom gumenom odelu i samo što mama nije došla da te poljubi i ohrabri«. Bristol je tako visio u plavo-zelenoj dubini, ne krećući se, sve dok se nije navikao na tu specifičnu vrstu disanja pod vodom. Zraci sunca prodirali su kroz plavu dubinu i on je imao čudan osećaj da se nalazi u katedrali. Seti se dalekih dana detinjstva pre nego što mu je otac bio ubijen u prljavoj i tamnoj susednoj ulici. Onda je napravio katastrofalnu grešku: pogledao je u dubinu, tamo gde se svetlost gubila, gde nije mogla da prodre gde je bila tama, tamnija od bilo čega na svetu i on shvati šta je ispod njega, dole, duboko, duboko, duboko. Besno natera samog sebe da pogleda svoj kompas i odredivši pravac krenuo je prema čamcu u kome je bila Aliks Logan. Plivao je polako, skoro lenjo, ali to je bilo samo prividno jer su ga njegova ogromna gumena peraja gurala na212 pred, kroz vodu, u ogromnim skokovima. Bio je u izvanrednoj formi i nije imao problema da savlada čak ni talas plime koji može da bude najveći neprijatelj izazivajući kod ronilaca morsku bolest, ponekad tako jaku da od najsnažnijeg ronioca stvara rasplakanu bebu. Kad je prešao trećinu puta, primorao je sebe da izroni na površinu da bi i vizuelno odredio pravac. Obavio je to za manje od tri sekunde. Izronio je i ponovo se vratio u dubinu. Ponovo je proverio pravac na kompasu, video je da je malo pogrešio pravac, pa se ispravio. Počeo je da pliva onako kako mu je pokazao bubuljičavi mladić, samo s jednom nogom, što je bilo manje zamorno od onoga što je on bio naučio. Kad je drugi put izašao na površinu da proveri pravac, u trenutku kad se vraćao u dubinu, negde krajičkom oka u dubini ispod sebe ugleda neku tamnu senku. Odmah je prestao da pokreće peraja i visio je nepokretno u vodi. Ako je bila ajkula, nije želeo da ga oseti i da je privuče svojim pokretima. Ispred sebe mogao je da vidi senku Aliksinog čamca s kojeg se spuštao najlon za pecanje. U stvari, najlon nije ni video ali bio je siguran da je tu. Crveno čudovište je uhvatilo veliku ribu i Bristol je sada jasno video telo kako se grči na udici. Udica je probila čeljusti ribe i ona je očajnički pokušavala da se otrgne. Krv je liptala iz rane. Bristolu je sada bilo jasno zašto se ona senka pojavila ispred njega, i zašto se kretala napred-nazad. Tiho, Bristol opsova Crveno čudovište. Kad se osvrnuo video je kako mu se ajkula opasno približila. Nije bio neki veliki poznavalac, ali lako je mogao da razlikuje bezopasnu aj kulu od opasne. Ova je bila duga najmanje tri i po metra i po šarama je bilo jasno da je to ajkula-tigar, mesožder. Stigla je ovamo jer je osetila miris krvi. Bristol je kao zanesen posmatrao kako svetlost igra na praistorijskom obliku životinje koja se sada kretala nagore. Nije mogao da oceni da li ga je zver osetila ili nije, ali učinio je sve što je mogao da ide paralelno uz nju, trudeći se da ipak bude što udaljeniji. Naravno, ni to neće moći da traje večito i na jednoj dređenoj tački on će morati da vidi šta ajkula »namerava«. 213 Tigar se peo lenjo, skoro nezainteresovano, krećući se tako sporo da je Bristol mogao da broji pruge na njegovom telu, da je hteo. A onda, odjednom, jurnu kao projektil kroz vodu. Okrete se. Bristol sada ni najmanje nije sumnjao — osetila ga je. Srce mu je snažno udaralo u grudima, primorao je telo da se smiri. Visio je bespomoćan u dubini posmatrajući kako plankton pliva oko njega. Video je i alge. »Budalo, hrana je na drugom kraju« — govorio je tiho, obraćajući se u mislima ovom primitivnom biću. — »Ti ne želiš mene da jedeš. Nisam ukusan. Utuvi to u taj tvoj mozak velik k'o zrno graška«. Tigar se okrenuo, i sada su se gledali oči u oči, kao gladijatori u prostranoj areni ispunjenoj zastrašujućom tišinom. U ovoj dubini sve je izgledalo mnogo veće i prostranije. Protivno svakoj logici, tigar sada krenu prema njemu. Ne onako sigurno i brzo, već obazrivo. Bilo mu je jasno da ovo biće nije hrana, ali negde u blizini neko biće je puštalo krv i ono je bilo hrana.
Ajkulina osećanja su govorila da je hrana u blizini i ona je želela da se nahrani, ali u miru, da je niko ne ometa. Iako je Bristol imao iza pojasa sve štapiće sa hemikali-jama za odbijanje ajkula, imao je malo poverenja u tu vrstu stvari. Ipak, prineo je desnu ruku pojasu. U trenutku je pomislio na pušku za podvodni ribolov, ali odbacio je pomisao na to jer je imao samo jedan harpun. Sem toga, video je mnogo ajkula kako plivaju s uživanjem, iako im je harpun probio mozak. Staviše, bile su veoma žive i spremne da napadaju. A sem toga, sa samo jednim harpunom teško je mogao išta da uradi. Tigar mu je sada bio veoma blizu, i Bristol je jasno mogao da vidi iskrivljenu čeljust ispod široko rastavljenih sitnih, svinjskih očiju. Ružičasti plankton visio je sa njene njuške i škrga, pomerajući se i lelujajući. Ajkula mu je prilazila i Bristol ščepa rukom u rukavici jedan štapić s hemikalijom i polako ga odbaci. Preznojavao se. »Bože« — mislio je — »ovo kopile će me ščepati«. Bristol dopusti da ga talas plime povuče. Udario je nekoliko puta perajima i dohvatio je štapić s hemikalijom. »Dođi staro momče« — vrtelo mu se u glavi — »imam iznenađenje za tebe«. 214 Tigrova grozna njuška odjednom se podiže i Bristol ožive, podiže štap s hemikalijom i udari jako. Biće krete unazad, skoro stade vertikalno na svoj rep. A onda se okrete tako brzo, da je nešto planktona otpalo s njegove gubice. Nestade u zelenoj dubini, samo jednim zaveslajem svog snažnog repa. Bristol je jedno vreme samo visio u zelenoj dubini, ose-ćajući kako mu se ledeni znoj suši ispod gumenog odela. Uhvatio je štap s hemikalijom, vratio ga iza pojasa, odredio pravac u kome se nalazi čamac i zaplivao prema njemu. Šest metara više i možda stotinak metara dalje od mes-ta gde je Bristol plivao, Džek Kenli imao je problema sa obu-zdavanjem svoje lovine. Crveno čudovište nije bilo profesionalni ribolovac, ali je bio rodom sa Floride, i kao tinejdžer nije izbijao iz mora. Sada se uvalio u mnogo opasniju igru i gunđao je protiv ovog posla dadilje. Keneli otpljunu preko ivice čamca s odvratnošću. Spa-sao je njenu potamnelu zadnjicu već jednom i pitao se koliko će puta to morati da ponovi, pre nego što se ovaj njegov posao završi. Lično se pitao zašto je baš on određen za ovaj zadatak. On je bio visoki profesionalac i njegovo mesto je bilo uz revolver, a ne sa pecačkim štapom u ruci. Bacio je pogled na Aliks Logan koja se ispružila u svom minijaturnom bikiniju. Koža joj se sijala od ulja za sunčanje. Tiho je opsovao. Pitao se ko je ona uopšte, dođavola, da on mora da rizikuje svoj život da bi spasao njen i da bi je držao podalje od ostalog sveta? Keneli neće nikada saznati odgovore na ta pitanja, jer je u tom trenutku svetlost zaigrala na površini i Crveno čudovište je uspelo samo da kaže: — Sta, dođavola...! Stigao je još da posegne za svojim »Magnumom 357« ali već u sledećem trenu čuo je zviždanje vetra oko ušiju, video je neki tamni predmet koji mu prilazi, a zatim mu grozan bol razdera grudi. —» Ahhhh! — jeknuo je, i zaneo se unazad od šoka i udarca. Stap za pecanje ispao mu je iz ruku, i ćela opreffta nestade polako preko ivice čamca. Uhvatio se rukom za gru215 di na onom mestu gde je osećao strahoviti, plameni bol. Pokušao je da izvuče harpun iz mesa, ali to je samo prouzrokovalo još veće bolove u dubini rane. Grudi su mu se dizale i spuštale, i s palube na koju je pao bio je zagledan u plamteće sunce. Vitka figura Aliks Logan stajala je iznad njega. Prinela je ruku usnama, pokrivši ih. Njene lepe oči bile su širom otvorene i Keneli odjednom oseti koliko njene oči liče na oči njegove male kćerke. Kako to ranije nije primetio? činilo mu se da su mu prsti kao nađuvene kobasice, dok je telo počinjalo polako da mu se parališe. Udovi su mu postajali kruti, a um mu se ledio. U tom trenu, Keneli ugleda veliku senku kako se penje preko ivice čamca i kako se s njene plave kože sliva morska voda. Onda se njegove oči neprirodno izbuljiše, i krv mu linu iz nosa, usta i ušiju u crvenim potočićima; telo mu se još dva puta zgrči pre kraja.
Kad se popeo preko ivice čamca, Bristol prvo skide teške boce za kiseonik, gurnu masku na vrh glave i reče: — Aliks Logan, ja sam detektiv Lju Džefri Kroker iz njujorške policije i, da vam pravo kažem, prošao sam kroz pakao da bih vas video. Justina je zanemela. Pogrebna ceremonija odvijala se kao neka šarada u kojoj ona nije htela da učestvuje. Gomile ljudi iz preduzeća njenog oca, sa svih strana sveta, sjatile su se na pogreb i sada su je užasavale. Njihovo, možda iskreno, izjavljivanje saučešća klizilo je niz nju kao kapi kiše. Povremeno uopšte nije bila svesna o čemu to oni govore. Njen um je bio zaokupljen drugim stvarima, ali kad se malo pribrala s velikim olakšanjem je shvatila da joj je otac umro. U jednom trenu postala je svesna prisustva nekog muškarca pored sebe. Podigla je pogled, osetila kako joj srce brže udara jer, uprkos svemu što je rekla, ponadala se da bi to možda mogao da bude Nikola. Iznenadila se kad je ugledala Rika Milera. Osmehnuo se i uhvatio je za ruku. Justina ga je verovatno pitala gde je Meri Kejt, ali čak iako joj je odgovorio, ona ga nije čula. 216 Kao da je bila mrtva za čitav svet. Nije primećivala čak ni lepu kuću i vrt na plaži u Džin Lejnu, istočno od Sautemp-tona gde su ona i Gelda odrasle. Ona je bila kao bez svesti, isto kao i njena starija sestra koja je ležala u svom stanu u Saton Plejsu posle ko zna koliko popijenih čašica votke. Vot-ka je postala njen najbolji drug, posle ubistva Luisa Krokera. On je bio jedini muškarac koji je uspeo da se probije kroz Geldin oklop, ali ostavio ju je ranjivu. Sada, kad je on nestao, Justina se iskreno plašila za svoju sestru. Samo čudo je moglo da je spase, a Justina nije bila čudotvorac. Nije mogla da sredi čak ni svoj život, a kamoli Geldin. Smatrala je da je izdana. činilo joj se da se zemlja ispod njenih nogu rastvara i da će je, urlajući, povući u tamu. Sada, kad joj je Nikola to učinio, kad je postao još jedan u nizu muškaraca koji su je izdali, osećala je samo očaj. Nije bila čak ni besna. Kao da joj je neki vitalni deo pukao. Spustila je glavu. Kosa joj je prekrila lice. Osetljivi ljudi oko nje primetiše koliki je njen bol, pa s razumevanjem odvratiše svoje poglede ne shvatajući, uopšte, njegov intenzitet. Nikola je osećao želju da se vrati u Japan. To je bilo toliko jako da bi on poleteo odmah posle Tomkinovog pogreba i da nije dobio uznemirujući Satoov telegram. Stavio je ruku u džep od pantalona i osetio u njemu komad žutog papira. Nije morao da ga izvlači da bi pročitao šta je na njemu pisalo. »Lajnir-sane, Masuto Iši je treća žrtva Vu-Šinga, odsečene noge, istetoviran obraz znakom Yueh. Kobun u velikoj opasnosti. Tražimo vašu pomoć. Sato«. »Da«, mislio je Nikola, »sada je sve jasno. Sumnje nema. Yueh je bio treći znak za kažnjavanje po Vu-Šingu. Ostale su još Samo dve kazne. Nikola se plašio da tačno zna ko bi dve sledeće žrtve mogle da budu. Sada je bilo najvažnije da se on što pre vrati u Tokio. Tomkinova poslednja želja je bila da se integracija ostvari, i to što je pre moguće. Nikola je znao da će uspeti da to sredi. Ali, pre toga mora da se obračuna sa osobom koja izvodi ovaj smrtonosni ritual, jer je znao da integracije neće biti, ukoliko ta opasnost ne bude uklonjena. Osećao je dužnost prema 217 Tomkinu da deluje i sada mu je bilo jasno na šta je Vu-Sing usmeren. On je morao tome da se suprotstavi. Pre pogreba proveo je mnogo vremena upoznajući svo osoblje Tomkinove industrije, iz preduzeća širom sveta. Bil Grejdon se pobrinuo da svi budu obavešteni o promeni, tako da su svi s nestrpljenjem očekivali da vide novog predsednika. Nikola je samo jednom pomislio na1 Justinu, i to onda kad je video da se o njoj brine neki zgodni muškarac koji kao da je sišao sa stranica modnog časopisa. To mora da je bio Rik Miler, njen novi šef. Nikola je to primetio s čudnom vrstom uzdržanosti. Znao je da je on sada zaokupljen drugim ljudima i događajima s druge strane sveta, i da se na neki način dobrovoljno odvojio od Justine. Njegova osećanja prema njoj nisu se izmenila, ali on ih je posmatrao kao nezain-teresovan posmatrač sa strane. Nije uopšte moglo da bude govora o tome da on napusti Tomkinovu industriju. To nije mogao da
učini ni zbog koga. Njegova majka, čeong, svakako bi to razumela. I Pukovnik bi razumeo. U životu je giri — dužnost, morala da se poštuje. A dug časti prevazilazio je sve ostale dugove, čak iako je nečiji život bio u pitanju. Ni najmanje mu nije bilo čudno što je samo pre šest me-seci hteo da se osveti čoveku prema kome je sada osećao giri. Snage života neprestano se menjaju i obrušavaju se na čo-veka koji nije spreman da prihvati promene. Tomkin je bio odgovoran za Krokerovu smrt... ali i nije bio. Sta je to, u stvari, značilo? Nikola još nije mogao tačno da odgovori na ovo pitanje, ali bar mu je jedna stvar sada bila jasna. Bez obzira šta je Tomkin učinio u tom pogledu, to nije imalo nikakve veze s ličnom vendetom — osvetom. Bar u ovome je Kroker pogrešio. Ali gde je u ovom vrtlogu bila prava istina? Sefovi iz Silikonske doline, San Diega, Montane, Pen-silvanije, Njujorka, Konektikata, Manile. Amsterdama, Sin-gapura, Berna — došao je čak i jedan sedokosi gospodin iz Burme gde je kompanija radila na eksploatisanju velikih šuma — obraćali su mu se i govorili mu o svojim poslovima. Svi su bili prijateljski raspoloženi, bilo je to očigledno, ali on nikoga od njih nije poznavao. Obradovao se kad mu je prišao Krejg Elondž, finansij-ski direktor iz Njujorka. 218 — Hvala bogu, najzad jedno poznato lice — reče Nikola — stanite ovde i ne mrdajte. Imam jedan posao za vas, kad sve ovo bude obavljeno. U limuzini koja ga je vozila na Menheten, Nikola okrete telefonski broj koji mu.je dao Grejdon. Govorio je nekoliko trenutaka u slušalicu, a zatim je spusti. Okrenuo se Elon-džu: — Prvo ćemo se zaustaviti u kancelariji — reče. — Brzo ćete mi pokazati kako mogu da se služim kompjuterom a onda ćete me ostaviti. Imate li pasoš? Nadam se da vaša japanska viza važi? Dobro. Spakujte najneophodnije. Potrebno mi je da me u toku leta obavestite o životu kompanije u poslednjih pet godina. Zato nemojte da se nadate da ćete spavati u avionu. Ali, Nikola je brže shvatao nego što je Elondž bio u stanju da mu prenosi. I kad je spori Teksašanin počeo da lista fascikle, kad su se četiri časa kasnije digli u vazduh, Nikola potonu u gecumeu no mići zatvori oči i isključi spoljni svet. U mislima je prešao preko događaja koji su se odigrali poslednjih dana. Počeo je da istražuje bit svoje dileme. Njegova istočnjačka strana koja je ovih dana bila dominantna, nije dopuštala nikakvu provalu osećanja. Tako je on mogao mirno da donosi odluke i da vodi uobičajene poslove a da na njegova osećanja ni najmanje ne utiču na to. Na ivici svesti natrapao je na emociju koja ga je proganjala i mučila od onog trena kad je Akiko Ofuda Sato uklonila lepezu ispred svog lica, i pokazala mu se. Jasna svest nije mogla da mu otkrije to osećanje, a nije mogao da ga nađe ni u snovima. Samo gecumei no mići kolevka svih emocija, mogla je da mu to otkrije, da ga odvede na tu daleku nepoznatu obalu. Osetio je uznemirenost koju je bio bacio, kao i ogroman strah koji je pokušavao da ga obuzme i zavlada njim. U jednom trenu bio je siguran da će biti paralisan ako dopusti sebi da pogleda šta se nalazi iza te tvrđave. A onda, setivši se jedne od osnovnih lekcija koje je naučio u maglama Jošinoa, on prodre kroz taj strah. Potpuno je prozreo i shvatio šta taj strah predstavlja. Na drugoj strani straha, otkrio je da njegova ljubav prema Jukio nikada nije prestala da postoji. Još je bila živa. 219 Sunce samo što nije zašlo. Sato je sedeo u svom studiju prekrštenih nogu. Fusuma je bila uklonjena i video se jasno mali vrt s mahovinama koji je pažljivo negovan tokom čitave godine. Postojalo je više od stotinu vrsta mahovine: skoro sve su ovde bile zastupljene. Bleda svetlost, zlatnih i plamenih tonova koju je slalo zalazeće sunce kroz drveće širokih krošnji, dodirivala je ste-ne pokrivene mahovinom i davala je vrtu posebnu, dragocenu lepotu. čuo je pokret iza sebe ali nije se pokrenuo. — Ser? Bio je to čudno visok Kotenov glas. U kući nije bilo nikog drugog. Akiko je otišla na jug da poseti
bolesnu tetku, koja je bila toliko slaba da nije mogla da dođe na sever čak ni zbog venčanja. Nangi je bio kod kuće, pripremao se za put u Hong Kong. I on i Nangi bili su očajni zbog strašne smrti koja je zadesila Iši-sana, i to samo nekoliko časova posle odlaska Nikole Lajnira za Ameriku. Kao da su se bogovi naljutili zbog njegovog odlaska. Sato je pokušao da svom dugogodišnjem prijatelju kaže nešto o strahu koji ga je obuzeo u svetilištu, ali Nangi je bio Satov sempai, kao što je Makita bio Nangijev, a postoje neke stvari o kojima se ne govori pred starijima. — Ser? — A, da, Koten-san — reče kratko Sato — šta je? — Telefonski poziv, ser. — Ne želim da me uznemiravaju. — Izvinite, ser, ali gospodin kaže da je veoma hitno. Sato je razmišljao jedan trenutak. Možda je to bio onaj mladi Kinez koga je najmio u Hong Kongu da bi »nadgledao« Nangijevo kretanje. Pošto je Nangisan odbio da razgovara o situaciji, Sato je odlučio da preduzme sopstvene mere i otkrije šta se događa u Hong Kongu. Ustao je, klimnuo Kotenu, i izašao iz prostorije. Studio je bio namenjen razmišljanju i nije imao takvih naprava kao što je telefon. Kad je ušao u svoju kancelariju, Sato obiđe oko stola i stade sa strane da bi podigao telefonsku slušalicu. — Da? Ovde je Seići Sato. — Ovde je Feniks, Sato-sane. 220 — Ah — Sato oseti kako mu srce brže kuca — samo trenutak. — Spustio je telefonsku slušalicu i tiho prišao vratima kancelarije. Pogledavši brzo gore i dole niz hodnik on zatvori vrata, i diže slušalicu. — Sta imate da mi kažete? — Plašim se da vesti nisu dobre. Sato oseti kako mu se stomak grči. Najpre problemi sa Sveazijskom bankom, a sada još i ovo. Veliki rizik, velika zarada. I on i Nangi su znali u šta se upuštaju. »Tenči« je trebalo da im donese najveću moguću dobit. Ali, sve je sada išlo nekako usporeno. A nedaće su se neobuzdano brzo obrušavale na njih. — Kusunoki je ubijen. — To već znam — reče Sato nestrpljivo: nestrpljiv je bio zbog rizika i pomisli da će sve propasti. — Ali da li znate da ga je ubio njegov učenik? Telefonski veza između Satoa i Feniksa kao da zareza u agoniji. — Najbolje da mi kažete sve o tome — reče Sato, čvrsto stegnuvši zube. — Naravno, muhon-nin nađen pored lesa osumnjičen je da je ubio jonina. Međutim, pokazalo se da nije. Strani špijun koji je ubačen očigledno nije imao hrabrosti da završi jedan takav neshvatljivi potez. — Ali, ko ga je onda ubio? Posle kraće pauze, Feniks reče: — Kad bismo to. znali, on bi već bio pravedno kažnjen. — Znači li to... da postoji još jedan strani agent? — Lako je moguće... Sato odjednom oseti neshvatljiv bes. — Vi ste najbolji, zato sam vas i iznajmio da biste čuvali tajnu »Tenčija«. Da sam hteo ubicu. lako bih ga našao u Jakuza klanu. Amida, šta radite, dođavola, tamo? — Morate da mi verujete — reče Feniks — sve je u redu. Ja sam se lično zainteresovao za ovu stvar. Feniks je, kao i Kusunoki, bio ninđa sensei. Sato je bio malo umiren. — Obaveštavajte me o svemu. — Svakog dana, u ovo vreme, zvaću vas na ovaj broj. — Odlično. Trudiću se da uvekbudemovđe.
221 Sato spusti slušalicu, a na drugom kraju kuće, isključi se mali prislušni aparat koji je Koten odavno postavio i povezao sa Satoovim telefonom. Kotenova banka informacija bila je sada još bogatija. Nikola i Elendž stigli su na Međunarodni Dals aerodrom u Vašingtonu. — Gospodin Lajnir? Privlačna plavuša, dugih nogu i gipkog hoda atletičarke, prišla im je. — Vi ste Nikola Lajnir? Imala je evropski akcenat koji može da bude odbojan, ali kod nje to nije bio slučaj. Ona je, nekako, umekšavala samoglasnike i izgovarala je reci veoma tečno. Verovatno je to naučila u nekoj specijalnoj školi. — Da, ja sam — reče Nikola. Odmah je počeo da je proučava. Bilo mu je jasno da dolazi s Istoka. Interesovalo ga je njeno lice. Pitao se kojoj li rasi pripada. Posegnula je u džep svog barberi mantila i izvadila novčanik od gušterove kože. Otvorila ju je i pokazala mu službenu legitimaciju. — Molim vas, pođite sa mnom. Video je da su joj oči plave kao nebo, ažurne. Bilo je jasno da je inteligentna. Otkrio je da mu se dopada, uprkos nelagodnosti koju je osećao pored nje. Uzeo je njenu otvorenu legitimaciju i zagledao se u njeno ime. Gotovo istovremeno, na savršenom ruskom jeziku, on reče: — Gospođo Tanja Vladimova, dopustite da vam predstavim Krejga Elondža. On radi u Tomkinovoj industriji. Sok koji se ogledao na njenom licu nije nestao ni kad je klimnula glavom Elondžu u odgovor na predstavljanje. Zabacila je unazad svoju gustu kosu i Nikola primeti da su joj nokti, iako lakirani, odsečeni kratko. To je značilo samo jedno — da se služi rukama a to ga je veoma zainteresovalo. — Moj otac je rođen u Evropi, na Istoku — reče ona istim jezikom kojim joj se Nikola obratio. — Da li na njega ličite samo fizički? 222 — On je bio veoma odan čovek — reče ona — ništa mu nije bilo svetije od dužnosti. Bio je gradski policajac. Moja majka je iz Birobiđana. U očima joj sinu nešto kao izazov. — Koliko ima disidenata u vašoj porodici? — upita on tiho. Ona mu uputi dugi ispitivački pogled, i on se oseti nelagodno. Nelagodnosti je nestalo, lice joj je opet bilo jasno i kao ekran povezan s kompjuterom ona dade tačne podatke. — Dovoljno, tako da je moj otac veći deo života proveo u okajavanju naših grehova. — Izvinite — ubaci se Krejg Elondž na engleskom — Nik, molim te, šta se događa? Nikola se osmehnu. — Ništa naročito — reče — gospođa Vlađimova samo brine o tome da ispunim još jednu klauzulu iz Tomkinovog testamenta pre nego što odletimo u Japan. — Spustio je ruku na Krejgovo rame i stegao ga. — Vi ćete ostati na aerodromu. Protegnite noge, pojedite nešto dobro. Ja ću se vratiti čim budem mogao. — Gospodine Lajnire — reče Gordon Mink četrdeset pet minuta kasnije svojim jasnim, čistim glasom — dobro je što ste došli, iako nemate mnogo vremena. Znam da ste veoma zaposleni u ovom trenutku. Nikolu su odveli u zgradu nedaleko od podzemnog prolaza na Virdžinija aveniji. Privatni lift odvezao ga je u ar-boretum, četiri sprata visok. Nikola je veoma uspešno sakrio svoje iznenađenje. Kubistička struktura od cigala dizala se usred ove šume u kući. Tanja ga uvede u kuću bez ikakvog čuđenja. — Tomkinova želja je bila naročito jasna kad je u pi-¦ tanju ova stvar — reče Nikola. — Bez obzira na sve, drago mi je što sam vas upoznao. Nikola se osmehnu i dva čoveka se rukovaše. Prošli su kroz zgradu, pored mnogih prostorija koje su bile popločane keramičkim pločicama ili su imale drvene podove. Nigde nisu mogli da se vide tepisi. Jasno se čulo odzva-njanje njihovih
koraka. 223 — Nikada nisam čuo.za Odeljenje međunarodnih eksportnih tarifa — reče Nikola. — Sta vi radite ovde? Mink se nasmejao. — Bio bih iznenađen da ste čuli za nas — slegnuo je ramenima. — Mi smo birokratska otpadna voda koju Kongres u svojoj bezgraničnoj mudrosti nekako pušta da teče. — Ponovo se osmehnuo. — Mi izdajemo neke dozvole za inostran-stvo a ponekad ih i ukidamo. Nikola shvati da Mink odgovara na njegova pitanja ne odgovarajući, u stvari. Odveli su ga u zastakljeni patio. Tanja je već bila tamo i sipala je svež sok od pomorandže u kristalne čaše. Mink pokaza Nikoli udobne fotelje, prekrivene batikom sa Haitija. Na sve strane rasle su palme u velikim saksijama. — čudno mesto za vladin biro. — reče Nikola. Mink podiže ruke. — To je samo dekor. Mi često primamo posete stranih velikodostojnika ovde. — Osmehnuo se. — Moramo da učinimo sve da se osećaju kao kod kuće. — A, tako? — Nikola ustade. Posmatrao je Tanju i Minka dok se kretao kroz patio. — Skoro je ponoć, a u ovoj zgradi sve vrvi od užurbanosti i zaposlenosti kao da je jutro. Da je ovo Odeljenje ono, što vi kažete da jeste, vi biste se-deli iza ogromnog pisaćeg stola od metala u kancelariji prepunoj fluorescentne svetlosti. A u ovo doba noći biste bili fino ušuškani u svom krevetu. Želeo bih da znam ko ste vas dvoje, gde se ja stvarno nalazim, i zašto sam uopšte, ovamo doveden. Mink klimnu glavom. — Sve su to veoma razumna pitanja i brige, Nikola. Smem li da vas zovem Nikola? Odlično. Zazvonio je telefon. čulo se prigušeno zujanje kroz zid i Tanja se izvini. — Molim vas, sedite — reče Mink i otkopča sako. — Ovo Odeljenje ima mnogo imena, ono koje sam vam pomenuo samo je jedno od njih. Njegovo održavanje mnogo staje. Staje manje od bombardera »B-l«, ali mi je trebalo šest mese-ci piskaranja dok nisam dobio ono što sam želeo. — Ponovo se osmehnuo. — Birokratski umovi ne mogu da shvate neophodnost postojanja ovakvih odeljenja. Ovo je prva slika koju strani špijun vidi kad ga dovedemo ovamo. 224 — Špijun? — Nikola je bio iznenađen. — Rafael Tomkin je imao posla sa špijunima? Ne verujem da je tako nešto moguće. — Zašto da ne? — Mink slegnu ramenima. — On je bio patriota, a bio je blizak prijatelj mog oca. — Sipao je još soka u obe čaše. — Da vam objasnim: moj otac je bio jedan od osnivača tajne službe. Tomkin je bio stručnjak za eksploziv. Sreli su se u mornarici. Tomkin je mogao da skine krilo golubu, a da ne takne perje; na njegovim grudima. Moj otac ga je koristio u nekim delikatnim zadacima pred kraj rata, u Evropi. Tamo je, tada, bilo zaista' gadno. Nacisti su se trudili da pobegnu ria sve moguće načine, a i druge je trebalo držati na oku. Moj otac mu je pred kraj poverio veoma delikatnu misiju. Koliko sam mogao da saznam, Tomkin je u nečemu pogrešio mada moj otac nikada nije rekao nijednu lošu reč protiv njega. čovek je, izgleda, jednostavno izgubio živce i slomio se. Trećina voda koji je krenuo u misiju, nestala je u vazduhu jer je dinamit eksplodirao pre nego što je trebalo — Mink popi svoj sok do kraja. — Vaš bivši šef bio je veoma častan čovek. Znam da je krivio sebe zbog toga, i mada ga je moj otac zbrisao sa spiska aktivista, on je i dalje ostao vezan za organizaciju. Moj otac nije želeo da se taj čovek stidi i muči zbog nečega što je on smatrao ljudskom greškom, a ni sam Tomkin izgleda da nije hteo da se rasta-ne od njega. — I tako ste vi nasledili Tomkina? — Tako bi moglo da se kaže — reče Mink, i pročisti grlo — mada ja nisam na tome insistirao. Kad je moj otac umro, pozvao sam na razgovor Tomkina, i rekao mu neka sam odluči šta će dalje da radi. Postojalo je jedno pitanje na koje je morao da se nađe odgovor pre nego što nastave s daljim razgovorom. — Recite mi — reče Nikola obazrivo — da li je Tom-kinova industrija podignuta novcem vaše organizacije?
— Dobri bože^ne, nikako — reče Mink, iskreno zapre-pašćen — mi nemamo nikakvog udela, niti kapitala ni u jednoj kompaniji. Što se toga tiče, možete da budete potpuno mirni. Nikola ponovo klimnu glavom, i ustade. Prišao-je pro-. zoru i zagledao se napolje. Bio je uznemiren jer nije znao 225 zašto je Tomkin insistirao na. tome da dođe ovamo. Odlučio je zato da bude veoma direktan, jer nije imao šta da izgubi. — Sta se dogodi kad strani špijun vidi ovo mesto? — pitao je zainteresovano. — Obično su dezorijentisani — reče Mink. — Oni obično imaju sasvim drugačiju sliku o Zapadu. Mnogi od njih očekuju da će biti odvedeni u neki kolonijalni zamak, negde u divljini Virdžinije — nasmejao se. — Kao da im je žao što ih ne ispituje Alek Ginis, ili neko bar sličan njemu. Mink ustade. »Sada smo obavili lakši deo posla«, pomislio je, »a sada prelazimo na ozbiljnije stvari«. — Razlog zbog kojeg ste ovde — reče glasno, — ima veze sa integracijom sa »Sato Petrolhemijom«. — O? — Nikola se okrete prema njemu. — Na koji način? — To je pitanje — reče Mink — nacionalne bezbednosti. Akiko nije spavala otkako je Nikola otišao. U njenom životu, i u svim njenim akcijama, bilo je ritma. Kioki ju je naučio da ga traži, da ga pronađe i da se njime služi, što je samo pojačavalo njenu snagu i hiljadu puta. Sta je trebalo sada da radi, kad se Nikola vratio u Ameriku? Postojale su razne mogućnosti, ali samo jedan izlaz. Nije dolazilo u obzir da ostavi sve. O tome nije htela ni da razmišlja. Nije mogla ni da krene za njim u Ameriku, jer je znala da bi se našla u neprilici, kao i Saigo svojevremeno. Okretala se na futonu za jednu osobu. Prostorija je bila sasvim skromno nameštena, nikakvih luksuznih predmeta nije bilo u njoj. Kao da se nalazila u barakama iz XVII veka, jedina razlika bila je u tome što je ona bila sasvim sama u maloj prostoriji. Uprkos onome što je rekla Satou, ona nije otišla da poseti tetku. To bi bilo nemoguće, jer nije imala živih rođaka. Polako se digla, i tegleći se počela je svoj jutarnji ritual. četrdeset minuta kasnije kad je brisala peškirom znoj s tela, i pošto se istuširala ledenom vodom da zatvori sve pore na koži, ona se vrati u malu prostoriju i poče polako, studiozno, da obavlja ritual pripremanja čaja. 226 To je radila svakog jutra, bez obzira gde se nalazila. U njenom sećanju to je bila jedina veza s njenom majkom, jedina fizička stvar kojoj ju je ova žena naučila. Njena majka je inače bila chanoyu sensei. Skoro religioznom predanošću obavljala je sve pokrete. Elementi savršenstva i koncentracije prema Ženu unošeni su u umetnost pripremanja čaja kao i u mnoge svakodnevne radnje koje su tako, s plana običnog, podizane na viši nivo, zahtevajući da se u njih ne unosi samo manuelni rad već i duša i um. Sa šoljicom zelenog čaja u ruci, Akiko ustade i otvori fusumu. Ispod prostrane verande nalazio se veliki vrt za razmišljanje. Njegovo čisto kamenje bilo je jasno vidljivo u blagoj svetlosti a tri crne stene bile su pravilno raspoređene. Desno od same sredine vrta dizalo se orijaško stablo kedra. Dok je Akiko polako srkutala svoj gorki čaj, dopustila je da joj pogled seta po divnom smenjivanju tamnih i svetlih tonova. Toliko se dugo zadržala na tome da, kad se najzad okrenula da se vrati i kad joj se oči zaustaviše na tački s koje je krenula, senke su se promenile i sunce je drugačije sijalo, pod drugim uglom. Tako izgubljena na Stazi, ona ponovo začu jednostavne zvuke bambusove frule, udaljene i tužne. Bila je to jedina muzika koju je slušala — sem pevanja ptica koje se menjalo zavisno od godišnjeg doba — za vreme dugih godina koje je provela uz Kiokija. Gorkoslatka melodija počinjala bi u podne baš kad je posluživala Kiokija čajem, spustivši se nisko pred njim kao što je nalagala kineska tradicija na kojoj je on veoma insistirao. Još je mogla da oseti hladnoću kamenog poda na svojim jedva otvorenim usnama — u zamku nije bilo tatamija. Obično posle podne, posle časova, ona bi virila kroz čipku granja i lišća kroz prozore prosečene u
debelim kamenim zidovima, trudeći se da vidi ko to svira. Znala je da je tajanstveni muzičar komuso, pripadnik sekte Fuke Budizma. Svakako je imao prevrnutu korpu od trske na glavi, jednostavnu halju i drvene sandale geta na nogama. Bio je to muzičar velike veštine jer je ona obično hvatala samu sebe kako plače bez nekog vidljivog razloga, zbog nežne okrutnosti njegovih tonova i nota koje su kapale kroz vazduh kao pahulje snega. 227 Pametna devojka, kakva je bila, nikada nije dopustila da Kioki vidi njene suze. Da je samo i za jedan trenutak posumnjao da je plakala bez nekog razumnog razloga, svakako bi je kaznio. Takav je bio Kioki: komandant bitke. Visoko na odbrambenim zidovima zamka, vijorio je sašimono — stari borbeni barjak. Kako je tradicija nalagala, na njemu je dominirao komandantov znak. U ovom slučaju, to je bio stilizovani menpo — borbena maska od kovanog čelika. Takve maske su bile najrazličitijeg oblika i stila. Kiokijeva je bila najstrašnija, akurjo — lice zlog demona — na tamnoj pozadini. U toku dana, Kioki bi uvek tako postavljao Akiko da joj je sašimono uvek bio pred očima. Nikada nije mogla da se oslobodi te slike, čak je i noću mogla da čuje udaranje tkanine koju je vitlao vetar. Bila je obuzeta strahom jer je sumnjala da se Kioki noću prikrao u njenu sobu, da joj je izvadio srce i da ga je za-menio nekim kristalom u koji može da zaviri kad god to poželi. Akiko širom otvori oči i zagleda se u šoljicu čaja koju je držala u rukama. Suze su kapale u tečnost i poremetile su listiće koji su mirno počivali na dnu šoljice. Oni se pokrenuše u novom vrtlogu. Trepnula je i duboko uzdahnula. Izbacila je ugljen-dio-ksid koji je nesvesno suviše dugo zadržala u svojim plućima. Ispod otvorene fusume, iza kamenog vrta gde se usamljeni bor savijao na vetru, mogla je da vidi sivi zid koji je virio kroz zelenilo na padinama, mogla je da vidi maglom ispunjene doline Jošinoa. Aliks se udaljavala od njega. Njene zelene oči bile su širom otvorene tako da je on jasno mogao da vidi njene beo-njače. Podigla je ruke, kao da se brani. A kad je osetila klupicu ispod nogu, bila je toliko preplašena da joj se činilo da će se strmoglaviti u okean. Koraknuo je prema njoj i ona divlje kriknu, okrenuvši se od njega, skliznuvši na dno čamca, povredivši koleno. — Dalje od mene! — urlala je, dok joj se u glasu oseća-la histerija. — Ko ste vi, dođavola? 228 — Već sam vam rekao — bilo je umora u njegovom glasu i on se nije ni najmanje trudio da ga sakrije. — Ja sam Lju Kroker iz njujorške policije. — Seo je na klupicu dalje od nje, osećajući kako mu se stomak smiruje. — Uprljali ste mi čamac — reče Aliks i dodade kasnije, kao da se i toga setila. — Ubili ste čoveka. Pogledao ju je kao da je poludela. — Da sam mu pružio priliku, on bi ubio mene — pokazao je na jednu tačku između njih: »Magnum« Crvenog čudovišta ljeskao se na suncu kao riba. — Hteo je da mi raz-nese mozak. — Grozan smrad — reče ona i okrete glavu. — Smrad smrti — reče Kroker besno, ali posegnu za malom kantom i opra čitav čamac morskom vodom. Onda podiže »Magnum 357« i zagleda se u njega. Na revolveru nije bilo nikakvih oznaka, čak ni serijskog broja. Ona je sada počela da drhti, prekrstila je ruke preko grudi, prste ja zakopala u ramena s takvom silinom da su joj sasvim pobeleli. Usne su joj se pokretale kao da se moli. On spusti svoju masku i izvuče se iz odela. — Sta ćete da radite sada, kad ste slobodni? — upita tiho. Aliks je još drhtala. — Sta? — kao da se gušila u svojim recima, progutala je knedlu i počela ponovo. — Sta ćete da radite s njim? — okrenula je glavu, ali nije pogledala u leš. — Nestade na dnu mora zajedno s čamcem. — a kad ga ona oštro pogleda on klimnu glavom — čamac mora da nestane, nema drugog izbora. — Ali, postoji još jedan — glas joj je bio tanak. Kroker je znao da ona govori o Plavom čudovištu. — Ova nesreća će ga potresti i poremetiti za dovoljno dugo vremena. Biće izbezumljen, a vi ćete
moći da nestanete. Bilo je jasno da ga je pažljivo slušala, jer se brzo okrenula i pogledala ga u lice. — Rekli ste da samo ja treba da nestanem, zar ne idemo zajedno? — Tako je, već ste suviše dugo bili u zarobljeništvu, ne treba da to produžavamo. 229 — Ali vi želite nešto od mene, to je bar jednostavno zaključiti. Zato sam i bila ovde ... sa njima. Zato ste vi došli za mnom — njene oči su pažljivo posmatrale njegovo lice. Kroker odvrati pogled. — Znate li ko su ova dvojica? — Ona tiho odmahnu glavom. — Znate li otkuda su? — Ona opet odmahnu glavom. — Ko vas je to štitio? — Ne znam. — Ali, znate šta je to što ne treba da odate — bilo je gorčine u njegovom glasu. Zarežao je kad nije dobio odgovor i počeo je da pretražuje čamac. Kad je završio, primetio je da se ona nije ni pomakla. Pokazao je na Crveno čudovište: — Ovaj momak nema imena, nema dokumenata, nema ničeg. On je čist kao svinja u govnima — pogledao ju je da vidi kako reaguje, a onda posegnuvši za rukom Crvenog čudovišta, dodade — ima samo ovo. Aliks vrisnu kad on skide nešto ovalno s čovekovog prsta. Ovaj proces ponovio je još devet puta sve dok nije dobio malu gomilu ljuspica u šaci. — Znate li šta je" ovo, AliksV — Ona divlje odmahnu glavom. — To su idioti. Idioti menjaju otiske prstiju. Veoma dobro smišljena stvar — nije to pokazao, ali osetio je da mu se stomak buni kad je jedan idiot počeo da se odvija sa prsta ubijenog. Najpre nije hteq da poveruje, da je to istina ali, na žalost, bila je istina. Ući u crveni sektor bila je najveća greška koju je jedan detektiv mogao da napravi. Kroker je morao da prizna da je on upravo počinio takvu grešku. Njegov um je bio toliko okrenut ka tome da je Tomkin zločinac, da mu nijedna druga mogućnost nije padala na pamet. Ali, sada, kad je otkrio idiote, kad je video da ubijeni nema nikakvih ličnih dokumenata, Kroker je počeo da shva-ta da postoje i druge mogućnosti, i to mu se ni najmanje nije dopadalo. — Odvratno — reče Aliks. Molim vas sklonite ih, izgledaju kao nokti. Sklonio je idiote i prišao joj. — Aliks, ko su dođavola ti momci? 230 — Ja... ja ne znam... ja nisam... — okrenula je glavu — tako sam zbunjena. Više ne znam šta je dobro, a šta nije. Video je strah i šok u njenim očima i odlučio je da je više ne muči. Bolje da je ukloni odavde. Podigao je sidro, upalio motor i krenuo prema svom čamcu. Kad je stigao do njega, stavio je motor u ler, prebacio je sidro na svoj čamac da bi ih držao zajedno, a zatim se prebacio preko ivice. Okrenuo se i ponudio Aliks ruku da joj pomogne da pređe. Ona se polako digla i, kao u transu, prešla na njegov čamac. — Bilo bi dobro kad biste legli — reče on — samo da se malo odmorite. Poslušala ga je, a on se bacio na posao. Prebacio je polovinu kante benzina na Aliksin čamac. Onda se okrenuo prema lesu Crvenog čudovišta i isekao harpun iz njegovih grudi. Bacio je harpun preko ivice čamca. Podigao je leš i namestio ga preko volana. »Magnumom« je ispalio nekoliko metaka u pod čamca. Voda je odmah počela da prodire. Odvrnuo je zatvarač na balonu s benzinom i prosuo je svu tečnost po čamcu. Zapalio je šibicu i bacio je. Uskoro ga je zahvatio plamen. Prebacio se brzo na svoj čamac, bacio sidro s Aliksinog čamca, obavio lanac oko članka na nozi Crvenog čudovišta i upalio motor. Kad je čamac krenuo skočio je u vodu, držeći plastični balon u jednoj ruci. Lako je doplivao do svog čamca, popeo se preko ivice. Aliks je ležala na. leđima, a desnom je rukom prekrila oči. čula ga je da se približava. Njene usne se pokrenuše. — Kao da sam čula revolverske hice — rekla je. — Motor na vašem čamcu nije hteo da upali — nije trebalo da joj priča više o tome kao ni o
opasnosti u kojoj se nalazio. — Otišao je — reče ona, kao mala devojčica koja je izgubila omiljenog medu. — To je deo cene koju plaćate za svoju slobodu. Ona skloni ruke s lica i zagleda se u njega. — čamac ionako nije bio moj. Nisam ga ja platila. Kroker klimnu glavom i sede pored nje. — Radi se o vašoj prijateljici Angeli Didion. 231 — Da. — Aliks kao da je uzdahnula. — Uvek se radi o Angeli. — Ja sam je našao mrtvu — reče Kroker — i više od svega na svetu želim da uhvatim njenog ubicu. Aliks trepnu očima. — Da li je to sve? — Neko ne želi da otkrijem ko je ubica. To je loše. — Oklevao je sada, na samoj ivici pitanja koje ga je proganjalo godinu dana, pitanja zbog kojeg je otišao da traži Matija zvanog Usta, pitanja koje ga je dovelo ovamo u Ki Vest, mada ga je kapetan upozorio da se okane tog slučaja. Grlo mu je bilo suvo i činilo mu se da su mu se glasne žice ukočile. Gde je nestala sva njegova odlučnost sada, kad mu je odgovor bio nadohvat ruke, kad je virio u njega kroz te duboke, zelene oči. — Da li ju je ubio Rafael Tomkin? — činilo mu se da je to neki tuđ glas postavio pitanje. — Tomkin je bio prisutan. — To nije nikakav odgovor. Ona ga je dugo vremena posmatrala, kao da pokušava da donese odluku. čamac se lagano ljuljao ispod njih, a miris ribe dizao se s njegovog dna. Ona se najzad strese i sede. — Da se nagodimo — reče šapatom. — Vi ćete me odvesti do Floride, odvešćete me na mesto na kome znam da ću biti bezbedna — zastala je kao da će sada otkriti poslednje blago — a ja ću vam reći sve što znam o Angeli Didion i o njenoj smrti. Ako je Mink očekivao neku burnu reakciju od svog gosta, mora da je bio grdno razočaran. Nikola je samo mirno rekao: — Koliko ja mogu da shvatim, vas interesuje uglavnom Sovjetski Savez i strani špijuni. Kako to da ste zainteresovani za ono što rade Japanci? — Za njih smo zainteresovani još od završetka rata. Mi smo im pomogli da stvore svoj odbrambeni sistem. Oni polako rade na tome. Ove godine su nam dopustili da u vojnoj bazi u Misavi smestimo 150 naših najnovijih supersoničnih aviona »F-20 Tajgeršarks«.... 232 Ovaj razgovor podsetio je Nikolu na razgovor koji je, još koliko prošle nedelje, vodio sa Tomkinom. — Nema sumnje da to nije ostalo nezapaženo i da je druga strana takođe učinila nešto slično — nastavljao je Mink. — Mislim da je sve to o čemu vi želite da razgovaramo potpuno ludilo — reče Nikola. — U slučaju da dođe do rata, umrli bismo u jednom trenu, u trenu bi nestalo tri četvrtine ljudske rase. Ne mogu da verujem u neke stvari. Mislim da bi se i dinosaurusi bolje ponašali. — Dinosaurusi nisu bili dovoljno mudri da nauče da cepaju atome — reče ironično Mink — pa će biti bolje da meni verujete. — Nema sumnje da je to sve što mi sada govorite veoma poverljivo, pa se pitam zašto meni poveravate takve stvari, meni, koji sam sasvim običan građanin? Zašto? Mink ustade i priđe prozoru. Kao da se zagledao u lišće. — Sovjetski Komitet, koji se brine o bezbednosti nacije, poznatiji po skraćenici KGB, podeljen je na devet direk-torata — počeo je da govori Mink a Nikola primeti da mu je glas promenio boju kao da su mu misli negde daleko odavde. — Svaki direktorat služi svojoj svrsi, prema unapred određenoj šemi. Na primer, Prvi direktorat bavi se unutrašnjim poslovima. Ako vas nekada uhvate na svom tlu i posumnjaju u vašu delatnost, odvešće vas u taj direktorat, u zgradu od žutih opeka na Trgu Džeržinski. — Mink zastade kao da hvata sopstvene misli a zatim nastavi, s očiglednim
naporom. — S druge strane, četvrti direktorat rukovodi svim operacijama u Zapadnoj Evropi, Šesti brine o Severnoj Americi, Sedmi o Aziji — iznenada se okrenuo — mislim da vam je sada jasnija slika. Kurilska ostrva koja su veoma blizu Japanu odu-vek su bila, a i sada su, pod pashom Sedmog direktorata. Mink pređe preko čitave prostorije da bi stao ispred Nikole. Bio je suviše napregnut i nije mogao da sedne. — Pre jedno desetak dana, jedan od mojih genija otkrio je novu sovjetsku šifru — Mink ugura ruke duboko u džepove kao da nije znao šta bi s njima. — Pre nego što vam kažem šta smo saznali, moram da vani saopštim da smo punih devet meseci uzalud pokušavali da saznamo ko rukovodi operacijom na KurilSfkim ostrvima. Trebalo je da to bude Rulček, Anatolij Rulček, Lef Sedmog direktorata. I zaista smo prime233 tili da je on, tri ili četiri puta, išao i vraćao se na Kurilska ostrva. Nešto je tu smrdelo. Odjednom se pojavio i pukovnik Mironenko koji je do tada bio zvezda programa, ali bilo je očigledno da je on premlad da bi vodio jđdnu tako važnu stvar. — I, gde je onda istina? Mink se nagnuo preko velike fotelje, jedna noga mu se klatila kao metronom, videlo se da je napet. — Da se vratimo šifri koju smo otkrili. Pomoću nje smo saznali da se radi o nekome ko se zove Miira. Izveštaj koji smo uhvatili govorio je da je Miira na mestu, i da se redovno hrani. Zbog toga smo pojačali našu kontrolu. Mink pritisnu dlanove jedan uz drugi. Nikola primeti da su mu se dlanovi ovlažili. Mink nastavi: — Izveštaj je poslao neko severno od Hokaida, a primili su ga na Kurilskim ostrvima. U to vreme je tamo bio glavni Mironenko, a ne Rulček. Nikola je mislio da je sada krajnje vreme da počne i on da postavlja prava pitanja. — Da li je taj izveštaj bio potpisan? Minkova noga prestade da se klati hipnotičkim pokretima, i njegova glava klimnu kao glava profesora koji odobrava pitanje omiljenog učenika. — Da, svakako — reče — uskoro ćemo stići do toga. Prvo bih vas molio da budete ljubazni da mi kažete da li reč Miira nešto znači. Nikola je razmišljao jedno vreme. — Pomoglo bi mi da vidim znak u kanđiiu za tu reč kako bih bio siguran u kojem je značenju reč upotrebljena. Ali, sudeći prema kontekstu, rekao bih da je to japanska reč za mumiju. — Ah, mumija — izgledalo je da Mink razmišlja i kao da prežvakava tu reč koja kao da je sasvim nova za njega. — Kažete, mumija. Na ovo nije trebalo odgovoriti. Mink podiže glavu. — Pre bih rekao da je to u vezi s igrom »Kopaj, iskopaj«. — »Kopaj, iskopaj«? Mink je bio zadovoljan što opet nešto može da objasni. — To je igra s preprekama. Cilj igre je da se vaš čovek nađe što dublje na stranoj teritoriji i da kopa, kopa, kopa, ne bi li došao do najskrivenijih tačaka. 234 — To bi moglo da znači da osoba koja se potpisala kao Miira može da bude crv. — U suštini je tako. Tek sada tekst dobij a neki smisao, zar ne? Miira je na mestu i redovno se hrani — dakle dobija informacije — redovno. — Ali gde je taj crv? — pitao je Nikola. — Da li ste uspeli to da saznate iz poruke? Umesto da odgovori, Mink se uspravi i ustade. Očistio je pantalone obema rukama. — Recite mi da li ste se nekada zapitali zašto je gospodin Tomkin toliko insistirao da vaša buduća zajednička fabrika bude podignuta u Misavi? Nikola klimnu glavom: — Naravno, naročito kad je to postalo izvor nesuglasica tokom pregovora. Ja sam mu savetovao da odustane od te ideje, jer je to skoro ugrozilo ostvarenje integracije. Onda mi je on dao podatke i izneo brojčane elemente o tome zašto moramo da budemo baš u Misavi.
— Sranje — reče odjednom Mink. — Sta kažete? — Ono što je on ispričao vama i Satoovim ljudima je najobičnije sranje. — Mink podiže ruku. — Naravno, urađena je studija o svemu tome i svi brojevi tamo izneseni veoma su tačni. Ali to uopšte nije pravi razlog zbog kojeg je Tomkin insistirao na Misavi. — Ne shvatam vas. — Tomkinovo insistiranje na Misavi poticalo je iz istog izvora iz kojeg je poticalo Satoovo odbijanje da vam da to mesto. Njegova kompanija ima neki svoj poseban interes i posao na tom mestu. Mi ne znamo šta je to. Znamo samo ime tih operacija. Ime je »Tenči«. Već po samom imenu koje znači »Nebo i Zemlja« znamo da je reč o nečem veoma važnom. — I bez obzira šta je »Tenči«, on se odigrava u Misavi? — Mi verujemo da je tako. Mada je keiretsu zadržao kancelarije rudarskog koncerna u Misavi, imamo informacije da uopšte nema nikakvog rudnog bogatstva koje bi bilo vred-no koristiti u tom delu sveta. — Mink, majstvor svog zanata, dopustio je da ova rečenica malo odstoji u vazduhu pre nego što je nastavio — mislim da i druga strana ima istu informaciju. / 235 Nikola je odjednom postao obazriv: — Miira? — Za sada nemamo načina da to saznamo — Mink je buljio pravo u Nikoline oči i njegova namera nije mogla nikako drugačije da se protumači. — A, ne — reče odmah Nikola — to nije moja vrsta posla. Time se ja ne bavim. — Baš naprotiv — reče Mink, ne skidajući pogled s njega. — Vi imate ljude koji su obučeni za tu vrstu posla. Zašto njih ne koristite? — Jesam — reče Mink — već punih devet meseci. Po-slednji se vratio natrag, potpuno mentalno uništen. Nema svrhe da šaljem još nekoga od mojih. Sem toga nemam više ljudi, a nemam više ni vremena. Nikola je razmišljao o tome jedno vreme: — Da li ste ubeđeni da je Miira smešten unutar keirecua? — Gde bi, inače, postavili stranog agenta ako ne tu? Kako bi se, inače, dobilo što više informacija o »Tenčiju«? — To znači da je druga strana bliže rešenju misterije od vas? Pauza koja je zatim usledila bila je snažnija, nego bilo koja reč da ju je Mink izgovorio. — Da li znate još nešto o mumiji? — pitao je Nikola, osecajući da je za korak bliži odluci da se prihvati posla, što je Mink očajnički želeo. — Na žalost, ne znamo. — Isuse, zašto ne pokušate da me oslepite, što mi ne stavite magarčev rep u ruke i zavrtite me unaokolo? Mink se zagledao u svoje, sjajno izglancane, nokte. — čuo sam da ninđa — pravi ninđa — može da ubija ljude čak i s povezom na očima, u tami. čuo sam da mogu da uđu u najbolje čuvane oblasti, da se pojave i nestanu pod okriljem tame. Oni mogu da se kriju na najneverovatnije načine. — Sve je to istina — reče Nikola — ali, ja ne želim da to radim za vas. — Ne radite to za mene, Nikola. Uopšte ne za mene. Postoji nešto što vi nazivate giri. Tomkin je preneo odgovornost na vas. Mislim da mu dugujete da to obavite. Znam da bi 236 on tražio od vas da to učinite da ste ovde. Sem toga vaša integracija biće bespredmetna, ako druga strana uspe da otkrije tajnu »Tenčija«. Nikoli je sada bilo jasno da nije više važno šta on kaže i odlučuje. Postojala je giri. A bez dužnosti život bi bio džungla puna buke i bespredmetnih akcija. Kad je pre jednog časa ušao u ovu prostoriju nije imao nameru da se upliće u probleme koji ga ni najmanje nisu interesovali. Ali Mink je veoma vesto uspeo da ga ubedi da se posla ipak prihvati. Postojala je giri — dužnost. Nikola nije ništa dugovao Minku i Mink je to znao. Ali, Tomkin je bio nešto sasvim drugo.
Sada, u svetlosti novih informacija koje je dobio, Nikola se pitao da li sve to ima neke veze sa tri ubistva u Satoovoj kompaniji? Da li je to možda uradio Miira? Mislio je da je to nemoguće, jer posao Miire zahteva mir i tišinu i zato je odlučio da o tome ne raspravlja sa Minkom. Sem toga, dao je reč Satou da o tome ni sa kim ne razgovara. Tehnički, to se u stvari odnosilo samo na prvo ubistvo. — Sta znate o Tenčiju? — pitao je posle izvesnog vremena. — Znam da je japanska vlada uložila u taj projekat već četiri milijarde jena i da nema kraja davanjima. — Gospode, šta li je to? — I vi to možete da pogodite kao i ja. — Da li je moguće? Mink je ustao. — Nema drugog objašnjenja — vratio se opet do prozora. Kišica je opet počela i njene kapi su vlažile stakla. — Mislim da smo sada stigli do osobe koja je potpisala taj izveštaj — reče Nikola. Minkova leđa se ukrutiše, kao da je osetio neprijatelja. — Ah, da, to. Imate dobru memoriju. Izveštaj je potpisan sa »Protorov« — Mink se okrete tako da mu je sada lice bilo u senci. — Viktor Protorov, prijatelju moj, je šef Devetog direktorata KGB-a. — Za šta su oni stručnjaci? — Zavisi od toga s kim razgovarate. Neki kažu da je Deveti direktorat pas čuvar samog KGB-a, ali čini mi se da to nije tako jer zna se da oni imaju drugu službu koja se ti-me bavi.___„ 237 — Moja lična teorija je da se oni bave špijunažom i da imaju svoje ljude razaslate širom sveta. — Taj gospodin Protorov je veoma opasan čovek — reče Nikola, dok je pažljivo posmatrao Minka osećajući da su sada došli do srži stvari. S jedva primetnim treptajem kapaka, Mink reče: — Veoma je opasan, veoma je borben, veoma mudar. A što je još poraznije po nas, on nije birokrata. — Na kraju će ga oni sami oterati — primeti Nikola — oni će se pobrinuti za njega umesto vas. — Mislim da će pokušati. — Sta to treba da znači? Mink se vratio od prozora. — Godinama je Protorov bio šef Prvog direktorata. Onda je pre šest godina avanzovao. Mislim da je već i tada imao suviše moći. — Moram znači stalno da mislim na to da treba da budem beskrajno obazriv. — Ah, da — reče Mink, posmatrajući pažljivo Nikolu. — Biću vam veoma zahvalan ako budete obazrivi. Jedna od gadnih navika Protorova je da donosi lasice u svoju sobu i da ih pušta da se igraju i kolju pred njegovim očima. — Znači li to da sam ja sada to? Lasica? — »Sato Petrolhemija« je tunel u koji vas spuštam — reče Mink, uhvativši Nikolu za ruku. — Molim vas da ne zaboravite da upalite lampu kad krenete napred. Prošli su opet kroz čudnu kuću. — Tanja će vam dati šifru pomoću koje ćete moći da budete povezani s nama u toku čitavog dana. Moći ćete uvek da stupite u vezu sa njom ili sa mnom — osmehnuo se najzad, valjda zbog olakšanja što je posao ipak obavljen. — Nikola, voleo bih kad biste šifru zapamtili. Nikakvih beleški. Sumrak se spuštao kad je Tengu osetno da je vreme da ode iz dođoa. Od trenutka kad je njegov brat po oružju Kusu-noki nađen ubijen pored nogu senseia, on je postao uznemiren i počeo je da se oseća neugodno u ovom zamku koji je sada više od godinu dana već bio njegov dom. Pitao se kako li je Cucumi bio otkriven? To zastrašujuće pitanje je počeo sebi da postavlja od trenutka kad je čuo 238 novost. Ako je nastradao Cucumu, i ako je on otkriven, zašto onda ne bi bio i on sam? Za vreme koje je proveo u ovom zamku, naučio je da u svetu postoje mnoge sile za koje nije ni sanjao da
postoje. Bio je svedok događaja za koje je mislio da ne mogu da se odigraju. Mogao je da ovlada svim tim, da je dovoljno dugo ostao u zamku i da je predano radio kao ostali. Ali, tako mu nije bilo suđeno. Znak koji je dobio od Kontrole, upozoravao je na opasnost. Tengu se sada pitao koga se više boji: Kontrole ili ovih čudnih ljudi oko sebe. Mada je živeo s njima bio je dovoljno inteligentan da shvati da nikada nije postao deo njih. On je plutao van njihove orbite, kao ledeni mesec oko sunca, upijajući energiju koliko je mogao i koliko je dolazilo do njega preko dubokog jaza koji ih je delio. Jedan njegov deo bio je spreman da odmah sve napusti, ali Tengu je znao da je šteta što odlazi, i on namerno odbaci ovakve misli. Znao je da ne bi još bio spreman na odlazak, da nije sasvim slučajno našao sef. Bila je to zaista puka slučajnost i Tengu je shvatio da je samo ona mogla da dovede do ovakvog otkrića, jer je sef bio suviše mudro sklonjen. Svi pripravnici imali su zadatak da ujutro odlaze u potragu za specijalnim divljim krinom i da ga uberu još sve-žeg od rose. Ovi krinovi su rasli van zidina na padinama Jo-šinoa. Danas je bio njegov red da krene u potragu za cvetom i on je krenuo pre zore — kao što je uvek činio i Kusunoki dok je bio živ. Tengu je prešao mnoge padine tražeći onaj biti korišćena ni za šta drugo sem za razmišljanje o duhu učitelja koji je bio duša svega onoga što se ovde učilo, krin koji je najlepše izrastao. Po povratku u dođo otišao je pravo u senseijev studio. Kao što je bio običaj u dođou, ta prostorija neće više nikada biti korišćena ni za šta drugo sem za razmišljanje o duhu učitelja koji je bio duša svega onoga što se ovde učilo. Tengu kleknu ispred vaze od keramike koja je stajala na uzdignutoj platformi tokoname. Sipao je svezu vodu sa izvora kroz usko grlo vaze i onda je počeo pažljivo da slaže cvetove. Njegove misli bile su daleko odavde. Umesto da se kon-centriše na dušu cvetova koje je držao u rukama, on je mi239 slio o tome kako je protekle nedelje proveo u traganju za sen-seijevom tajnom. On nije znao u čemu je ta tajna, i znao je da to ne bi smelo da ga interesuje. Naravno da su njegova traganja bila ograničena, jer je morao da preduzima specijalne mere opreza, pošto je znao da je okružen beskrajno opasnim ljudima. U tom trenu pitao se gde je pogrešio. Pošto su mu misli bile daleko, on je postao nespretan. I čudnom igrom ironije, ta njegova nespretnost dovela ga je do otkrića. Dok je nameštao cvetove u vazu, nekoliko kapljica vode palo je na lakiranu površinu. Kad se pokrenuo da ih obriše ivicom svog rukava, primetio je malu pukotinu, tanku kao vlas. Najpre je pomislio da je lak pukao sam od sebe. Ali, kad se koncentrisao na nju, video je da ona ide pravo nekih desetak centimetara a da se zatim tu sastaje pod pravim ug-lom s istom takvom linijom. Puls je počeo ubrzano da mu udara i on se osvrte oko sebe da vidi da ga neko ne posmatra. Bilo je tiho. Kad je bolje pogledao video je da se vaza nalazila u samoj sredini nečega što su mogla da budu tajna vratašca. Gurnuo je cvetove u vazu i sklonio je u stranu. Izvadio je zatim tako tanak nožić čije sečivo nije bilo šire od komadića najtanje žice. Nagnuo se nad pukotinu i počeo da je ispituje nožićem obazrivo da ne povredi lakiranu površinu. Njegov brat po oružju već je bio otkriven, nije znao kako i uništen. Nije sada smelo da bude ni najmanje sumnje da postoji još jedan izdajnik unutar dođoa. Njegove uši su registrovale i najmanju promenu zvuka u zgradi, dok je sigurno i metodično radio uskim nožićem, trudeći se da bude miran i strpljiv. Njegov trud je najzad bio nagrađen. Nije bilo nikakve brave, komad drveta je jednostavno izašao iz svog ležišta. Tengu klimnu glavom. Sensei je mudro smestio tajne na ovo mesto, jer je lako mogao da primeti da li ga je neko otvarao. Bio je to najbezbedniji sistem skrivanja. Ispod drvenog komada koji je izvadio, bio je prostor ne dublji od nekoliko centimetara a u njemu mala metalna vrata zatvorena katancem. Koristeći opet svoj nožić, lako otvori katanac. U sefu je našao neke dokumente. Bilo je to baš ono zbog čega je on došao ovamo. Brzo je sklonio sve papire
240 u široke rukave svoje pamučne odeće. Mogao je da oseti kako ga golicaju po koži. Zatim se nagnuo i pažljivo vratio sve na svoje mesto. Koncentrišući se, proveo je još nekoliko minuta u toj prostoriji namestivši krinove u jednostavan ali fin aranžman. Nema sumnje da bi se njegov ikebana sensei složio s ovakvim aranžmanom. Sada, dok se poslednja svetlost dana gubila on je završavao pakovanje svoje skromne imovine. Sve je smestio u pamučnu torbu koju je prebacio preko ramena, i dodirnuvši smotak papira koje je zatakao iza širokog kožnog kaiša izašao je iz svoje sobe u pust hodnik. Brzo, ali ne užurbano, krenuo je kroz hodnike dođoa i prošao je kroz staru kamenu kapiju. Obišao je visoki lakirani torii koji je stajao kao čuvar i krenuo je vijugavom stazom koja će ga povesti do šumovitih visova Jošino planina. U vazduhu se osećao težak miris čempesa i kedra. Nebo je već postajalo tamno dok su se poslednji zraci sunca gubili na horizontu. Na istoku se već videlo nekoliko krupnih zvezda. Lastavice i sive zviždovke žurile su u svoja gnezda pre nego što se noć spusti i noćne ptice krenu u svoj krvavi lov. Iza njega, svetlosti su već bile upaljene u zamku u kojem je bio smešten dođo. Nije hteo da razmišlja o tome. Bila mu je potrebna beskrajna koncentracija da bi zavladao svojim mislima u svakom trenutku koji je proveo iža zidina tvrđave. Bio je to zamoran posao čak i za nekoga kao što je bio on. Znao je, jer je to zaključio iz svog pažljivog posmatranja da je ovaj dođo bio specijalizovan ne samo za stotine manjih buđucu disciplina u kojima se koristi telo, već i u mnogim disciplinama koje se odnose na um. Dok je išao napred, kroz šumovite padine, Tengu je razmišljao o tome. Na neki način bio je upoznat s tamnom stranom ninđucua. Ali, ovde u Jošinou, počeo je da ulazi u oblasti u kojima se nije osećao sasvim bezbednim. Zašavši iza jedne krivine, najzad je izgubio iz vida ogromnu tvrđavu koja je prilično dugo bila njegov dom. Osećao je kao da mu je neki teret, koji je inače pretio da mu smrska srce, skinut s njega. I kao ušata sova koja obožava noć da okrvavi svoje kandže i kljun, on uputi svoju molitvu 241 zahvalnosti tami, osetivši neko divno olakšanje zbog kojeg mu je brže prostrujala krv kroz vene. Odjednom se javi nepoželjna radoznalost koju nije mogao da obuzda. Tražeći zgodno mesto da zastane, on vide s le-ve strane maleni proplanak na kome se širio kedar čije su se grane spuštale skoro do zemlje. Tu je bio i jedan kamen obrastao mahovinom. Seo je na njega u to skrovište od kedrovih grana i skrstio noge. Odabrao je baš ovaj kamen jer mu je ličio na Tokubei, veliku mitsku žabu koja bljuje vatru. Dok se peo na taj veliki kamen obrastao mahovinom, osećao se više herojem nego što je, u stvari, bio. Posegnuo je za papirima stegnutim pojasom. Počeo je da čita vertikalne redove znakova. Zašto da ne? Svakako je imao pravo da sazna na šta se ovo odnosi. Punih pola časa proveo je tumačeći tekst, zamenjujući znakove kanđija specijalnim kodom koji se koristio u školi iz koje je upravo otišao. Srce je počelo sve brže i sve jače da mu udara. Primetio je da mora da se bori sam sa sobom da bi kontrolisao svoje disanje. »O Buda!«, pomislio je, »u šta li sam se ovo upleo?« Prsti su mu drhtali dok je razmišljao o komplikacijama koje mogu iz ovoga da se izrode i koje mogu loše da se odraze na Japan. Bio je toliko obuzet tumačenjem znakova na papirima koje je uzeo iz dođoa da nije ni primetio približavanje malene svetlosti. Ličila je više na treperenje svitaca kroz tamne ke-drove grane. Primetio je tu svetlost tek kad mu je bila sasvim blizu. Odmah je ugasio svoju malenu baterijsku lampu, ali to je već bilo prekasno. Mala svetiljka je prestala da se ritmički njiše i sada je sijala radoznalo i uporno na mestu na kome se zaustavila, na stazi baš ispod mesta na kome je on sedeo. Proklevši uzbuđenje koje je otupelo njegova, normalno veoma oštra čula, on je savio papire i vratio ih iza pojasa. Upalio je lampicu i spustio se sa stene. Krenuo je polako niz padinu. Pomislio je da će biti bolje ako sam izađe iz šume nego da taj koji nosi malu svetiljku zađe u šumu i potraži ga. To je bilo naročito dobro ukoliko je nosilac svetiljke bio neki sensei iz dođoa. Tengu se dobro pripremio i za tu mogućnost, podigavši svoj ki na pravo mesto, tako da bi mogao da se osloni na njegovu moć ako se to pokaže neophodnim.
ip* 242 Ali, kad je izašao na vijugavu stazu video je da to nije sensei niti bilo ko opasan. Malu svetiljku nosila je neka sasvim mlada devojka. Bila je odevena u sivozeleni kimono a na golim stopalima imala je geta od konopaca. Nosila je mali kerozinski lampion u jednoj ruci a u drugoj janomegasu — sjajno obojen kišobran od pirinčanog papira. Magla je zaklanjala njeno lice i on postade svestan da kišica neprestano rominja. On to nije primetio, jer je bio zaklonjen granama drveća. Primetio je da se kišne kapi u potočićima slivaju niz nauljeni pirinčani papir janomegase a s njega padaju na zemlju koja ih žedno upija. — Izvinite, gospo — naklonio se duboko samo zato da bi sakrio izraz olakšanja koji mu se bez sumnje video u očima — nadam se da vas svetlost moje lampe nije preplašila. Izašao sam da berem divlje pečurke kad sam ... e ... ? Ona je hitro koraknula prema njemu, podigla lampion tako da se sada koncentrisana svetlost razlila preko njenog lica. S bolnim grčenjem srca, on ju je prepoznao. Bila je to Suijin učenica iz dođoa. Šta li je ona tražila ovde? Pitao se to dok mu je mali nožić skliznuo u šaku desne ruke. Ali, lampion se već spuštao. Suijin je sada imala slobodnu ruku i njom je čvrsto ščepala dršku janomegase. Izvukla ju je, i oštro sečivo bijesnu na svetlosti lampiona. Njegove oči imale su tek toliko vremena da registruju strahovito brzu promenu bezopasne bambusove drške u oštro sečivo, a njegov vrh već mu je probio grudi i rasparao srce na dva dela. Suijin je posmatrala njegovo lice, dok mu je krv u potocima izlazila iz tela. Njegove oči izražavale su razočaranje, bes, stid: onda se ukrstiše i sva ljudska osećanja nestadoše s njegovog lica. Kišne kapi prsnuće na sve strane, kad se ona spusti prema lesu. Njene nozdrve se raširiše kad je osetila miris šume, naslutila životinje u blizini. Kiša je sada počela jače da pada pretvarajući lice izdajnika u čudesnu bledu masku. Od samog trenutka Cucumuove smrti, sumnjala je da mora da ,postoji još jedan izdajnik. Istini za volju, nje to nije trebalo više da se tiče. Pobeda koju je izvojevala nad sensi243 ijem Masašigi Kusunokijem bila je njena diploma. Iskustvo joj je govorilo i bezbroj puta joj pokazalo da tako treba da se ponaša, da nikada u životu ne treba da se osvrće. Izvršenje je bilo područje sadašnjosti. Oni koji zastanu da bi razmišljali o svojim dostignućima, obično umiru s tim mislima u glavi. I uprkos tom saznanju, ona se vratila. Sada dok je pre-turala po džepovima izdajnika, osetila je opet ono isto plame-no osećanje koje ju je obuzelo dok ga je tog jutra posmatrala kako prodire u najveću tajnu senseia, i ponovo je pomislila da je Kusunoki bio nekako drugačiji. On ju je obuzeo na neki čudan način za koji nije mogla da nađe objašnjenje. Ose-ćala je s tugom njegov gubitak i odjednom, usred širine ovih šumovitih planina koje je toliko volela, sa vetrom i žumore-njem kiše kao jedinim svedocima, ona zajeca tihim, gorkim suzama, dok su joj se grudi nadimale, a srce grčilo zbog bola koji je bio suviše veliki da se podnese u miru. Kad je grč popustio — jer tako je sutradan ona razmišljala o ovom svom trenutku slabosti — nastavila je metodič-no pretraživanje lesa. Odmah je našla svitak papira koji je izdajnik sakrio iza širokog pojasa. Obazrivo je morala da odvoji ovlažene papire od njegove mokre kože. Trudeći se da ih zaštiti koliko je mogla od kiše, razvila je dokumente, savila ih ponovo i sklonila na suvo mesto u svom kimonu. Morala je da osveti to što je bilo povređeno Kusunokijevo svetilište. Nije čitala dokumente, to je nije in-teresovalo. Bili su vlasništvo senseia, i bez obzira na to da li je on bio živ ili mrtav, oni moraju da budu na onom mestu na kojem ih je ostavio. Podigla se i izvukla mač iz zemlje. Ponovo je bio čist i sjajan. Stavila ga je opet u dršku janomegase. Nestala je zatim u šumi da bi još jednom poslednji put obukla svoj učenički gi. Treperave svetlosti dođoa mamile su je, ili je to bio Kusunokijev kami koji ju je mamio? Nije znala. Dokumenti su sada bili bezbedni uz nju, i uskoro će biti na onom mestu na kojem je i trebalo da budu.
Onog jutra posle pogreba kad je došla na posao, Justi-na je bila zaprepašćena iznenađenjem koje ju je očekivalo u firmi »Miler, Soums i Roberts«. Meri Kejt Sims nije više bi244 la u svojoj prostranoj kancelariji na uglu. U stvari, Meri Kejt Sims nije više bila potpredsednik preduzeća. Justina je baš htela da krene i potraži Rika Milera ne bi li od njega dobila objašnjenje — ni Min, ni bilo ko koga je poznavala nije bio u kancelariji kad je ušla u nju. — Cuo sam da ste stigli — reče Rik Miler sa zabrinutim izrazom lica — zar vam nisam rekao da možete da ne dolazite nekoliko dana? Nema potrebe da vi ... — Rad je za mene sada najbolji lek — preseče ga ona. — Ne volim da se muvam po kući i buljim u prazne uglove. Oduvek sam se plašila da se ne pretvorim u kućnu mačku. Rik klimnu glavom. — U redu, u svakom slučaju drago mi je da ste došli. Treba nešto da vam pokažem — pošao je prema vratima. — Samo trenutak — počela je ona — ima nešto što ... — Kasnije — reče on, vodeći je niz hodnik prema liftovima. — Ovo je mnogo važnije. Kad su se popeli sprat više, poveo ju je iza ugla. — Evo nas. Sta kažete na ovo? »Gospde«, mislila je u sebi Justina, »pa to je nemoguće. Ovaj čovek je sišao s uma«. — Sta, do đavola, moje ime traži na vratima kancelarije Meri Kejt? — Zato što je to sada vaša kancelarija, Justina. Ona neprijatna kancelarija dole bila je samo vaše privremeno boravište. To vam je, svakako, bilo jasno. — Privremeno, dok se ne otresete Meri Kejt — pogledala ga je besno. — Ne, nikako. Ona je otišla po sopstvenoj volji. Ona je juče predala svoju ostavku. — Ne verujem vam — reče Justina besno. — Da je razmišljala o tome da napusti preduzeće, bez sumnje bi me o tome obavestila. Ne zaboravite da smo mi prijateljice. — Hajde da uđemo, hoćete li? — Rik otvori vrata, i kad su ušli, zatvori ih. — Biće bolje da mi kažete punu istinu — reče, besneći, Justina — ili ću sada otići zauvek. Sada joj je zaista svega bilo dosta: prvo očeva smrt, pa svađa s Nikolom, a sada još i ovo. Bilo je zaista previše. Sve 245 se obrušilo na nju. U glavi'joj se sve zavrtelo, i ona vide da se pridržava za veliki radni sto i da su joj prsti beli od napora. — Istina je da Meri Kejt nije bila neki naročiti radnik. Ona je imala bezbroj nesuglasica sa starijim šefovima. Razgovarao sam bezbroj puta s njom... ali... šta da vam kažem, pa vi je bar dobro poznajete. — Da, ja je dobro poznajem i mislim da je bila suviše dobra za ovu usranu firmu, Rik. — Justina je odmahnula glavom. — Ne verujem vam nijednu jedinu reč. Sada mi je jasno da ste jni još onda, za vreme našeg zajedničkog ručka, davali na znanje da nameravate da je najurite. Tada ste mene ispitivali da biste videli da li bih ja odgovarala za njen posao. Rik je slegnuo ramenima. — Justina, takve se stvari događaju. Ne shvatam zbog čega ste se tako razbesneli. Pobedila je bolja cura. A nema sumnje da ste vi mnogo bolji od Meri Kejt. ćudi me... — Kako ste samo mogli ovako nešto da mi učinite? — prišla mu je i ošamarila ga je. — Kako ste mogli to da učinite nama? — Počela je da prikuplja svoje stvari. — Mislim da će biti najbolje da nađete nekog drugog ko će biti spreman da se valja u ovom govnu, jer ja to svakako nisam! — Dobra predstava — reče Rik. — Ako nameravate da na taj način izvučete više novca od mene za ovaj odgovoran posao, uspeli ste. Spreman sam da vam ponudnm veću platu. Moraću malo da se pomučim oko toga, ali... — Da li ste vi zaista sišli s uma? — Justina je koraknula unazad i krenula prema vratima. — Da li vi shvatate da ja od vaše firme ne želim ni dolara? Nestanite zauvek iz mog života! Kad je sletela u prizemlje i našla se na pločniku odjednom je shvatila da nema kuda da ide. Nije
mogla da ode u stan koji je sada bio odvratno prazan. Najgore joj je bilo što nije mogla da se suoči sa stvarima, odećom i Nikolinim slikama. Nije mogla da smisli ni to da ode do Gelde. Geldin očaj bi i nju izbacio sasvim iz koloseka. A sama pomisao da mora opet da se vrati svom poslu i da juri kao slobodni umet-nik od agencije do agencije ispunjavala ju je strahom, i činilo joj se da neće imati snage da tako nešto opet počne. 246 Potpuno zbunjena, prešla je preko avenije i ušla u ka-feteriju. Nije mogla ni da okusi kafu koju su stavili pred nju, što je možda bilo i dobro. Suze počeše da joj klize niz obraze i ona je zaprepašćeno posmatrala kako se boje razlivaju oko nje. »Ne smem to da dopustim«, pomislila je, »moram nešto da preduzmem«. Otišla je do prve filijale svoje banke i uzela 5.000 dolara. Polovinu je uzela u gotovini, a polovinu je zatražila u trevelers čekovima. Pokupovala je zatim nešto odeće i ušla je u prodavnicu sa prtljagom gde je uzela kao pero lak kofer. Razmislila je šta joj još treba. Nešto malo šminke i kozmetičkih sredstava nisu bili problem, ali shvatila je da će ipak morati da ode do stana da pokupi neke predmete na koje je navikla. U stanu se zadržala najkraće što je mogla, ali ipak je bila rastužena promenom koja se sada osećala u njemu. Ovaj stan više nije osećala kao svoj dom. Sve je bilo nekako pome-reno sa svog mesta ili kao da je nešto nedostajalo. Udobnost je postala uznemirujuća i tužna. Obrisala je suze i otišla odatle zaključavši vrata kao da se tu nikada više neće vratiti. Tek kad je bila visoko u vazduhu, na svom putu prema Honoluluu i kasnije Maui, shvatila je šta je to što joj se učinilo da nedostaje u stanu. Sad joj je bilo jasno da je nestala duga, lakirana kutija u kojoj je Nikola čuvao svoj slavni daikatana, sjajan dugački mač. Naravno i mač je nestao sa svog mesta na zidu u spavaćoj sobi. Dakle, Nikola je došao po svoje opasno, smrtonosno oružje. Instinktivno, nešto duboko u njoj poče da zapomaže. Mink primeti veliku zabrinutost na Tanjinom licu kad se vratila s aerodroma, pošto je tamo odvezla Lajnira da bi uhvatio svoj avion za Tokio. Ona je- sve videla i čula, skrivena iza staklene pregrade koja je ličila na ogledalo. — Kerol — rekla je — uopšte mi nije jasno šta to radiš. Bolje je bilo da si ga odmah ubio umesto što si ga tek tako poslao na Protorova. To nije bio naš prvobitni plan, ukoliko ja nisam nešto pogrešno protumačila. Mink nije bio dobro raspoložen, uprkos tome što je postigao uspeh u razgovoru s Nikolom. 247 — Pođi sa mnom — reče iznenada i povede je kroz čudesnu građevinu u udaljeni kraj gde mnogi od personala nisu imali pristupa. Vodio ju je kroz mnogobrojne laboratorije bez prozora, do prostorije u kojoj je odjednom postalo hladno. Upalio je fluorescentne svetiljke na plafonu. Tanja za-drhta pod tom ledenom svetlošću. Ali, odmah je primetila leš pokriven belim čaršavom. Teško i da je mogla da ga ne primeti ier je njegova veličina dominirala prostorijom. Vrlo pažljivo ona je prišla glavi i podigla pokrov. — O, bože — šapnula je — to je Tanker. — Naravno, to nije bilo pravo ime tog čoveka: okrenula se prema Minku. — Kad je donet? — Dok si ti bila na aerodromu. Tanja se udalji od lesa. — Ne znam zašto si uopšte izmišljao ta imena. Svako sa najosnovnijim znanjem u ovom našem poslu znaće kako to može da se koristi i odmah će znati da je reč o šifrovanim imenima. — Sva sreća što Lajnira to ne zanima — reče nekako kiselo Mink — jer zbog ovoga paketa koji nam je ostavljen na pragu u Honšuu ja moram da se nosim s bratskom orga-nizaciiom koja je bila primorana da nam preveze Tankera. Stajali su u blago osvetljenom holu, dok su se vrata polako zatvorila iza njih. — Ne shvatam šta imaš protiv izmišljenih imena. Mi tako sada, na primer, znamo da je Krezus šifrovano ime Protorova. — Tanker je bio jedini koji mu je prišao sasvim blizu,
— reče Tanja. — Očigledno je da mu je prišao suviše blizu — Mink zatvori oči. — Sviđalo ti se to ili ne, mi moramo da se dogovorimo i zadovoljimo onim što nam Lajnir nudi. — Misliš li da je to mudro? — To ćemo tek da vidimo. Ali mudro ili ne, naše vreme je isteklo. Plašim se da nismo poslali Lajnira u lavlju pećinu da bi lav nas prožderao za večeru. — Još uvek to može da učini. Mink je ćutao jedno vreme. — Shvatam da se ti ne slažeš sa mojom improvizacijom. 248 249 Tanja je znala da je na tankom ledu, pa je pažljivo birala reci. — Mislim da je on amater. Pokazalo se u prošlosti da na amatere ne može da se osloni. Oni ne mogu da se podvrgnu disciplini. — Hm, to je prilično tačno. Ali to je istovremeno i njegova velika vrlina. Protorov ne može njega da poveže s nama kao što je povezao Tankera ili kao što bi odmah sve znao 0 tebi. — Mink je ličio na seljaka koji posle podne razgovara na pragu sa susedom kao da nema nikakve opasnosti. •— Sem toga, Nikola deluje zastrašujuće. — Ta misao kao da mu se dopala, pa je nastavio. — Preplašio bi i samog đavola da mu priđe bliže. — Otvorio je oči i pogledao je. — čak bi ga 1 ubio ako bi on, ili neki o kojima on brine, bili u opasnosti. čini mi se da je Lajnir beskrajno odan čovek, a istovremeno i smrtonosno opasan. — Misliš da će uspeti da obori Protorova — Tanji se činilo da je to cilj koji Mink želi da postigne. — Da — reče Mink — poslao sam našeg gospodina Lajnir a sa veoma određenim ciljem — da mi donese glavu Viktora Protorova: da zaključimo našu bitku jednom za svagda. Ne dopada mi se povezivanje KGB-a sa pukovnikom Mironen-kom. U stvari, plašim se toga kao da je kostur zakucao na moja vrata. Počinjem da zamišljam da je veza između Protorova i Mironenka veoma značajna. Paranoik u meni počinje da misli da će se KGB i GRU jednog dana ujediniti. — Šta je sa Lajnirom? — Prvenstvo, apsolutno prvenstvo, pripada Protorovu. Ali ako ti ili Lajnir pokažete želju za međusobnom saradnjom utoliko bolje. Poslaću te za njim kroz nekoliko dana. Karte ćete čekati kod »Pan Ama«. — A ako je ne pokažemo? — Ako toga ne bude — reče Mink, udaljujući se od nje. — Ako se pokaže da je Lajnir opasnost, moraćeš jednostavno da ga se resiš. Seići Sato imao je zaista dobar hara. Klečeći s druge strane lakiranog stočića, preko puta Nikole, podigao je poklopac s male činije i bio je spreman s štapićem u ruci da ponudi gostu najbolje zalogaje. Hara, ako se doslovce prevodi nije ništa drugo nego japanska reč za stomak ali, istovremeno, ova reč označava i čoveka naklonjenog mnogim radostima života koji zna da uživa u njima. Jedna od prvih lekcija koju učenici borilačkih veština nauče je ta da duboki zdenac rezervi unutrašnje snage leži kod svakog čoveka ispod pupka. Ta tačka se na kineskom naziva tan tijen a na japanskom tanden. Nikola je bio zainteresovan Satoovim velikim hara: to je inače veliki kompliment koji može da se da Japancu. Nikola je lovio trag beskrajne noći, kako to lepo kažu Japanci, jureći pomrčinu puna 24 časa; pošto je napustio Vašington noću stigao je na aerodrom Narita u isto vreme samo jedan dan kasnije. Sabajam, jedan od mnogih Satoovih službenika sačekao ga je na aerodromu. Bio je tu već satima. Odbio je sva izvinjenja koja je Nikola promrmljao, i uzevši njegov prtljag, krenuo je sa njim prema kolima koja su čekala. Nikola je pitao da li će se on pobrinuti da smesti Krejga Elondža u Oku-ri. Međutim, Sabajama je rekao da Nikola ne treba da brine, jer je već u hotelu čovek koji će se o svemu pobrinuti i obez-bediti sve što je potrebno. On lično će otpratiti Nikolu do kuće Sato-sana na ivici Tokija.
Kad su se zaustavili pred hotelom, Nikola reče: — Krejg, možda ću izbivati nekoliko dana. Možda me neće biti čak i nedelju dana. Zeleo bih da vi budete u stalnoj vezi s Njujorkom, i da pazite da se sve odvija kako treba. Već smo preživeli dovoljno udaraca. To što su ga odmah sa aerodroma vodili u Satoovu kuću, nije ni najmanje iznenadilo Nikolu posle onako izbezumljenog teleksa koji je primio. Tri ubistva, neočekivana i za-prepašćujuća, bila su više nego dovoljan razlog za ovaj kasni noćni sastanak. Japanci su praktičan narod i kad je opasnost u pitanju moraju da se zaborave čak i neka pravila učtivosti, a sve zbog bolje efikasnosti. Međutim, za Nikolu je ovaj poziv značio i nešto drugo, nešto što industrijalac nije mogao da zna ni da shvati. To je značilo da će Nikola opet moći da vidi Akiko, a ako bude imao sreće, moći će čak i da razgovara s njom. Sećao se dobro kako je sinula crveno-crna-zlatna lepeza kad ju je spustila sa lica drhtavom rukom i kako se u tom I 250 trenu njegov život promenio zauvek. Jasno mu je bilo sada da je sve što je posle toga učinio, svaka odluka koju je doneo, sve je bilo podređeno samo jednoj želji — da je ponovo vidi. Nikola nije više bio ona osoba koja je bio onda kad su on i Jukio bili ludo zaljubljeni jedno u drugo. Pa ipak, delić tog ludila još je goreo u njemu. Znao je da neće moći da nastavi sa životom, da neće moći da ispuni svoju karma, ukoliko ne uništi tu poslednju tačku ludila u sebi. Dok se vozio kroz kišom ispunjenu tokijsku noć, ispre-secanu ružičastim i narandžastim neonskim svetlostima, bio je svestan samo jednog — da je opet na neki način blizu Jukio. To je bilo nemoguće, ali bilo je istinito. Sta je bio san a šta je bila stvarnost? Telo mu je drhtalo od zastrašujućeg saznanja da će to uskoro otkriti. Ali, na njegovo veliko razočaranje Sato mu je saopštio da je Akiko još uvek u Kiušiju, gde je otišla da poseti bolesnu tetkuKVideo je jedino Kotena, sumoa, čuvara koji se držao u pozadin\kao dobro istrenirani doberman. Najure su im poslužili piće, a onda hranu. Noću, savre-meni Japanac zamenjuje čaj alkoholom. Za tu naviku treba da zahvali Zapadu. Nikola je smatrao da je »Santori viski« odvratan, ali ipak ga je pio. Bio je zahvalan što Elondž koji je bio napola Skotlanđanin nije prisutan, jer bi bez sumnje pobesneo kad bi video šta je napravljeno od nacionalnog škotskog pića koje je vekovima bilo, i ostalo, njihov ponos i blago. Kao što je običaj kod Japanaca, govorili su o svemu i svačemu, ali nikako o onome što su u stvari imali na umu. To će doći mnogo kasnije. Sato je napomenuo da je Nangi-san otputovao u Hong Kong, da bi obavio neki važan posao. —- Nadam se da nećete smatrati da sam neučtiv ¦— reče obazrivo Nikola — ako vam kažem da mi se čini da Nangi-san ne gleda s odobravanjem na ovu integraciju? — Ne, nikako — reče Sato — mi pijemo zajedno, Lajnir-sane. Zato smo prijatelji. Ovo nas povezuje mnogo bolje i više nego što će nas naš posao ikada povezati. Poslovi nisu kao brakovi, znate. Oni se sklapaju i rasklapaju po sopstvenoj volji. Sve zavisi od tržišta. Ekonomski činioci nemaju veze sa tim. — Sato je zastao za tren — ali vi morate da shvatite Nangi-sana. Rat je ostavio svoje tragove na njemu, grozne kao tragovi tigrovih kandži. Svakog dana kad se probudi on 251 ne može a da se ne seti da živimo u doba atomskog sunca. Shvatate? Posledice tog strašnog događaja neprestano se javljaju. On nema dece, nema nikoga od porodice, ima samo mene, upravo zbog toga. — Zao mi je Sato-sane — reče Nikola — iskreno mi je žao. Sato ga je posmatrao dok je njegov drveni štapić zastao iznad činijice s ukusnom hranom koja se pušila: bile su tu tri vrste barene ribe, sashimi, »stakleni« rezanci, kuvan piri-nač, krastavci i morski jež u slatkom sosu od sirćeta. — Da, svakako, znam da vam je žao — reče najzad Sato. — Vidim da ste mnogo toga nasledili od svog oca. Ali postoji i druga strana, a tu stranu ja ne poznajem dovoljno — nastavio je da poslužuje
svog gosta. Jedno vreme su jeli ništa ne govoreći brzim, ekonomičnim pokretima. Sato je više pio nego što je jeo, mada je pojeo priličnu količinu hrane. Bilo je jasno da želi da govori otvoreno i bez ikakvih ograda. Za Japanca je to u običnim okolnostima nezamislivo. Kad se napije, sve reci i sva dela mogli su da budu oprošteni i prihvaćeni. Tako je Nikola nastavio da pije s njim. Ne bi bilo nikakvog smisla u ovoj se-deljci, ako bi se samo Sato napio, a sem toga to bi bilo i uvredljivo, kao da je Nikola jasno rekao na taj način: ne želim da budemo prijatelji. Nikola je primetio još onog trena kad ga je Sato sačekao na vratima, da je ovom čoveku potrebno prijateljstvo i podrška. Bez obzira šta je bilo iza Vu Singa i svih tih ubi-stava, za Nikolu je bilo najvažnije da se integracija ostvari onako kako ju je Tomkin zamislio. Bez obzira šta je bilo to što je izazvalo strah kod Satoa i Nangija zbog ovih ritualnih kazni, jasno je bilo da su sada raspoloženiji za razgovor. Ne otkrivajući šta je saznao, Nikola koji je bio naučio da analizira svaku situaciju i da odvaja elemente koji su je stvorili, primetio je izvesnu slabost kod njih. Nije se osećao nešto plemenit ni častan što je bio spreman da tu slabost iskoristi u svoju korist, ali on je očajnički želeo da sazna šta je Tenči. Savršeno je dobro znao da bi u svim drugim prilikama udario o kameni zid kad god bi bio pomenut Tenči. Kako bilo da bilo, u ovom trenu tajni rad keirecua postao je pomalo otkriven. Sato je jasno naglasio 252 da policija ne srne da bude obaveštena ni umešana. Nikola je bio jedina osoba koja je na zadovoljavajući način mogla da prekine lanac Vu Singa, a to je, pak, njemu davalo veoma čvrsti oslonac i dobar početak s kojeg su mogli da krenu pregovori o integraciji. — Fuj! — odjednom uzviknu Sato, i pazeći na to kako će Nikola da reaguje baci čašicu na pod; nosio je kimono ofar-ban plamenim bojama jeseni: darežljivo je_ ponudio Nikoli jedan od svojih kimona i to baš onaj sa uglastim Noh crtežima koji je nosio one noći kad mu je Akiko donela poslednji dar pre venčanja i Nikola je sad bio odeven u taj kimono: kapljice smeđeg alkohola zadržale su se na rukavu Satoovog kimona kao neki čudan ukras — ovaj viski je odvratno piće — pogledao je svog gosta zakrvavljenim očima — Lajnir-sa-ne, vi odaberite piće za ovu noć. — Hvala vam, Sato-sane — nakloni se Nikola. — Ja bih najviše voleo šake. Zagrejan, ako je moguće! Moguće! — Sato je eksplodirao. — Pa to je jedini način na koji se šake pije. — Teško se digao na noge, i u belim soknama otrapao do većeg zida prostorije. Ta prostorija je za \iapanske pojmove bila veoma velika, bila je to takozvana soba 16 tatamija. Bar kraj tog zida imao je čak i mali gvozdeni naga hibaći, manji nego onaj na drugom kraju kuće. Ali, ovo malo ognjište nikad nije takla ženska ruka, već je bilo tu (postavljeno samo zato da njime rukuje domaćin. Dok je zagrevao vino od pirinča, Sato je mumlao tiho sebi u bradu jednu staru narodnu pesmu koju je Oba-ćama često pevala njemu i Gotaru dok su bili deca. Kao da je ta melodija ispunjavala kuću nekom toplinom koja nije bila samo fizička, već kao da je privukla na sebe pažnju nekog dobrog kamija. Kad se vratio do stočića sa zagrejanim sakeom, lice mu je, bilo ozbiljno i zabrinuto. — Mislim da živimo u gadno vreme, Lajnir-sane — rekao je sipajući piće — taj Vu-Sing... — zadrhtao je — ja sam samuraj, ali ovo... ovo je strašno divljaštvo. Ni najmanje nisam iznenađen da potiče iz Kine. Kako smo mi, Japanci, nekritični, pa uzimamo od njih ono što je najgore uz ono što je najbolje. Jakuze nisu ništa drugo nego suviše slavljeni ubice, a i ninđe vode poreklo odatle. 253 Oči mu se ukrstiše na trenutak kao da je zaboravio nešto važno, a zatim se njegova glava saže; — Izvinite, Lajnir-sane, oprostite mi. Jezik starog čo-veka ponekad je suviše brz u noći. Nikola podiže levu ruku kao da će napraviti neki pokret pa krajem svog širokog rukava zakači nežni bokal za šake. Cuo se tihi zvuk, kad se bokal razbio. Jasna tečnost razli se preko stočića. Nikola je skočio na noge. — Hiljadu puta vas molim da mi oprostite, Sato-sane. Molim vas da oprostite zbog moje zapadnjačke nespretnosti.
Sato mirno očisti tečnost i brzo pokupi komadiće porculana. — Nemam šta da vam oprostim, prijatelju moj. Akiko nije ovde da nas služi iz najboljeg porculana. Ovo je jedan stari i propali komad koji je odavno trebalo baciti. Moja le-njost me je sprečila da ga sam ne razbijem. Na taj način, Nikola je uklonio domaćinovu nelagodnost zbog nespretne primedbe o ninđama, a samim tim zadobio je veliku čast u Satovim očima, jer je na vest način sačuvao obraz svog domaćina. Kad se Sato vratio pošto je zagrejao još sakea, u njegovim očima ogledalo se novo poštovanje prema Nikoli. Naklonio se i gurnuo punu čašicu sakea prema gostu. — Domo arigato .— odvratio je Nikola, naklonivši se. Sato je srknuo šake pre nego što je ponovo progovorio. — Ja mislim, Lajnir-sane, da je taj Vu Sing usmeren protiv nas, hoću reći protiv mene i Nangisana, mada su voć i ove tri smrti dosta poljuljale stabilnost koncerna. Ima nečeg ličnog u načinu tih smrti. Sa svakom od njih, smrću Kagami-sana, Jošide-san i Iši-sana, mi se više približavamo samom centru kompanije. Taj put je zaista zastrašujući, i ja se plašim da uopšte i razmišljam o njemu. Buljio je u praznu čašicu i Nikola shvati da uprkos velikoj količini alkohola koju je ubacio u sebe, Sato oseća svu težinu ovog trenutka. Nikola nije mogao da mu pomogne. Mogao je samo da ćuti. — Mnogo sam razmišljao o tim ritualnim kaznama — reče Sato, podigavši glavu — i sada mi je jasno da se na nas obrušila naša prošlost. Plaćamo za grehove iz prošlosti. MoI 254 zete li to da shvatite? Mislim da možete. U stvari, jedino vi možete to da shvatite. — Da li ste vi i Nangi-san razgovarali o toj mogućnosti... o poreklu tih kazni. — Ne, Nangi-san je senpai. — Ah da, jasno mi je. — Sem toga — priznao je Sato — Nangi-san nije baš najbolji sagovornik kad se pomene prošlost. Postoje mnoge stvari u prošlosti koje bi on najradije zaboravio, neke zato što su grozne, a neke zato što su suviše intimne prirode. Možda mislite da je Nangi-san hladan i bez srca, ali nije tako. Ne, ne, sasvim suprotno, emocije mu nisu strane. Sećam se da je gorko plakao kad je umrla moja obaćama. Srce ga je bolelo kad smo morali da prodamo par šoljica iz Tang dinastije. Na žalost, to smo morali da učinimo da bismo mogli da dođemo u Tokio i počnemo naše karijere posle završetka rata. Te šoljice bili su divni primerci koje je nekada davno napravio genijalni kineski umetnik. Bile su providne kao planinski potok. Ali, pored njihove lepote, bile su za njega važne i okolnosti pod kojim ih je obaćama dobila — on tad ispriča Nikoli priču o dalekom rođaku svoje bake koji je bežao iz razrušenog Tokija — mislim da je Nangi-sanu više nego koji drugi događaj govorio o strašnoj okrutnosti rata. Prošlost je njemu veoma draga i mislim da sada možete da shvatite zašto on ne želi da govori o njoj. Sato zastade, a zatim odmahnu glavom. — Mislim da na njega ne treba da računate, kad je to u pitanju. Uspomene su nešto što on ne želi da oživljava. O prošlosti on ne želi da govori čak ni sa mnom. — Onda preostajete jedino Vi, Sato-sane. — Znam — reče stariji čovek nekako bedno. — Ali, sve do sada ne mogu da se setim ničeg neobičnog što bi Vas moglo da interesuje. Znate i sami kako je ovde bilo posle rata. To su bila čudna vremena. Vlade su se smenjivale. Veze su sklapane, ali su se i raspadale. — Sato nasu još sakea obojici. — Shvatam — reče Nikola. — U to vreme čovek je mogao da sklopi mnoga prijateljstva, ali i da zadobije mnoge neprijatelje. Sato klimnu glavom. 255 — To su bila gadna vremena, puna pritisaka. često mislim da su dekade bile sakupljene u godine, a godine u mese-ce. Mi smo postigli mnogo toga za tako kratko vreme. Uspeli smo da se izvučemo iz
ambisa, uspeli smo da zadobijemo sa-mopoverenje. Kao da smo sve počinjali iz početka. Kao da smo bili zatvoreni u Nojevoj barci, kao da smo se popeli na vrh Ararat spremni da počnemo novo društvo. I zaista, mi smo to i učinili. Uspeli smo da obuzdamo inflaciju, upravljali smo rastom naše industrije preko »MITI-a« postigli smo najbrži porast industrije na svetu. — Pogledao je u Nikolu i osmehnuo se. — Cak smo uspeli da slogan »Made in Japan« postane simbol kvaliteta i statusni simbol. Ništa od toga nije bilo ni slučajno, ni igra sreće. Naša karma je velika i mi nastavljamo da rastemo mada ponekad izdržavamo nesavladive bolove. — Sipao je još sakea, prosuvši nešto tečnosti po lakiranoj površini. — Ali, znate li čime nikako ne možemo da zagospodarimo, Lajnirsane? Užasno nam smeta saznanje da danonoćno preko Tihog okeana prema Japanu dolaze puni tankeri nafte, a odlaze prazni. Svet mora da nas hrani gorivom, kako bismo mogli da preživimo. Kao bespomoćna beba koja ne može sama da se brine za svoju hranu, mi smo nasukani na ovim prekrasnim ostrvima čije stene ne sadrže ni najmanje fosilnih goriva. Možete li da shvatite koliko je to za nas ponižavajuće, Lajnir-sane? — klimao je tužno glavom. — Naravno da možete. Vi ste deo nas, ipak. Ja to mogu da vidim, mada neki ne žele to da vide. Ali, vi znate da ima istine u poslovici koja kaže da nesreća ne može da traje čitav život — teško je uzdahnuo — ali ja ću vam reći da ponekad nisam siguran da li je ta poslovica tačna. — Kosa mu je u neredu padala preko očiju, a kimono se malo rastvorio, tako da je Nikola mogao da vidi njegova naga prsa bez ijedne dlačice na njima i jednu tamnu bradavicu. — Istina je da ima trenutaka kad mi nedostaje moja žena. Ne Akiko. Ne, ne. Ja sam već bio oženjen. Njeno ime je bilo Mariko. Prelepa Ma-riko. Bila je veoma mlada kad smo se sreli — osmehnuo se i Nikola vide nešto dečačko u njemu kako probija kroz patinu godina i tuge — pa i ja sam tad bio mnogo mlađi, zar ne? Nangi-san i ja smo se već poznavali. On je bio u Ministarstvu spoljnih poslova, a ja sam se bavio poslovima. Imao sam nekoliko kobuna u to vreme i svi su bili veoma uspešni. Ja sam se ponekad oslanjao na Marikin sud. Tako mi je ona prepo256 ručila da kupim kozmetičku kompaniju Ikiru. Bilo je to 1976. godine. Ikiru je proizvodila kremove za lice i specijalne lo-sione za učvršćivanje kože. Kad sam kupio tu kompaniju, japanska kozmetička industrija je upravo bila pred bumom. Prihodi su bili fantastični. Samo u prvoj godini keiretsu je povratio novac koji je uložio pa čak i zaradio nešto na Ikiru. Izgledi su bili fantastični. Pošto je smatrala da je to njena dužnost, Mariko je počela da koristi krem i losion koji je proizvodila Ikiru, smatrajući da će i njene prijateljice krenuti za; njom. Pošto je bila veoma ponosna na svoju porculansku kožu, dva puta dnevno je koristila krem i losion kao što je to činila i sa preparatima koje je koristila ranije. Nekoliko meseci kasnije počela je da se žali na nesnosne glavobolje. Migrena bi trajala po nekoliko dana. Za to vreme bila je ne-verovatno pospana. Poveo sam je kod lekara. Nije mogao ništa neobično da otkrije, ali joj je predložio da ostane nedelju dana u bolnici da se odmori. Ja sam je radije poveo u sana-torijum u prirodu. Tamo se Mariko razbolela i dobila visoku temperaturu, preko 40 stepeni. Pozvani su i drugi lekari. Otkrili su da joj srce kuca suviše jako, brzo, isprekidanim ritmom. Telefonirali su mi. Odmah sam stigao i prevezao je u Tokio. Odmah ju je primio specijalista. Posle niza testova, je otkrio da Mariko ima problema sa mokraćnom bešikom i s jetrom. Prepisao je neke lekove. Ali temperatura nije spadala, a ona je tvrdila da oseća da joj se meso raspada ispod kože. Počela je još predanije da koristi sredstvo za zatvaranje pora i kremu. Jednog jutra se probudila i otkrila da joj je koža po čitavom telu, kao i po licu, suviše glatka i zategnuta. Pomi-lovala je svoju nogu i učinilo joj se da to nije noga živog ljudskog bića već voštane lutke. Veoma uznemirena obratila se specijalisti koji ju je podvrgao novim testovima. Sada ju je ubeđivao da joj je napadnut pankreas. Prepisao joj je nove lekove, koje je ona predano uzimala. Nedelju dana kasnije, Mariko se probudila mokra od znoja. Sedela je preplašena u krevetu, dok joj je srce udaralo kao ludo. Mora da je nešto grozno sanjala. Sanjala je krv. A kad je spustila pogled na jastuk videla je krvavu mrlju. Automatski je prinela ruku obrazu. Dlan joj se ovlažio krvlju i nekim sekretom. Preplašena, pozvala me je da dođem. Insistirao sam da odmah ode u bolnicu. Izgubila je dosta u težini i teško je disala. Lekari, međutim, nisu mogli da pronađu nikakve nepravilnosti u radu 257
njenih pluća i njenog respiratornog sistema. Onaj sekret nastavio je da se izliva iz njenih pora. Ona je neprestano govorila da se nešto nalazi ispod njene kože. Tečnost koja je probijala kroz njenu kožu, poslata je na analizu u specijalističku toksikološku laboratoriju. Laboranti su bili prezauzeti, a u svakom slučaju, ovakve komplikovane analize zahtevaju dosta vremena. Mariko je prestala da jede. Počeli su da je hrane veštački, glikozom. Polako je nestajala, klizeći u komu koju nijedan lekar nije mogao da objasni, kao što nije mogao da se objasni uzrok njene bolesti. Umrla je posle nedelju dana. Nije se ni budila iz kome, iz polusna, je prešla u smrt. Ni na trenutak nije bila svesna šta se s njom događa. Ne se-ćam se ni da sam se oprostio s njom, znam samo da sam je očajnički voleo svih tih dugih dana i još dužih noći. Sada više nije bilo hrane u činijicama, a popili su i sav šake. Prazne činijice i tanjiri buljili su u njih sa zakrčenog stočića. — Malo olakšanja došlo je kad su najzad stigli rezultati iz laboratorije — nastavio je Sato. — Bilo je očigledno da je krem za lice koji je Mariko koristila sadržavao neki polimer, sličan onome koji se koristi u fabrikama koje proizvode boju za emajl. Učvršćivač pora, onaj losion koji je Mariko koristila, rastvarao je taj polimer tako da je ovaj ulazio u krv. On je začepio pore njene kože gušeći je iz minuta u minut, pro-uzrokujući pnogobrojne komplikacije na svim organima, uključivši mokraćnu bešiku i pankreas. Zaprepašćen, odmah sam preduzeo korake da se izmeni hemijski sastav kremova i lo-siona koje je Ikiru proizvodila. Otada smo počeli da na teg-licama u koje su pakovani proizvori Ikirua pedantno pišemo hemijski sastav. Tek 1979. godine Japansko minstarstvo zdravlja odgovorilo je ne samo na moj zahtev, već na zahteve mnogih, da se ovaj proces ozakoni. Povod za to bila je fatalna kokjuhišo, sindrom crne kože koji je nastao zbog korišćenja Crvene 219, ugljene boje u nekim kremovima. Šest meseci posle Marikine smrti, kad sam najzad mogao ponovo jasno da razmišljam, osnovao sam Kešjokin kogai higaišja no kai. Organizaciju za pomoć žrtvama kozmetičkih preparata. Tu organizaciju pomagao sam dobitkom koji sam imao od Ikirua. Nikola je osećao iskreno sažaljenje prema bolu koji je Sato morao da pretrpi. Mariko nije bila jedina žrtva. Bilo je i drugih. 258 Sato okrete svoju čašicu i stavi ruku na nju. — Recite mi, Lajnir-sane, da li ste nekada osetili bilo šta drugo sem zadovoljstva kad ste bili zaljubljeni? — glava mu se zatresla. — Buda zna da u ljubavi ima bola i patnje pa čak i svađe, kad nezadovoljstvo danima leži oko vas. Ali, to su samo prolazne stvari. One nestaju kao sneg kad sine sunce i cvetovi opet zasijaju lepotom. Sada govorim o nečem sasvim drugom — glava kao da mu je utonula između širokih ramena. — Iskustvo ne znači ništa u toj stvari. Da li ste se nekada osetili zatvorenim zbog svoje ljubavi, Lajnir-sane? Kao da volite više nego što biste to sami želeli? Kao da to morate? — on zbrisa sićušnu čašicu rukom. — Da li ste osetili kao da je neko okrutno srce bacilo čini na vas? U sumrak tog dana, Lju Kroker je sedeo u kolima koja su ih vozila istočnom obalom Floride. Kola su jurila pored njih, a crvena svetla bila su kao oči koje nešto traže. Aliks je otišla u toalet u maloj kafeteriji kraj koje su stali. Osećao je vibracije druma, kao da je postao deo njega samog. Iza njega je ostala Savana River. Ispred njega se pružala Džordžija, zatim Južna Karolina, Severna Karolina i tako dalje, dok je put 195 vijugao kao zmija prema severois-toku. Nisu jeli od Džeksonvila: nisu smeli da se zaustavljaju u malim mestima kraj druma, jer bi lako upali svakom u oči i bilo bi ih lako slediti. Veliki gradovi imaju dobar običaj da progutaju novodošle i prolaznike: niko na njih nije obraćao pažnju. Aliks ga je terala da uspori čim su prešli granicu Floride, ali Kroker je i dalje držao nogu na gasu. Mislila je da je pošašavio, ali on joj nije rekao šta je našao u kolima Crvenog čudovišta. Bio je to specijalni Foniks prijemnik-odaši-ljač o kojem je svojevremeno čitao. Sam pogled na to čudo naterao ga je da se naježi. Nije mislio da bi bilo ko, koga bi iznajmio Rafael Tomkin, znao da se služi ovim gadžetom, a kamoli da ga ima u kolima. Foniks je bio relativno novi instrument koji je automatski pretvarao izgovorenu reč u ranije određenu šifrovanu poruku. Cak i da je neko uhvatio poslanu poruku, ne bi mogao da je razume. Razumeo bi je samo onaj kome je bila name-njena.
259 Sada, u noći koja je polako obavijala Džordžiju, Kroker se pitao kuda ga je opsednutost ubistvom Angele Didion odvela. Zaboravio je na svoj posao, na prijatelje... na ženu koju je baš počeo da upoznaje i da se zaljubljuje. Njegov čitav život okrenut je naglavačke. I zašto? Zbog osvete prema Rafaelu Tomkinu. Jer, uprkos svemu, Kroker je i dalje bio ubeđen da je industrijalac ubio An-gelu Didion. Zašto je sada morao da nastavlja s tom opsesijom? Ali, sada je imao ključ rešenja. Aliks Logan je bila prvorazredni svedok i uprkos svemu, bila je još živa. I on ponovo zapita sam sebe: zašto? Zadrhtao je i ponovo u mislima obnovio sve događaje. Po svemu sudećn, ona je do sad već trebalo da bude mrtva. Video ju je kako izlazi iz kafeterije i upalio je motor. Bila je živa. A čuvali su je opasni ljudi, trudeći se na sve načine da ne umre. Zašto? Zašto su je čuvali samo na jednom mestu? Bilo je jasno da su mogli da je prebace gde god su želeli. Od koga su je štitili? Od Krokera? Ali »Kroker je bio mrtav, potopljen i smrvljen kad su se njegova kola obrušila s druma u Ki Vestu. Ko je sve to organizovao? Tomkin? Odjednom, Kroker se setio Matija, zvanog Usta. On mu je dao ime Aliks Logan i adresu. Za razumnu cenu, naravno... — Stanite! — odjednom je urliknuo Kroker i jurnuo prema Aliks i kafeteriji. Brzo je našao nešto sitnine i nazvao jedan broj. Javio se ženski glas. Prvo je rekao da nikada nije čuo za ime Matija, zvanog Usta. Kroker je pokušao da je ube-di. Najzad, ženski glas reče da je Mati izašao, da ne zna gde je, i da ne zna kad će se vratiti. Nije mogao da joj ostavi broj telefona na koji Mati može da se javi, a i da je imao, u ovim okolnostima ga ne bi ostavljao. Zato je samo rekao da će po-riovo nazvati. — Krećemo — reče Kroker i skliznu iza volana, upravljajući kola prema drumu. — Umorna sam — reče Aliks, zlatna devojka pored njega. Savila se na sedištu. Ali ove noći, misli mu se nisu vrtele oko zlatne devojke koja je ležala savijena kao mačka pored njega na sedištu, uz njegov bok. Misli su mu se vratile na onaj trenutak kad je ugledao Foniks i kad je osetio da ga obliva leden znoj. 260 261 Nikola je znao da on i Sato moraju da veruju jedan drugom. Bili su u dubokoj vodi, a ispod njih je bio ambis. Ako ne budu imali poverenja jedan u drugog, njihovi neprijatelji već će moći da slave pobedu. — čini mi se, Sato-sane, da smo mi sada na neki način isti. Možda me zbog toga Nangi-san ne voli. Možda je on već osetio tu vezu — reče Nikola. — Kad sam bio mlad... mlad i lud — dva muškarca se zaverenički osmehnuše jedan drugome — sreo sam ženu. Bila je starija od godina koje je imala: u svakom slučaju, bila je zrelija od mene. U to vreme, mene su interesovale samo moje studije i postizanje majstorstva u borilačkim veštinama. Sato je prineo obe pesnice svojim pocrvenelim obrazima: bilo je očigledno da beskrajno uživa. — Posedovala je neku moć koju još ne mogu da objasnim, niti ću moći, mada mislim da je sada bolje shvatam. Bilo je to baš onako kao što ste vi lepo rekli, kao da je neko zlo srce bacilo čini na mene. Bio sam bespomoćan pred njom. — Ona je bila prava seksualna zver, Sato-sane. Još ne mogu da verujem da je takvo biće zaista postojalo. A moram da priznam da je baš taj njen kvalitet bio ono što me je privuklo njoj. Valjda vam je jasno da ona nije mogla da bude srećna osoba. Kako je i mogla? Ako nije vodila ljubav, ona je bila nesrećna, sve je bilo prazno za nju. Put svakako ne. Vi i ja znamo da u Putu postoji moć i jedan esencijalni mir koji dovodi do savršenstva duše. Ali, Jukio je bila sasvim beznačajna kad nismo bili obuhvaćeni seksualnom igrom. Nisam razmišljao o toj strani njenog bića sve do onog dana kad smo šetali kroz đindaiđi. Najviše mi se dopadalo to mesto u Tokiju, jer me je otac uvek radije tu dovodio, nego u Ueno. Mislim da mu se tu više dopadalo jer je to bila botanička baš-ta. Bonbori su bili obešeni po drveću, mada je vreme someij-ošino već prošlo. Bio je kraj hanamia, treći od tradicionalnih dana u kojim trešnjev cvet počinje da opada. Namera-vali smo da dođemo da pogledamo trešnje u cvatu prethodnog dana, kad su cvetovi najlepši, ali Jukio se nije dobro
osećala. Ostali smo kod kuće i gledali stare filmove na televiziji. Hodali smo vetrovitim stazama đindaiđija tog trećeg dana i odjednom mi se učinilo da sam visoko na padinama Planine Jošinp sa sto hiljada trešnjevih drveta čije krošnje na vetru šapuću o nama. I nekako sam tada shvatio da su potpuno iste te poslednje latice trešnjinog cveta i Jukio, da imaju ono nešto posebno što ih čini jedinstvenim na svetu. Bilo je to ništavilo koje ju je obuzimalo kad nije vodila ljubav ali i neka strašna, bolna, neobjašnjiva tuga koja je bila dalja od svega što sam do tada upoznao. U svim tim godinama koje su došle posle toga, ja sam se pitao da li sam je možda voleo baš zbog toga, da li sam je zbog toga stavljao iznad svega. Jer nekako sam znao da sam ja jedini, samo ako mi vreme dopusti, koji može da odagna tu tugu iz nje. — Govorite o njoj samo u prošlom vremenu, prijatelju moj. — Umrla je u zimu 1963. godine. Udavila se u Zalivu Šimonoseki. — Ah — promrlja Sato. — Bila je tako mlada. Kako je to tužno. Kami onog plemena osuđenog na propast brinuće o njoj — spustio je pogled na lakiranu ploču stola i obrisao ostatke prosutog sakea ivicom rukava. Sato je bio krupan i nespretan kao smeđi medved s Ho-kaida. Između njega i Nikole bio je nepremostiv jaz, ali istovremeno su bili bliže jedan drugome nego što mnogi muškarci to ostvare u toku života. Bili su povezani zajedničkom tugom, kao braća po krvi. Bili su povezani onim što je bilo izgovoreno, kao i onim što je ostalo neizrečeno. — Lajnir-sane — reče Sato, a kad je progovorio glas mu je bio tih i u njemu se osećao neki zaštitnički, skoro očinski ton. — Da li vam je nekada palo na pamet da je više ne biste voleli, da je izgubila tu svoju bezgraničnu tugu? Ili, da možda ni ona sama ne bi preživela na ovom svetu bez nje? Kad budete razmišljali o njoj, možda će vam ovo pomoći. Ali, Nikola nije razmišljao o tome. On je znao da će sle-deći logičan korak biti da kaže Satou o neverovatnoj sličnosti Akiko sa Jukio. Nekoliko puta je pokušavao da to izgovori. Ali reci kao da su odbijale da mu izađu iz grla. Kao da mu je grlo postalo paralizovano. Senka prelete preko otvorenih vrata koja su vodila u sobu i Nikola za trenutak spazi ogromnu Kotenovu figuru. »Samo proverava da li je s gazdom sve u redu«, pomisli Nikola, »želi da se uveri da ga nisam udavio i istetovirao stari kineski znak na njegovom obrazu.« Zadrhtao je u sebi, 1 262 i primorao se da obrati pažnju samo na ono što se sada događalo. U jednom blagoslovenom trenutku oboje su se našli u svetu oslobođenom osvete i bizarnih ubistava. Preko puta njega, Sato skoči na noge. — Dođite, prijatelju moj — mahnuo je rukom, i prešavši preko tatamija otvorio je fusumu na najudaljenijem kraju sobe. Ulete noćni povetarac. Prateći Satoa, Nikola se nađe na stazi posutoj šljunkom koja kao da je sijala na mesečevoj svetlosti. Oko njega drhtali su tamni božuri, širio se slatki miris ruža, irisa i sleza. Nešto dalje odatle, mogao je da nazre lepe oblike hrizantema pored grupe drveća. Sato je stajao usred svog vrta, a grudi su mu se dizale dok je udisao svež vazduh. Oluja je rasterala zagađeni vaz-duh, bar za tih nekoliko časova pre zore. Tamo dalje iza grupe drveća, nebo je bilo ružičasto i žuto, istetovirano neonskim svetlima Sinđukua. — Život je lep, Lajnir-sane — Satoove oči su sijale, odbijajući svetlost meseca i topliju svetlost koja je dolazila kroz otvorenu fusumu — šaren je i bogat kao neka tapiserija. Ne želim da ga suviše rano napustim. — Očni kapci mu se spustiše i on teško žmirnu kao što rade pijani ljudi. — Vi ste mađioničar, Lajnir-sane. Ušli ste u naše živote sasvim neočekivano. čovek ne može da očekuje da promeni karmu, zar ne? — počešao se. — Recite mi nešto Lajnir-sane, da li ste vi predani tumač istorije? — Moj otac, Pukovnik, je voleo istoriju — reče Nikola — i on me tome naučio. — Onda svakako znate za vladara Go-Daigoa koji je početkom XIV veka želeo da raskine sa Hojo vladavinom. Uskoro mu je postalo jasno da je jedini način na koji to može da ostvari taj da uništi »divljake s Istoka«, kako ih je on nazivao. Ali, on nije imao razrađen plan a ni on sam nije bio vojni zapovednik. Nije znao šta treba da radi. Jedne noći je usnio kako stoji pored grana velikog,
razgranatog bora, starijeg nego što je ikada video u životu. Ispod grana su sedela tri ministra, svaki okrenut u svom pravcu. Na južnoj strani drveta bila je gomila dušeka. Bilo je to Rcdištc za osobu visokog ranga. Dva deteta se pojaviše ispred Go-Daigoa, i rekoše mu da nigde u zemlji niko ne može dugo da garantuje nje263 govu bezbednost. Pa ipak, primorali su ga da sedne na najuz-višenije mesto. Kad se car probudio shvatio je da su bodisatve Niko i Gako pokušavali da mu predaju poruku kroz san. Pomislio je da ako pored znaka za drvo stavi znak za jug dobiće naziv — kamforovo drvo. Pozvao je tada svog sveštenika i upitao ga da li se u blizini nalazi neki majstor borilačkih veš-tina po imenu Kusunoki — što će reći kamforovo drvo. Sveš-tenik je odgovorio da jedini ratnik Kusunoki, koliko on zna, prebiva u provinciji Kavači na zapadu. __ Njegovo ime je bilo Masašigi Kusunoki i mogao je da prati liniju svog porekla sve do gospodara Tačibane no Moroa — reče Nikola — car ga pozva i Kusunoki odmah dođe. On je postao Go-Daigov taktički komandant i njegov naj-vatreniji pristalica. U bici kod reke Minato 1333, otprilike gde je danas Kobe, on je gubio. Kad je ta strašna bitka, koja je trajala sedam časova, završena, on je napustio bojno polje i izvršio je seppuku u obližnjoj seoskoj kući. — Dostojanstvo poraza, je li, prijatelju? — Sato je seo na okruglo kameno sedište bez naslona — događaji kao što je ovaj i ljudi kao što je Kusunoki, čine našu istoriju. Sato se nagnuo unapred dok se vetar igrao njegovim kimonom. — Lajnir-sane, prošle noći sam sanjao kamforovo drvo. Bodisatve nisu bile u mom snu, ali u senci su bile dve statue. Možete li da mi kažete značenje tog sna, prijatelju? — Ovo su zaista grozna vremena, Sato-sane — reče Nikola obazrivo. Sato mu je davao povoljnu priliku za početak; a da nije to samo zamka? Još jednom je razmišljao o čitavoj situaciji pre nego što je nastavio — mi, pošto sada i sebe stavljam uz Vas zbog te integracije i smatram se delom porodice keiretsua, pa sam delimično odgovoran za njegov prosperitet i dalji život, dakle mi smo opsednuti i spolja i iznutra. Sato klimnu glavom. — Moramo da se borimo protiv onih koji izvršavaju Vu-Sing i onih koji žele da ukradu čudesni čip od vas. Nikola sačeka tren. — Nije baš tako. U stvari, postoje mnoge stvari koje baš sada prete ostvarenju naše integracije i stalnoj stabilnosti keiretsua. .....¦„.„..,, il 264 265 Primetivši da Nikola nije rekao »vašeg keirecua«, Sato reče: — Verovatno ste nešto saznali na svom kratkom putu u Ameriku. — Da — Nikola klimnu glavom. — Jednostavno rečeno, Sato-sane, postoji muhonin, izdajnik unutar keirecua. Sato je bio vrlo miran. Oči su mu bile ledene. Izgubile su onaj zamućeni pogled koji je dobio zbog popijenogsakea. — Tako, dakle — reče — a za koga od vaših konkurenata taj muhonin radi? — Ni za koga — reče Nikola — pre bih rekao da je izdajnik službenik jednog vašeg konkurenta, ili da je vezan za KGB. Nikola ugleda kako se širi zaprepašćenje po tom širokom, japanskom licu. Sato je potpuno bledeo. Svaki trag rumenila nestao je s njegovog lica. Ruke su počele nekontro-lisano da mu se tresu, tako da je morao da preplete prste. — Povezan sa KGB — glas mu je prerastao u šapat. — Da, sad mi je jasno. Oni bi veoma želeli da stave šapu na prototip... — A možda ih ne interesuje baš to, nego nešto sasvim drugo — reče Nikola. Sato slegnu ramenima.
— Kao, na primer? — Nikola zna da je on sada zainte-resovan za sve što bi mogao da mu kaže. — Kusunoki je bio rojalista. Kao što sam i ja. Njegov car je mnogo zahtevao od njega i on je sve to učinio bez ok-levanja. — Nikola je počeo da se cenjka: nije smeo da dopusti da da sve informacije koje je znao, a da pri tom ne dobije neke garancije do kojih mu je bilo stalo. — Vu-Šing je stvar života i smrti. I kao što sam vam rekao, Sato-sane, život je dobar i ja takođe nemam želje da ga prerano napustim. Okrenuo se i otvorio izrezbarenu drvenu kutiju koju je doneo sa sobom. Otvorivši tri katanca izvukao je dai-katana, svoj veliki mač, iskovan pre gotovo dve stotine godina. Mač je bio dug skoro čitav metar. Kad je Sato ugledao šta se nalazi unutra, njegove se oči širom otvoriše i on podiže pogled sa tamne kutije prema Ni-kolinom licu. Sasvim tiho, on skliznu sa svog kamenog sedišta i kleče na kamenje ispred Nikole. Poklonio se tako nisko da je dotakao čelom tlo. Nikola uzvrati ovaj gest počasti i reče: — Moj otac je nazvao ovaj mač išjogai, »za život«. Kao što znate, on je duša samuraja. Veoma pažljivo, Nikola podiže opasno oružje i stavi ga između njih. — Moj kami prebiva ovde, Sato-sane — nije morao da mu objašnjava zašto je doneo natrag u Japan dai-katanu: ovo sjajno oružje nije bilo za pokazivanje već za korišćenje. — I, dok je Vu-Sing život i smrt, integracija između naša dva preduzeća nije ništa manje važna za budućnost, pa bih vas... — Integracija, integracija! — eksplodirao je Sato — bolestan sam na smrt od same pomisli na integraciju. Imate moju reč da ćemo, čim se Nangi-san vrati iz Hong Konga, odmah to ostvariti prema ranijim dogovorima. Za trenutak, Nikola je bio toliko zaprepašćen da je potpuno zaboravio šta je želeo sledeće da kaže. On je bio spreman da diskutuje, nije očekivao da će se protivnik tako iznenada predati. — Znači, to je dogovoreno između nas — reče Nikola, osećajući kako su mu usta suva. — Rečju i delom. Sato bez oklevanja pruži desnu ruku. Nikola ispruži levu ruku pa koristeći slobodnu ruku obavi konopac oko njihovih članaka. Povezani tako, staviše šake slobodnih ruku preko mača. Nikola ih odveza. Potom Sato reče: — Malopre ste hteli da mi kažete za šta je još izdajnik bio zainteresovan pored čipa. Ili je to samo bilo isprobavanje, bez stvarnih dokaza? — Osećam da je KGB umešan u ovo — reče Nikola — imam informacije iz prve ruke koje ne mogu da se pobiju. — Pa, dakle, šta je to što su želeli? — pitao je Sato pomalo oširo: /— Tenči. U tom trenu, obojica čuše neko kretanje unutar kuće i okrenuvši glave ugledaše Akiko, osvetljenu svetlošću iz kuće, kako se spušta na kamenitu stazu u vrtu na kojoj su oni klečali. 266 Akiko se vratila sa misije koju je trebalo da obavi u Jošinou, da bi ispunila poslednje obećanje koje je dala Masa-šigi Kusunokiju. Akiko oseti kako joj strah prelete kroz telo kao što čovek oseti jezu kad uđe u ledenu vodu. Uhvaćena je potpuno nepripremljena: niko nije smatrao za potrebno da je obavesti da se Nikola Lajnir vratio tako brzo i sada je psovala u sebi Kotena što nije imao bar osnovno vaspitanje da joj kaže da Sato zabavlja gosta. — Akiko! — Sato je skočio kao štene koje traži krilo svog gospodara — nisam očekivao da se tako brzo vratiš. Mislio sam da ćeš doći tek sutra posle podne. — Tetki je bilo loše — reče ona — nije bilo nikakve svrhe da ostajem duže. — Sećaš se Lajnir-sana. Upoznali ste se na venčanju. Akiko obori oči, dok je krenula napred po šljunku obasjanom mesečinom. Kamenje je bilo belo u tami, dok je njena senka prelazila preko njih. — Naravno da se sećam, žao mi je zbog smrti Tomkin-sana. Molim vas, primite moje saučešće. Jedno vreme kao da ništa drugo nije radila nego samo buljila u njihova lica u senci. Jedva da je
obratila pažnju na to kako se Sato užurbao da joj ponudi da nešto popije i pojede posle dugog i napornog puta. Učinilo joj se kao da njen muž hoće da je se što pre otrese. Pitala se o čemu li su to dva muškarca diskutovala kad ih je ona prekinula. Na Satoov užas, ona sede na kamenu klupicu na kojoj je ranije te večeri on sedeo. Sato je govorio, ali nju i Nikolu kao da je obavijao neki oreol, kao da su bili jedina dva bića na svetu. Osetila je prve znake panike kako se pojavljuju i odlučila je da mora hitno nešto da učini pre nego što izgubi Stazu. Sta se to događalo sa njom? Sto je više gledala u to lice koje je toliko dugo vremena učila da mrzi, s gotovo neljudskom strašću, više ju je obuzimalo osećanje bespomoćnosti. Kao da je gubila kontrolu nad sobom. Zašto? Kako je on to delovao na nju? Osećajući kako joj se sve vrti u glavi, ona posegnu za toplim sakeom koji joj je Sato doneo. ćula je sebe kako tanušnim glasićem traži da joj donese još sakea. Jedva je mogla da prepozna svoj glas. Glas joj je zapinjao u grlu, mislila je da će da je udavi. 267 Pa ipak je nastavila da ga gleda, prateći svaku crtu njegovog lica i svaku liniju glave, osećajući kao da ih fizički dodiruje. Godine su jurile ispred njenih očiju kao velovi na vetru: godine predanog vežbanja, opsesivne predanosti. Srca ispunjenog ljubavlju ona je zaboravila na žeđ za osvetom, a tokom svih ovih godina neprestano je ponavljala: osveta će biti moja. Kako je smela sad da to zaboravi? Ta rečenica davala joj je snage da zatvori oči i da čeka sutrašnji dan. Uz nju je odrasla. Bez te rečenice nikada ne bi doživela svitanje. Kao da joj je srce probola strela. Amida! Plakala je bez suza. Počela je da drhti zbog saznanja o ovome što je Nikola izazvao kod nje. »O, Budo« — mislila je — »želim ga, želim ga toliko jako da mi se vid magli«. Tokio JESEN 194? — JESEN 1963. Ikan je živela unutar bledozelenih i smeđih zidova Fu-jađa. Zamak u kome nema noći bio je njen dom od njene osme godine. Te godine, a otada je mnogo godina prošlo, glad je vladala zemljom. Žetva je bila loša. Siromašni seljaci nisu imali novca, a ni hrane i bilo je malo nade da zarade nešto u toku godine. U Japanu kažu da su loša vremena najbolji prijatelji tradicija jer u tim vremenima ljudi se vraćaju na puteve svojih predaka. Tako je bilo i u porodici Ikan te godine. Letina njenog oca nije bila ništa bogatija od susedskih, koja je bila više nego loša. Kao da je zemlja odbijala da pruži hranu te godine. Ikan je posumnjala da se nešto čudno događa, kad se vratila s polja s nekoliko pregršti pirinča i zatekla majku kako jeca. Sutra ujutro Ikan su odvezli iz roditeljske kuće u prašnjavom kamionu koji je smrdeo na kupus i paradajz. Imala je malu torbu u koju je smestila svoju jadnu imovinu. Ona je bila određena da spase porodicu. Putovala je u predeo Joši-vara. Kao mnoge mlade devojke tokom vekova, Ikan je trebalo da bude prodata da bi se bavila prostitucijom. Na taj način, ona će spasiti porodicu od sramote potpune propasti. Za razliku od zapadnjačkog shvatanja prostitucije, Japanci u tome vide nešto plemenito, pomešano s nekim čudnim dostojanstvom. Kao što je ozakonio mnoge stare običaje, šo-gun Tokugava ozakonio je i baišun, prodaju proleća, kako se to kaže u Japanu. * Daimio, a i bogatiji samuraji, mogli su sebi da obezbc-de usluge svojih ljubavnica. Ali, siromašniji samuraji bili su 269 primorani da se obrate za usluge prostitutkama, jer kao što je sam Tokugava rekao, prostitucija je bila potrebna da bi se izbegla preljuba. Godine 1617., dvanaest meseci posle Tokugavine smrti, feudalni gospodar u Edou zamolio je Tokugavinu vladu da mu dopusti da stvori specijalnu oblast unutar grada za baišun. Našao je napušteno polje puno trske koje se nazivalo Yošivara. U godinama koje su dolazile, drugačije se
pisalo polje zasađeno trskom, pa je Jošivara postalo poznato kao »polje sreće«. Stari sektor crvenih svetiljki nestao je u vatri 1656. godine, i ponovo je sagrađen u delu Asakusa, gde je ostao sve do aprila 1958. godine. Godine 1949., učio je sensei Ikan, vlada je objavila da sav pirinač koji se gaji mora da bude predat kraljevim samurajima. Seljaci treba da se hrane prosom. Pogođeni ovim, seljaci su morali da dopuste ženama da tkaju i šiju i da šalju mlađu decu u gradove da teško rade. Pa čak i to nije bilo dovoljno. Tada je obično žensko dete odabirano i prodavano u burdelj, da bi porodica mogla da preživi. Ikan je počela da živi u Zamku u kome nema noći, najstarijem zdanju te vrste u Jošivari, kao kamuro; bila je to neka vrsta učenice koja uči da postane oiran — prostitutka višeg nivoa. U međuvremenu je bila veoma zaposlena spremanjem i čišćenjem. Kad joj je bilo dvanaest godina, Ikan je polagala veoma strogi ispit, položila ga i prešla u nivo shinzo, gde je počela da uči za baishun. Ta obuka je obuhva-tala učenje pevanja, tešku umetnost pisanja haiku, ikebanu, 'chano-yu, igranje, studiranje književnosti i, naravno, učenje vođenja ljubavi. Za Ikan ti ispiti nisu bili nikakav problem i u sedamnaestoj godini ona se uzdigla do visokog stepena oiran. Pune četiri godine bavila se ovom teškom i kompleksnom trgovinom na najbolji mogući način, dostojanstveno i dobro, a njen otvoreni, radoznali um primao je samo ono što je bilo najbolje kod žena oko nje. Imala je, međutim, ono unutrašnje saznanje i volju da muškarcu načini zadovoljstvo ne samo fizički već i intelektualno i estetski, stvarajući za njega poseban široki svet koji je jedino ona mogla da mu otvori. 270 Na svoj dvadeset prvi rođendan, Ikan je postala taju, najviši stepen od tri moguća stepena oiran. Nikada u istoriji Zamka u kome nema noći nije neka žena postala taju u tako mladim godinama. Zato je pripremljena svetkovina u njenu čast. I u toj svečarskoj atmosferi, kad je šake nekontrolisa-no tekao, kad je samisen pleo mrežu muzike u zamagljenom vazduhu, Ikan je prvi put srela Hirošija Samidu. Bio je to čovek veoma jake ličnosti, nije bio lep, a nije bio ni ružan, ali ono što ga je odlikovalo bila je velika snaga duha i to ju je privuklo njemu. Sa svoje strane, Šimada je nju primetio skoro odmah. Njegove oči zadržale su se na njenoj alabasternoj lepoti, a srce mu se pretvorilo u vodu. Nikada mu nije bilo palo na pamet da bi mogao da se zaljubi. Muškarac se ne zaljubljuje u gejšu. čovek dolazi kod gejše da se opusti, da se odmori i da provede noć potpunog uživanja. Pa ipak, u trenutku kad je ugledao Ikan, njena neverovatna lepota ga je pogodila. činilo mu se da nikad na takav način nije razmišljao ni o jednoj ženi, čak ni o svojoj supruzi. Ikan je imala neki oreol oko sebe koji nije mogao da se objasni i definiše. ćak su i druge oiran tajno šaputale između sebe o tome, očigledno joj zavideći. Jer, ona je posedova-la nešto za čim uzdišu svi iz ovog sveta. Tako se i šimada našao uhvaćen u Ikaninu mađiju. Njegov pogled je nežno milovao svaki preklop njenog sjajnog kimona, tri providne kanzaši od kornjačinog oklopa koje su ukrašavale crnu masu njene blistave kose, kuši — jednostavan tradicionalni češalj od tsuge drveta koji je bio zataknut na temenu. A kad je izgovorila prve reci kroz delimično otvorene usne, čak i samo okretanje glave prema njemu nateralo ga je da zadrhti od želje koju je odmah osetio. Naravno, nisu imali prilike da budu sami na ovoj svečanosti, a nije bilo ni prethodno dogovoreno da se sretnu, kao što se strogo poštovalo u Fujađu. Ali, iduće nedelje, kad je Simada mogao da nađe malo vremena, vratio se u Jošivaru. Na pragu smeđe i zelene građevine zastao je, drhteći. Kiša je padala i on pogleda prema nadstrešnici i crepovima na krovovima. Kao samuraji u staro doba, i on se sada prerušlo da bi došao u ovu oblast crvenih lampi. 271 Nije bila stvar u tome što se on stideo da dođe ovamo ili što je želeo da to sakrije od svoje žene. Staviše, Zamak u kome nema noći slao je njoj račune za trenutke zadovoljstva koje je on proveo pod tim krovom.
Pre bi se reklo da se on ovako ponašao zbog političke i privredne klime koja je vladala u to vreme u birokratskom aparatu. Kao zamenik ministra u Ministarstvu spoljnih poslova, imao je mnogo neprijatelja i mnogi su želeli da on nestane sa tog mesta. Ledeni vetar duvao je niz ulicu, i on zadrhta i čvršće omota svoju pelerinu oko sebe. Onaj prokleti lovački pas, pukovnik Lajnir, već je njuškao unaokolo tražeći krivca i mada je Šimada bio savršeno ubeđen da je svoje koske duboko sakrio i dobro zakopao, nije mogao da se smiri i opusti. Znao je da ne može da se osloni na premijera, ukoliko istina iziđe na videlo. U stvari, pošto je dobro poznavao Jošidu, bio je ubeđen da će on prvi skočiti da isporuči Šimadu kao žrtveno jagnje gaiđinima, ukoliko dođe do suđenja za ratne zločine. Rat. I sama pomisao na tu strahotu natera Simadu da zadrhti. Sve se uvek vraćalo na rat. Zagleda se u svoje ruke. Dlanovi su mu bili vlažni od znoja. Duboko je udahnuo, trudeći se da se smiri. Pri povratku kući, svratiće u Sinto hram i moliće bogove i kamije za dar poverenja i blagoslov zaborava. Da nije bilo onog gaiđina Lajnira, sve bi sada bilo mirno, sve bi bilo u redu, znao je to. Odjednom, vrata Zamka u kome nema noći širom se ot-voriše i svetlost se prosu na sve strane. Simada požuri da uđe. Prvo, nije hteo ništa drugo od nje nego da ga posluži čajem. Kompleksni ritual ćanoju bio je tako nežan kao masiranje ili uživanje u kadi punoj tople vode. Dok je posmatrao Ikan kako samo za njega izvodi ceremoniju pripremanja čaja, svi problemi mu jasno iskrsnuše pred očima. Svi strahovi i sve sumnje pojaviše se, ali dok je posmatrao njene skladne pokrete sve to poče da se topi kao suze koje kapaju u bazen. Uprkos brigama koje su ga morile, on shvati kako se divno opušta, kako mu se um pročišćava onako kako je mislio da nikada neće osetiti. Svaki pokret koji je Ikan načinila, bez obzira da li je uzimala šoljicu ili dodirivala svoju kosu, bio je beskrajno gra272 ciozan i pun nežnosti, tako da je Simada osećao kako njegovo uživanje sve više i više raste, jedva shvatajući šta znači sve što je izgovorila, jer njene reci nisu mogle da budu obične i trivijalne. Ona nikada nije govorila tek da bi govorila. Svako njeno pitanje ili svaki odgovor koji bi dala na njegovo pitanje, bili su fascinantni i elokventni. U svetu van Zamka u kome nema noći, Simada je bio čovek stariji od svojih godina. Ali ovde je Ikan imala sposobnost da to otera i, slično zmiji koja skida kožu, on se ponovo rađao u njenom prisustvu, oduševljen njenim neverovatnim veštinama. Ali, u ovaj čudesni odnos počeli su da se uvlače kom-plikovani osećaji. Ikan je shvatila da je Simada nešto posebno kad joj je prilikom druge posete doneo komplet tradicionalnih kanzaši napravljenih od cugi drveta u sličnoj mustri kao njen kuši. Sada je imala kompletan set za kosu. Kasnije, te noći, dok je ležala u njegovom zagrljaju, dok im se znoj mešao, dok je osećala udaranje njihovih srca, kad je on najzad nežno prodro u nju posle beskrajnih časova milovanja i pripremanja, Ikan je znala kakvo je to osećanje. Bila se zaljubila. Odluka da rodi bebu bila je njena lična. Imala je tu privilegiju kao taju — to je bio običaj koji su pre mnogo godina ustanovili gospodari koji su upravljali Zamkom u kome nema noći. Ikan je bila sigurna da želi da nosi Simadino dete. Insistirala je na tome da se ne viđa više ni sa kim i za to je morala dobro da plati. U stvari, platio je on, ali nije mnogo brinuo oko toga, mada se možda njegova žena začudila kako to da su računi iz kuće zabave sada veći nego obično. Ikan nikada nije palo na pamet da će možda roditi kćerku koja će je za sva vremena vezati za Zamak u kome nema noći, a koja će i sama ostati zauvek u Fujađu. I zaista, Ikan je rodila žensko dete, vrišteću, ružnu bebu bez kose. / Tri puna dana Ikan je jecala na svom futonu. Njeni sjajni snovi o blistavoj budućnosti bili su srušeni u jednom trenu. U svom egoizmu ona je bila ubeđena da nosi muško dete — zar nije svakog dana provodila po dva časa u Sinto hramu dva bloka udaljenom od kuće u kojoj je stanovala, moleći bogove, tražeći njihovu pomoć? Zato je odbacila iz 273 svojih misli sve strašne posledice koje mogu da se dogode ako rodi kćerku. Jer, sva ženska
novorođenčad postajala su vlasništvo gospodara Zamka u kome nema noći, da bi bila pripremana da tokom godina zamene majke kao nove oj ran ili, eventualno, taju, ako bi im bogovi bili naklonjeni. čitav treći dan provela je razmišljajući o tome. Uzela je čak i malo hrane koju su joj doneli, ali još nije htela nikoga da vidi. Najzad, pošto je zapalila štapiće tamjana i pošto je izgovorila molitve Amidi Budi, zatražila je da vidi svoju bebu. — Nema još imena, ova mala, gospo — rekla joj je starica koja je kuvala i brinula o njoj kad bi bila bolesna: predajući mali zavežljaj u Ikanine ruke dodala je. — To je loša sreća. ___Ikan spusti pogled na sićušno lice svoje kćeri koje je još bilo smežurano i crveno. — Reiko, jedna od kamuro koja je pala na ispitu, hranila ju je — reče starica tiho, dok je posmatrala lice svoje gospodarice. — Ova mala je jako gladna. — Starica se zaki-kotala, nadajući se da će tako razbiti groznu atmosferu koja je vladala u ovoj prostoriji. Ikan odsutno klimnu glavom. Nije bilo uopšte važno ko je hranio bebu: njoj i tako neće biti dopušteno da je doji. — Zapalila sam mnoge štapiće tamjana — rekla je starica — učinila sam sve što sam mogla da zaštitim ovo nevinašce od loše karme. Ali, gospo, oprostite mi, ona mora da ima ime. Ikan je čula šta žena govori, ali bilo je nemoguće reći šta se odvijalo u njenom umu. Osećala je da je obuzeta strahovitom krivicom. A sada, licem u lice s tim sićušnim bićem koje je rodila, znajući na koji je život osuđeno i da ju je do toga dovela njena nepromišljenost, osećala je bol u srcu. Njene blede usne se otvoriše i ona šapnu. — Da, stara. Ime. Reći ću ti ime za nju. Osetio se uzdah u sobi, kao da je jesenji vetar nekako prošao kroz odškrinuti prozorski okvir i sad se uzvitlao oko njih. Ikanine oči se napuniše suzama tako da se sićušno lice potpuno izgubi ispred njenih očiju i postade nekako nejasno. Njen šapat se jedva čuo: — Zovite je Akiko. !74 Akiko je bila veoma zdravo dete, jako i neustrašivo kao da je dečak. Rano je prohodala, kao da je u tom još najranijem dobu znala da će vrlo brzo morati da se oslanja na sop-stvene snage da bi preživela. Iako je Ikan naučila da voli dete, retko kad je pokazivala svoja osećanja. Radije je prepuštala staroj kuvarici da se brine o bebi, a rado ju je povera-vala i drugim devojkama, koje su sve bile oduševljene njom. Držala se nekako po strani, kao da se plaši deteta, naročito onda kad su oni koji upravljaju Zamkom u kome nema noći došli da pozdrave novorođenče i da ostave poklone pored njegovog usnulog tela. Simada je često dolazio u Zamak u kome nema noći, i kao i pre, provodio je duge strasne noći s Ikan. Ali jedno mu je stalno odbijala — njegovu molbu da pogleda njihovu malu kćer. Toliko je želeo da je drži, da je nauči prvim recima, da ona zna da joj je on otac. Bilo je to neko specijalno zadovoljstvo za nju da drži Akiko podalje od Simade. Akiko se sećala da je jednom srela oca. Bio je nevero-vatno topao prolećni dan. Bilo je to negde između njenog trećeg i četvrtog rođendana. Igrala se sa Jumi, starom kuvari-com, i vratila se u majčinu sobu, kao što je obično radila u to određeno doba dana. Ali umesto da zatekne majku kako je čeka da joj očešlja kosu, našla je muškarca u smeđem ode-lu. Imao je pomalo oborena ramena, krupne ruke, tanke brkove, krupne obrve kao oblake. Osmehnuo se kad ju je ugledao i ona primeti da ima malo žute zube. — Akiko-ćan — reče i nakloni se. Ona mu uzvrati poklon. Bila mu je dovoljno blizu da bi mogla da oseti miris cigareta koji kao da ga je obavijao. Na-brala je nos i počešala ga prstom. — Doneo sam ti dar, Akiko-ćan — nagnuo se prema njoj i ispružio ruku: na njegovoj šaci bila je divna necuke konja s oborenom glavom, dok su mu kopita bila zavitlana kao da je u kasu ili kao da se nečeg uplašio. Statueta je bila izrezbarena od drveta magnolije. Akiko je buljila u figuricu, ali se nije pokrenula daje uzme. — To je za tebe. Zar je ne želiš?
— Želim — šapnula je. Onda se on osmehnuo i uhvatio je za drugu ruku. 275 — čitavo posle podne nam pripada — rekao je. Bilo je doba hanamia i on ju je vozom odvezao do malog parka van grada, gde su blage padine bile pokrivene ras-cvetalim stablima trešanja. Simada pokaza prema nebu i ona vide narandžastog i zelenog zmaja sa ponosnom glavom tigra. Akiko se nasmeja-la dok je on ponirao i vitlao se na vetru. Ali, najviše joj se u pamćenje urezao trešnjin cvet. Bilo je tako tiho ovde, da se Akiko činilo da čuje kako padaju nežne, ružičaste latice kroz sasvim čist vazduh i kao da je vreme stalo i kao da je sve bilo njima podređeno. Podigavši glavu ona se glasno nasme-jala od sreće, bežeći od Simade i vraćajući mu se. Zaletala se u njegove pantalone. Zelela je da i on igra s njom. Nikada više nije videla Simadu i prošlo je dosta vremena pre nego što je shvatila zašto. Za vreme koje je provela s njim nije joj ni palo na pamet da bi on mogao da joj bude otac. Ono što nije mogla da shvati, bilo je zašto se ubio samo 24 časa pošto ju je upoznao, gledao je, igrao se s njom dok su prolazili ispod procvetalih grana trešnjevog cveta. Mislila je da to nikada neće moći da mu oprosti, a onda je shvatila strašnu istinu — da nikada neće moći sebi da oprosti. Sto se tiče Ikan, ona više nikad nije bila kao pre, posle Simadine smrti. Kao cvet trešnje u hamaniu, ona je dostigla svoj vrhunac lepote i propustivši da ga iskoristi, skliznula je i više nije mogla da se vrati unazad. Strašna melanholija nadvila se nad nju, utisnuvši joj bore u lice. Počela je strahovito da pije šake i obično se onesvešćivala usred neke seanse, kao da joj je preteško bilo da ostane budna suviše dugo. Oni koji su gospodarili Zamkom u kome nema noći, postali su zabrinuti, a kako je Ikan brzo propadala, postali su besni. Ona je mogla još mnogo godina da bude vrhunska prostitutka, a kad više ne bi bila privlačna za seks, mogla je kao najizvežbaniji sensei da uči svom zanatu mlađe žene. Ali, tako neće biti. U proleće 1958. godine kad je Akiko napunila 13 godina, Ikan nije mogla da se digne sa svog fu-tona. Vest je prostrujala kroz Fujađo kao zli duh, zbog čega su devojke postajale nervozne ili loše volje. Razgovaralo se šapatom kad je doktor stigao i popeo se polako do njene sobe. Akiko je bila u grupi devojaka kojima nisu dopuštali da se popne gore. 276 Ikan više nije bila živa. Njeno divno telo bilo je mrtvo. Stari lekar je odmahivao glavom i coktao jezikom. Seo je na ivicu njenog futona i zagledao se u njeno bledo lice pomisliv-ši da nikad u životu nije video tako fascinantno lepu ženu. Pored nje je pronađena flaša šake, i mala prazna kutija. Na njenom dnu video se ostatak belog praha. Doktor ov-laži pljuvačkom mali prst i zavuče ga u kutijicu. Nagnu glavu i liznu vrh prsta. Začuo je neki pokret iza sebe i on brzo skloni kutijicu u džep. Pomislio je da sada bar nešto može da učini ako joj već nije pomogao za života. Kad su ga gospodari zamka pitali od čega je umrla, podigao je ramena, spustio ih, i rekao im da je najverovatnije imala srčani udar što je u neku ruku i bilo tačno. Nije mislio da ih laže niti da falsifikuje izveštaj o smrti. Njega je, u stvari, dirnuo Ikanin odlazak. čitao je u štampi o zaprepašćujućem samoubistvu ministra Simade i o optužbama koje su podignute protiv njega. Ova žena je dovoljno podnela. Neka joj bar smrt bude dostojanstvena i mirna, mislio je stari lekar. Zato je i rekao da je umrla od srčanog udara, jer takva smrt neće izazivati dalje komentare i prepričavan] a. Oni koji su gospodarili zamkom nisu gubili vreme, objašnjavajući Akiko šta. se dogodilo. Najzad joj je i samoj sinulo kakav će njen život biti do kraja, možda će umreti isto ovako kao i njena majka. To saznanje je bilo strašno, i ona nije mogla da se pomiri sa njim. Te noći je pokupila sve što joj je pripadalo, baš kao što je Ikan učinila one noći pre nego što će je odvesti sa imanja njenih roditelja. Uzela je i nekoliko stvarčica koje je njena majka volela i koje nije htela da ostavi gospodarima zamka. Uskoro je prešla usku ulicu i zaokrenuvši za ugao našla se u tami. Naravno da su krenuli u poteru za njom. Imali su prava na to. Bila je velika vrednost i suviše su
investirali u nju. Akiko je prvi put posumnjala da je prate/kad je videla dve senke kako se kreću dva bloka iza nje,
— Ne želim da se, vratim, nemojte da me vodite natrag. Osetila je da je podižu s ulice, osetila je na licu svež noćni povetarac. čula je kako se neka vrata otvaraju pa zatvaraju, osetila je toplinu kuće, osetila je da je ovo mesto nepoznato ali prijatno, a jedno je bilo najvažnije: to nije bio Zamak u kome nema noći. Spustila je glavu ... 279 Lice se pojavi pred njom, bilo je to lice čoveka s Meseca, čudno, a spuštalo se prema njoj kroz mrežu koju su ispleli veliki paukovi... Akiko kriknu i pokuša da zakloni lice rukama. činilo joj se da pada i nekako istovremeno ide unapred. činilo joj se da se vrti kao list na jesenjem vetru... čovek se podiže, i njoj se učini kao da joj je velika težina pala s grudi. —Da li je sada bolje? — glas je bio tih i milovao je, a imao je seljački naglasak. — Ne mogu... da dišem — glas joj je bio piskav i ona shvati da su joj usta i grlo toliko bolni da ne može da proguta pljuvačku. — Uskoro ćeš sve moći — osmehnuo joj se čovek, ili joj se tako činilo, jer još nije mogla dobro da ga v^di. Kao da ga je gledala kroz prozorsko staklo, zamagljeno od kiše. — Ne vidim te dobro, razliven si — rekla je. — Kad prestaneš da plačeš — nežni glas joj reče — nećeš više imati taj problem. Spavala je otada, ponekad padajući u vrtlog iz kojeg bi je samo njen ogromni strah vraćao na površinu i ne bi joj dopustio da potone dublje u nesvest. Sanjala je neke čudne snove koji su je plašili. Njeni očni kapci stalno su se pokretali, a noge i ruke su joj se tresle i drhtale kao kod usnulog psa. Kad se najzad probudila, bila je već skoro noć. Njoj se činilo kao da je malo vremena tu provela, a, u stvari, prošlo je punih 18 časova otkako se dogodila ona strašna scena na ulici. — Odakle ti revolver? Bilo je to prvo pitanje koje joj je postavio. Znala je, naravno, odgovor, ali napor da otvori usne i progovori bio je suviše velik i nedostižan za nju. Stavio je ogromnu drvenu činiju larmen dosankoa ispred nje. Sedeći prekrštenih nogu na tatamiju, pored futona na kome je ležala, on preplete prste na grudima i poče ćuteći da je posmatra. Akiko se malo podiže na ležaju. Miris ukusne supe s rezancima bio je suviše primamljiv i uklonio je sva druga 280 osećanja iz njenog uma. Tek kad je prestala da jede, prime-tila je da mali revolver leži pored nje. O njemu se on raspitivao kad joj se malopre obratio. Zagledala je malo bolje futon. Tkanina je bila laka ali videlo se da je pohabana. Pogled na siromašni ležaj natera Akikino srce da brže zakuca i mora da se to odrazilo u njenim očima, jer se čovek koji je sedeo preko puta nje osmeh-nuo i rekao: — Nemaš čega da se plašiš kod mene, Kodomo-gunjin. Akiko podiže prste do desne strane svog čela, blizu korena kose. Kad je utolila glad shvatila je da tu nešto boli. Osetila je zavoj pod prstima. — Zašto me nazivaš Malim vojnikom? — Možda — reče on, nežno gurnuvši pištolj prema njoj preko tatamija — iz istog razloga iz kojeg ti nosiš ovo. Oborio je glavu. Nije ni čudo što je prvo pomislila za njega da je čovek s Meseca. Lice mu je bilo okruglo, imao je obraze obeležene ožiljcima od boginja i spljošten kineski nos. Imao je duge brkove koji su se nisko spuštali, ali kose je imao malo. Pa ipak, lice mu je bilo nekako privlačno i nežrio. Naklonio se. — Ja sam Sun Hsiung. Kako da te zovem? — Već si mi dao ime, zar ne? Kodomo gunđin. Klimnuo je glavom: — Kako želiš. Nagnula se unapred i uzela revolver s tatamija. činio joj se nekako težak. Nije ga pogledala kad je opet progovorila.
— Šta se dogodilo... prošle noći? Sun Hsiung stavi dlanove na vrhove kolena. — Ubila si čoveka koji te držao. Ispalila si jedan metak koji je prošao kroz njegovu lobanju kroz levo oko. Metak je razbio kost i zadržao se u njegovom mozgu. — Mrtav... je? — Potpuno. — A drugi? — teško je progutala pljuvačku. — On je baš hteo da te dokusuri kad sam ja stupio na scenu. Mislio sam da će te ubiti. Morao sam da ga sprečim. Akiko otvori usta da postavi još jedno pitanje, ali kao da se u poslednjem trenu predomislila. 281 — Poslaće ih još. Sun Hsiung sleže ramenima. — Verovatno. Ona stavi prst na obarač i podiže pištolj. — I njih ću ubiti. Sun Hsiung ju je posmatrao jedno vreme. Nije ju pitao ko bi to mogao da bude ko će poslati nove koljače za njom. — Biće to nerazumno — reče — mislim da to ne bi bilo dobro. Njen pogled je bio pun iznenađenja. — Zašto? To mi je spasilo život. Ustao je, ostavivši je, tu, u tišini, da nauči svoju prvu lekciju. Nije pištolj spasao Akiko od smrti već slučaj koji je na-neo Sun Hsiunga. Kad je došla do tog zaključka, podigla se i krenula je da ga traži. Bio je napolju, iza kuće nagnut nad drvećem u svom divnom bonsai vrtu. Akiko je stala na ivicu vrta. — Želim da naučim — rekla je tiho. Lampion od pirinčanog papira visio je na svojoj crnoj gvozdenoj kuki, a svetlost je padala na Sun Hsiungova ramena dok je radio. Nije se okrenuo i nije načinio nikakav pokret kao da ju je čuo ili bar da je bio svestan njenog prisustva. — Želim da me naučiš svemu što ti znaš. Pogledala je u revolver koji je još držala u ruci. Bilo je neko čudno osećanje sigurnosti koje je osećala dok ga je držala u ruci. A sem toga, bilo je to nešto što je pripadalo njenoj majci. Polako, obazrivo, prolazila je kroz pažljivo oblikovana stabla da bi prišla do mesta na kome je on radio klečeći na kolenima. — Molim te — šapnula je i kleknula pored njega na usku stazu od šljunka, nagnuvši se unapred, pruživši mu revolver na otvorenoj šaci — uzmi ovo. To je jedino što imam. Sun Hsiung ostavi svoje alatke u stranu i polako se okrete. Poklonio joj se i podigavši pištolj s njenog dlana reče: — Domo arigato, kodomo gunđin. 282 Te noći, kad je ubila koljača, skoro se i sama ubila. Zato joj je čelo bilo povezano. Kad je najzad skinula zavoj ostao je crveni ožiljak koji je vremenom prerastao u mali beličasti nabor kože. Metak koji je ubio napadača povredio je i nju. Pucala je iz suviše velike blizine. Bila je zadovoljna što je dala pištolj Sun Hsiungu. Početak njenog učenja iznenadio ju je. Dan joj je počinjao u pet časova ujutro. Učenica i sensei počinjali su vež-be u noći. Kad bi počinjala da beli zora bili su u Tai Chi Chuanu sporim pokretima, koji su razvijali sistem za ravnotežu i koordinaciju, ali drugačije nego što se to čini u baletu. Od ranog prepodneva do posle podne Sun Hsiung bi je ostavljao samu da bi čitala knjige koje je on birao za nju. Akiko je bila predan čitalac, imala je sjajnu memoriju i bogat rečnik. Bila je predana učenju. Kad bi se Sun Hsiung vratio sa svojih svakodnevnih dužnosti povlačili bi se u bonsai vrt, bez obzira
kakvo je vre-me bilo. Poneli bi blokove od pirinčane hartije, male četkice, lončiće s mastilom. Akiko prvo nije bila zainteresovana. Srce joj je gorelo od nestrpljenja i često je morala da prekine rad zbog napetosti. Glava joj je bila puna različitih osećanja. Stalno je mislila na onu noć kad je pobegla iz zamka. Sada je nestalo straha i hladna, proračunata mržnja rasla je u njoj. Nije volela da slika. Mogla je da provede sate i sate u nežnom Tai Chiu, mogla je satima da se opušta, ali ovo... je bilo previše. Kad joj je prvi put pružio blok papira i četkicu, rekla mu je to. Sun Hsiung je pogledao i rekao: — Kodomo gunđin, mislim da sam odabrao odgovarajuće ime za tebe. Moraš da naučiš da budeš smirena, pre ne-ge- što te naučim borilačkim veštinama. — Ali, slikanje... — njen ton je bio takav kao da govori o đubretu. Sun Hsiung je razmišljao o tome da nije negde pogrešio. Pitao se da li ovo malo divlje biće može da bude naučeno najtežoj lekciji — strpljenju. Slegnuo je ramenima. Njena karma će to odrediti: njegova karma je bila da je uči. Posle toga... 283 __ Pre nego što možemo da počnemo s tvojom obukom, moramo da ti očistimo srce od mržnje — rekao joj je. — Ja sam za sada uspeo da sakrijem tvoj trag. — Neće proći mnogo vremena i oni će opet krenuti da me traže. __Ali više nisi sama na svetu, Kodomo gunđin — reče on, i stavi lončić s mastilom ispred nje. Njene oči se odvojiše od njega i ona se zagleda u snež-no belo prostranstvo papira koji je ležao na njenom krilu. — Ali ja ne znam kako da slikam — rekla je, nekako tužnim glasom. Sun Hsiung se osmehnuo: — Onda da krenemo od početka — rekao je. U toku sledećih meseci slikanje je bilo najomiljeniji deo dana za nju i počela je da se raduje zvuku ključa u bravi, što je najavljivalo da se njen sensei vraća kući. Podigavši glavu, ona bi gledala kroz prozor i videla bi kako sunce prodire kroz ogradu od bambusove trske. Prepoznala bi najlep-ši trenutak u danu. Željno bi tada zatvorila svoje knjige i prikupila svoj materijal za slikanje. Susrela bi ga na fusumi koja je vodila u vrt, dok joj se um radovao novim saznanjima. I mada toga prvo nije bila svesna, mržnja je polako počela da čili iz njenog srca, izlivajući se u kreativnost za koju je Sun Hsiung pretpostavio da će biti odgovarajuća za nju. Onog dana kad je strašno padao sneg, pokrivajući zelene i smeđe boje Japana Sun Hsiung je shvatio da je došlo vreme da počne s težim lekcijama. Nije joj dopustio da zaspi čitave noći. Počeo je, mada je znao šta to može da znači za nju, a i za njega. Istini za volju, nikada ranije nije imao učenicu i da je on bio drugačiji, svakako bi osećao nesigurnost u onome što je sada pokušavao. Ponekad bi shvatao da je bilo čudno što ju je tako odmah prihvatio. U Japanu, kao i u Kini, od žene se očekivalo da sledi naređenja oca dok se ne uda. Tada bi morala da sluša muža, a u slučaju njegove smrti, najstarijeg sina. Najgori greh koji je žena mogla da počini bio je taj da ne može da rodi. U tom slučaju, prema nekim starim zakonima, od nje se očekivalo da napusti kuću. U nekim slučajevima mogla je 284 da pristane da njen muž prihvati sina kojeg bi dobio od svoje ljubavnice, ili da usvoji sina nekih rođaka. Kad je vladar Mutsuhito prestao da vlada 1912. godine, pričalo se da niegovog sina nije rodila zakonita supruga nego ljubavnica. Mladi vladar po imenu Taišo vladao je upr-kos tome. Njegova vladavina je bila kratka. Godine 1926. nasledio ga je njegov rođeni sin Hirohito. Podsećajući se svih tih istorijskih događaja, Sun Hsiung je počeo da razmišlja o tome da je počeo da zastranjuje. On je došao sa kineskog kontinenta pre mnogo godina, jer se nije slagao sa nekim odredbama vlasti. Svoj život je posvetio veličanju snage, kao nekada stari japanski samuraji koji su danju pokazivali snagu, a noću žudeli za podatnošću nežne žene.
On pogleda na zapeto telo Malog vojnika koje je precizno radilo propisane vežbe, pri svetlosti bakarne svetiljke. Mali potok znoja učinio je da se njena koža šija. Pitao se da li bi s takvom istom radoznalošću posma-trao muško telo, i sa tako uzburkanim osećanjima koje nije mogao da objasni. Da li bi bio svestan kako se divno zatežu mišići na leđima, kako se savijaju lepo oblikovane butine dok radi određene vežbe? Ona je sve radila tako vesto i graciozno, da je samom Sun Hsiungu bilo teško da poveruje da s njom radi tek šest meseci. Kao da je bila njegova učenica već punih šest godina. Njegove oči poleteše prema udubljenju između nfenih butina kad je ona podigla jednu nogu, i postide se zbog uzbuđenja koje je osetio. Pa ipak, nije mogao ništa protiv toga. Bio je čovek koji je znao da zagospodari svojim željama kao i svim ostalim: kad bi osetio želju za seksom, odlazio bi u novi deo karjukai gde bi lako zadovoljio svoju žeđ. Ali, to su bili trenuci koje je sam odabirao i njegova gvozdena volja određivala je noći u kojima će izvoditi te erotske vežbe, ne samo za svoju nasladu već i za nasladu svoje partnerke. Sada, prvi put otkako je bio mlad neobuzdan dečak, njegova želja se javila nekontrolisano, mučeći ga. Besan, pokušao je da obuzda svoj razum, ali razum nije imao veze s tim. On je bio muškarac i znao je da ne može da gospodari nagonom. Sada je govorilo Sun Hsiungovo telo i on je znao negde duboko u sebi da mora da se odazove tom primitivnom zovu. ......................v... ._-.#.„............. 285 Tog jutra, dok je njegova učenica još spavala posle noćnih časova, on se iskrao iz kuće da bi ukrao zadovoljstva u »svetu vrba«. I sada, mada je osećao beskrajno zadovoljstvo koje je kolalo njegovim telom zbog onoga što su mu radili, mada je dva puta izbacio seme otkako je bio s ovom taju, i.o su bile samo površne senzacije koje nisu mogle da obuzdaju buru. Sun Hsiung je razmišljao o ovome, tokom čitavog puta do kuće. Kad je okrenuo ključ u bravi i kad je najzad ušao u svoje svetilište odjednom mu je postalo jasno gde leži uzrok njegove uznemirenosti. Dok je prolazio kroz tihe prostorije, došao je do ode-ljenja u kome je spavala njegova učenica. Fusuma je bila de-limično otvorena, kao i uvek i Sun Hsiung zastade da je pogleda. Spavala je. Lice joj je bilo okrenuto na jednu stranu, prema njemu. Ležala je na leđima, jedna noga joj je bila izbačena a druga oštro savijena u kolenu tako da je čak i u snu imala stav kao da će da skoči. I dok je klečao pred njenom sobom, obuzet snagom njenog wa, Sun Hsiung oseti pulsiranje u mišićima trbuha, nešto slično onome o čemu govore ronioci Avabi. Pognuo je glavu i zagledao se u njeno usnulo lice, da bi bio siguran da to nema veze. s njom. činilo mu se da se nešto pruža kroz prostor između njih i da počinje da ga miluje s unutrašnje strane. Mislio je da je tako nešto nemoguće. On je dosta znao o đahou, ali ovako nešto nije doživeo. I to od nekoga kao što je Mali vojnik? Pa, ona nije ništa znala o jahou. Nije bila obučavana u tom smislu. Tako blizu njega, Akiko se pokrete, isteže obe noge, podiže ruke iznad glave i istegnu i njih, kao neka velika mačka. Njeni kapci se podigoše i njene ženice se upraviše prema njemu kao da ga je kroz kapke već i ranije netremice posma-trala. — Dođi — promrmljala je potpuno nekontrolisanim glasom. A kako se Sun Hsiung nije pokrenuo, nije rekao ni reč, njeni kapci zatreptaše i on oseti kako se pulsiranje u donjem delu njegovog trbuha pojačava, prenoseći se snažno na njegov polni ud. Njegovi testisi počeše da se napinju i uvijaju kao da ih miluje neka svilena ruka koja je trenutak kasnije uhvati286 la i osnovu njegovog penisa. Počeo je da oseća kako njegovo uzbuđenje raste, kako mu ud postaje nesavladivo tvrd i željan. »Ne!« — urlao je glas u njegovoj glavi, ali nije imao kuda. Kao da je sanjao pod vodom, on je polako plivao kroz prostoriju, osećajući kako ga nežne ruke miluju po snažnim ramenima. Dugi prsti milovali su zadnji deo njegovog vrata i donji deo lobanje. Sun Hsiung više nije osećao ni ruke ni noge. Bio je svestan samo jednog beskrajnog zadovoljstva
koje ga je preplavljivalo. Ona s puno dostojanstva, ali i koketerije, otvori svoj kimono, a njene ruke se podigoše da miluju njegove grudi njegov trbuh, bradavice. Jedan njegov deo odbijao je da je vidi nagu. Ali druga strana, ona koju je ona izazivala, želela je to što pre. Sasvim polako i nežno ona je raširila svoj tanki pamučni kimono tako da se deo po deo njenog čvrstog mesa i divne kože pokazivao. Najpre onaj deo koji je on već ranije posmatrao na vežbama, a zatim najintimniji delovi koji su ga izluđivali. A kad mu je sve bilo otkriveno, on je zadržao dah kad je ugledao njene dojke koje se pojavljuju, prvo jedna pa druga iz senke kimona. Pojaviše se na svetlosti, i on ugleda tamne bradavice, tamnije od noći. Ako je Fuđi-san najsavr-šenija planina na svetu, onda su ovo svakako bile najlepše dojke na svetu. Sićušan krik ote se sa Sun Hsiungovih usana, dok je nagnuo glavu u nemom odavanju poštovanja. A Akiko, zatvorivši oči dok je osećala kako njegove usne obuhvataju prvo jednu pa drugu njenu bradavicu, milovala je njegov vrat na veoma vesti način koji je naučila u Zamku u kome nema noći, osećajući sada s novim saznanjima koja je stekla gde su nervni završeci i milujući ih svojim dugim prstima. Znala je kako da ih ispuni energijom, kako da ih natera da se zapale i da ih smiri, da bi ih kasnije dovela do beskrajnog uživanja. Ali, kao da joj to nije bilo dovoljno: bila je nestrpljiva i njena desna ruka kliznu između njihovih tela, tražeći i da fizički oseti ono što je već osećala umom u poslednjih nekoliko trenutaka svog sna kad je nešto duboko u njoj postalo 287 svesno nečijeg prisustva pored sebe. A onda kad je osetila da je to Sun Hsiung, istog trena je osetila kako od njega prema njoj struji jaka seksualna želja. Tada je posegnula za njim, i tada, još na ivici svesti, pokrenula je svoj va preko prostora koji je bio između njih. S-J- 4e imala u rukama ono što je već u mislima dotakla, i ona uhvati njegove teške testise u šaku, dok su njeni dugi prsti nežno milovali kožu sve do anusa. Sun Hsiung, koji je bio zatečen lepotom njenih grudi, odjednom oseti milovanje njenih veštih prstiju i srce mu se ispuni radošću. Ona ga je dodirivala tamo gde je bio najo-setljiviji, ubrzavajući njegov puls. Osećao je neverovatnu težinu i neku tromost, kao da je postao medved. Njegov razum više nije bio onako bistar, i misli mu nisu bile sasvim jasne, a svi kristalni prolazi kroz koje je on uspešno dolazio do logičnih zaključaka sada su bili zamagljeni. Osećao je da ga hvata neka snaga koju nije mogao da obuzda. Nesvesno je zaječao dok su njene veste ruke vodile njegovo zadovoljstvo i njegovu želju sve dalje i dalje. Teško dišući, skinuo je svoju i njenu odeću. Spustivši je na futon, on stavi svoju grubu šaku na njenu butinu, pokrećući je sve više dok nije osetio najnežniji deo njenog tela. Beskrajno nežno i polako, on je počeo da je otvara i zaljubljeno se zagledao u latice koje je to otvaranje otkrivalo. Njegove nozdrve zadrhtaše kad je osetio njen miris. Osetio je kako mu erekcija ludi u njenim rukama, kako nešto u njemu peva i traži da se oslobodi. Kao da je ona posedovala neki prirodni afrodizijak od kojeg je vazduh postao sladak i lepljiv kao med. Njen meki brežuljak bio je nadohvat njegovih usana. Nikada nije bio gladan kao sada. Nikada nije osećao ovakvu želju. Svaki delić njegovog bića bio je koncentrisan na nekoliko narednih trenutaka. Imala je gustu, tamnu dlaku na Venerinom brežuljku, a sa strane se videla nežna koža. To ga je izbezumljivalo, jer je shvatao da je ona već žena, ali je još i sasvim mlada de-vojka. Bez trena oklevanja, razdvojio je palčevima njene sjajne usne. Kad je Akiko osetila vreli vrh njegovog jezika u samom središtu svog bića, ona se izvi u luk i zajeca od neverovatnog zadovoljstva. Kao da se -sunce spustilo s neba i poljubilo je između butina. Osetila je međutim da, ako istovremeno ona miluje njega, da i njeno zadovoljstvo sve više raste. Okrenula se i izvivši svoj dugi vrat, pritisnula je usne na kožu iznad njegovih testisa. Osećala je teško podrhtavanje njegovog uda kad je to učinila i ona poče da grguće duboko iz grla, prenoseći te drhtaje na njegov nabrekli ud. On nije prestajao da je ljubi, a oči su mu se skoro ukrstile zbog jačine osećanja koja su pretila da ga uguše. Kao da ga taju nije upravo osušila dva puta u karjukai: činilo mu se da nije imao seksualnog
zadovoljenja godinama. Njegov jezik se kretao gore-dole po njenom najosetlji-vijem delu, i kao da mu je nikada nije bilo dosta. Uskoro je osetio zatezanje i drhtanje njenih snažnih dugih mišića na butinama, i on se koncentrisao na to da joj produži zadovoljstvo uživajući u svom potpunom slatkom predavanju. čuo ju je kako grguće i uzdiše uz njega, i oseti električni dodir njenih ukrućenih bradavica po trbuhu dok se ona vredno trudila da mu donese beskrajno uživanje. ¦ Hteo je da ona doživi prvi stvarni orgazam, ali nije bio siguran u sebe koliko još dugo može da izdrži to slatko mučenje. Ona još nije direktno dodirnula sam vrh njegove erek-cije, mada je on znao da će uskoro eksplodirati i bez tog dodira. Jedan deo njega čudio se njenoj veštini, a drugi je bio protiv toga, pa ipak nastavljao je da je miluje. Sada je počela da se grči, mišići joj skakali ispod kože, njene butine se širom otvoriše i zategoše, tvrde kao kamenje. Osetio je po-slednji titraj njenog bića. A onda se dogodi nešto neočekivano, osetio je kako se izvlači ispod njega, kako ga okreće na leđa i kako ga gleda širom otvorenih očiju dok se penjala na njega uvodeći sam vrh njegovog uda u sebe. Uzdahnuo je i preko volje podigao bokove s futona jer je svaki dalji dodir s njom postajao opasan. Bokovi su joj se pokretali napred-nazad, dodirujući prvo sam vrh njegovog penisa. Dodirivala ga je u ritmu zbog kojeg je on izgubio dah. A onda je odjednom ona klizila po njemu, i on stavi ruke na njene grudi i pomože da se probije kroz slatku membranu. 289 A onda, kao da je nešto eksplodiralo, on je prodro sasvim u nju. Osetio je kako, se zatvara oko njega, i kako ga njeni prsti miluju i privlače, terajući ga da uđe sve dublje. Zajašila ga je i pritisnula dojke s očvrslim bradavicama uz njegovu kožu, a njeni mali beli zubi sinuse, dok je ona vrtela kukovima izazivajući ludilo kod njega. Sun Hsiung je stezao zube a žile na vratu mu nabrekose kao konopci. Neprestano je ječao, a sada je prodro sasvim duboko u nju, ali oči su mu bile širom otvorene jer je želeo da uživa u čitavom prizoru. Ponovo je potrese snažan drhtaj, ovog puta se vraćao u velikim talasima i njeno drhtanje se prenosilo na njega. Po-merio se još jednom sledeći njeno drhtanje, i znao je da više ne može da izdrži, sve je u njemu počelo da se topi; sve njegove energije je nestalo, sva snaga je krenula niz njegove zategnute butine, klizeći kao nit srebra. Kad su njene nestrpljive ruke i dalje igrale oko njega, a njeni unutrašnji mišići stezali njegov nabrekli ud, on oseti kako počinju da ga potresaju veliki grčevi i kako ga neka beskrajna toplina obuzima, želeći da prodre još dublje u nju, da je raskine, nešto što nikada ranije nije osetio kad je bio s ženom. Počela je da plače dok su joj se bokovi kretali u luđačkom ritmu i dok je i dalje trljala njegov ud, duvajući mu svoj slatki dah pomešan s njegovim intimnim mirisom u lice, a njena vlažna kosa je pala kao veo preko njenih očiju. Njen stomak se zgrči, mišići zadrhtaše i on opet oseti kako ga njeni snažni prsti grabe, milujući gr; s nežnošću za koju je mislio da ne postoji. Oseti kako se vraća orgazam koji je već malopre đo-živeo i što je mislio da je nemoguće da će osetiti s takvom snagom. Nešto duboko u njoj — ono isto nešto neobjašnjivo što je već ranije posegnulo za njim dok je spavala — milovalo ga je i izazivalo — podiglo ga je uvis tako da je on doživeo orgazam u istom trenu kad i ona i oni poleteše zajedno na talasu sreće. Tako nešto Sun Hsiung je ranije osećao samo u borbi kad je život zavisio od ravnoteže osećanja i kad je smrt počivala u blizini. Tresući se kao list na vetru, Sun Hsiung dopusti njoj da ga sasvim obuzme i da ga vodi. Digao se na krilima njene ekstaze, i osetivši ponovo erekciju, eksplodirao je u njenoj unutrašnjosti, darujući joj sve što je imao. 290 Mnogo godina kasnije, sećanje na taj događaj još je bilo živo u njemu. Bilo je živo i onda kad je stala pred njega, tada već kao kompletna žena i poklonivši se duboko rekla: »Sensei, želim da naučim još nešto«. Sun Hsuing je tada ose-tio kako mu se stomak grči, i kako mu se srce ledi, ali znao je da od prvog trena kad ju je sreo da će ovaj trenutak neiz-bežno doći. Bojeći ga se, on ga je bio potpuno izbrisao iz misli. Sve do sada. A sada je taj neodložan tren stigao. »A šta je to?« — pitao je, dok mu je glas drhtao na svetlosti male lampe.
Akiko je držala čelo na tatamiju. Njena sjajna crna kosa bila je zategnuta i vezana u dugi konjski rep — na kineski način koji ona nije poznavala, ali koji se njemu dopadao visila je s jednog njenog ramena. Nosila je kimono ukrašen crvenim, zlatnim i narandžastim bojama koje su se slagale s plamenim bojama jesenjeg lišća iza njihovih vrata. »Želela bih da naučim kako da koristim svoj va« — rekla je, dok joj je glas bio sasvim miran i oslobođen bilo kakvog oseća-nja. Do sada je pokazala da je beskrajno talentovana učenica. — »Otkako sam otkrila taj talent kod sebe želela sam da to usavršim«. Cuo je sebe kako, kao očajnik, pita: »A zašto Kodomo gunđin«? I čuo je kako ona odgovara: »Jer osećam da sam nekako nekompletna bez tog znanja«. Sun Hsiung je klimnuo glavom: »Potpuno te shvatam«. Mislio je da još nešto kaže, ali ona ga je preduhitrila. »Nema potrebe da me upozoravate na opasnosti, sensei« — rekla je, pogodivši tačno njegove misli. »To je opasnije nego što možeš i da pomisliš« — ipak je rekao i njihove oči se susretoše. Akiko je sada bila sasvim podređena njegovoj želji, čitavo njeno biće bilo je spremno da sluša njegove reci osećajući, međutim, njihovu spremnost i zajedničko saznanje da ništa ne može da promeni njenu karmu. »Ne plašim se smrti ni umiranja« — rekla je tiho. »Smrt tela nije ono što je najgore« — odjednom kao da se čitava prostorija ispuni nekom čudnom svetlošću koja je pulsirala puna života, stvarajući od ovog mesta tačku na kome su se sukobila dva moćna duha. — »Te moći koje ti tražiš su van dohvata našeg saznanja: one mogu da budu samo 291 delimično kontrolisane, a u nekim drugim trenucima mogu da te promene, mogu da unište sve ono što si naučila ovde«. U tišini koja ih je oboje gušila, Akiko nakloni glavu i reče: »Razumem, ali ja ću se pažljivo čuvati tih opasnosti«. »Onda je jasno da moraš da pođeš« — reče Sun Hsiung, i pruži joj preko tatamija savijeni list papira. Sutradan ujutro, kada je završila pakovanje, ona uze svoj blok s pirinčanim papirom, četkice i tuševe, ali on joj to sve uze »Ovo ne možeš da nosiš tamo kuda si krenula, Mali vojnice« — reče on. I prvi put Akiko oseti dubinu tame u koju je bila spremna da siđe. »To me rastužuje, sensei«. Bile su to poslednje reci koje je sensei čuo da je promr-Ijala. Popili su poslednju šoljicu čaja zajedno i nekoliko trenutaka kasnije ona podiže svoje torbe i, poklonivši mu se, napusti ga. Prvi put mu se tada naklonila sa ćanoju, poklonom kojim učenik pozdravlja senseia. Posle toga, Sun Hsiung je dugo sedeo pored šoljice ohlađenog čaja, dok su zeleni listići kružili odbijajući da se smire na dnu. A onda, pažljivo, kao da je od kristala, on podiže njen blok i njene četkice koje su bile ostavljene na drugom kraju tatamija. Pritisnuo je blok na grudi, a njegove oči počeše da proučavaju lepe oblike bonsai drveća u vrtu. Cuo je kako se neka ptica tužno javlja kroz otvorenu fusumu: nije uopšte bio svestan da je u prostoriji odjednom postalo neverovatno hladno. S blokom, čvrsto pritisnutim uz grudi, on je počeo polako da se klati na bokovima. Najzad, samo jedna slana suza poče da klizi niz njegov obraz i pade na ivicu bloka koju papir popi i ona nestade zauvek. ~ V četvrta knjiga FA CHI (Pritisnuti okidač) Hong Kong/Vašington/Tokio MAUI/RELI/HOKAIDO Proleće, sadašnjost — Bojim se, gospodine Nangi, da su vesti mnogo gore nego što smo vi i ja mogli u početku da
pretpostavimo. Tanzan Nangi je sedeo i srkutao svoj bledozlatni čaj od jasmina, zagledan kroz prozore kroz koje se videla Botanička bašta Hong Konga. Iza nje je bio Viktorijin zaliv a visoko gore Vrh. Nalazili su se na samom vrhu kule od čelika i stakla, u kojoj su bile kancelarije Sveazijske banke, nasred centralnog De Ve Rouda. — Nastavite — reče Nangi, otresajući pepeo s cigarete u kristalnu pepeljaru koja je stajala na stolu ispred njega. Alen Sju baci pogled na fasciklu kojom se igrao, mada je bilo očigledno da mu za sada nije uopšte potrebna. Obrisao je naušnicu, a zatim provukao prste kroz kosu. Bio je Kinez onizak, čvrsto građen rodom iz Šangaja, i kao svi njegovi zemljaci, imao bistru glavu i urođeni mir. Sada je, međutim, njegova očigledna uznemirenost ispunjavala prostoriju. Počeo je da hoda gore-dole po starinskom buhara tepihu. — Da vam dam primer: mi imamo tri četvrtine interesa u Van Fa građevinskom planu na Novim teritorij ama u Tai Po Kau. Prva hipoteka je već isplaćena, ali na ivici smo da podignemo drugu, a to već ne bismo mogli da izdržimo. To ne smemo da dopustimo. Stanove bismo morali da izdajemo po 16.000 hongkonških dolara mesečno da bi nam se građenje isplatilo. Međutim, bićemo srećni ako sada uspemo da dobijemo po pet hiljada hongkonških dolara mesečno. Taj kraj nije baš omiljen za stanovanje, sada kad se zna da ističe 99-go-dišnji zakup Velikoj Britaniji. 296 Alen Sju prestade za čas da korača. Spustio je fasciklu koju je do tada držao u rukama na gomilu sličnih na uglan-canom, politiranom pisaćem stolu. — Lista naših promašaja je skoro beskonačna. — U njegovom glasu se osećala iskrena odvratnost. — Entoni Cin nije mogao da vam nanese više štete, čak i da je tajno radio za naše konkurente. —¦ A da li je radio za nekoga? — interesovao se Nangi. — Ko bi to mogao da kaže u ovom gradu? — Sjuova ramena se podigoše i opustiše — ali, sumnjam u to. Još nekoliko banaka se uplelo isto ovako kao mi, mada nisu tako duboko potonuli. — Odmahnuo je glavom. — Ne, mislim da je gospodin čin bio samo gramziv, a gramzivost je najgori neprijatelj razumnog rasuđivanja. Nangi se nagnuo unapred i nasuo još malo čaja u svoju šoljicu. Zatim se udobnije namestio u kožnoj fotelji s visokim naslonom koja je, inače, bila Sjuova. Zagledao se u gustu mrežu betonskih građevina na Viktorijinom vrhu. — Recite mi, gospodine Sju kad je poslednji put ovde bio ozbiljan zemljotres? Trenutno zbunjen pitanjem, Alen Sju žmirnu očima iza naočara s metalnim okvirom. — Ima tome već dve godine, mislim. — Hmm — Nangijeva pažnja bila je još prikovana za betonske oblakodere. — Jedan dobar zemljotres, pravilno tempiran, napravio bi ovde dosta štete, zar ne? Ove zgrade bi padale levodesno, kao dečje kule od kocaka. Izgubljeni bi bili mnogi životi, mnoge porodice bi bile zbrisane, prestale bi da postoje, mnoga blaga bi nestala — okrenuo je glavu da bi dobro pogledao Alena Sjua, a zatim ga iznenada upitao. — A za koga vi još radite, gospodine Sju? — Ja... izvinite, gospodine Nangi, ali bojim se da ne shvatam o čemu govorite? — Ma, hajde, hajde — reče Nangi misleći u sebi da su svi Kinezi isti — nema mesta skromnosti. Svako u Hong Kongu drži više od jednog posla, tako je unosnije. — Zastao je da bi nasuo čaja u šoljicu. — Uzmimo Entoni čina, na pri-mer. On nije bio samo predsednik Sveazijske banke u Ilong Kongu, već je bio pukovnik u vojsci — gurnuo je šoljicu čaja prema Sjuu. 297 — Nemoguće! — Alen Sju je opet zastao. — Znao sam ga godinama. Naše žene su zajedno kupovale jednom nedeljno. — Onda ste svakako znali i sve o njegovoj finansijskoj situaciji — reče Nangi blago, pokazavši na fascikle sa njihovim optužujućim sadržajima. Istraživački tim koji je on naj-mio dobro je obavio svoj posao. — Ne znam ništa o tome — reče Sju vatreno. Nangi klimnu glavom. — Kao što ništa ne znate ni o njegovim pravim vezama. Alen Sju je posmatrao Nangija jedno
vreme, trudeći se da zaboravi svoju instinktivnu mržnju prema Japancima kako bi mogao da vidi ovog čoveka u pravoj svetlosti. Znao je da samo ta jasnoća i prava procena situacije mogu da mu pomognu. — Znači li to da i vi mene optužujete, da sumnjate da i ja radim za neku drugu zemlju? — Ne, s te tačke možete da budete mirni — reče Nangi, osmehnuvši se. — Hajde, gospodine Sju, hoćete li da popijete nešto sa mnom? Alen Sju je osećao da će se uskoro slomiti, dok mu je srce udaralo u podgrlcu. — Bilo kako da ovde krene razvoj događaja, — reče Sju — ja neću biti iznenađen. — Srknuo je svoj čaj koji je već postao leden, a zatim je šoljom pokazao na građevine koje su se videle kroz blistavo staklo prozora. — Pogledajte samo te visoke kule. Sasvim slabi potres bio bi dovoljan da ih uništi. Ubeđen sam da su sazidane bez dovoljno čeličnih sipki u betonu. Omiljeni trik je da se cement sipa preko šest sipki dok inspektor posmatra. Naravno, cement je pun peska pa se neće stvrdnuti. čim inspektor odmakne, šipke se vade i nose na ono mesto koje će sledeće pregledati. Kad inspektor ode, iste šipke se nose na sledeću građevinu. A sve je to, u stvari igra, jer je inspektor već dobro potplaćen od strane građevinske kompanije da ne zagleda previše u šipke i cement. Nangi zadrhta. — Strašno je što se ta igra igra s ljudskim životima. I milionima dolara. Sju slegnu ramenima. Ako mogu da kupim dvanaestogodišnju devicu dole u Van čaju, zsteto ne bih mogao da kupim građevinskog inspektora? \ 298 — Razlika je u tome — reče suvo Nangi — što dvanaestogodišnja devica za koju ste platili svojim teško zarađenim dolarima može da bude jedva sluškinja vašoj rođenoj ženi. — Onda je moja strast — a i to je oblik gramzivosti — zaslepela moje dobro prosuđivanje. Nangi odjednom ustade. — Koliko vam mesečno plaćaju iz Kraljevske Albert banke, gospodine Sju? Alen Sju je skoro ispustio svoju porculansku šoljicu. Osećao je kako mu puls bije u ušima, činilo mu se da preci urlaju u njegovom umu. On pomisli: »Veliki Buda, šta će sada biti s mojom porodicom? Ostaću bez posla i to u času kad je život najteži«. Nangi je sasvim polako spustio šoljicu sa čajem pored hrpe fascikli na stolu. — Hajde, hajde — reče Nangi — pa to je vrlo lako pitanje. — Ali, odgovor je veoma težak. Molim vas... — Ne želim da slušam objašnjenja, gospodine Sju — prekide ga Nangi. — Tražim ovde nekoga kome bih mogao potpuno da verujem. Da li možete da obavljate ovaj posao za mene, ili ne? Vi dobro znate, gospodine Sju, šta će biti s vama ako ne možete — Nangi ga nije ispuštao iz vida. Alen Sju se strese, ali ne reče ništa. Stajao je vrlo uspravno mada su mu kolena klecala. Naravno, mogao je da izađe odavde, odbijajući i samu pomisao na nešto takvo. Ali kuda bi ga to odvelo? Nikuda. Da li je imao neke garancije da će ga Kraljevska Albert banka primiti? Poslovno tržište se suzilo na mnogim poljima — a naročito na bankarskom planu — otkako je najavljeno da zakup ističe. Mislio je na svoju ženu, na njihovo šestoro dece, na tetku i dva ujaka od kojih je jedan bio udovac — i koliko samo rođaka s ženine strane — za čiju je budućnost i blagostanje on bio odgovoran. Naravno, mogao je da negira tako nešto ali osećao je da to ne bi bilo mudro. Rezultat bi bio isti kao da je otišao. Nangi je bio tvrd orah. I bio je Japanac. Ali ako se pokaže fer, možda će dokazati da bi od njega mogao da bude dobar službenik. Sju odluči da kaže istinu. 299 — Kraljevska Albert banka plaća mi deset hiljada hong-konških dolara mesečno da ih obaveštavam o svim transakcijama Sveazijske banke. Sju zadrža dah. Mogao je da čuje ubrzano kucanje svog srca, kao šum morskih talasa u ušima. — Dobro — reče Nangi, udarajući gumicom na olovci o sto, a zatim diže pogled — od danas je vaša plata udvostručena, gospodine Sju...
»Veliki bogovi zapadnog vetra« —pomisli Sju, a tanka linija znoja pojavi se na ivici njegovog čela. — Kroz šest meseci videćemo šta se ovde postiglo, i kakva će tada biti pozicija naše banke, pa ćemo vašu platu podići ili spustiti. Naša pogodba važi od danas za godinu dana — njegove oči nisu silazile sa Sjuovog lica. — Ako u tom periodu banka krene putem profita, ja ću se potruditi da učinim nešto za vas. Pre nego što se povučem, obezbediću vam da primate deset odsto od svih dugova koje Sveazijska banka uspe da naplati. Imaćete potpisan doživotni ugovor. Nangi sa zadovoljstvom primeti da je Sju sasvim poble-deo. Njegovo široko lice bilo je sasvim bezbojno. — Odmah ću prekinuti sve svoje veze s Kraljevskom Albert bankom — Sjuov glas je bio slabašan i tanak, a oči su mu postale staklaste. — Tako nešto ne smete da učinite — reče Nangi. — Uzi-maćete lepo svojih deset hiljada mesečno, a kroz dva meseca tražićete povišicu. Sam bog zna da ste je zaradili. Sjuovo lice se smračilo. — Gospodine, bojim se da ne razumem — olakšanje kao da je kolalo njegovim bićem zamagljujući mu um, i sprečavajući ga da jasno razmišlja. — Od danas, gospodine Sju, vi ćete snabdevati Kraljevsku Albert banku tačno onim informacijama koje vam ja budem davao. A istovremeno ćete se oslanjati na mene i pove-ravaćete mi sve šta se događa kod konkurenta. Zeleo bih da znam koliki im je kapital van zemlje, koliko se proširuju, koliki su im investitorski ciljevi za godinu dana, za pet godina, za deset godina. — Spustio je glavu. — Shvatate li, gospodine Sju? Sju se već toliko oporavio da je mogao da se osmehne. »O, bogovi sve četiri strane sveta« — molio se u sebi — »noćas ću napraviti svečanost za svakog od vas«. 300 — Potpuno shvatam vaš plan, Nangi-sane i odobravam ga — reče Sju glasno. — čini mi se da ću beskrajno uživati u svom novom poslu. Ali — briga mu opet promeni lice — ali, ne možete da očekujete od mene spektakularne rezultate kad kapital otiče od nas. Banka je na ivici nesolventnosti. Ako se dogodi da nam potez spašavanja uspe — a ja se molim svim bogovima da nam pomognu — ipak će nam biti potrebno više od dvanaest meseci da se dovoljno povratimo kako bismo, tek tada, mogli da razmišljamo o napredovanju. — Pomoći će nam dve stvari — reče Nangi, ne uzbuđujući se. — Pre svega, dobićemo u roku od sedamdeset dva časa neophodni kapital. — Smem li da pitam za njegovo poreklo? — ubacio je Sju. — Bolje se pripremite da deo tog kapitala mudro investirate kako biste imali maksimalnu dobit u minimalnom vremenu. Sju je odmahivao glavom. — Bojim se da je to veliki rizik. To je previše za nas u sadašnjem stanju. — Ali, uz informacije koje ćete vi dobijati od Kraljevske Albert banke to neće biti nikakav rizik — Nangi se osme-hivao dok je ustajao. — Zajašite im na leđa, gospodine Sju, kao što pas iz hrama jaši na velikom zmaju. Neka oni preuzmu sav rizik, neka obave sav posao dok ćete vi činiti da naš novac raste, oslobođen svakog rizika — klimnuo je glavom. — čestitam vam! Ovo je veliki dan za vas. Hoćemo li da odemo negde i proslavimo? Tanja je petljala oko terminala kad se iznenada pojavi šifra. Bila je to čista sreća. Ali, da se bilo ko drugi našao pred ekranom, mogao bi samo da bulji u nerazumljivu poruku i ona bi odmah bila obrisana. Misija »Sabljarka«, kako ju je Tanja pomalo ironično nazivala, bila je njena zamisao. Ona je bila njen pokretač i kontrolor, uglavnom zbog toga što je u pitanju bila lična Minkova stvar. Nije to bilo baš sasvim tačno, ali »Sabljarka« je postala pravi posao pre godinu dana. Trebalo je odavno završiti s tim. »Sabljarku« je trebalo uništiti, kao što je Tanja i pred301 lagala. činjenica je da svako u Crvenom sektoru ili na bilo kom drugom mestu u Porodici pogreši, biva uništavan. Samo su Mink i Tanja mogli da odluče drugačije. U trenutku kad je Tanji postalo jasno da je »Sabljarka« prešla liniju koju nikako nije smela da
pređe, da je zašla u sektor ličnih osećanja, postala je obazriva. Jedan od njenih poslova, prećutno a samim tim veoma značajan, bio je i taj da štiti Minka. Prema njenom rasuđivanju, izabran je veoma opasan trenutak za nešto. Znala je, međutim, da kad se lična osećanja umešaju u posao, čovek ne misli da li je pogodan r trenutak ili nije. * Tako je Tanja postala »Sabljarkin« čuvar, iako je znala koliko je sve to ludo. Neke stvari mogu dovoljno dugo da se čuvaju na ledu a neke ne, ali ništa ne srne da bude suviše dugo na otvorenom. Smislila je zaštitu — osam ljudi u dve smene. Ali Mink je rekao da će »Sabljarka« smatrati da je to odvratno. To će joj ograničavati slobodu. To su baš bile njegove reci. Tanja je ućutala čudeći se, jer to baš i jeste bio cilj misije. Takva zaštita se koristila kad su ozbiljniji ljudi bili u pitanju, ali mogla je da bude uspešna i kad je u pitanju bila prijateljičica kao »Sabljarka«. Najzad je učinila onako kako joj je on naredio: postavila je samo dva čuvara. Ali, nije zaboravila na to. Bila je u stalnoj vezi s njima. »Sabljarka« je bila veoma pokretna i Tanja nije želela nikakvu grešku. Jedini put kad je sebi dopustila grešku razlog je bio Mink, ali Mink je tada pogrešio, i sve je bilo otkriveno. Mink je mislio da čak ni ona ne zna za njegovu ljubavnu vezu, ali ona Je znala. Tanja je sada posmatrala blistava zelena slova koja su igrala po ekranu. Kad je poruka završena, za trenutak je posmatrala zaostala slova a zatim je pritisnula dugme za dešif-rovanje. Pojavi se reč »Zaista«? i Tanja otkuca uvodnu rečenicu. Dešifrovana poruka poče da se ispisuje preko ekrana.. Imala je samo jedan minut vremena da je zapamti. Ako ne pritisne dugme obeleženo »print« da bi dobila odštampanu poruku, kompjuter ARRTS će rasturiti poruku, kao da je nikada nije ni bilo. Pobledela je dok ju je čitala. Poruka je bila takva da je Tanja suviše dugo oklevala da li da je odštampa ili ne. Tako je, na kraju, sam kompjuter odlučio i — rasturio je. Poruke 302 je nestalo sa ekrana. Međutim, to sada i nije bilo važno jer je ona još blistala pred Tanjinim očima. Tiho je opsovala Minka i njegove lične probleme. Jer je poruka pretvorila »Sabljarku« iz mogućeg problema u problem koji je zahtevao hitno rešavanje. Pritisnula je dugme za slanje poruke i otkucala ono što je smislila. Kad se pojavio samo datum, setila se da se šifre menjaju jednom nedeljno i da je baš danas važnost staroj šifri istekla. Trebalo je uzeti novu. Znači, trebalo je otići do Tonija Tirsona. Ustala je i sišla dva sprata niže. čudo od čoveka bilo je okruženo brdima hartije i šifrantskim mašinama. Mada je Mink zaposlio Tirsona da neprestano radi na dešifrovanju stranih šifri gotovo tokom čitavog dana, Tirso-nov đavolski um imao je vremena da smišlja nove šifre Crvenog sektora. Govorio je da ih je nemoguće odgonetnuti. Tanja mu je verovala. Kad je ušla u njegovu kancelariju, Tirson je sedeo na vojničkom krevetu na rasklapanje koji je tu bio smešten na njegov zahtev. Tanja je sumnjala da čudo od čoveka nema uopšte ličnog života: često je spavao u zgradi. A zbog oblasti koje je pokrivao, najvećim delom Aziju, razvio je čudne navike za spavanje. — Zdravo — reče on lakonski. — Hoćete kafu? Pružio joj je golu mišicu: imao je na sebi majicu kratkih rukava na kojoj je velikim slovima bilo ispisano »Depeche Mode«. Njegove farmerke bile su skroz izbledele. — Udarite injekciju u ovu venu, doktorka. Tanja se nasmejala prilazeći mašini za kafu i puneći dve velike šolje. Pružila mu je jednu. — Teška noć? Zagrizao je tost i zamumlao, zatvorivši oči od oduševljenja. — Hrana za bogove. Srknuo je kafu. — Imao sam dosta muke dok nisam odgonetnuo novu šifru. — Mislio je na Alfa-tri; stavivši šoljicu na sto, nastavio je. — U stvari, mislio sam da je neću probiti. Ustao je i protegao se. — Bojim se da je vreme za promenu — reče Tanja koja je jedva dodirnula kafu jer je više volela čbj. Ali nije htela da bude neljubazna.
303 čudo od čoveka zareza. — šta, hoćete da kažete da je već prošlo nedelju dana? O, bože — provukao je prste kroz kosu — potreban mi je tuš. — Prvo posao, lična higijena kasnije — reče Tanja spuštajući solju s kafom. — Imam otvorenu liniju. — Shvatio sam — reče Tirson i izvuče kutiju s diskovima. Izvuče jedan i pruži joj ga. — Ova je opasna, neprobojna. — Sve su takve — reče Tanja i krenu prema vratima. — Želim vam sreću. Zarežao je besno: — S ovim čudovištima sreća mi je i potrebna. Videla ga je kako stavlja slušalice na uši i sprema se da počne da radi. Za čudo od čoveka posao je bio važniji od svega ostalog. Tanja je odlučila da podseti Minka da primora ovog čoveka da ode na zasluženi odmor. Kad se našla opet pred ARRTS kompjuterom, ubacila je ploču koju je dobila od Tirsona i pritisnula dugme »enter«. Pojavila se reč »File« i ona otkuca reč »Sabljarka«. Sačekala je da se ciklus završi a zatim je otkucala svoj odgovor. Mašina će automatski koristiti novu šifru jer je ARRTS zamenio staru šifru novom u prijemniku. Poruka je bila jasna: »Sve mora da bude završeno za trideset šest časova. Uništite 'Sabljarku' kad se situacija smiri i kad budete sigurni da je cilj dobro vidljiv«. Tanja se diže i krenu da napravi izveštaj. Nikola je sedeo na kamenom sedištu bez naslona u Sa-toovom vrtu. Bio je tu već više od jednog časa, od onda otkako su se njegovi domaćini povukli. I on se napravio da će otići u svoju sobu, tako da oni ne bi bili obavezni da s njim dele njegovu nesanicu. Ali, on se čak nije ni svukao; samo je sačekao petnaest minuta pre nego što se vratio u, sada, pusti vrt. Svetlost je polako počinjala da osvaja. Nekako mu je bilo žao što je tako, jer je ranije na svetlosti Meseca vrt izgledao sasvim drugačije i njime su dominirali mirisi cvetova. Sada, što je vidljivost postajala sve veća, mirisi kao da su slabili. 304 Nikola postade svestan nečijeg prisustva iza sebe onog trena kad je ta osoba prešla prag Satoovog studija i spustila se na blistavi šljunak. Ovi trenuci pred zoru bili su ispunjeni čudnom tajanstvenošću koju je pojačavala bela izmaglica. Nije se čuo nikakav zvuk sem buđenja ptica. Znao je da je to Akiko, a da nije morao ni da okrene glavu da bi je video ili čuo njen glas. Njihovi va spojili su se još pre nekoliko časova i ona je ostala zabeležena u njegovom umu. Taj sistem je istovremeno bio i primitivan i profinjen. Kao što je rekao Akutagava-san, gradski život je tu veštinu uništio u ljudima. Ali, zbog toga je Nikola znao i to da je Akiko opasna. Nije znao baš na koji način, i da li predstavlja opasnost lično za njega. Znao je da je sensei. Malo ko bi mogao da to sa sigurnošću tvrdi ili zaključi iz posmatranja Akiko. To ne bi mogao čak ni drugi sensei, a bez Nikolinih sposobnosti i znanja. Ali, Nikola je na svaki način bio drugačiji. — Nikola-san. Njen tih glas natera ga da zadrhti i on primora sam sebe da ostane miran. Pa ipak, puls mu je snažno udarao u sle-poočnicama i on odjednom oseti veliku navalu krvi u glavi. — Gde vam je muž? — Hrče u svom kneževskom krevetu. Sta je to bilo što ga je uznemirilo u njenom glasu? Nikola se napreže da bi čuo sve nijanse i sve prelive njenog glasa, sve ono čega verovatno ni ona sama nije bila svesna. Da li je tu, možda, našao neki razlog za uznemirenost? — Zar nije vaše uz njega? — bilo je to više prebacivanje ljubomornog ljubavnika nego duhovita primedba gosta i on tiho opsova samog sebe. — Moje mesto — reče ona, praveći se da nije čula kako je zazvučalo njegovo pitanje — je tamo gde ja odaberem da budem. — Zastala je kao da je nesigurna da li da nastavi. — Smatrate li da je
to veoma nejapanski od mene? Odmahnuo je glavom. — Možda nije u skladu s tradicijom, ali nejapanski nije. U tišini koja je zavladala ona reče: — Zašto se ne okrenete i ne pogledate me? Zar sam toliko gadna da ne možete da me gledate? Zbog njenih reci nakostrešila mu se kosa na temenu i pitao se da li je ona namerno birala baš te reci. Polako, dok 305 mu je srce udaralo jače nego što je želeo, okrenuo se prema njoj. Osećao je da se sye u njemu topi. Prvi nagoveštaj zore ozari njeno lice blistavom svetloš-ću. Presvukla se u svetložuti kimono koji je bio izvezen zelenim i srebrnim koncem. Vesta ruka izvezla je borove po njemu, a usamljeni zlatni ždral leteo je u punom zamahu krila preko njene leve dojke. Kosa joj je bila spuštena, blistava modrocrna kaskada spuštala se nisko niz leđa. Nije nosila nikakav nakit. Njeni nokti su blistali, namazani bezbojnim lakom, ali bili su kratko podsečeni što je pokazivalo da predano vežba. činilo mu se da vidi neki mali drhtaj na njenom licu, jedva primetan tik duž gornjeg kapka njenog oka. Međutim, to se momentano izgubilo i ona je ponovo bila sasvim mirna. — Zar je to bilo tako teško? — dahnula je u blag pove-tarac, dok se magla kovitlala iza njenih leđa, igrala oko njenih ramena. — Lepo Vas je posmatrati, Akiko — reče on, mada nije želeo da prizna ništa slično jer je istog časa osetio kao da je izgubio bitku. Pošla je prema njemu, klizeći preko staze od šljunka. Njemu se činilo kao da se pojavljuje iz same noći koja je nestajala. — Zašto mi se čini kao da sam već ranije bila s Vama? Te reci koje je izgovorila preplašile su i nju i njega. Bilo je to kao da ih je nage, u ljubavnom zagrljaju zatekao Sato. Akiko se zacrvene i skrete pogled s njega. Ponovo je zadrhtala. Sve osećanje stvarnosti nestalo je iz Nikolinog uma. Izgubljen u beličastoj magli on je video samo nju. Jukio se diže ispred njega, kami kome je poklonjen drugi život. On posegnu za mirom koji nudi samo Put, tražeći odgovore na ono što ne može da se objasni. Kao u snu on se podiže sa tvrdog kamenog sedišta i krenu prema njoj sve dok nisu bili udaljeni samo nadohvat ruke. Borio se sa sobom da li da izgovori reci koje je imao na umu još od onog trena kad j« ona uklonila lepezu, i kad se pred njim ukazalo njeno divno lice. Bile su to reci koje je želeo da izgovori, reci koje će ga osloboditi, možda, od njegovih unutrašnjih, skrivenih muka, ali koje će otkriti njegovu dušu i učiniti ga ranjivim pred njom. 306 Sta da učini? Trenutak je bio tu. U japanskom društvu čovek vrlo retko može da se nađe nasamo sa ženom drugog muškarca. Ovakav trenutak nikada im se više neće ukazati, ni njemu ni Akiko. Sta je to ona želela od njega? Da li je ona bila Jukio? Da li je želela da je on nazove tim imenom? Ako je bilo tako, zašto ga je toliko mučila? On je bio preplavljen pitanjima na koja nije znao odgovore. činilo mu se da mu je čitav život bio enigma, jedva razumljivo nizanje događaja od kojih je on neprestano bežao. — Ko ste vi? — upitao je čudno promenjenim, grubim glasom. — Moram to da znam. Njene oči su ga ispitivački posmatrale. — Sta vi mislite, ko sam ja? — nije bilo ničeg lažnog u tom pitanju, štaviše, on je u njemu osetio duboki očaj. — Ne znam. Razdaljina između njih se smanjivala. Ali, kao da je do toga došlo bez volje i jednog od njih. — Recite mi — šapnula je — recite mi ko sam. Mogao je da oseti njen dah, mogao je da oseti njen miris, mogao je da oseti toplinu njenog tela ispod svilenog kimona. Oči su joj bile napola zatvorene, usne spremne na poljubac, kao da ju je neka neviđena sila terala u njegov zagrljaj. — Jukio... — njeno ime iščupano je iz njegovog srca kao strašan bojni poklič: bilo je potpuno u neskladu s razumom da on izgovara njeno ime, nerazumno da misli da ona uopšte može da stoji tu, ispred njega, pa ipak, on je još jednom ponovio — Jukio, Jukio...
Video je kako joj podrhtavaju kapci kao u transu, osetio je kako se gornji deo njenog tela naslanja na njega, video je kako joj se glava zabacuje unazad, kako se pojavljuje blistavi luk dugog vrata, baš onako kako je on godinama zadržao u sećanju. Osetio je plamen u telu kad je posegnuo za njom, da je zagrli ili da je spreči da ne padne, ni sam nije znao zašto. U mozgu je osećao divljanje požara. Nije mogao da se kon-troliše. Usne mu se spustiše na njene, i on oseti njen ukus dok joj se jezik uvlačio između njegovih usana. 307 Prvi put u svom životu Akiko je bila spremna da se otvori univerzumu. Još nikada nije osetila takvo izgaranje u sebi. Bila je kao omamljena i bila je zahvalna što je on pružio svoje jake ruke i zagrlio je. Izgubila je dah kad je izgovorio ono ime. Ali to jeste bilo njeno ime! Kako je to moguće? Kako su mu samo divne usne, kako je snažan, koliko ga samo želi! Butine su joj se topile, kolena su joj klecala. Osećala je neku vrstu ekstaze od samog njegovog dodira, nešto što se oseća samo u orgazmu. Sta se to događalo s njom? Odbačen u stranu tamni vid njenog uma urlao je i tražio da se sluša. Kakva je to čudna sila preuzela njen um? Sta je to sasvim izmenilo njene planove za osvetu? Zašto je osećala tako nešto prema omraženom neprijatelju? Zašto ga je lagala? Ona nije bila Jukio: ona je bila Akiko. I tada, dok je osećala kako snaga njegovog va zauzima njeno telo i dušu, dok joj je srce tuklo u ušima kao unutarnji bubanj, dok su se njegove snažne grudi pritiskale uz njene lepe dojke, odgovor je eksplodirao u njenom mozgu snagom vatrometa. Kao Akiko, ona je bila niko i ništa. Došla je iz ništavila i ništavilo je bilo njena budućnost. Kao Jukio bila je neko i nešto. Mogla je da se nada nečem većem od kjomua, o čemu je Kioki govorio kao o ništavnosti. Od trenutka kad je napustila brižno staranje Sun Hsi-unga i njegov udobni dom, osećala je da je doši gotai, bez spasenja. Bez ikakvog drugog interesovanja u životu, čemu je mogla da se nada? Ali, sada kad se odjednom u njenom životu pojavio Nikola Lajnir, Jukio je postala stvarnost. Ona nije više bila samo ideja, nije bila dvodimenzionalna šema, nije bila sredstvo za konačni kraj. Ona je oživela. Snaga ljubavi Nikole Lajnira vratila je Jukio iz sveta mrtvih u svet živih. Justina ga je ugledala drugog dana svog boravka u hotelu. U stvari, prvi put ga je videla u baru pored bazena, skrivenog u senci, i pomislila je da verovatno greši. Ali, drugi put ga je ugledala na blještavoj plaži dok je izlazila iz kao i 308 309 žad zelene vode okeana sa-maskom i cevi za disanje u ruci, s crnim perajima na nogama. Ovog puta sumnje nije moglo da bude. Pred njom je bio Rik Miler. Prvo nije mogla da poveruje u tako nešto. Bila je udaljena od Njujorka više od 8.000 kilometara, usred plantaže ananasa koja se prostirala na 23.000 jutara zemlje. Nalazila se u Zapadnom Mauiu, jednom od najlepših delova ostrva, daleko od luksuznih hotela u Kaniplaiu, gde su se obično zadržavali turisti. Posmatrala ga je zaprepašćeno dok se plima dizala ispod njenih nogu. Išao je prema njoj. Telo mu je bilo vitko i snažno. Imao je uske bokove i široka ramena. Nije imao onako čvrste i razvijene mišiće kao Nikola, ali trebalo je imati na umu da je Nik bio, pre svega, vrsni teniski igrač, a ne mašina za ubijanje. Suze se pojaviše ispod njenih uzdrhtalih kapaka, paleći joj oči i ona okrete glavu prema horizontu, tamo gde je ležao Molokai. — Justina... — Imate stvarno jake živce kad ste došli čak ovamo. — Cuo sam ranije o vašem temperamentu, ali sve je to malo prema poređenju s onim što ste stvarno u stanju da načinite. — Glas mu je bio namerno veseo, izazivački. — Da li ste vratili Meri Kejt na posao? — osećala je kako joj srce udara i kako je teško kao
komad granitne stene. — Posao nije bio njen da bi mogao da joj bude vraćen, Justina — približio joj se više nego što bi ona to želela. ¦— Rekao sam vam da sam našao osobu koja je sposobnija od nje. Okrenula se preiria njemu, dok su joj oči sevale. — Iskoristili ste nte, prokleti da ste! Barabo! Ostao je sasvim miran. — Znate koji je vaš najveći problem? Taj što ste vi preplašeno dete u telu žene. Hajde, Justina, nisam vas iskoristio kao što nisam nikada nikoga iskoristio. Pogrešno ste se izrazili. Meri Kejt nije odgovarala tom poslu. U svetu odraslih ne otpušta se tek tako čovek sa mesta šefa — na bilo kom nivou — dok mu ne nađete zamenu. Ja bih činio lošu uslugu preduzeću da se ponašam drugačije. — Ali mi smo prijateljice. — To je samo slučajnost, ali ako vam to nešto znači, mogu da vam kažem da mi je žao što sam se ja umešao u tu čitavu stvar. — Probao je vrhom stopaja vodu. — Nije bilo ničeg lošeg u tome, uveravam vas. Ja sam video neke vaše radove dok ste bili slobodni umetnik. Razgovarao sam s nekim svojim šefovima s kojima ste vi, inače, sarađivali tokom godine. Svi su mislili da ,ste fantastični — ponovo se osmeh-nuo — ali, i svi su me upozorili na vaš temperament. — Vidim da vam to ni najmanje nije smetalo, niti vas je preplašilo. — Zažalila je što je malopre video da je pla-kala.\ ¦— I meni se veoma dopada kako vi radite. Imate poseban dar za reklamne skice. To je kvalitet koji ne može da se nauči, to je nešto što čovek oseća. — Odvratio je za čas pogled kao da je zbunjen, mali dečak. — Na svaki način sam hteo da dođem do vas. Smatrao sam to nekom vrstom izazova — ponovo ju je pogledao. — Voleo bih da počnemo iz početka, dao bih sve za to. — Jeste li me zbog toga pratili? Odmahnuo je glavom, a zatim se zagledao kako veliki talas preskače koralni greben i ide prema njima. — Ne samo zbog toga. čitavo preduzeće mi je bilo prazno bez vas. Kad je talas stigao do njih, oborio ih je i privukao sasvim blizu jedno drugom. Nangi podiže svoje bolne noge na stolicu i zavali se unazad, zagledan u Južno Kinesko more čiji su talasi napadali svetložutu plažu Sek-Oa. Bio je na južnoj strani Hong Konga, bliže Aberdinu nego Centralnom delu, centru i finansij-skom haosu Krunske kolonije. Sek-0 je bio jedna od četiri ili pet oblasti unutar Hong Konga, rezervisanih samo za najbogatije u ovom gradu velikih bogataša i najbednije sirotinje. Ali, stvari su se znatno izmenile za godinu i po dana otkako on nije bio ovde. Pre svega, divni stari hotel na Zalivu neprihvatanja bio ju srušen do temelja kako bi bila podignuta grupa novih visokih građevina. Nangi nije žalio za ovim hotelom samo zato što je u njegovom holu proveo mnoge ugodne časove srkuću-ći zlatni čaj od jasmina i razgovarajući o poslovima. Bilo je u tome nešto mnogo više. Zalio je za vremenima koja su neII 310 povratno prolazila, za sunčanim danima za svim onim što je u poslednjih pet godina ovo mesto postalo jureći strastveno za profitom. Zato je i došao ovamo. Uništenje starog hotela palo mu je teško. Nangi je bio sam u prelepoj vili i posmatrao je zgodnu mladu Kineskinju koja je, prkoseći zagađenosti Južnog Kineskog mora, trčala po talasima. Nikoga nije bilo u blizini, mada su na stočiću pored bokala s ledenim čajem stajale dve visoke čaše. Nangi se oslanjao levim laktom na stočić. Video je kako devojčina glava izviruje iz vode. Nije se setila da podigne kosu ili da stavi kapu za kupanje. Tamni plašt kose spuštao se po njenim nagim leđima i širio se u vodi kao morska anemona čiji se pipci njišu na talasima plime. Vu-Sing. Ove reci se odjednom pojaviše iz njegove pod svesti i on shvati da u tome leži problem. Tri smrti: tri pitanja koja čekaju na odgovor. Nangi se pitao da li postoji neka veza između ubistava
vezanih za Vu-Šing i »Tenčija«. Ovih dana, kad god bi se nešto neočekivano dogodilo on bi pomislio na »Tenči«. Znao je da se Amerikanci pripremaju da sabotiraju čitavu akciju. Znao je da bi Rusi dali sve od sebe samo da otmu »Tenči« od Japana, samo kad bi znali šta je u stvari, »Tenči«. Još od kraja rata, Amerika je imala potrebu za dobrim odnosima sa Japanom jer je tu mogla da drži svoje oružane snage, plašeći se Istoka. Ali, u tim svojim nastojanjima Amerikanci su preterali, želeći da Japan bude kao vrba na vetru i da se u svemu pokorava volji pobednič-ke zemlje. A bilo je istina i u tome da je Japan morao da bude obazriv, jer je v mnogo čemu zavisio od Amerike. Ali, »Tenči« će to sve promeniti. Nangi se plašio da će Amerikanci, ako samo naslute nešto o loj operaciji, učiniti sve da je onemoguće a to, svakako, nije trebalo dopustiti. Prvi put posle toliko decenija, Japan je ostao nekako sam, i za divno čudo bilo je to zastrašujuće iskustvo. Nangi je shvatio da ne-može više da sanjari o snazi i moći Japana, o tome kakav je nekada bio. Sve to je sada nestalo. Sve je zbrisano atomskim suncem i periodom brzog razvoja i rasta u kojem je i on sam odigrao značajnu ulogu. Zatvorio je oči, znajući da u životu nema lakih odgovora, da u stvarnosti ništa nije tako čisto i jasno kao u mašti. 311 »Jedan po jedan problem« — pomislio je. — »Moram prvo da pređem kinesku prepreku, pa ću se onda pozabaviti tim starim i tajanstvenim nizom kazni«. Mada je, otkako je stigao, bio sam u vili sada je čuo nečije tihe korake. čuo je otvaranje i zatvaranje vrata, što je značilo da će uskoro početi pregovori. Posegnuo je za bokalom sa ledenim čajem i nasuo je tečnost u čašu. čaj je bio izvanredan, dobrog ukusa i dobro pripremljen, nešto što mu je zaista bilo potrebno ovog sparnog dana. Nangi se ne okrete, mada su njegove osetljive uši uhvatile zvuke približavanja neke osobe. Ostao je na svom mestu srkućući svoje piće, zagledan u devojku koja je sada izlazila iz vode kao nimfa, dok su se talasi Južnog Kineskog mora valjali za njom. — Dobar dan, gospodine Nangi. Prećutnim sporazumom ovde se govorilo engleski. Jezik je bio stran obojici, ali bar su ga mrzeli istom strašću. — Gospodine Liu — Nangi klimnu glavom, ne obraćajući se nikome posebno; čuo je kako je zaškripala stolica pored njega, čuo je prijatno kuckanje leda o staklo i tek tada je okrenuo glavu. Preci ovog čoveka, nekada davno, mora da su bili čistokrvni Mandžurijanci. Imao je dugu lobanju visokog temena, karakterističnu za ovaj narod. Bio je dosta visok za Istočnja-ka: bio je svestan toga i koristio je svoju visinu čak i kao oružje za postiđivanje protivnika kad je sedeo. Liu se osmehivao dok je srkutao svoje piće. Zavalio se unazad i spustio glavu na naslon stolice. — Kakva je poslovna klima u Japanu ovih dana, gospodine Nangi? — Liu je imao običaj da počinje razgovore kao da su već o svemu ranije diskutovali i kao da je sve samo nastavak prethodnih dogovora. — Veoma povoljna — reče Nangi, misleći: »Neću mu dati ništa da prežvakava dok ja ne budem spreman na to«, a glasno reče — Zarada je vrlo dobra. — Ah — reče Kinez okrenuvši glavu. — To znači da vaš keirecu nema velike veze s teškom industrijom s kojom je započeo brz napredak vaše zemlje. — Spustio je čašu na sto i prepleo prste na stomaku. <— Koliko sam ja obavešten. I 312 ta industrija kao, na primer, industrija čelika, koja je dugo bila srž vašeg ekonomskog progresa, ima prilične finansijske teškoće. Nangi ne reče ništa za trenutak, pitajući se koliko li je dobro ovaj čovek obavešten o svemu. Možda je znao sve, čak i ono najgore, ili je samo pokušavao da lovi u mutnom s na-merom da potvrdi neke neproverene izveštaje. Bilo je veoma važno da mu Nangi odgovori, a da ništa ne oda. -— Naši čelični kobuni nemaju problema — reče on obazrivo. — Neprestano posluju s profitom. — Zaista. — Ova jedna reč bila je dovoljna da se jasno vidi da Liu nije verovao u Nangijevu
tvrdnju. — A kako stoje rudnici uglja? Tekstilne fabrike? »Petrolhemija«, hm? — Te stvari me ne interesuju. Liu okrete svoju dugu glavu kao pas koji je nanjušio divljač. — Ali mene interesuje, gospodine Nangi, zašto biste vi hteli da prodate jedan deo vaše organizacije koji, prema vašim recima, donosi keirecuu samo dobit. — Proizvodnja čelika nas više ne interesuje. — Možda je to rekao za nijansu suviše brzo: ali, sada je bar znao kakvim informacijama Kinez raspolaže. Bilo je to nešto nevero-vatno, i zato je postao još oprezniji. — Pravi problemi za Japan tek su počeli, mislim — reče Liu glasom učitelja koji se obraća učeniku. — Vaš zlatni vek neograničenog ekonomskog i privrednog širenja došao je do kraja. U proteklim godinama izvozili ste naveliko svoje finalne proizvode na strano tržište, gde su momentano bili razgrabljeni uprkos oštroj konkurenciji. To vam nije donosilo samo profite, već je i zaposlenost u vašoj zemlji bila sve veća. Ali, sada su se vremena promenila. — Liu rasplete prste, raširi ih kao morske zvezde i spusti ih opet na stomak. — Da uzmemo, na primer, jedan od vaših najvećih uspeha: proizvodnju automobila. Vaša automobilska invazija na Sjedinjene Američke Države prouzrokovala je pravu buru na automobilskom tržištu ove zemlje, izazivajući talas nezaposlenosti, a nedavno je jedna od najvećih američkih firmi dovedena do same ivice propasti. I sami dobro znate, baš kao i ja, da Amerikancima dugo treba da uzmu inicijativu u svoje ruke — bledo se osmehnuo — ali, pre ili kasnije, i onaj koji spava najčvršćim snom mora da se probudi a, ako je snažan kao 313 što je snažna Amerika, njegovo buđenje može da bude veoma opasno. Američka vlada već počinje da vas zatrpava izvozom. Sada vam je jasno šta to znači tući se u međunarodnoj poslovnoj areni. Da biste preživeli, vi morate da izvozite kapital i svoju tehnologiju, pa ste morali da izgradite novu »Nišan« fabriku u Tenesiju, umesto u Kandi. A to odmah znači manje posla za Japance: što opet znači manje profita. Vaša era slobodne trgovine je završena. Uprkos istinama koje je Liu iznosio, Nangiju se nije dopadao jaki prizvuk ljubomore koji se osećao u recima tog čoveka. »Zar Kinezi ne bi voleli da su u našoj ekonomskoj poziciji?« — pitao se u sebi. — A onda, tu je »Javata« — nastavio je Liu, a Nangi je znao da on misli na veličanstvenu firmu »Javata čelik«, najstariju i najveću u priobalnom području koja je počela proizvodnju još 1901. godine. — To je nešto vrlo čudno. Ona je istorijska relikvija iz drugih vremena, koju je od 1973. godine vlada pomagala, lopatama joj bacivši tri milijarde dola-lara kako bi se njena tehnologija modernizovala. I čemu je to koristilo? Danas je »Javata« u mnogo gorem stanju nego što je bila 1973. godine, prilikom krize goriva. Vaša vlada je tada mogla da preduzme neke ekonomske mere, da rukovodi operacijama, da strogo ograniči potrošnju goriva. Sve je to dopustilo da se »Javata« nesmetano razvija. Danas su te mere još na snazi, ali zato što je došlo do opšteg pada na svetskom tržištu i zarada »Javata« je opala. Samim tim je smanjen i obim radne snage: od šezdeset jedne hiljade radnika koliko je imala 1969. godine, danas »Javata« ima samo dvadeset četiri hiljade. Tri japanske visoke peći su trenutno ugašene, a zatvaraju se i mnoge fabrike. Ipak, američka industrija čelika bila bi zadovoljna da radi sa 70 odsto kapaciteta, kao što danas radi »Javata«. Ali, Japan nije spreman na takvo smanjenje. Sta ćete sada da radite? U Americi »Betliem« može da otpusti radnike: u vašoj zemlji vaš politički i društveni sistem to ne dopušta. Liu je sada zastao kao da je očekivao da će Nangi nešto prokomentarisati. Kako je Nangi ćutao, Liu se osetio pomalo uvređenim i kad je ponovo progovorio, ton njegovog glasa bio je prilično oštar. Krajnji rezultat ovog razgovora je — reče — taj, da je jasno da keirecu, kao i mnogi drugi, prolazi kroz organizacionu promenu. A za to, kao što obojica znamo, 314 treba dosta kapitala. Pošto vam je opala količina gotovog novca, vi ste prilično duboko posegnuli u svoje rezerve. — Mi stojimo sasvim solidno. — Možda solidno — slegnu ramenima Liu — ali, ja mislim da imate dovoljno rezervi da biste
spasili Sveazijsku banku. »Ako mi sada ponudi pomoć s druge strane, moraću da ga udarim štapom posred tikve« — pomisli besno Nangi. — Šta Kinezi žele od Sveazijske banke? — To ja ne znam — reče Liu, spreman na razgovor — ali, znam da mi želimo deo vašeg keirecua. Uprkos tome što se trudio da sva osećanja kontroliše, Nangi se osetio kao gromom pogođen. — Naravno, mi smo spremni da dobro platimo za tu privilegiju — reče Liu u tišini koja je zavladala, mada je lično mrzeo što mora da vodi tako ljubazan razgovor i da se ponaša kao da su on i Nangi jednaki a pritom ga smatra divljakom. — Odredićemo veoma visoku cenu. Jasno je da je potrebno da keirecu bude osiguran u tom slučaju: mi ćemo obezbediti neophodan kapital. — Ne interesuje me — reče Nangi, skoro se ugušivši od mržnje prema ovom čoveku i svemu onome što je on zastupao. — Budite ljubazni pa mi dopustite da završim svoju ponudu pre nego što je besno odbacite. — Liu se prisili na osmeh, a u sebi je mislio: »Sta bi drugo čovek i mogao da očekuje od Japanca? Oni nemaju vekove našeg dobrog vaspi-tanja: oni samo prihvataju iz naše kulture ono što im se čini da im je potrebno i što će im koristiti da se podignu iznad ponižavajućeg nivoa životinje. Ali, o Buda, nisu baš uspeli u tome«. — Naša ponuda je sledeća — reče Liu. — Vi ćete nam prepustiti jednu trećinu interesa u vašem keirecuu a mi ćemo vam dati pet stotina miliona dolara, iz dva puta, u toku jedne godine. Nangiju se najpre učinilo da nije dobro čuo. Ali, što je više gledao u to dugačko lice, sve je manje sumnjao. Pet stotina miliona dolara! Njegov um je odmah odvajao sve ono što bi moglo da se učini s ovim neverovatnim prilivom kapitala. »Gospode« — mislio je grozničavo — »mogli bismo da 315 skočimo na sam vrh ako samo budemo dovoljno hrabri i obazrivi, i da, to svakako, pomalo srećni«. To je bilo mnogo više novca nego što je on mogao da očekuje da će dobiti od integracije s Tomkinovim fabrikama, ukoliko se uopšte ta integracija ostvari. Bilo je to više kapitala nego što je mogao da očekuje iz bilo kog izvora. Bio je savršeno siguran da i Liu to zna. Samo su Liu, i ljudi koje je zastupao, mogli da ponude toliko kapitala i spasu Sveazijsku banku iz krize u koju je upala. To bi i trebalo da, pre svega, bude njegova briga. Ako padne Sveazijska banka, znao je da će propasti čitav keirecu. Zbog »Tenčija« se našao u ovakvoj, veoma delikatnoj, poziciji. Nesavesno poslovanje Entoni čina moglo bi da bude poslednji udarac koji bi oborio čitav keirecu. Zbog toga će ga Nangi proklinjati do smrti. Nangi se pitao šta to, u stvari, Kinezi žele iz ovog posla. Ne bi se tek tako lako odvojili od tolike sume novca. Svakako su računali na dobit, to je u redu. Ali, do dobiti su mogli da dođu i na mnogim drugim planovima a sa mnogo manje ulaganja. Nangijev um se na sve moguće načine trudio da nađe odgovor na pitanje. Znao je da mu ga Liu, nikada neće dati drage volje. Ali, bilo je drugih odgovora koje je Kinez možda hteo da da, ukoliko mu postavi odgovarajuća pitanja. Samo da ih postavi vesto i Liu će mu dati rešenje a da ni sam neće biti toga svestan. — Recite mi gospodine Liu — reče Nangi — šta ćete da radite sa trećinom koju otkupite od nas? — Sta ćemo da radimo? — iznenadi se Liu, i zavali se u stolici. — Plašim se da vas nisam dobro razumeo. Prvoj Kineskinji sada se pridružila druga, i Nangiju je bilo teško da odgonetne koja od njih nosi smeliji kupaći kostim. Izletnička korpa je stajala između njih. Jedna od njih izvuče iz ovog sanduka sa blagom na pesku flašu vina, i nasu u staklene čaše zlatnu tečnost. Kad se ponovo zavališe na ćebad mogao je da vidi privlačno meko talasanje njihovih mladih dojki. — To je bar jednostavno — reče Nangi, ne skidajući pogled s devojaka: bilo je mnogo prijatnije gledati u njih nego u muškarca pored sebe. — Pre nego što počnem da uopšte razmatram mogućnost nečijeg ulaska u keirecu, bez obzira na scenu, ja moram da znam kakve svi namere investitora. 316 317 — Pa, svakako da zaradimo što više novca — reče Liu.
— Koji bismo drugi razlog mogli da imamo? Nangi se bledo osmehnu i raširi ruke. — Možda ćete moći da shvatite moju opreznost. Imao sam malo veza sa članovima vaše ... firme. — To sasvim mogu da shvatim — reče Liu, sada malo ljubaznije: počeo je da oseća da se njegov sagovornik kravi. — Ja bih počeo da sumnjam u vaše motive da nisam osetio opreznost kod vas. Ovo ipak nije posao koji čovek sklapa svakog dana. Mi smo vrlo mladi, gospodine Nangi, na neki način. Svet van naše zemlje je za nas stran. Dve Kineskinje su sada počele da pakuju svoje stvari, kao da im je neko dao znak. Sunce je pržilo, osećalo se to čak i ovde na verandi — dok su razgovarali, sav se led istopio u bokalu sa čajem — a odsjaj sunčevih zraka na vodi bio je kao razliveno zlato. — Mada je to fantastična prilika — nastavio je Liu, dok je brisao čelo maramicom — vreme je dragoceno, i bojim se da vam se neće više ovako nešto ukazati. — Svakako da ne očekujete od mene da u trenu donesem ovako veliku odluku? — reče Nangi, i skrenu pogled sa devojaka koje su se sada čistile od peska na Liua. — Baš naprotiv, gospodine Nangi — reče Liu, potapšavši svoje svileno odelo prstima s dugim noktima. — Ne očekujem ništa. Ali, vi ste taj koji mora da raščisti sve nesrećne teškoće u koje je zapala Sveazijska banka. Banke se ovde pale kao lutajuće vatre, a kad mi nešto zamislimo nije potrebno mnogo vremena da to ostvarimo. Kraljevska policija Hong Konga je dobro upoznata sa svim i neće ometati okupljene mase. Plamen, tu i tamo, ne mora da bude opasan. Ali, ako se zapali benzinska pumpa to je... — Liu raširi ruke. — Dakle, imaćete sve vreme koje vam je potrebno, gospodine Nangi. Nemojte da osećate bilo kakav pritisak pod kojim biste morali da donesete odluku — posegnuo je rukom u džep — ali, iz prijateljskih razloga, i da bih vama uštedeo trud, ja sam već dao da se izrade dokumenti. — Vidim — reče Nangi pošto je razmislio o svemu. Liu nije mogao da otrese osmeh s lica. — Uprkos nekim zapadnjačkim sumnjama, mi ipak imamo dobro podmazanu mašinu. — Da — reče Nangi osećajući da sada mrzi ovog čoveka sa još većom strašću. — I to mogu da vidim. — A, ne, izvinite, gospodine Nangi, što to kažem, ali bojim se da vi to uopšte ne shvatate. — Liu zastade i zagleda se u dve mlade Kineskinje koje su sada stigle do stepeništa i tu skidale pesak sa stopala. Njegove duboke oči posmatrale su netremice višu, onu koja je već bila na plaži kad je Nangi stigao. činilo se da njegov pogled prodire kroz kaskadu guste, tamne kose i kao da joj obuhvata ramena i leđa. U slede-ćem trenutku već su nestale u unutrašnjosti vile. — Uskoro ćemo večerati — reče Liu, ponovo obrativši pažnju na Nan-gija. — Imaćemo rakove i jastoga, kao i šapu velikog med-veda, to je ovde pravi delikates. — Njegovo držanje se sada nekako promenilo zbog blizine žena i Nangi se očajno trudio da oseti zašto je ta promena usledila. — Ali, da se vratimo poslovima — nastavi Liu odjednom, nekako suviše poletno. — Mi smo u Hong Kongu veoma dobro organizovani i povezani, mnogo bolje nego što se Britanci i usuđuju da pomisle — ramena mu se podigoše i padoše — a zašto i ne bismo bili? Hong Kong je ipak naš. Mi tolerišemo britansku dominaciju zato što nam je korisna. Bilo bi ludo da to poričem — Liu odjednom ustade — ali, odaću vam malu tajnu. — Posegnuo je u džep i izvadio dokumente presavijene nekoliko puta. Pažljivo je postavio dokumente na stočić između njih. — Naredni bum pripada nama. — Oči kao da mu sinuse nekom unutarnjom svetlošću. — Mi ćemo diktirati Britancima — osmeh mu je bio trijumfalan — oni već danas znaju ko je pravi gospodar ovde. Mi samo kažemo »Skači« i kraljica skače. Ceo svet to zna. Njeno veličanstvo je izgubilo obraz pred nama, a sve zato da bi zadržala interese u ovom delu sveta. Ali, ponižavanje Britanaca i njihova situacija ovde ne bi bili takvi da oni ne shvataju da mi možemo, sa samo nekoliko dobro odabranih reci, da potresemo čitavu zapadnjačku privredu u Koloniji isto kao što možemo da utičemo na finansi-ranje. Cak i vi, gospodine Nangi — Liu je sada prepleo prste iza leđa — morate da priznate da je naš poslednji petogodišnji plan briljantan: to je jedini način da postignemo svoj cilj, eventualnu totalnu kontrolu oticanja i priticanja novca u, i izvan, Hong Konga.
1 318 Nangi uze dokumente sa stočića i poče da ih čita, pre svega, zato da bi se smirio. »Bože na nebesima« — pomisli on — »da članovi kraljevske vlade samo bace pogled na ovo, dobili bi kolektivni srčani udar, svi do jednog. Svakako da bi šef policije i članovi obezbeđenja bili oštro osuđeni. Kako su mogli da dopuste da se ovakva vrsta manipulacije odigrava njima pred nosom? Ovde su svi ludi! I moji ljudi su totalno obmanuti! A ja sam mislio da su dobro informisani o svemu. Kako sam to mogao? Zašto bi službenici ovde bili drugačiji nego na drugom mestu?« Ali, razmišljati o pitanjima na koja nije dobijao odgovore bilo je za njega gubljenje vremena. On zato brzo poče da razmišlja o drugim stvarima. Prvo o ugovoru. Kad ga je prvi put pročitao, učinilo mu se da je lukavo smišljen, ali da je i prilično pošten. Nije bilo nikakvih skrivenih zamki, nije bilo plivajućih klauzula koje su mogle da se tumače i ovako i onako. Nangi podiže glavu za trenutak, duboko udahnu vazduh. — Vidim ovde, na trećoj stranici, da će prvi kapital stići tek 90 dana posle potpisivanja ovog ugovora. Liu klimnu glavom, oduševljen što su stigli već dotle. — To je tačno. Postoje mnoge prepreke da se skupi i prebaci tako velika suma novca. — Zlata. — Ako vi tako želite. To će biti obavljeno preko Sun Va, trgovinske kompanije. — Svakako vaša firma... je dovoljno... hm... krupna da bi mogla da počne s isplatom posle potpisivanja. Na Liuovom licu se ogledao fizički bol. Njegove ruke skrivene iza leđa sada poleteše napred. — Na žalost, nemoguće je ubrzati vreme isplate. Moja firma ima mnoge ugovore koje je sklopila pre ovoga i koje mora prethodno da ispuni. Jednostavno nemamo dovoljno kapitala za narednih 90 dana. Nangi sede uspravno i poče nervozno da miluje glavu zmaja od belog zada na svom štapu. »Sada smo stigli do srži« — pomislio je — »na ovoj tački moram da ga sredim, ili ga nikada više neću srediti«. — Gospodine Liu, kao što ste i sami rekli, moja situacija, što se tiče Sveazijske banke, je kritična. Prinuđen sam 319 da čekam tri meseca na vaš novac. Ako to učinim, izgubiću 6voj deo keirecua. A to ne bi bilo u interesu nikoga od nas. Očajno, Nangi pomisli: »Samo žalim što se već nisam integrisao sa američkom kompanijom kako bih mogao da se oslonim na njihov kapital«. Ali video je jasno da je to, u stvari, nezavidna situacija. ćak i kad bi se Satoov kobun spojio sa »Sfinksom«, nije verovao da bi kompanija u tom pre-laznom periodu mogla da obezbedi dovoljno novca. Iako je to izgledalo ludo, ipak je bilo istina — Liu je bio u pravu. Morao je da obuzda trku, pre nego što se pretvori u stampedo. Inače, nikakav priliv kapitala neće moći da spase banku. Liu ne reče ništa, samo je lupkao prstima u nekom čudnom, samo njemu znanom ritmu. — Vreme je dragoceno i za mene, kao i za vas — reče Nangi, pažljivo krijući uzbuđenje u svom glasu. — Ako ja odlučim da potpišem — a kao što ste vi rekli, to mora da bude obavljeno pre nego što napustim Hong Kong — moramo ovom ugovoru da dodamo još jedan aneks koji će obezbeđivati dovoljno kapitala da bi se pokrilo sve što je neophodno, a pre svega kratkoročni zajmovi — recimo oni koje u toku šest meseci banka mora da plati. — Nangi koji je uklonio sve emocije sa svog lica i iz glasa, duboko je uzdahnuo ali da se ne pirmeti; znao je da sada ovo znači »potoni ili plivaj«. — A to znači: 35 miliona američkih dolara morate da obezbedite za manje od dvanaest časova pošto ja potpišem ovaj ugovor. Liu je ćutao neko vreme. Pored šuma talasa, mogli su da čuju čangrljanje posuđa dok su žene radile u kuhinji. Liu je od svih žena s kojima je imao veze zahtevao da znaju da kuvaju, i to da dobro kuvaju. Potapkao je ivicom nokta svoje pune usne. — Teško je dogovoriti se s vama. To je prilično visoka suma.
— Treba da znate — reče Nangi, rizikujući — vi ste me uvukli u sve ovo. Liu je uspeo da se osmehne. Nangi je to shvatio kao znak da Kinez ne može da sakrije svoj ponos i pomisli: »Vodim ga onamo kuda ja želim«. — Možda bi nešto u tom smislu moglo da se uredi — Liu klimnu glavom, kao da je doneo krajnju odluku. — Mislim da bismo mogli toliko da odvojimo od prve rate name-njene keirecuu. 320 »Ne, ne misliš ti tako« — pomisli Nangi u sebi, a glasno reče: — Suma od 35 miliona koju sam pomenuo je izvan ce-ne o kojoj smo se dogovorili, potpuno je nezavisna od nje i sasvim je odvojena. Ne želim da se finansijske operacije banke vezuju na bilo koji način za keirecua. To bi ubrzo smanjilo naš potencijalni profit ovde, vi to dobro znate. Nangijevo srce je luđački udaralo dok je Liu razmišljao o ovom novom predlogu. Njegove oborene oči nisu ništa otkrivale. Nangi je znao da mu se sada ukazuje prilika da se domogne tog neophodnog kapitala za interese keirecua. Sato i on mogli su međusobno da se uvek o svemu dogovore, i da ne kažu ništa novim partnerima. Liu je trebalo mnogo više da donese odluku nego što se Nangi nadao. Bio je nepokretan kao statua, njegova koža nalik na pergament sijala je na svetlu. On se najzad ispruži, nalik na udava koji je upravo svario hranu koju je progutao i koji se sprema da ponovo ždere. — Moglo bi nešto da se učini u tom smislu — reče Liu — u tom slučaju mi bismo bili primorani da tražimo od vas veći deo vašeg keirecua. Bilo bi to 51 odsto! Nangi ne pokaza nijednim gestom užas koji ga je obuzeo i stisnu srce u tom strašnom trenu. »Pedeset i jedan odsto! Isuse, Josife i Marijo« — mislio je — »Sato i ja bismo, tako potpuno izgubili svu kontrolu nad svojom kompanijom!« — Ne bi uopšte trebalo da vam ovako nešto nudim — Liuov glas je postao čudan. — Moja vlada nerado pušta toliki novac u međunarodne vode — nagnuo se unapred — ali vidim da ste vi nalik na svoje preduzeće, i to me zadovoljava. Zajedno ćemo napraviti dobar posao i ovde i kod vas. — Ustao je. — Bio je ovo dug dan za nas obojicu. Pretpostavljam da ste i vi gladni, kao i ja. Osmehnuo se i pogledao prema Nangiju. — Ovo je jedina ponuda, moram da vas upozorim na to. Do sutra u 18 časova morate da mi date odgovor. I to apsolutan. — Podigao je ruku igrajući ulogu savršenog domaćina. — A sada, da nešto prezalogajimo. Za vreme večere, Nangi je više vremena provodio u po-smatranju Liuove žene nego što je obraćao pažnju na svog domaćina. Liu je smatrao da je to dobar znak. Kazivalo mu 321 je to da je Nangi dobar poznavalac čulnih zadovoljstava i zbog toga se veselo zakikotao u sebi, siguran da je obavio dobar posao. — Da uđemo. Odmahnula je glavom, dok je njena crna duga kosa vijoreći na vetru dodirnula njegov obraz i rame. — Želim da ostanem ovde — rekla je. — Mi smo sada deo elemenata. Mi tu i pripadamo. Nikola je osećao kako se njena mekota i toplina pripija uz njega: razum mu je bio sleđen od neverovanja. Ona je bila nečija tuđa žena. A taj neko je bio njegov prijatelj. Podelili su pijanstvo, najskrivenije tajne: zakleli su se jedan drugom da će ostati zauvek povezani. Onaj razumni deo njegovog uma zadrhtao je kad je osetio njeno nago telo. A šta je sa Justinom? Zar nije ovo pitanje časti? Zar se sve ovo ne tiče i nje? Znao je da je njegova ljubav prema njoj netaknuta, nesmanjena — u stvari, da je takva bila sve do ovog trena. Neki unutarnji drhtaj potrese mu dušu. Trebalo je da zaustavi, ovo, da ustane i da ode u svetilište Satoovog doma. Ali nije učinio ništa od toga. Justina je sada bila samo daleki plamen koji se povijao, preteći da se ugasi pod burom novih osećanja. Uputio je molitvu Justini, dok je čvrsto stegao ovo biće uz sebe. Nije mogao ništa da učini. Telo mu je žudelo za Akiko kao da je hrana, vino, kiseonik kojim je želeo da napuni pluća. Nije mogao da se odvoji od nje, kao što nije mogao da utiče na svoj puls da se smiri. Akikin žuti i zelen kimono ležao je iza njenih butina u naborima prepunim tamnih senki koje kao da su krile tajne. Oboje su bili obavijeni njegovim kimonom — Satoovim kimonom.
Koža joj je bila vlažna i topla. Njeni nokti su se zari-vali u njegovu kožu, njeni mali, oštri beli zubi zabadali su se u njegovo meso, kao da je i to bio neki svojevrstan seksualni čin. Niko od njih nije hteo da se ovo predavanje završi, tako da je njihova zanesenost bila skoro bolna zbog neprestane napregnutosti i suzdržavanja. To odlaganje krajnjeg zadovoljstva primoralo je Akiko da drhti i ječi. Osećao je kako se njeno malo telo nekontro322 lisano trese ispod njega: kad njegova ruka prvi put dodirnu njen, već vlažni, Venerin breg njeni bokovi počeše da se ritmički pokreću, ona zatvori oči i stegnu ga toliko da su joj prsti pobeleli. Magla oko njih kao da se zgusnula i potamnela. Nebo se više nije videlo, a vazduh je postao lepljiv i težak, što je bio najbolji znak da je oluja blizu. Odjednom sinu munja, a onda se rano jutro pretvori u sumrak. Akiko je bila priljubljena uz njega, drhtala je, butine su joj bile širom otvorene, njene šake milovale su s puno strasti njegova leđa i njegove butine. Jezikom je lizuckala rupicu na njegovom vratu. Onda odjednom promuklo kriknu, kao životinja: — Ja... sada moram... moram... Spustila je glavu sasvim nisko, i on oseti kako ga njene tople usne obuhvataju. Spuštala ih je sve niže, do samog ko-rena njegovog nabreklog uda. Užasno je želeo da učini i on isto, ali ona je, iako na samom vrhuncu ekstaze, dobro čuvala da on ne vidi njene butine i njihovu unutrašnju stranu. Nije mogla da dopusti da on vidi šta se tu krije. Jer to bi bio kraj svega. Jukio bi nestala zauvek, i niko od njih dvoje više nikada ne bi mogao da je vrati. On bi saznao strašnu istinu. .. i pokušao bi da sve učini da je uništi. Ljubila ga je, sisala, uvlačila, želeći da obuhvati u potpunosti njegov ud, koristeći sve pokrete i svu tehniku, sve šio je znala, samo da bi on osetib što veće zadovoljstvo. On najzad popusti svoj snažni zagrljaj, i sasvim joj se predade. Kako je želela da oseti njegove usne i njegov jezik tamo gde je bila srž njenog bića. Želela je da on radi njoj ovo isto što je ona radila njemu. Zamislila je kako bi to izgledalo i zadrhtala je. Tada je osetila njegove prste u samom centru svog bića i duboko uzdahnu, osećajući kako u njoj bije puls, kao da se tamo smestilo neko drugo srce. Počela je da pada kiša kad mu je dopustila, sa žaljenjem, da se oslobodi. Odmah, se popeo na nju, dok je njegov čvrst i vlažan ud dodirnuo njenu butinu i stomak. Nežno ga je uhvatila rukom i povela ga prema sebi. Njegove usne se spustiše i obuhvatiše njenu tamnu bradavicu, najpre jednu, pa drugu. Ljubio ih je naizmenično. Ona je teško disala i, mada se trudila da diše laganije, nije joj to uspovalo. 323 Munja opet sinu, čulo se kako negde u daljini grmi i kiša poče da pada. Nije bilo ni daška vetra i kiša je padala sasvim pravo, udarajući u sjajni šljunak pored njih. Mogli su jasno da vide samo sebe. Akiko se nežno uvijala ispod njega, trljajući ga svojom vlažnom unutrašnjošću veštinom i znanjem prave kurtizane. '* Molila je da je ne muči, a istovremeno je ona mučila oboje svojim veštim rukama, pokretima koji su pojačavali napetost i koji su izazivali tako veliko zadovoljstvo da je ono najzad postalo nepodnošljivo za oboje. S eksplozijom izdahnutog vazduha, Nikola se otrže iz njenog nežnog mučiteljskog zagrljaja i polako prodre u nju. Akiko uzdahnu a zatim drhteći nekontrolisano, izvi se u luk ispod njega. Trljala se o njega, divlja od želje i strasti koje je pogled na njegovo mišićavo napregnuto telo samo pojačavao. On je probode sve do kraja svojim nabreklim udom i njoj se učini da je u tom trenu povezana s univerzumom. Osetila je kako joj neka težina pada sa srca, da se sva mržnja godinama sakupljana topi kao sneg na suncu prvog proleć-njeg dana, sve tame je nestalo iz njenog pogleda. Ljuljala se sa vetrom i gromom, kao nežna trska na obali reke. Ptice su preletale iznad nje, dozivajući se, vetar je zavijao oko nje, kiša ju je tukla po telu i ona se sasvim prepusti njenoj moći. Voda je pljuskala oko korenova a mali insekti su gmizali na sve strane. Ona je bila deo reke, šume, morske obale, dubina sveta.
Ona se spuštala i dizala istovremeno, noć je postala dan a onda se sve okrenulo. Kosmos je pevao u njenom uhu, pretvarajući sekunde u vekove, minute i eone. Njeno disanje je postajalo sve teže, činilo joj se da se na taj način ugljen pretvara u dijamante, da se fosilni ostaci tako pretvaraju u naftu. Uzdahnula je i godišnja doba se promeniše, zadrhtala je i nova ostrva se pojaviše na grudima Tihog okeana. Počela je da drhti, da svršava, da plače nekontrolisano, dok je on eksplodirao svom vrelinom u njoj. Orgazam je bio nešto neviđeno, sila koja je zbrisala čitav svet oko njih u treptaju oka. Za prvim je sledio drugi i oni više nisu znali za sebe. 324 Plavo čudovište je menjalo kola tri puta na svom putu prema severu. Prvi put ih je promenilo u Majamiju, kad je Put 1 postao Put 195. Drugi put je promenio kola u Savani, kad su onaj prokletnik i Aliks Logan zastali da nešto pojedu. Treći put je promenio kola van Bofora, u Južnoj Karolini. Feniks, mašina za dešifrovanje, bila je s njegove desne strane. Ona se lako montirala i demontirala. Plavo čudovište bi se osećalo kao nago bez nje. Prokletnik je vozio kao pravi kučkin sin, a Plavo čudovište je moralo da bude veoma obazrivo. Znalo je da ne srne sebi da dopusti nijednu grešku. Znalo je da ako ih sada izgubi gotovo je s njim: znalo je da ih ni ono, a ni bilo ko drugi, više neće moći da nađe. Nije žurilo. čudovište je bilo mnogo lukavije i mudrije nego što je Kroker mislio. Pušio je svoje »Kemel« cigarete bez filtera, bio je strpljiv, dopuštajući da ga oštar duvan drži dalje od sna. Nije uzimao nikakve pilule protiv spavanja. Plavo čudovište je bilo zaista vesto i znalo je svoj posao. Stiglo je pred hotel četiri i po minuta posle Krokera i Aliks Logan. Njih dvoje samo što su nestali u kamenom i staklenom predvorju. Bio je to istočni lanac hotela, sazidan izvan Relija, sa ogromnom trospratnom zgradom u kojoj je bio smešten centar za kupovinu. U neposrednoj blizini bio je autoput sa šest voznih traka. Sa autoputa se, makadamskim putem skretalo prema hotelu. Džesi Džejms, Plavo čudovište, poveze svoja bež kola »aries K« sa autoputa 70 prema makadamu. Primetio je nešto po čemu je zaključio da su njihova kola — poslednji model »forda«, s četvora vrata, smeđe boje. Tako je brzo skrenuo iz srednje trake autoputa da je napravio pravu pometnju u saobraćaju. Sirene su urlale, gume su škripale a vozači su psovali na sav glas. On je bezobzirno jurio prema makadamskom putu koji je išao do hotela. Podigao je uvis srednji prst, i pokazao ga u pravcu po-besnelih vozača. Bilo mu je već dovoljno Južne Karoline i njenih drumova, a naročito su mu se zgadili autostoperi. A još više nesposobni vozači. Pet kilometara unazad skoro je izgubio »ford« iz vida zbog nekog blesavog sedamnaestogodiš-njaka s bubuljičavim licem i kaubojskim šeširom od slame 325 na glavi. Džejms je i sada, š ljutinom, mislio na njega dok se zaustavljao na hotelskom parkiralištu. Taj mali nije imao pojma o vožnji. Džejms pijunu kroz prozor. Skoro da sasvim izgubi smeđi »ford« zbog te barabe. Zamisli samo! Došao je sve dovde sledeći Aliks Logan, ne odmičući se od njenog repa, a onda su mu nestali iz vida jer prokleti klinac nije hteo da ga propusti. Džejms je i sada zadrhtao pri pomisli na to. Onda odjednom, njegove oštre oči ugledaše smeđi »ford« na hotelskom parkingu. Skrenuo je i parkirao se nedaleko od »forda«. Ispružio je noge. Sam sebe je ubeđivao da sada ne mora nikuda više da žuri. Ovo su bila njihova kola, a ako nisu, moraće da se pomiri sa činjenicom da ih je sada zaista izgubio. Puls poče brže da mu radi kad je video registarske tablice. Florida. Izašao je iz kola i prišao »fordu«. Stavio je dlan na haubu. Bila je vrela. Tačno, to su bila njihova kola. Kleknuo je i obrisao sasušeno blato koje je zaklanjalo registarski broj kola. Zapamtio je broj, a onda je ustao i krenuo stazom prema ulazu u hotel. Mladi poručnik zvao se Rusilov. Sto ga je više viđao, Protorovu se ovaj čovek sve više dopadao. Taj čovek je imao inicijativu. Problem sa ostalim ljudima koje su mu davali kao saradnike bio je u tome što je njihovo striktno vaspita-nje potpuno uništilo svaki trag inicijative u njima. Ako dobiju pečat, bili su sposobni sve da učine. Sve bi radili doslovce onako kako je propisano, ili
bi umrli. Takva vrsta odanosti bila je dobrodošla i dragocena, ali nikako u poslu kojim se bavio Viktor Protorov. Takva vrsta robotskog razmišljanja mogla bi da raznese čitavu mrežu, da uništi potencijalni trag koji dolazi s druge strane ili skrene pažnju na nešto što se događa kod njih. Protorov je bio glava Devetog direktorata, i predano je vodio brigu o ljudima koji su bili njemu povereni, bez obzira da li su bili vojnici ili birokrate. On je bio upravnik škole na Uralu. Bila je to manja škola od one koju je imao KGB — u njoj su bile rekonstrui-sane američke ulice, uopšte američki način života sa hamburgerima i mlečnim šejkovima, kuvanim viršlama na uglu, raz326 nim mogućnostima da se nauče bezbrojni američki dijalekti. Bilo je sve to zamišljeno kao u bajci, ali bilo je i veoma opasno. Mnogi su špijuni skliznuli preko te škole, oduševljeni američkim načinom života, odbijajući da obavljaju zadatke za koje su bili obučavani. Zapadnjački način života bio je kao pesma sirene kojoj su mogli da odole samo oni najodaniji, i oni koji su tokom školovanja uspeli da očvrsnu. Da su stari birokrati znali šta smera Viktor Protorov, bez sumnje bi naredili da se njegova škola zatvori. Međutim, istina je bila da su se oni pomalo plašili Devetog direktorata, i da su se naročito plašili — Viktora Protorova. Ali, morali su da priznaju da im je on obezbedio i mnoge pobede širom sveta. Nisu mogli da prenebregnu njegove uspehe u Argentini, u Engleskoj i u El Salvadoru, gđe je skoro naveo američku administraciju da od ove zemlje napravi drugi Vijetnam. Ali, nije im padalo ni na kraj pameti da počnu da ispituju izvore svojih strahova. Pjotr Aleksandrovič Rusilov diplomirao je na Protorov-ljevoj akademiji na Uralu. Ali, bio je višestruko obdaren. Pre svega, bio je najbolji u svojoj klasi a zatim, savršeno se uklapao u sve. Protorov je znao iz ličnog, gorkog iskustva, da život u Akademiji ima malo sličnosti sa stvarnim životom i preprekama na koje će naići. Mnogi koji nisu diplomirali na Akademiji, a prošli su kroz kompletnu obuku, bili su povučeni u birokratsku službu Devetog direktorata i nikada više nisu došli u ličnu vezu sa Protorovim. Ali, Rusilov je bio drugačiji. On je bio siroče. Vrlo rano država — ili bolje rečeno Protorov — pobrinuli su se za njega. On je bio njihov prvorazredni proizvod. Pošto je Protorov bio oženjen svojim poslom, a možda i zbog toga što mu seks nije nikada mnogo značio, nije obraćao pažnju na žene. Pa ipak, nekada davno, postojala je jedna žena u njegovom životu. Bila je to žena koju je želeo da zaboravi, ali nije mogao. Alena je bila supruga jevrejskog disidenta. Protorov koji je tada bio šef Prvog direktorata, poslao je Aleninog muža u gulag, a nju je odmah doveo u svoj krevet. Ona mu je pružila zadovoljstvo o kojima nije nikada ni sanjao. Da li zbog svega što se događalo oko nje, ili zbog same Alene, tek, Protorov nije mogao nešto da objasni. On je o 327 sebi mislio kao o čoveku kome je strast strana i koji može jasno i objektivno da sagleda sve situacije. Strast je, međutim, kod njega počivala kao ledeni breg duboko ispod arktičkih voda i iznenadila ga je svojom snagom. Dopadalo mu se to ili ne, Alerra je bila sve što je imao. čak i onda, kad ju je poslao u Lubjanku, ostala je duboko u njegovom sećanju. Tako je bilo, sve dok se nije pojavio Rusilov. Ni sam ne shvatajući kako i kad se to dogodilo, Protorov je počeo da smatra svog štićenika đelom porodice. Sin je bila suviše slaba reč za tu vrstu odnosa i odanosti. Kad Protorov bude povučen iz Devetog, a znao je da mu to uskoro predstoji, bio je zadovoljan što ostavlja Rusilova da nastavi njegovim tragom. Znak koji je dobio od pukovnika Mironenka o tome da je sazvan specijalni sastanak određenih službi i da je zakazan za nedelju dana, bio je dovoljan da mu bude jasno da su mu dani u Devetom odbrojani. A do tada, morao je da otkrije tajnu »Tenčija«. Tengu, njegov drugi agent u TenSin Šoden Katoriju, ubijen je na tajanstven način dok je bežao s dokumentima koje je Protorov tražio od trenutka kad je saznao da se baš u toj školi ninđa krije sva dokumentacija o »Tenčiju«. Bilo je to malo odugovlačenje čitavog posla, smatrao je Protorov, ali znao je da taj udarac nije fatalan. — Gospodine?
Protorov podiže glavu, a njegove misli se razleteše. — Da, poručnice Rusilov — dopadalo mu se što mu se mladi čovek obraća sa »gospodine« a ne sa »druže«. činovi su bili veoma važni u Devetom direktoratu, za razliku od hipokrizije koja je vladala na drugim mestima. Rusilov je ušao u bezvučnu prostoriju, kroz vrata pod lukom. Držao je gomilu papira koje je skinuo sa kompjuterskog printera. — Mislim da nam je Sakov IV dao ključ za rešenje zagonetke — rekao je. Protorov odmah skloni sve papire sa svog stola i .napravi mesta na njemu. Rusilov spusti materijal koji je doneo i oba čoveka se zagledaše u njega. Materija] koji je poslao satelit-tragač bila je, u stvari, mapa koja je obuhvatala oblast od 150 do 200 kilometara. Dobro su poznavali ovaj deo. Bio je to deo između severnog kraja Hokaida i najjužnijeg 328 od Kurilskih ostrva Kunašira. Deo te oblasti pripadao je Japanu: jedan deo su držali Sovjeti. Prst mladog poručnika zaustavi se na jednom mestu. — Vidite ovo, gospodine — vrhom prsta je vukao po Moreuzu Nemuro — ovde nema ničega, ničega što bi odudaralo od običnosti. Ali — okrenuo je još jednu stranicu — pogledajte ovde. — Njegov prst se zaustavi na jednoj maloj tački u Moreuzu. — Sta je to? — pitao je Protorov, znajući i sam savršeno dobro o čemu je reč. Nije hteo da Rusilovu smanji uživanje u plodovima njegovog rada. To bi bilo nepošteno. — To je veliki izvor toplote — reče Rusilov. Protorov se zagleda u njega za trenutak. Morao je da pusti ovog mladog čoveka da mu sve ispriča. U glasu Rusi-lova se osećao trijumf kad je ponovio: — Izvor toplote je veoma jak. — Da nije vulkanska aktivnost? — pitao je Protorov, * znajući da je to najbolje i najprihvatljivije objašnjenje. — Suviše je lokalizovano, a znamo da je greška negde ovde. — Njegov prst kretao je prema jugoistoku. — Vidim — reče Protorov, i zavali se u stolici — pa šta bi to onda moglo da bude? — »Tenči«. »Da, da« — pomisli Protorov. — »To je tačno to«. Iz drugih izvora su saznali da je »Tenči« neki monumentalni industrijski projekat, ili nešto u vezi s gorivom. A u svemu što su Protorov i čitav njegov tim tražili sve ovo vre-me, postojala je neka nelogičnost. Protorov je osećao da ju je stida pronašao. A onda, dok je još jednom bacao pogled na papire, nešto drugo mu privuče pogled. Napravio je brzo proračun u glavi, a zatim još jednom proverio sve, to pre nego što je bilo šta rekao. — Poručnice — reče on zamišljeno. ¦— Odakle potiče ta intenzivna toplotna aktivnost? Gde biste je vi tačno "locirali? — To je teško reći, gospodine — Rusilov se nagnuo prema dokumentima. Posle izvesnog vremena ispravio se, a lupu koju je do tada držao u rukama spustio na sto. -— Ako biste me baš primorali da kažem gde se nalazi taj izvor toplote re329 kao bih da je na japanskoj teritoriji. Bar jedan deo dolazi sa nje. Protorov oseti kako mu se puls ubrzava. — A šta mislite, odakle potiče drugi deo? — čini mi se da drugi deo dolazi sa teritorije koja pripada nama. Aliks Logan je bila pod tušem. Kroker je sedeo u udobnoj fotelji, u lepo nameštenoj sobi. Srkutao je burbon s vodom koji su mu doneli u sobu. Bio je premoren i dopustio je da mu glava padne na naslon fotelje. Zatvorio je oči. Još je osećao vrtoglavicu od 18 časova koje je proveo u kolima. Više bi voleo da su mogli da lete od Ki Vesta, ali to bi bilo ravno samoubistvu, jednako kao da je stavio na kola znak »Pratite me«. Kad o svemu dobro razmisli, automobil je ipak bio najbolje rešenje. Bio je zgodan, jer su mogli lako da menjaju mesta i da odlaze, bez obzira na vreme.
Kao kroz san čuo je šuštanje tuša. Opet je mislio o tome šta znači to što Aliks Logan sedi pored njega tokom čitave vožnje. Razmišljao je i o tome kako njena, od sunca iz-bledela, kosa povremeno pada na njegovo rame, kako se te zelene oči s poverenjem zagledaju u njegove, kako joj je vitko telo divno i kako joj je lepa i sjajna koža potamnela od sunca. Te misli ga navedoše da misli o Angeli Didion, drugoj manekenki i najboljoj prijateljici Aliks Logan. Ali, ništa od sve slave koju je Angela Didion stekla tokom karijere, nikakva govorkanja nisu vredela ni najmanje onog trena kad je Kroker ušao u njen stan i našao je kako leži preko kreveta, nagu i mrtvu, sa zlatnim lančićem oko struka. Tada više nije bila ni kraljica lepote, ni simbol seksa, želja svakog normalnog muškarca. Pošto joj je oduzet život na tako grubi način, bila je samo mlada devojka, tužna u svojoj ranjivosti. To je potreslo Krokera više nego što ga je nešto ikada ranije potreslo u životu. Dok je bila živa, nije bio toliko opčinjen njom. 330 Sada se dobro sećao tog trenutka. Zeleo je, više nego išta na svetu, da zna neke magične reci koje bi je vratile u život. Nije to želeo zbog sebe, već zbog nje same. U smrti je ona bila samo ljudsko biće, dakle mnogo više nego što je, kao de-vojka s naslovnih stranica »Voga« i »Kosmopolitana«, ikada bila. Bilo je to malo, ali ga je pokrenulo na ovu dugu i mučnu putanju rešavanja zagonetke i istraživanja. Bila je to sitna stvar zbog koje je, ipak, bio spreman da rizikuje svoj sop-stveni život. Ali, kad čovek o tome počne da razmišlja na drugi način bila je to jedina časna i prava stvar koju je mogao da učini. A Lju Kroker je o časti, dostojanstvu i dužnosti naučio dosta od svog najboljeg prijatelja, Nikole Lajnira. Aliks otvori vrata kupatila u kome se podizala vodena palM. đi4*.se obavila u veliki peškir od grudi do kolena, a jedaii manji je vezala kao turban oko mokre kose. Kroker širom otvori oči, jer mu se odjednom učini da to nije Aliks već da se pojavila Angela Didion. To još samo više učvrsti njegovu odluku da ne dopusti da se i ovoj devoj-ci nešto dogodi. Znao je da joj je smrt suđena čim se pojavi u vidnom polju Plavog čudovišta. — Red je na vas — reče ona, pogledavši ga otvoreno svojim zelenim očima koje kao da mu probušiše lobanju. — Izgledate kao da vam je strašno toplo i da vam je tuširanje neophodno. Kroker nešto promrmlja i ispi piće do kraja. — čudno, osećam se mnogo gore. Sela je na jednu stranu velikog francuskog kreveta i spustila je ruke u krilo. — Zašto radite sve ovo za mene? To bih želela da znam. Ubiće vas ako vas uhvate. To i sami najbolje znate, zar ne? — Sve ovo činim zbog Angele. — Niste je čak ni poznavali — reče Aliks. — Sviđalo vam se njeno lice, kao što se sviđalo svima ostalima. — Vi to ne možete da shvatite — reče on, zavalivši se udobnije u fotelji. — I nikada i neću shvatiti — reče ona kiselo — ukoliko mi sve to ne objasnite. — Umrla je na mom terenu — mućkao je led u čaši, zagledan u kockice, ali kao da ih nije video. — Neko ju je 331 dobro udesio. Želim da saznam ko je to bio. Ona je bila osoba kao sve druge. Toliko bar zaslužuje. Aliks se kratko nasmejala. — Ja mnogo bolje od vas znam šta ona zaslužuje. — Zastala je za trenutak kao da želi da se pribere. — Ona je bila najobičnija kučka, Lju. Bila je zla, osvetoljubiva, bolesno ljubomorna i apsolutno podmitljiva. Kroker je dobro pogleda. — Sve to sada nije važno. Za mene ona nije bila ni bolja ni lošija od drugih. Aliks nasu piće iz flaše »Old grand-ded«-a. — Trebalo je da provedete neko vreme sa njom — rekla je ona, otpivši veliki gutljaj pića. — Bilo bi vam dovoljno samo nekoliko dana da shvatite ko je ona.
Kroker uze čašu iz njene ruke. Ispi do kraja" ono što je bilo u njoj. — Da li ste bili zaljubljeni u nju? — To se vas zaista ne tiče — siknula je na njega, a ruke joj se stegoše u pesnice. Usne joj se pretvoriše u neprivlačnu crtu, a onda grč poče malo pomalo da popušta. — Ne možete da očekujete da ću vam odgovarati na takvu vrstu pitanja samo zato što ste mi spasili život. Gorko je zajecala, njena suncem potamnela ramena se poviše, dok je rukama pokrila lice. Kao da je tražila da je on uteši i zaštiti: ali, znao je da bi se povukla kada bi pokušao da je zagrli. Posle izvesnog vremena sklonila je ruke s lica i obrisala suze. Sada je izgledala mnogo smirenije. ¦— Istina je — rekla je tiho — da je Angela bila zaljubljena u mene. — Provukla je svoje dugačke prste kroz vlažnu kosu, pošto je prethodno skinula peškir: počela je da trlja kosu. — Ne sećam se majke, a Angela je bila nekako jaka. Mislim da je u njoj bilo puno muškosti. Ne, nije bila muškobanjasta, daleko od toga. Govorim o njenom ponašanju, njenoj ličnosti koja je bila nekako puna svojeglavosti i odlučnosti. Ščepala me je. Ne znam kako bih to drugačije nazvala. Dobro sam znala da je kučka, jer sam radila sa njom. Znala sam takođc da se bavi prodajom droge, opijuma i kokaina. Lep posao, a? Mislila sam... o, bože, ne znam šta sam, u stvari, 332 333 mislila. Mislim da sam zatvarala oči pred svim tim stvarima zato što mi je bila potrebna majka: neko kome ću se požaliti i ko će me zaštititi. Aliks je odjednom prestala da se igra kosom, sela je zavalivši se unazad, skrštenih ruku u krilu. Izgledala je nekako kao devojčica, nežna i nevina, kao da je napravljena od slatkiša. — često smo se svađale. Napravila je pakao od mog života. — Zašto je niste ostavili? — pitao je Kroker. Aliks je odmahnula glavom. — Kao što sam već rekla, vi niste poznavali Angelu. Ono što je ona želela, čuvala je sve dok se ne bi s tim umorila. Da sam samo tako nešto pokušala, profesionalno bi me uništila. A to je mogla lako da učini: bila je pravi stručnjak za to. Videla sam da je tako nešto radila s mladom manekenkom koja joj je jednom rekla nešto uvredljivo. Angela je obavila samo jedan telefonski poziv i niko tu devojku više nije pozivao na snimanje. Imala je moć faraona. Spustila je glavu tako nisko da je Kroker mogao da vidi zrak svetlosti na donjem delu njenog vrata. — Istina je i to da ja nisam imala snage da je napustim. Ona ... me plašila i čudno, dopuštajući joj da manipuliše mnome osećala sam se nekako sigurnije. Bila sam zaštićena uz nju, bila sam bezbednija nego kad bih bila sama. Tišina obuze sobu, puneći je nekom čudnom jezom. — Pa šta se onda dogodilo? — pitao je Kroker. — Onda se sve odjednom promenilo — reče Aliks tako tiho, da je Kroker morao da se napregne da bi je čuo. — Angela je srela Rafaela Tomkina. Džesi Džejms je saznao barabino ime. Zvao se Teks Bristol. Rekao mu je to čovek koji je izdavao čamce u maloj luci Ki Vesta. Džejms nije znao ko je u stvari, taj čovek ali je obećao sam sebi da će to vrlo brzo otkriti. Kad je ušao u hotel, pitao je na recepciji da li je neko po imenu Bristol odseo tu. Bio je ubeđen da baraba neće imati ni najmanjeg razloga da menjn ime. Međutim, pogrešio je. Rečeno mu je da niko po imenu Teks Bristol nije došao u hotel u toku dana. Plavo čudovište upusti se u objašnjenje C, prošavši ćelu proceduru, pokazavši čak i značku. Ispričao je da je privatni detektiv, da sledi jedan par, dao je opis, rekao da nije ništa opasno već da se radi o brakorazvodnoj parnici. Uspeo je da dobije broj njihove sobe. Džejms pomisli da su se vrlo udobno smestili. U jednoj sobi. Pade mu na pamet: »Baš zgodno. Sta li je to što taj mangup ima, a ja nemam?« Ušao je u lift i krenuo prema spratu na kojem je bila njihova soba. Vrata lifta se otvoriše i Džesi Džejms izađe na trećem spratu. Kroker je upravo izašao ispod tuša. Osećao se bolje, kao da mu je trideset godina skinuto. Obrisao se peškirom. Obukao je lagane pantalone, tamnoplavu majicu na kojoj je pisalo »Najbolje je u Ki Vestu«. Na noge je navukao razgažene mokasine koje je bio poneo sa sobom u kupatilo. Aliks je obukla dobro krojene farmerke i bluzu od ružičaste svile. Bila je bosa. Sedela je na krevetu,
naslonjena na uzglavlje. čitala je neku jevtinu knjigu koju je kupila tamo gde su se zaustavili da jedu. — Ovo je loše koliko i ona grozna hrana koju smo jeli posle podne — rekla je, odbacivši knjigu daleko od sebe. — Nešto o vampirima. Uopšte ne znam ko koga tu lovi i vara. U tom trenu, ulazna vrata se širom otvoriše, kao da ih je neko eksplozivom digao uvis. Sato je našao svog gosta u vrtu. Na kiši. — Dragi prijatelju — pozvao ga je iz suvog zaklona svog studija. — Smrtno ćete nazepsti tamo. Nikola nije odmah odgovorio. Ramena su mu bila opuštena dok je sedeo na kamenoj klupi, okrenut licem prema zaljuljanim granama drveta. Siva, debela čaplja hodala je nestrpljivo gore-dole ispod granja, po uskoj suvoj stazi blizu velike lokve. S vremena na vreme, podizala bi glavu i optužujućim očima posmatrala nebo, kao da krivi prirodne elemente što su se zaverili protiv nje. 334 Nikola kao da nije primećivao vlagu. Njegov kimono je bio skroz navlažen. Ali, to mu nije ni najmanje smetalo. Sada je znao da su Akiko i Jukio dva različita bića. Obmana može da traje samo kratko. Lice može da laže, na primer, prošaputane reci, čak i pogled. Ali, sa telom je drugačije. Ono odgovara na intimni dodir, na milovanje, ono se otvara, i sve je to jedinstveno i svojstveno samo jednoj osobi. To ne može da se pomeša. Ispunila ga je beskrajna tuga na pomisao da ju je ponovo izgubio. Naravno, ionako je bilo nemoguće da ona bude živa. Logika je nalagala da je ona umrla, da ju je ubio Saigo onako kako je opisao Nikoli. Nikola se dobro sećao kako je Saigo govorio, uživajući u bolu koji je svaka reč nanosila Nikoli i koji se ogledao na njegovom licu. Prvi put u svom životu Nikola nije verovao logici. Odbacio je čitav život vežbanja, samodiscipline i razumevanja zbog mogućnosti da se jedna luđačka nada ostvari. Bilo je to smešno, i tužno, u isto vreme. Počeo je da se kaje zbog velikog zadovoljstva koje je osetio u ljubavnom spajanju. Mada Akiko nije bila Jukio, on ju je voleo, i to ne samo telom da bi zadovoljio strast i želju, voleo ju je i dušom. Ko je bila ona i zašto je izgledala kao njegova izgubljena ljubav, postalo mu je sasvim nevažno pred činjenicom da je njegovo srce otvoreno za nju. Ako ona nije bila Jukio, da li bi mogao da je ipak voli? Kojom magijom je to moguće da izvede? Ili se možda dogodilo nešto neviđeno, pa se jedan deo Jukio nekako naselio u Akikinu dušu. U svakom slučaju, to je bilo nešto što ga je mučilo, što nije mogao da razume. Ono što je učinio sa tom ženom izbacilo ga je iz uobičajene ravnoteže, a bez toga je bio bespomoćan u svetu koji je očigledno poludeo oko njega. — Lajnir-sane — mogao je da čuje Satoov glas kako se diže ispod pljuska a onda je osetio pored sebe čoveka kako namešta plastični ogrtač preko njegovih ramena. — Meditacija mora da se podvrgne elementima na kojima počiva — rekao je. — Ostaviću vas samog. — Ne, Sato-sane. Molim vas, ostanite — Nikola odjednom više nije želeo da bude sam. Već se osećao dovoljno izo-lovanim. Svi njegovi mladalački snovi su nestali. Njegova naj335 divljija nada umrla je u jeku groma. »Ali, šta je ljudsko biće bez nade?«, pomislio Je. — Ovaj vrt je veoma miran preko dana — Sato mu je prišao bliže, a kad je otvorio usta da kaže još nešto njegove reci se izgubiše u grmljavini koja kao da rascepi nebo. — Odu-vek sam govorio da je to vika bogova — rekao je. — Grom. Probudila me je oluja rano ujutro. Dremao sam, slušajući njeno urlanje. Kao da urla ljudsko biće, zar ne? — Da, kao ljudsko biće — reče Nikola, a u sebi je mislio: »Moram da mu priznam, sada, odmah, moram da priznam da bih povratio harmoniju svog duha«. — Sato-sane... — Naši dedovi su naučili geomanhiju od Kineza — reče Sato, nesvesno prekinuvši Nikolinu rečenicu. — Tako mi možemo večno da ostanemo u skladu sa snagama prirode. Nismo tigrovi, mada možemo da težimo na tome da budemo. Postoji savršenstvo u tom primitivnijem obliku života koje, mi, ljudi, možemo samo da priželjkujemo. Oči su mu bile nekako pune nežnosti i vodenaste dok je gledao nadole, prema Nikoli. I onda, odjednom, spusti ruku na Nikolino rame.
— Hoćete li sada da uđete? — zapita. — I, dopustite mi da vam pripremim čaj. Dok je posmatrao kako Rusilov uspravnih leđa nestaje iza metalnih vrata, Protorov se pitao kako je moguće da posle toliko godina posvećenih službi određene ideologije, njegov život dobij a tako lično obeležje. Nije stvorio sopstvenu porodicu jer je želeo samo da služi višem cilju pa nije hteo da se opterećuje tim, ali ovome se nije nadao. Sada je imao Rusilova. Kako mu se to dogodilo? Snaga osećanja koje je gajio prema mladom čoveku stvorila su od njega čoveka kojeg je bilo lako povrediti. A to u njegovom poslu nije bilo dobro. Viktor Protorov nije osetio strah punih osam godina. U stvari, od smrti svog starijeg i jedinog brata. U to vreme, Protorov je bio šef Prvog direktorata, odgovoran za čitavu bez-bednost. Mogućnost stvaranja posebnog kraljevstva** u Devetom direktoratu, bastiona, tvrđave iz koje će se boriti za ostvarenje svojih ciljeva, tek mu se ukazivala na horizontu. 336 Te godine — zima je bila naročito oštra, sneg je padao skoro svakog dana — imao je mnogo pokrenutih misija. Sve su bile veoma važne. Nikada mu nije bilo dovoljno ljudi, pa je morao da pravi neke interne promene. Vreme je bilo loše a ljudi je bilo malo pa je on lično morao da nadgleda više misija nego što bi inače nadgledao. Upravo zbog toga bio je daleko od Moskve, negde na se-veru, kad su doveli Minka. Protorov je znao za njega i želeo je da ga uhvati. Već je bio smešten u Lubjanku kad je Pro-torovljev brat, iako tri godine stariji od njega a mlađi po činu — bio je poručnik — obavešten o Minku. Protorov je uvek bio bolji od Leva, i u školi i u društvu. Protorov je znao kako treba razgovarati s ljudima, znao je kako treba polagati ispite, znao je tačno i određeno šta želi. Lev je oduvek bio sanjar, na raskršću nikada siguran kojim putem da krene, kako da okrene svoj život. Neprestano se plašio da ne načini neku grešku. I tog tamnog popodneva, ispunjenog snegom, napravio je grešku. Dok je vest o Minkovom. hvatanju letela prema Pro-torovu preko specijalnog sistema, Lev je otišao u Lubjanku da bi Minka sam ispitao. Zeleo je, bez sumnje, da pokaže svom mlađem bratu da i on može da učini nešto na sopstvenu inicijativu i da, pritom, i dobro obavi posao. Nije mu pošlo za rukom. Mink je nekako uspeo da nadvlada Leva i, držeći ga kao taoca, uspeo je da se domogne slobode. A onda je ubio Leva, iskasapivši ga na snegu. Leš je ostavljen u snežnoj vejavici. Svi su se bojali da ga taknu, dok Protorov ne stigne. Kad je Protorov došao, nekoliko časova kasnije, krv se više nije videla, bila se sledila, a grozna rana kao da je zarasla. Videla se ogromna rupa na levoj Levovoj slepoočnici, na mestu gde je metak uleteo u lobanju. Protorov nije hteo da gleda povredu nastalu na zadnjem delu glave, jer je znao da je tamo razaranje veće nego na mestu gde je metak ušao. Ni sam ne znajući šta radi, ipak je okrenuo Levov leš i zagledao se u raznesenu lobanju. Sneg je užasno vejao i Protorov je bio zaslepljen pahuljicama. Dobro se držao, istrajao je u svemu, dok je odlučnim glasom naređivao da se krene u lov na Minka i Tanju Vladimovu koja mu je pomogla da pobegne. Možda je upravo tada Protorov shvatio da je suviše teško i odgovorno imati porodicu. Možda je baš u tom trenu 337 shvatio da ne želi da zasniva porodicu. Otkrio je da mrzi tog Amerikanca, po inienu Mink, više nego što je ikada nekoga mrzeo, više nego što je verovao da može da mrzi jedno ljudsko biće. Šest meseci kasnije probudio je jednog veštog i značajnog »spavača« s naredbom da ubije Minkovu ženu koja je, ne sluteći ništa, spavala u svom krevetu u mirnom Merilendu. Bio je dovoljan samo jedan hitac iz revolvera kroz levu sle-poočnicu. Samo jedan hitac iz revolvera kroz levu slepoočnicu, iz blizine — hitac koji su Mink i Protorov dobro poznavali. Ali to još nije bio kraj. Rat se nastavljao. I nastavljao. Protorov je uzdahnuo, usamljen u svom svetilištu. Gurnuo je naočare na vrh čela, obrisao lice nadlanicom. Prime-tio je da se oznojio. Iako je Tengu, njegov drugi agent u Ten-šin Soden Katoriju bio ubijen, njegova zaleđina — poslednji agent koga je Protorov imao na tom polju — napredovao je.
U tom trenutku poče da zuji mašina za dešifrovanje, spremna da odgonetne šifru Alfa-tri. Njegov satelit će mu opet nešto važno šapnuti u uvo. Kroker je ščepao Aliks za članak na ruci i jako je povukao u istom trenu kad su vrata eksplodirala. Kriknula je od iznenađenja i straha dok je on, koristeći svu snagu, uspeo da je otkotrlja preko kreveta i da je skloni što dalje. Istovremeno, ruka mu je skliznula ispod kreveta gde se nalazio njegov revolver i, ne trudeći se da cilja, opalio je u upaljenu lampu. Sada je samo nešto svetlosti koja je prodirala kroz otvorena vrata prema hodniku uspevalo da odgurne tamu. I u tom nejasnom osvetljenom jedna senka ulete u sobu. »Ogroman je« — pomisli Kroker, dok je gurao Aliksinu radoznalu glavu nadole, prema tepihu. U trenu kad je osetio da mu je senka najbliža, podigao se. Podigao je ruku i drškom revolvera u ruci udario napadača u lice. Sa zadovoljstvom je osetio silinu udarca, cepanje kože, mesa, škripanje drške o kosti. Ali, uprkos strahovitom udarcu, snaga napadača bila je dovoljna da ga ni udarac nije zadržao. Njegova snaga je bila 338 tolika da se svom silinom bacio na Krokera i izbio mu pištolj iz ruke. Pištolj je skliznuo preko poda u tamu. Izgubio se. »O, Kriste, sada smo gotovi« — pomislio je Kroker. Težak udarac spustio se na njegovo rame, naterao ga da se izvije. Naslepo je udario nogama, promašio, ali u drugom pokušaju njegovo koleno nađe preponu napadača. Udarac je bio užasan. Covek se savio od bola. Vazduh mu je izleteo iz pluća. Njegov pritisak na Krokera malo je popustio, sasvim dovoljno da se ovaj izvije ispod njega i da vikne na Aliks. — Hajde! — u istom trenu ju je ščepao za ruku i povukao je za sobom iz sobe. Vodio ju je, jureći kroz hodnik prema izlazu i prema stepeništu. Bežali su kao poludeli stepenicama dok nisu izleteli u mekotu noći. Znao je da bi im sada automobil bio od najveće pomoći ali, ključevi su ostali u sobi. Brzo se osvrnuo oko sebe. Nekoliko ljudi je prolazilo nezaintresovano. Na ulazu u hotel grupa meštana je zastala da sačeka društvo. Sigurno su išli u disko u prizemlju. Jedino mesto koje je, u ćelom kraju, bilo otvoreno preko noći. Možda je Kroker i pogrešio, jer ljudi kao da nisu bili obučeni za posetu disko klubu. Bili su svi u večernjim odelima. Po-smatrali su ih kako se približavaju, više zabavljeni, nego preplašeni njihovom pojavom iz tame. Znao je da im tu nema izlaza ni pomoći. Bili bi kao prosjaci na balu pod maskama. Jurnuo je odlučno na drugu stranu prema autoputu 70. Trudio se da zaštiti Aliks od svetlosti farova. Nijednom se nije okrenuo da vidi da li Plavo čudovište juri za njima: nadao se najgorem. Ako je bio dovoljno pametan — a Kroker je morao sam sebi da prizna da je bio čim je došao čak dovde za njima od Ki Vesta — neće biti glup da ih sada tako olako izgubi. Povukao je Aliks preko¦ autoputa sa šest traka dok se svetlost na semaforu menjala i kola već polako kretala. — Bože — drhtala je Aliks — kuda idemo? Kroker nije ništa odgovorio. Bolje je bilo da ona veru-je da je on siguran u sebe i da zna šta treba da radi. Ispred njih se pojavi tamna masa Centra za kupovinu, sva u senka-ma i uglovima punim mraka. Napušteni grad u srcu tame. 339 Kroker je jurio prema izlaznoj rampi i uskoro se nađoše u aveniji pod arkadama. Nije se čuo odjek njihovih koraka. Kroker je bio zadovoljan što je uspeo da navuče bar mo-kasine. Ali, Aliks je bila bosonoga. Mada je to, s jedne strane, bilo dobro, užasno se plašio da ona ne nagazi na neki oštar predmet ili kamen koji bi mogli da joj povrede stopala. »Sada tome nema pomoći« — pomislio je — »moramo da nastavimo«. Zastao je. Mada su oboje bili u prilično dobroj kondiciji, počeli su već da gube dah. Aliksine grudi dizale su se od napora i straha. Buljila je oko sebe širom otvorenih očiju. Na sve strane bile su prodavnice cipela, butici s odećom, beskrajni nizovi izloga puni kojekakve robe koja je stajala
poredana u smišljenim gomilama, dobro osvetljena nizovima neonskih svetiljki. — Šta ćemo da... Kroker joj brzo zatvori usta šakom i šapnu u njeno uho: — Ne govorite. Može da nas čuje i imaćemo ga istog trena na vratu. U redu? Klimnula je glavom, i on ukloni šaku. On obrisa znoj sa čela rukavom od košulje i napregnu sluh, ne bi li čuo neki sumnjiv zvuk. Nije čuo ništa sem hu-janja saobraćaja na udaljenom autoputu. Svetlost je padala na njihova ramena iz prodavnica sme-štenih ispod arkada. Ali senke su bile duboke, i u njima su bili sasvim bezbedni. Našli su se u šumi metala i stakla. Aliks ga ščepa za rame i prisloni usne uz njegovo uho. — Šta čekamo? — šapnula je — bežimo odavde, pre nego što nas nađe. Kroker je razmišljao da li da joj kaže istinu. Znao je da je, možda, bolje da je drži što je duže moguće u neznanju. Ali, s druge strane, i ona je bilo duboko uvučena u ovo baš kao i on i nije bilo pošteno da bilo šta od nje krije. Sem toga, ako ne bude o svemu obaveštena, može da se dogodi da učini nešto glupo i nepromišljeno, i da u poslednjem trenu sve upropasti. Približio je usne njenom uhu i rekao: — Loše vesti za nas. Vaš bivši čuvar koji nas je pratio sve dovde neće sada tek tako da odustane. Cak i da nađemo kola, i da uspem da ih upalim, nećemo uspeti da stignemo daleko. Više ga nećemo izgubiti. 340 Njene krupne svetle oči zagledale su se u njega. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da se pribere i da to shvati. — Nei — viknula je. — Već ste počinili jedno ubistvo! — Da — uzdahnu Kroker — i biće ih još, pre nego što ga zaustavimo. — Zagledao se u nju. — To mora da se učini, Aliks. I sami znate da to moram da učinim. Posle izvesnog vremena, njene oči skliznuše s njegovog lica. Obrazi su joj bili vlažni. Šapnula je: — Zao mi je što me je spasao. Zao mi je što se nisam udavila onog dana u Ki Vestu. — Ne mislite valjda tako — reče on, automatski. — Naravno da mislim! — razbesnela se, dok su joj oči sevale. — Kakav je ovaj život kojim živim? Možete li mi reći... Kroker je snažno odgurnu, ona se zanese unazad i odlete sve do betonskog zida gde se sruši u času dok je metak prozviždao pored njih i zabio ^se u beton sa praskom. Video je gde je metak udario i bacio se na tle za njom. Povukao ju je da klekne, a zatim i da se uspravi. Počeo je da je vuče za sobom ispod arkada. Skrenuo je prvo desno, pa opet desno, a zatim ju je gurnuo u jedan tamni ulaz u koji su oboje čuč-nuli. Aliks se znojila i drhtala. Kroker pogleda levo-desno, pre nego što ponovo posegnu za njenom rukom. Ali, Aliks je odmahivala glavom. — Ne — reče — ne mogu da nastavim. Mislim da nema smisla. Kao što rekoste, kuda god bismo pobegli, on bi nas pronašao. — Ustanite! — reče on odlučno. Ponovo je odmahnula glavom dok joj je zlatna kosa zaklonila lice. — Ne vredi, nemam više snage. — Za ime boga, nađite je — siknuo je na nju, povukav-ši je svom snagom da se digne. — Umorna sam, Lju — oči su joj bile poluzatvorene. — Želim samo da spavam. Video je kako je sva odlučnost napušta, kako joj se telo opušta. Pitao se da li se tako osećala u onim trenucima pre nego što se bacila u tirkizne vode okeana. Uhvatio ju je za lice obema šakama. M 341 — Slušajte — rekao je, približivši svoje lice sasvim blizu njenom. — Spavaćete kad vam ja to naredim, ni minuta pre. — Kriste — viknula je, dok joj se oči napuniše suzama. — Vi ste pravi vitez, ali vam nedostaje dama. Zar ne vidite da meni više nije stalo ni do čega?
— Ali, meni jeste — viknuo je na nju. — A sada, hajdemo! Bacio se sa njom nalevo da bi izbegao drugi metak koji je prozviždao pored njih i zabio se s njihove desne strane. — Ništa nam ne vredi — rekla je, trčeći. — On ima revolver. — Da, i ja sam to primetio. — Ne volim revolvere — rekla je. Kroker je morao da se nasmeje. — Ista stvar — reče. — Ni ja, naročito kada ga ja nemam. Međutim, ona je bila potpuno u pravu. Plavo čudovište imalo je prednost protiv koje Kroker nije mogao ništa. Imalo je revolver, a on nije — to nije bila baš fer borba. Ali, u životu je malo šta fer. Dok je jurio, setio se kako mu je Nikola svojevremeno rekao da on nikada ne koristi revolver. Pa ipak, Kroker je znao da je njegov prijatelj svakako jedaa od najopasnijih ljudi na zemlji. U čemu je dakle bila njegova tajna? Kad je to pitanje postavio Nikoli, ovaj je samo zagonetno odgovorio: »Postoje razni načini«. »Sta je, do đavola, hteo time da kaže«? — čudio se Kroker — »sada bi mi svakako dobro došla neka od tih njegovih tajni«. Kad je i treći metak prozviždao pored njih, zamalo ga ne okrznuvši, on prokle samog sebe. »Misli! Koristi mozak onako kako te je otac naučio« — naredio je sam sebi. Oko njega je bio samo beton, metal, staklo. Sta bi mogao. .. Ah! Odjednom mu je sinulo! Nije imao vremena da razmišlja da li je to dobra ideja ili nije: bila je jedina koja mu je pala na pamet, a Plavo čudovište je bilo iza njega, spremno da ubije. Povukao je Aliks iza ugla, tu je ispustio njenu ruku i jurnuo napred. Iza drugog ugla je zastao i svukao majicu 342 preko glave. Obavivši je oko leve ruke udario je stisnutom pesnicom u stakleni izlog. Aliks uzdahnu kad je čula lomljavu stakla i požuri prema njemu: — Sta to, do đavola, radite? — Vratite se natrag! — mahnuo je nervozno rukom. — Idite što dalje, dok me ne izgubite iz vida. Aliks učini kako joj je rekao, zatim kleče i sakri se. On se sagnu i među komadima razbijenog stakla nađe jedan nalik na bodež. Negde daleko u prodavnici čulo se zvono. Znao je da će opštoj gunguli biti dodat još jedan začin: policija. A on je želeo da policija bude što dalje od svega ovoga, imao je svoje razloge za to, baš kao i Plavo čudovište. Kroker podiže dva komada stakla, jedan duži, a drugi kraći. Obazrivo je uhvatio kraći desnom rukom, pazeći da se ne raseče na oštru ivicu. Duži komad stakla uhvatio je le-vom rukom koja mu je još bila obavijena majicom. Krenuo je prema uglu, krijući telo iza stubova, što dalje od razbijenog izloga. Sad je došao trenutak istine. Mogao je da izvuče glavu, da pogleda gde je Plavo čudovište, jer to rade svi policajci na televiziji. Ali, znao je da time rizikuje da mu glava bude u istom trenu odsečena. Plavo čudovište nije pucalo nasumce. Stvarni život bio je nešto nepoznato piscima holivudskih scenarija. — Hej, drugar! — viknuo je iz zaklona — sada je sve gotovo. Policajci samo što nisu stigli! Biće ti bolje da nesta-neš pre nego što oni stignu! — Samo s tobom zajedno! — začu se glas iza ugla i Kroker pomisli: »Sad ga imam!« Podigao je uvis levu ruku u zategnutom luku, zadržavajući dah. Istegao je gornji deo tela a zatim, odbacivši svaku oomisao o sebi kao o mogućem cilju, jurnuo je napred svom brzinom. Brzina i Krokerova težina delovali su na stakleni bodež koji se svom silinom žabi u tamnu masu. — To ti misliš, drugar! — bio je to više krik, ispušten s namerom da se Plavo čudovište prestraši. Video je kako se Plavo čudovište zabacilo unazad, za-prepašćeno onim što vidi i čuje. Stakleni bodež je nezadrživo jurio prema njegovom licu. Zabio se tačno ispod korena nosa. 343 Kroker nije imao vremena da bolje nišani. Krv je šik-Ijala iz lica Plavog čudovišta. ćovek je podigao obe ruke prema glavi, očigledno sa željom da oslobodi oči kako bi video.
Iako nije video još je čuo, i podiže revolver ciljajući pravo u Krokerov stomak dok mu se protivnik približavao. Ispalio je jedan metak a zatim je Uperio cev revolvera prema glavi čoveka koji se bacio na njega. Bio je to hitac na sreću ali, iako je bio zaslepljen, ciljao je dobro: metak je prozviždao pored Krokerovog levog uha. Kroker se zateturao, izgubio za čas ravnotežu i trudeći se da se skloni od metaka, prebacio je manji komad stakla u levu zavijenu ruku. Prvi put je promašio. Sada, kad je bio sasvim blizu Plavom čudovištu, mogao je da shvati šta bi njegov metak iz revolvera kalibra 357 učinio od njega. Malo šta bi ostalo od te utrobe. Kad je prst Plavog čudovišta počeo da pritiska obarač, Krokera odbaci užasni bol koji mu je rastrzao glavu. Samo čistom snagom volje on se povrati u život, zavitla levu ruku i udari svom silinom u čoveka ispred sebe. Ovaj snažno zaurla od bola. Istovremeno je i Kroker ur-liknuo, jer je bol rastrzao i njega dok je osećao kako staklo raskida kožu i mišiće na grudima Plavog čudovišta. Krv je šikljala iz Krokerove šake i mešala se s krvlju Plavog čudovišta. Gurnuo je telo, a revolver ispade iz mrtve ruke. Metak izlete iz cevi i žabi se u plafon iznad njih. Kroker postade svestan da ga neko povlači za ruku, oseti nežan dah na obrazu i glas, dosadan kao zujanje pčele, koji se ponavljao u njegovom uhu. — Hajde! — preklinjala ga je Aliks, vukući ga očajno — o, bože, Lju, svi će biti ovde za tren. Teško se prevalio na drugu stranu, jedva svestan zašto mu ona sada smeta kad je premoren i kad jedino želi da zatvori oči i da... »Bože! Diži se!« — kriknuo je njegov um na njega — »beži odavde, pre nego što bude prekasno! Prekasno, za šta... želim samo da se okrenem i zatvorim oči... moram da ostanem, budan, budan!« Uspeo je da se podigne na kolena, i sada je stajao če-tvoronoške, na rukama i kolenima, na sjajnom pločniku ispod arkada. Aliks ga je držala za ruku i vukla ga nagore. Prostor 344 ispod arkada ispuni se blještavim svetlima a čulo se i zavijanje sirena policijskih kola koje, kao da su urlale u njegovom uhu. Okrenuo se uz njenu pomoć i dopuštajući da ga ona vodi iz lavirinta, krenuo je, zanoseći se na klimavim nogama, trudeći se da ne misli na bol koji je udarao u njegovom mozgu, na urlanje sopstvenog pulsa, na grozni ukus bakra koji je osećao u ustima i koji ga je terao na povraćanje. Crveno, crno, crveno — svetlost se menjala dok najzad sve nije bilo daleko iza njih. On najzad oseti svezi noćni po-vetarac na obrazima. Postade dovoljno svestan da joj se obrati. — Ključevi, Aliks, gde su, do đavola, ključevi od kola? Nangi okrete gornji deo tela u krevetu, ne obraćajući pažnju na svoje nekorisne noge. On pruži nasumce ruku u tami i dodirnu mršavo rame one druge Kineskinje koju je prethodno video na plaži. Nangi je protrese, prilično snažno. Nagnu glavu i zavuče je ispod zavese od njene tamne crne kGse. Promrmlja: — Probudi se, uspavana. Šapnuo joj je to pravo u uho, ali dobio je kao odgovor samo duboko hrkanje. Sklonio se dalje od nje i seo. Odlično. Malo belog praška koji je sipao u njen šampanjac obavilo je svoj posao. Sad je bio trenutak da se pređe na posao. Vila je bila obavijena tišinom dok se on brzo oblačio. Navukao je pantalone. Obukao je košulju. Ostavio je cipele i čarape. Prebacio je stvari iz sakoa u džepove od pantalona. Prešavši preko sobe išarane plavičastim senkama, uzeo je svoj štap za šetnju i pažljivo otvorio vrata. Hodnik je bio taman, i ništa se u njemu nije čulo. Polako je išao, trudeći se da ne misli na to kako bi mu u ovom trenutku dobro poslužile snažne noge atletičara. Kad je stigao do vrata iza kojih su pre samo petnaest minuta nestali Liu i visoka devojka, zastao je. Skinuo je zmajevu glavu od belog zada sa štapa, izvadio neki mali predmet i spustio ga u džep. Pritisnuo je zavrtanj, zagledao se u mehanizam, a zatim zadovoljan njegovim radom, polako je, 345 uz veliku opreznost, okrenuo bravu na vratima. Sledio se kad se svetlost ružičaste lampe pojavila u tankoj pukotini između vrata i dovratka.
Pošto se ništa dalje nije desilo, on je nastavio da hoda gurnuvši vrata. Sad je bio trenutak da proveri da li je bilo tačno ono što je mislio da postoji između Lia i devojke. Ose-tio je to na verandi, u trenu kad su izmenjali poglede. Sada je mogao da čuje meko grgorenje na kineskom jeziku. čudno, nisu govorili kantonskim narečjem. Nangi je često imao posla u Hong Kongu, tako da je naučio kineski jer nikada nije bio siguran da će prevodioci dobro preneti njegove reci ili ono što se njemu govori. Ali, ovo je bio dijalekt koji nije poznavao. Nije mu bilo čudno što Liu govori njime. On je bio Kinez s kontinenta gde kantonski, svakako, nije bio službeni jezik. Ali ove dve cure s plaže — one su sigurno bile odavde. Mogle su da budu iz ćiu čou, ili poreklom iz bilo koje druge provincije. Pa ipak... Nangi usmeri svoj štap drškom napred i, gurajući ga po zastrvenom podu, uvuče ga kroz pukotinu vrata čitavom dužinom. A onda se namesti da sluša. Posle izvesnog vremena uspeo je da čuje reč koju je razumeo i srce mu poskoči. Ali, obazriv kakav je bio, sačekao je još jednu reč ili rečenicu koje bi potvrdile ono što je naslutio. Kad je najzad i to čuo, duboko je udahnuo. Govorili su mandarinski, nije bilo ni najmanje sumnje. Bilo je zaista čudno da Liu nađe uličarku u Koloniji čiji je maternji jezik isti kao njegov. Nangi, zgrčen neudobno u hodniku, strpljivo je čekao da se njihova strasna ljubavna igra završi, da se odmore i da razgovor opet počne. Kad je čuo kako klize pokrivači, povukao je svoj štap. Jedva čujno tapkanje bosih nogu približavalo se i on poče da zatvara vrata, milimetar po milimetar, da se ne primeti iz sobe. Najzad se makao i krenuo hodnikom prema stražnjem delu vile. Otvorio je vrata i izašao. Ranije, te večeri, zvezde su se lepo videle ali sada je nebo bilo pokriveno oblacima i njihova svetlost bila je zaklonjena. Vazduh je bio težak od kiše koja je pretila. Nangi izvuče cigaretu i zapali je. Povukao 346 je dim duboko u pluća, a zatim ga ispustio dugim, zadovoljnim izdisajem. Bacio je zatim cigaretu u pesak i sišao stepeništem prema drumu koji je nedaleko odatle vijugao kroz noć. Usred dubokih senki koje je stvarala živa ograda, našao je mali crveni automobil »alfa«. — Nazepšćete u ovoj vlažnoj noći — reče on na pravilnom kantonskom narečju. — A? — Vozač kola okrete glavu, jer je tek sada shvatio da je Nangi pored njega. — Kiša samo što nije počela — nastavi Nangi, i pokaza prema kolima. — Biće bolje da podignete krov. Posmatrali su se jedno vreme, kao dve zveri od kojih svaka brani svoju teritoriju. — Mislim da ste odabrali pogrešna kola da pratite bilo koga u njima. — Pojma nemam o čemu govorite — reče čovek, govoreći grubo. Nangi se saže tako brzo i tako nisko da drugi čovek nije imao vremena da reaguje. Sada su bili licem u lice. — Znam ko ste vi — reče Nangi brzo — ili bolje, šta ste. Priznajte da su vas iznajmili oni s druge strane... — Pljujem na njih — reče besno čovek. — Onda radite za Satoa. — Nikad nisam čuo za njega. — Ali, ja sam onaj koji će da plati, eventualno. čovek se zagleda u Nangija širom otvorenih očiju. — Hoćete da kažete da mi neće isplatiti ostatak? — Ja vam kažem ovo: radite onako kako vam ja kažem i neću obavestiti gospodina Satoa o vašoj nespretnosti. — O čemu govorite? — bunio se čovek. — Zar mislite da neko zna da sam ovde? Niko ne zna. — Ali, ja znam — reče Nangi — a vama je bilo plaćeno da me pratite. — Pa šta ako i jeste? — Da vidimo da li ste stvarno dobri — reče Nangi, i odvrte glavu na svom štapu. Izvadio je malu plastičnu kasetu i pokazao je na dlanu kao skupi dragi kamen. — Da li govorite mandarinski? — Bez muke — čovek ga pogleda pravo u oči. — Bez muke? Po kojoj knjizi ste učili engleski? 347
— čitam Rejmonda Cendlera. »O, Madona!« — pomisli Nangi — »on možda zamišlja da je neka vrsta privatnog detektiva«. Bacio je pogled na čoveka, procenjujući da li bi smeo da mu veruje. — čujte — reče čovek vrpoljeći se, kao da mu je neugodno u dubokom kožnom sedištu. — Dajte mi traku i ja ću vam prevesti šta je na njoj. Dobićete je rano ujutru. — Bacio je pogled uvis. — Bogovi su mi svedoci da tako mislim. Pogledajte. Kiša nije padala tri neđelje. A nebesa će se sada otvoriti. Garantovano. — U redu — reče Nangi, odjednom donevši odluku. Uostalom, drugog izbora nije ni imao. Nije želeo da uvlači u ovo Alana Sua a sada nije ni mogao da učini ništa drugo, pa zato spusti mikrokasetu u čovekovu šaku. — Donesite mi pre-vod u hotel »Mandarin« tačno u sedam ujutru. Da li vam je za to dovoljno vremena? čovek klimnu glavom. A onda kao da se iznenada nečega setio, reče. — Hej, gospodine Nangi, ja se zovem čvrsti čiu — sinuo je očima. — Ja sam iz Sangaja. Moja porodica posedu-je trećinu Sam Ka Cuena i Kvun Tonga. Držimo restorane i kabaree za turiste, znate, one s lepim kelnericama nagih grudi izvan Van čaja. Prodajemo tepihe, dijamante, žad. Ako se ne pojavim na vreme, idite do mog oca Pak Taj čiua. On živi u vili sa, kao žad zelenim, krovom na Belvju roudu iznad Repels zaliva. Nangi je znao dosta o ovim ljudima, pa mu je bilo jasno koliko je mnogo čvrsti čiu otkrio o sebi. — Dođite ujutru, u sobu 911, čvrsti čiu — reče on, dok su prve tople kapi kiše počele da padaju — i imaću još posla za vas. — Pokazao je na kola. — A sada bolje podignite krov kako ne biste kroz pet minuta plivali u kolima. Zvonjava telefona, mada prigušena jer je bio negde duboko u kući, ipak je poremetila mir meditiranja koji im je donela ceremonija pripremanja čaja. Izvesno vreme vladala je savršena harmonija u prostoriji. Dva muškarca su klečala na zelenkastožutom tatamiju, obojica odevena u raskošne kimone. Između njih, bilo je paž348 Ijivo postavljeno sve ono što im je bilo neophodno za ceremoniju čaja: porculanski čajnik s dve odgovarajuće šoljice, metlica od trske. Pod pravim uglom udaljena od tih stvari, stajala je kutija od tvrdog drveta u kojoj se odmarao Nikolin dai katana »Išjogai«. Između dva muškarca, nešto više udesno, nalazila se Satoova tokonama. Nežna, providna vaza bila je lepa već sama po sebi. Njenoj lepoti doprinosila su dva bela božura koje je Sato odabrao jer je znao da ih Nikola voli. Iznad cvetova stajala je estampa na kojoj je rukom bila ispisana ova mudrost: »Budi istrajan u odanosti, dok drugi nastoje da se dodvore korisnim uslugama; usredsredi se na čistotu svoje na-mere, dok oni oko tebe budu uništeni egoizmom«. Ničeg drugog nije bilo u prostranom studiju. Sklad ovih predmeta zračio je nekim specijalnim mirom i harmonijom koje ljudi retko kada dostignu. To nije promaklo nijednom od njih. Posle zvonjave telefona, dođe Koten. Poklonio se veoma duboko, očekujući da njegov gospodar primeti da je on tu, da je poremetio, do tada vladajuću, harmoniju. Sato podiže glavu, a njegove oči se polako okrenuše prema Kotenu. On i Nikola su bili na Putu, zajedno, što je retko kome uspevalo tokom groznih stranica istorije, u ovom nesavršenom svetu. Udarci njegovog srca, kao i disanje, bili su još nenormalno spori. Kao da je bio u transu mističnog stanja što je dobro poznato na Dalekom Istoku i što se veoma ceni. — Hiljadu puta molim da mi oprostite, Sato-sane — Ko-tenov glas je bio vrlo visok i pomalo komičan, jer je dolazio iz tako ogromnog tela. Satou je to uvek bilo smešno i zabavljalo ga je. — čovek koji nije želeo da kaže svoje ime, zove. Kaže da mora da govori s vama. — Da. — Satoov glas je bio nekako grub. Nikola se nije ni pokrenuo i Sato pomisli kako mu zavidi. Ustao je i pošao za Kotenom iz studija. Kad je ostao sam, Nikola se polako vrati sa Puta. Za to mu je bilo potrebno mnogo više vremena nego obično, jer jedan njegov deo jednostavno nije želeo da napusti Put. Sveobuhvatna harmonija čiji je upravo deo bio, još se zadržala kao neki odsjaj u studiju. Posle izvesnog vremena, on podiže 349 glavu i s pažnjom pročita reci zapisane u estampi smeštenoj u tokonami-
Te reci su bile neverovatno nepoetične, ali su u suštini odražavale duh čoveka kojeg je Nikola upoznao — Satoa. On je bio kanrjodo sensei, jedan od poslednjih samuraja-bi-rokrata. Tužno, ali je tako, uskoro za njega više neće biti mesta na svetu. čitav Japan kretao je prema modernizaciji u kojoj će sasvim nestati kanrjodo senseija. Na njihovo mes-to doći će nova vrsta: na zapadnjački način vaspitani pred-uzimljivi ljudi koji savršeno razumeju svetsku ekonomiju, koji više neće biti Japanci nego građani sveta. Japanu će oni biti neophodni u godinama koje dolaze: ti pametni ljudi koji će znati da predvide šta će se dogoditi u budućnosti, koji će umeti da analiziraju situacije. Bili su to ljudi koji će dobro poznavati politike Regana i Miterana i setiće ih se pre nego što će se setiti Tokugavine filozofije koju će, svakako, zaboraviti. Iako ga nije video, Nikola je znao da je Koten, džinovski sumo, ušao u studio. — Da li ste otkrili nešto više o ubici? Govorio je čudno, direktno, govorom koji je van dohjoa u najmanju ruku, bio sasvim lišen učtivosti i tradicionalnih ljubaznosti. — Sve dok Sato-san odbija da mi govori o svojoj prošlosti — reče Nikola — jedino što ja mogu da učinim to je da štitim njega i Nangi-sana. Koten ne reče ništa. Nikola se okrete i primeti kako ga div posmatra bez prestanka. Nasmeja se. — Ne brinite, neće vam promaći vaš deo kolača — reče, s velikim olakšanjem što može opet normalno da govori. — Ako budete dobri — reče Koten — radićemo zajedno. Niko neće moći da nam promakne. Nikola ne reče ništa: da je na njegovom mestu bio Amerikanac sada bi već počeo da se hvali svojim junaštvom. — Niko neće proći pored nas — ponovi Koten, a pošto je čuo da se Sato vraća, povuče se u hodnik. Njegovo držanje se znatno izmenilo kad je ponovo ušao u studio. Sve iznemoglosti je nestalo. Jedva je obuzdavao uzbuđenje. ¦:§#» 350 351 Prešao je preko sobe i seo bliže Nikoli, prekoračivši granicu koja deli gosta od domaćina. — Dobio sam neke informacije — Satoov glas je bio tih, ali pun uzbuđenja — koje se odnosi na »Tenči«. Naravno keirecu ima službenu zaštitu od vlade kad je u pitanju ovaj projekat. Lično sam zatražio pomoć od nekoliko članova Ten-šin Soden Katorija. Sve su to ninđe, kao što ste i vi. Oni će nam pomoći da sačuvamo tajnu — zastao je za trenutak, osvrnuvši se oko sebe, da bi zatim klimnuo glavom i ustao. Zajedno su izašli kroz otvorenu fusumu, u vrt. Pčele su se u rojevima spuštale na rascvetale božure. Siva čaplja je odavno otišla iz svog skloništa ispod grana bora. Sunce je zalazilo i izlazilo iza srebrnih i purpurnih oblaka. — Nedavno je ubijen sensei, zajedno sa svojim učenikom. Moj čovek za vezu, čije je školsko ime Feniks, obave-štava me da je i drugi učenik ubijen. Izgleda da su uspeli da u tu školu ubace neke strane agente. — Da ubace strane agente? — Nikola ponovi kao odjek. — U Tenšin Soden Katori? Da li ste sigurni u to što govorite? Sato klimnu glavom. — Feniks me zove iz Jošinoa. On je na severu. Na Hoka-idu. — Satoovo lice je bilo ozbiljno. — Mislim da je počeo poslednji čin borbe s neprijateljem, Lajnir-sane. Bili ste potpuno u pravu kad ste govorili da je neka strana sila u sve to umešana. Feniksu je trebalo dosta vremena da proceni čitavu situaciju i da shvati o čemu se radi. Sta je značila smrt jonina: on je bio njihov duhovni vođa. — Spustio je glavu. — Da li ste ga poznavali? čudnom koincidencijom, njegovo je ime isto kao ime junaka o kojem smo jednom diskutovali, Masašigi Kusunoki. — Prošle su mnoge godine otkako sam bio u Tenšin Soden Katoriju — reče Nikola. Sato ga, na čas čudno pogleda a zatim slegnu ramenima:
— Njegova smrt je bila potpuno neočekivana i ćela škola je bila zahvaćena totalnim haosom. Feniksu je bila potrebna njegova velika umešnost da bi vratio sve u stari poredak. Izgleda da su strani agenti fino iskoristili taj trenutak pometnje i da su dobro obavili svoj posao. Njegova krupna ramena spustiše se, kao da se odjednom velika težina navalila na njih. — Ne možemo da dopustimo da »Tenči« dođe u opasnost, Nikola-sane. Saznanje da su naši protivnici tako blizu naše najskrivenije tajne ispunjava me jezom. Oni imaju veliku snagu i mogu da nas razore, sve nas, ako otkriju »Tenči«. — Šta se dogodilo? — pitao je Nikola glasom koji je bio mirniji nego što je Nikola, u stvari, bio. — Feniks je sledio jednog njihovog agenta, poslednjeg koji se zadržao u školi. Covek je pobegao prema severu sa svim dokumentima o »Tenčiju«. Sada je na Hokaidu. Feniks mu je dopustio da ode, mada je taj čovek ubio jednog njegovog učenika na samom početku bega. Nadao se da će ga agent dovesti do neke svoje veze. Taj manevar je veoma opasan. Agent mora da bude zaustavljen na svaki način pre nego što stigne da preda dokumente. »U to je umešan Viktor Protorov« — pomislio je Nikola — »moram da budem uz Feniksa kad pređe na njihovu teritoriju. Sato će dobiti svoje tajne dokumente nazad, a ja ću dobiti Protorova«. Glasno je, pak, rekao: — Gde je sada Feniks, tačno? Sato baci pogled na njega: — Cenim vašu nameru. Ali, ako vi krenete i ja moram da krenem s vama. — To je nemoguće — reče Nikola oštro. — Cisto s taktičke tačke gledišta... Sato podiže ruku: — Prijatelju moj — reče tiho — već je suviše ubistava bilo svuda oko nas. Ne bi smelo da se to dalje događa. Tri ljudska bića, ljudi koje sam cenio i voleo kao prijatelje i kao vredne saradnike na poslu, koje sam smatrao nezamenljivima u mom kobunu, izgubili su život zbog mene. To je isuviše težak teret za svakoga. Dok ste vi bili na putu, održane su pogrebne ceremonije za svakoga od njih, kao i privremene sahrane. Jošida nije imala porodice, tako da je njen slučaj sasvim mirno prošao. Ali ostali, Kagami-san i Iši-san, imaju porodice. članovi familije su se, svakako, složili s mojom naredbom da o svemu ovome ne obaveštavaju policiju. Kempei-tai nam ovde nije potrebna da uništi sve oko sebe svojim nespretnim istraživanjem i ispitivanjem. Naravno, meni se sve to ne dopada. Želeo bih da ti ljudi budu sahranjeni onako ka352 ko zaslužuju, na mestu koje njihove porodice odaberu. Njihov duh se neće smiriti do tada. Nikola je razmišljao o poslepodnevu koje je proveo sa Jošidom, mislio je o tome kako je klečala na stazi ispred groba u kojem su bili sahranjeni njegovi majka i otac. Odlučio je da će po svaku cenu doći na njenu poslednju sahranu, da bi upalio štapiće tamjana na njenom grobu i da bi rekao molitve za smirenje njenog duha. — Znam kuda to sve vodi — reče Nikola — i ja to ne mogu da dopustim. Vi morate da ostanete ovde, jer ćete samo ovde biti bezbedni. Sato se nasmejao, ali u njegovom smehu nije bilo ni najmanje veselosti. — Zar ste već zaboravili na Vu-Šing, prijatelju? — Zato je Koten ovde — reče Nikola odlučno. — Zar sumnjate da on ne bi dobro obavio posao? — To nema nikakve veze sa Kotenom, ni sa bilo kim drugim. — Odgovoran sam za vašu bezbednost, Sato-sane. Vi ste tako želeli: ja sam se na to zakleo. Sato ozbiljno klimnu glavom. — To što kažete, istina je, Nikola-sane. Vi ste se zakleli da ćete me štititi, a ja sam se zakleo da ću bez teškoća ostvariti integraciju naša dva preduzeća. Ali, ta pogodba ide samo dotle. Ja sam onaj koji, na kraju, ipak odlučuje o svom životu i o svojoj smrti. Morate na to da se priviknete. Vi znate da morate. — Onda je veza koja nas drži raskinuta. — Bio je to očajnički pokušaj, mada je Nikola unapred znao da mu neće uspeti. — Znači li to da ste slobodni da jednostavno odete odavde? — Sato se osmehivao. — Molim vas, idite. Neću ni razmišljati više o vama. — Mogu da vas prisilim da ostanete ovde.
— Kuda ćete otići, prijatelju? Samo ja znam gde Feniks treba da se nađe s nama. Mogli biste da pređete preko čitavog Hokaida, a da ne nađete ni njega ni agenta strane zemlje. Zavladala je tišina puna opasnosti. — Onda ćete se ipak pridružiti meni? — Izgleda da nema drugog izbora — priznade Nikola. 353 — Dobro. Uzećemo Kotena i odletećemo na severno os-trvo. Odatle će nas iznajmljena kola povesti do našeg krajnjeg cilja. — A gde je on? — upita Nikola obazrivo. — To je rotenburo, toplo kupatilo na otvorenom, prijatelju moj — Sato se osmehivao iskrenom srdačnošću i toplinom. — A, što da ne? Vama i onako treba opuštanje, pa će vam to dobro doći. Izgledate napeti. Justina je pružila ruku prema telefonskoj slušalici, podigla budilnik koji je stajao pored noćnog stočića. Pogledala je na sat. Samo što je prošlo pola četiri ujutru. Isuse! ćula je kako telefon ponovo nervozno zvoni i podigla je slušalicu kao da je živo biće. — Justina? — Rik, šta tražite... — Nemojte da kažete da ste zaboravili. Stavila je ruku na čelo. — Ne, nisam... — Haleakala. Uspavani vulkan. Obećali ste mi da ćete mi dopustiti da vas povedem tamo. — Ali, sada je tek pola četiri ujutro. Pobogu, Rik... — Ako krenemo na vreme stići ćemo tačno pre izlaska sunca. To je pravi trenutak da se čovek nađe kod kratera. — Ali ja ne želim da posmatram izlazak sunca. Ja sam... — Nemojte da govorite dok ne stignete tamo. Hajde, požurite, gubimo dragoceno vreme. Moramo da budemo tamo pre pet i trideset. Justina je još htela da se buni, ali onda je odjednom osetila suviše veliki umor da bi bilo šta pokušala. Bilo je mnogo jednostavnije da popusti i da mu dozvoli da je povede tamo kuda je naumio. »Sem toga« — mislila je bez velike nade — »možda će to biti interesantno. Možda ću se zabaviti«. Pokazalo se da je to mnogo značajnije nego što je ona očekivala. Pre svega vožnja strmom padinom vulkana bila je fascinirajuća. Vrh je bio udaljen više od dva kilometra. Blizu samog kratera, Rik je upalio grejanje. Već su prošli liniju drveća i sada se na sve strane širila samo pustoš. Pre mnogo godina, masivni potoci lave slivali su se duboko orući zemlju i uništavajući sve na svom putu. Trava je, tek tu i tamo, pro354 virivala iz suvoga tla, kroz tamne nabore lave. Inače, nigde nije bilo ničeg. Dok su kola išla iz krivine u krivinu, Justina baci pogled unazad. S ove visine imala je dobar pregled sve do podnožja Haleakale, sve do linije obale, do plaže koja je sada počela čudesno, fluorescentno, da svetluca i na kojoj su se sablasno ocrtavale tamne senke ogromnih palmi. Nije rekla Riku nijednu reč tokom čitave duge vožnje. Bila se zgrčila na svom sedištu, kao da je očekivala da će on da je udari. Drhtala je kad je on skrenuo u stranu da bi se zaustavio na parkingu sa strane. Odjednom je osetila nesavladivu hladnoću. Bilo joj je drago kad su stigli do zaklona na vrhu. Široko stepenište vodilo je prema ulazu zgrade čija je čitava istočna strana bila od stakla. S ovog mesta videli su se krateri Haleakale. ćela oblast je ličila na Mesečevu površinu čije je fotografije Justina nedavno videla. Ovo nije imalo nikakve veze sa planetom na kojoj smo mi. Pošto je još bilo prilično mračno, teško je bilo odrediti razdaljinu pojedinih kratera i predmeta. Pet kilometara ličilo je više na pet stotina metara. Sve je bilo fantastično. Ljudi su se sakupljali na ovom mestu kao nekada stari Havajci, pre mnogo vekova, da posmatraju izlazak sunca. Legenda kaže da je baš na ovom mestu Sunce uhvaćeno i držano kao talac i da je pušteno tek onda kad je obećalo da će se kretati sasvim polako iznad Havajskih ostrva, kako bi im
dalo što više topline i svetlosti. Nebo je bilo tamno. Nije se primećivala nikakva pramena, noć je išla k svome kraju. Sunce je dolazilo. Svi su to mogli pre da naslute, da osete kao neku jezu koja im se spuštala niz kičmu. A onda, kao da je neko upalio vatromet, pojavio se prvi crveni zrak iznad iskidane ivice kratera Haleakale. Svi prisutni su uzdahnuli s olakšanjem dok se svetlost rađala, jasna, direktna, oštra kao dijamant. Bledi plamičci pojaviše se preko široke tamne ravni kratera. Duge, klizeće senke, neverovatno crne, preplaviše skamenjenu lavu kao da na njoj stvaraju nove pukotine. Nije bilo sivila, samo tama i svetlost. 355 A onda, a da niko od njih nije primetio kad se to dogodilo, sjajnog osvetljenja je nestalo, sve se povuklo iza Haleakale, kao da je neki čovek rukovao čitavom tom predstavom. Sve je odjednom bilo gotovo. — Da li ćete moći sada da mi oprostite što sam vas izvukao iz kreveta? Justina i Rik su se naslanjali na drvenu ogradu; samo su još njih dvoje ostali na mestu za posmatranje. Iza sebe su mogli da čuju prigušeno kašljucanje motora. Automobili su počeli da se spuštaju niz serpentine, prema toplom morskom povetarcu. — Umorna sam — reče ona — vodite me natrag. Kad su izašli iz zgrade, videla je usamljeni par na samoj ivici kratera. Bili su zagrljeni, tela su im bila čvrsto pripijena. Justina,je zastala da ih pogleda. Žena je bila visoka i mršava a njena divna crvena kosa bila je stegnuta u konjski rep. Muškarac je bio tamnokos, dobro građen, širokih ramena. Iako je imao vindjaknu na sebi, videlo se da je mišićav. Kad se žena pokrenula osetilo se da hoda gracioznošću balerine. I čovek se kretao isto lako, kao da ne dodiruje zemlju. Justina je, međutim, dovoljno dugo živela sa Nikolom Lajnirom da bi mogla da prepozna još jednog iz opasnog roda onih kojima je i Nikola pripadao. — U šta ste se zagledali? [— upita Rik i proprati njen pogled, spustivši glavu prema njoj. »Zelela bih i ja tako« — pomisli Justina, ne skidajući pogled sa zaljubljenih koji su, grleći se i držeći za ruke, krenuli preko izbočina lave. Sunčeva svetlost ih je obasjavala, kao da su mladi bogovi. Suze su je pekle ispod kapaka, i ona pomisli: »Neću da zaplačem pred njim. Neću!« Ušla je u kola i naslonila je glavu na prozorsko staklo, zatvorivši oči. Kad su sišli u podnožje, Rik se zaustavio na parkingu i izašao iz kola. — Ovo su srebrni mačevi — reče on, pokazujući na čudesno rastinje oko njih. — Rastu samo na ovom mestu. Biljke su iznikle uspravno iz tamne zemlje i, baš kao što im je ime govorilo, srebrno su se presijavale na tamnom tlu. — Priča se da im je potrebno dvadeset godina da pro-cvetaju a onda, kad jednom procvetaju, uginu. 356 Justina je baš gledala lepo rastinje kad je Rik to rekao i uprkos svojoj jakoj odluci da ne pusti suzu, briznula je u plač. Veliki jecaji otkidali su se sa njenih drhtavih usana i ona se spusti na stazu, rukama pokrivši lice. — Justina, Justina. Nije ga čula. Mislila je o tome kako je tužan život za te srebrne mačeve i onda, naravno, kako je smešno što o tome razmišlja na takav način. Život je bio tužan za nju. Kad joj je otac umro, na njegovoj sahrani osećala je samo olakšanje i pitala se šta li ono znači. Sada je znala istinu. Njen otac joj je nedostajao. On je bio jedini otac kojeg će ikada imati. On ju je podigao i, na svoj čudan način, voleo, bar je tako pretpostavljala. Sada je otišao bez ikakvog oplakivanja i osećanja da nekome nedostaje, ili da je nečiji život postao siromašniji zbog toga. Ili je bar ona tako mislila. Ona je bila tako mudra. Da, tačno. Istina je bila da je bila bez osećanja. Sada međutim, nije više mogla da razume samu sebe, niti da shvati svoje emocije a još manje je mogla da shvati druge ljude oko sebe. Zato i nije mogla da pomogne Geldi. Nije mogla da koristi Nikoli. Ali, sada nije bio trenutak da razmišlja o tome. Ne još. Ovo je bilo vreme u kojem je ona trebalo da
se pokaje, trebalo ju je, u stvari, tešiti kao malu devojčicu koja je izgubila svog oca, kao devojčicu kojoj je on uvek nedostajao i koja sada više nikada neće moći da mu kaže koliko joj je žao što nisu provodili više vremena zajedno kao što je trebalo da bude, kao što je priličilo ocu i kćerki. Život nije nikada bio onakav kakvim ga je čovek zamišljao, ili kakvim ga je neko želeo. Nije mogla da prestane da plače. Nije želela da prestane s plačem. Dugo joj je trebalo da shvati veličinu svog gubitka, dugo joj je trebalo da počne da žali svog oca i onu zbunjenu, ranjivu malu devoj-ku kakva je sama bila, sve do ovog trena. Sada je tek prelazila onaj mukotrpni put koji odvaja detinjstvo od zrelosti, mada je to trebalo da učini mnogo ranije. Polako, dok je dopuštala da se veliki bol oslobodi i nestane iz nje, dok je dopuštala da joj čitavo biće oseća to neko novo rađanje, obamrla od tog bola koji je bio skoro fizički, Justina je počela da odrasta i postaje zrela. 357 Nangi je ležao na svom krevetu u sobi 911, u hotelu »Mandarin«. Bio je na Ostrvu. Kroz blistave prozore mogao je da vidi Viktorijino pristanište, a nešto dalje, kulu sa satom na pristaništu, najjužnijoj tački Kouluna i azijske obale. Neg-de daleko na severu, najverovatnije u Pekingu, živeli su Liu-ovi gospodari. Sa njima, kao i sa njim, trebalo je obazrivo postupati. »Glavni problem« — mislio je Nangi — »jeste vreme«. Nije imao mnogo vremena, ali nije smeo ni da dopusti da oni zabiju zube u njega. To nikako. Ono što su oni tražili od njega, preko Lia, bilo je praktično neprihvatljivo. Da preda kontrolu sopstvenog keirecua nije dolazilo u obzir. Borio se čitavog života, postigao mnogo, uništio mnoge konkurente i poslao mnoge neprijatelje u grob, da bi došao do ovog stanja. Ali, nije mu bilo jasno da li će moći da se izvuče, a da ne potpiše određene dokumente. Na svaki način izgubiti keiretsu, jer je znao da njegova kompanija ne može dugo da pokriva ogromne troškove i buduće zahteve do kojih će doći zbog lošeg poslovanja Entonija čina i svega onoga u šta je uvalio Sveazijsku banku. Ali, Nangi je ipak bio miran. Život ga je naučio strpljivosti. Posedovao je onu retku osobinu koja se na japanskom naziva iNarijuki no macu; znao je da čeka da se događaji okrenu u njegovu korist. Verovao je u Isusa Hrista jer, već sam podatak da je on živeo, bio je čudo. Ako će izgubiti keiretsu to je karma, kazna za grehove u njegovom prethodnom životu. Tanzan Nangi nije ništa voleo više nego svoju kompaniju. Narijuki no macu. Neko je pokucao na vrata. Da li je osetio da se plima smiruje? Ili će nastaviti da rade protiv njega, sve dok ga ne odbace daleko na more? — Uđite — reče Nangi — otvoreno je. čvrsti čiu se pojavi i zatvori vrata za sobom. Nosio je sivo odelo od čiste svile. Sada, na svetlosti dana, videlo se da je veoma uredan, da je lepo građen, mišićav. Imao je lepo, prilično usko, lice s inteligentnim, sjajnim očima. »Sve u svemu« — pomisli Nangi — »Sato je ipak dobro odabrao«. 358 — Tačno je sedam časova — reče čvrsti Ciu, zastavši kraj vrata. — Zeleo sam da ostavim dobar utisak na vas... posle onoga prošle noći. — Da li ste završili prevođenje? — Da, gospodine — klimnu glavom čvrsti Ciu. — Neki delovi su bili veoma teški za prevod, jer kao što ste i sami primetili, mnogo je teže shvatiti smisao nego prevesti samu reč na kineski. — Ne morate da budete tako formalni— reče Nangi. čvrsti Ciu klimnu glavom, pređe preko sobe i, osmehujući se, reče: — Veliki deo trake bio je prazan. Jednog dana, ako mi bogovi dopuste, voleo bih da se sretnem s tom ženom. Ona mora da je rođena ispod srećne zvezde, kad je umela onako da se ponaša i da pruži onoliko zadovoljstva onom smrdljivku. — Bio sam toliko slobodan da naručim doručak za nas obojicu — reče Nangi, prebacivši noge preko ivice postelje uz pomoć jedne ruke. — Molim vas, sedite i pridružite mi se. Nangi je počeo da izvlači posude sa male peći na kojoj se grejala hrana. Redao ih je po stolu.
— Dim sum — promrlja čvrsti Ciu. Nangi je video da je impresioniran što mu je poslužen tradicionalni kineski doručak i što mu je to priredio Japanac. Mladić sede na jednu, satenom pokrivenu, stolicu pored stola. Uze štapić u ruku. Dok su jeli, čvrsti Ciu je govorio o tome šta je bilo na traci. — Prvo, ne znam koliko informacija imate o Liu. Nangi sleže ramenima. — Ono najosnovnije znam. Tek sam stigao u Hong Kong, i nisam uspeo da se obavestim o svemu. Nisam mogao ni da pitam predsednika banke Alena Sua, jer on ne sme da zna ništa o ovome što mi radimo. Ne želim da on u ovo bude uveden,, sve do zadnjeg trena — Nangi je zastao za trenutak sređujući svoje misli. — Liu je dobro poznat i dobrostojeći član Kolonije. Njegovi razni poslovi na Ostrvu i u Koulunu doneli su dosta novca Hong Kongu: on se bavi bankarstvom, brodogradnjom, gradnjom... Verujem da jedna od njegovih kompanija drži sve ono u Kvun Tongu. Ubacivši lopticu od rakova u usta, čvrsti Ciu klimnu glavom. Jeo je brzim, zalogajima, onako kako jedu Kinezi. 359 — Da, to je tačno. A da li znate da je on šef sindikata koji poseduje Frantan? — Kockarski kazino u Makau? — Tačno. — čvrsti Ciu je sada jeo punjena jaja. — Oni smatraju da je *najbolje 'zarađivati novac preko kockarnice, jer tako može da se stavlja novac u banke bilo u kojoj valuti, a da nikome ne postane sumnjivo. Neki tajpani odavde to rade, a niko im ne postavlja glupa pitanja. Naravno, oni ne koriste Frantan. Nangi je brzo razmišljao, kombinujući i odbacujući razna rešenja. Počeo je da naslućuje da se plima povlači i da će se, možda, stvari okrenuti u njegovu korist. — Liu i ona žena, Sočna Pien, već su dugo ljubavnici. To je bar jasno. — čvrsti Ciu je sada prešao na rolnice od svinjskog mesa i žvakao ih je dok je govorio dalje. — On je potpuno poludeo za njom. Izgubljen je. — A ona? — upitao je Nangi. — Ah, žene — reče čvrsti Ciu, kao da time sve objašnjava. On odgurnu prazne posudice na jednu stranu i stavi druge činije ispred sebe. Sčepao je bocu sa soja-sosom i snažno je protresao, a zatim je sipao sos na hranu ispred sebe. Zatim je posegnuo za kremom od čilija, crvenim kao krv. — Iz sopstvenog iskustva znam da su žene nepredvidive i da ne možemo nikada da ih shvatimo. One su rođene sa smislom za varanje, kao što se jeleni rađaju sa rascepljenim kopitom. One brinu o tom smislu za varanje, kao što brinu o svojoj frizuri. Zar i vi ne mislite tako? Zar vam i vaše iskustvo to ne govori? Nangi ne reče ništa, pitajući šta želi taj mladi čovek. — E, pa moje iskustvo je takvo — reče čvrsti Ciu, kao da je Nangi nešto prokomentarisao — a ova ne odudara od pravila. — Da li voli Kineze? — čini mi se da ih voli, mada ne mogu da shvatim šta je privlačno našla kod onog matorog jarca. Ali, njena oseća-nja prema njemu nisu važna. — Pojeo je sve što je bilo u činijici ispred sebe, odgurnuo je i privukao drugu, punu, pa je opet na hranu sipao soja-sos i dodao krema od čilija. — To je sve zbog toga Što ona najviše na svetu voli novac, i što joj je on najvažniji. 360 361 _ Ah — reče Nangi, osećajući kako se talas plime vraća natrag prema njemu. — A od koga je nasledila taj osećaj za novac? Od Lia? — Da, svakako — klimnu glavom čvrsti čiu, dok je s velikim apetitom nastavljao da jede. — Prokleti pas uživa u tome da je zasipa poklonima. Ali plašim se da joj on ne daje onoliko poklona koliko bi Sočna Pien želela. — Da li ona zbog toga malo luta? — Tako sam obavešten. Nangi je bio na ivici besa. Delilo ga je samo malo od toga da se razbesni. — Ko,zna za ovo što radite?
— Niko, sem vas. — čvrsti čiu je, najzad, završio s jelom. Odgurnuo je poslednju praznu činijicu,ispred sebe. Lice mu je bilo sjajno od masnoće i znoja. — Ali, nešto što je rekla Liu nateralo me je da se malo dalje raspitam. Sočna Pien živi na Po San drumu. Ta teritorija pripada Grin Pangu. — Izvadio je belu svilenu maramicu i pažljivo je brisao lice. — Slučajno se pogodilo da je moj treći rođak u Grin Pangu 438. — Ne želim bilo kome da dugujem uslugu — reče Nangi. — Bez po muke — odbaci njegove reci čiu. — Moj treći rođak duguje sve mom ocu, čak mesto u Grin Pangu. On će nam pomoći s puno zadovoljstva a ništa neće tražiti za uzvrat. Nangi pomisli da će doživeti kulturni šok ako nastavi dalje da diskutuje s ovim čovekom pa zato samo reče: — Nastavite. — Izgleda da neko ore istu njivu koju ore Liu. — Ko bi to mogao da bude?, — Ja nisam čudotvorac. Potrebno mi je, ipak, malo vremena da to otkrijem. Veoma dobro se kriju, uklanjaju sve tragove. — Nagnuo se prema Nangiju. — Moj treći rođak i ja bavićemo se malo istraživanjem u toku ove noći. — Da li moramo da umešamo u to Grin Pang? — Nemam drugog izbora. Ovo je njihova oblast. Ja ne mogu da odem ni do klozeta, a da oni o tome ne budu oba-vešteni. Nangi klimnu glavom. On je dobro znao kolika je moć Trijade u Hong Kongu. — Sta je to Sočna Pien rekla što vas je navelo da počnete da tragate u tom pravcu? — Redmen — reče čiu. — čarls Persi Redmen. Ona je izgovorila to ime. Poznajete ga? Nangi je razmišljao neko vreme. — Brodovlasnički tajpan, je li? Britanac. Njegova porodica godinama živi u Hong Kongu. — To je Redmen — reče čvrsti čiu — ali ono što niko ne zna to je da je on, istovremeno, i špijun vlade njenog veličanstva. — Redmen špijun? Madona! — Nangi je bio zaista šokiran — ali kakve on ima veze sa Sočnom Pien? Da li ga ona nekako ucenjuje? — Izgleda da je tako, zar ne? »Sve je to vrlo interesantno« — mislio je Nangi — »ali kako će mi sve to pomoći u teškom poslu koji »mi predstoji da obavim? Vreme mi ističe. Neću se javljati Liu sve do 18 časova, a ako mu se do tada ne javim, naš posao će biti raskinut, ja neću dobiti kapital, Sveazijske banke će propasti a možda i keirecu«. — Da li ima još nešto? — pitao je. — Ne, dok se ne nađem u krevetu sa Sočnom Pien i ne vidim šta to krije između butina. — Jastuče kao i svi ostali — primeti gorko Nangi. — Meni je potrebno nešto pre 18 časova. — Večeras? — čvrsti čiu je širom otvorio oči. — Ne vređi. Hoze. Ona je kod kuće i neće nikuda ići. Njena amah je otišla u kupovinu. Mislim da se priprema za susret s prijateljem. Najbolje što mogu da obećam to je da ću nešto saznati do sutra ujutru. Zao mi je. — Ne toliko kao meni, bojim se — uzdahnuINangi. Noć. Kišne kapi pevušile su svuda oko njih. Nebo je bilo crno i neprozirno. Videla se samo jedna bleda fleka svetlosi-ve boje, iza koje je lebdeo puni mesec, nalik na lice bivšeg ljubavnika. Topla voda se pokretala u malim talasićima, milujući im naga tela. U vodi su se ogledali odsjaji žutih lampiona koji su se ljuljali na drveću. Njihova svetlost je bila zamagljena zbog pare koja se dizala. 362 Dupla niska sijalica, nanizanih kao skupi biseri oko vrata neke egzotične afričke princeze, obeležavala je put prema tamnoj građevini na obali. Nikola je pretpostavljao da se iza nje nalazi more. Već je mogao da oseti slani miris. Sato se pokrete pored Nikole i mali talasi krenuše opet oko njih. — Recite mi — reče tiho. — zar ne smatrate da je ovo najlepši deo sveta, da je ovo pogled zbog kojeg je Japan jedinstven na Zemlji. Nikola pogleda u pravcu koji mu je pokazivala Satoova ruka i ugleda kroz tamu ogromne stene koje
su se obrušavale prema vodama Tihog okeana, čiji su talasi skakali prema ružičastim svetlostima male luke. Ribari su kretali na svoje uobičajene zadatke ka pučini. — Kako su mali kao muve — reče Nikola. Njemu se spavalo, i očni kapci su mu padali. Iza njih je bio dugi, zamoran dan pun neizvesnosti i straha, a Nikola se neprestano bojao za Satoa. Topla voda je činila čuda s njegovim zategnutim mišićima, opuštajući ih. Osećao je kako mu vrat i ramena postaju meki i kako opšta napetost popušta, napetost koja se nagomilala tokom dana. Međutim, njegov strah i nezadovoljstvo što je dopustio Satou da pođe sa njim, nisu još sasvim nestali. Ali, sada, kad je on bio uz njega s Kotenom koji je stajao na ulaznim vratima, rotenburoa, osećao je da može da se opusti i da ne strepi više. Sato je uživao u svakom trenu u toploj vodi. Ispružio je svoje duge noge, zatalasavši vodu i duboko uzdahnuo dopuštajući da ga blaženstvo potpuno obuzme. U tom trenu osetio je nešto na levom listu svoje noge, nešto toplo i meko. To nešto je lupalo, lupalo i lupalo s čudnom upornošću. Nagnuo se malo unapred i potražio po vodi. Njegovi prsti nađoše nešto za šta je u prvi mah pomislio da je gužva morske trave. Iznenađen, Sato. polako izvuče gužvu koju je napipao iz vode. Bila je neverovatno teška. Kiša je prestala. Na nebu su se videli oblaci koji su sada jurili nošeni vetrom. Oblaci se najzad rascepiše i ledena, bela svetlost punog meseca razli se po okolini i obasja ono što je Sato izvlačio iz vode koja se pušila. 363 Satovi mišići se zategoše i on je sada izvlačio to nepoznato iz vode s obe ruke, čak je i Nikola prišao da mu pomogne jer je to bilo neverovatno teško. Sato je osećao da mu težina leži na nogama koje su bile pod vodom. Polako, užas poče da se pomalja iz tamne vode. Nikola je bio sasvim blizu Satoa. Samo je jeknuo. — O, Buda! — šapnu Sato, a ruke počeše da mu drhte dok su kapljice počele da lete na sve strane sa užasne stvari koju je stezao: tada se ukaza grozna šara, kao da je džinovska tigrova šapa rasporila čovekovo telo od krivine ramena do kičme na leđima a zbog drhtanja Satoovih ruku ova grozna šara kao da je oživela — ah, Fenikse, šta su to uradili s tobom? Feniksove oči koje više nisu videle, kao da su bile zagledane u jednu tačku, dok je njegovo bledo lice sijalo na mesečini a zubi bili čvrsto stegnutil od bola i odlučnosti. Akiko je razmišljala o obećanju koje je dala Saigou. Ili, preciznije, Saigoovom kamiju. Prevrtala'se na svom futonu. Stavila je ruku preko očiju. Crvena svetlost sinu u tami. Giri. Bila je vezana time kao čeličnim lancima. Ponovo je pomislila, i to ne prvi put, da joj je žao što je rođena kao Japanka. Kako su slobodni Englezi ili Amerikanci koji ne osećaju giri. Akiko je znala da bez tog osećanja ne bi ni bila vezana tim strašnim vezama. Ali, bila je Japanka. Samurajska krv je tekla njenim venama. Ne, nikako krv slavnih Ofuda. Ona je odabrala to prezime kad je stigla do punoletstva, skoro iz istog razloga iz kojeg je Justina odabrala da se zove Tobin umesto Tomkin: želela je da izbriše svoju prošlost. Ali, da li je nekad postojao tren u kome je razmišljala o sebi kako o Akiko Simadi? Nije čak ni znala kakvo je bilo porodično ime njene majke. U Fujađou — Zamku u kome nema noći — korišćeni su samo nadimci. Ako su se i koristila imena, ko zna da li su bila prava. Ikan. Da li se njena majka zaista tako zvala? Da li je to ime dobila kad je došla u zamak? Ili su je tako nazvali gospodari Zamka u kome nema noći? Stavila je ruke između butina, pokrivši Venerin breg. Mogla je još da oseti drhtaje, stezanje i širenje svojih unu364 365 trašnjih mišića kao posledicu Nikolinog milovanja. Od sada, više nikada neće biti kao pre. 1 sa strahom je počela da shva-ta da ona i ne želi da sve bude kao pre. A šta je s njenom zakletvom? Osveta je oblikovala njen život, dala joj je cilj zbog kojeg je vredelo živeti, onda kad je mislila da nema zbog čega da živi. Da nije bilo naslađivanja u očekivanju osvete, ona bi mogla jednostavno da legne i umre. Oni koji su krenuli za njom iz Zamka u kome nema noći
odavno su bili mrtvi, a oni koji su ih poslali bili su sada starci. Njima nije mogla da se sveti. Ipak, smatrala je da je osvetila sebe. Život mora da ima neki cilj. Osveta je bila njena sudbina. Ponekad je mislila, da mora da je bila veoma zla u nekom prethodnom životu, jer joj je karma u ovom bila da ne oprašta. I sada se pojavio Nikola Lajnir, da zapreti toj tamnoj harmoniji. Pretpostavljala je da je to znala od trenutka kad ga je prvi put ugledala u Jan Janu. On je uspeo da otopi njeno srce za koje je mislila da je napravljeno od granita i leda. U svojoj oholosti mislila je da je ona iznad ljubavi. Kako je grešila. I sada, dok je jecala na svom futonu u praznoj kući svoga muža, molila je Amidu Budu da joj podari večni mir i smrt. Jer, saznanje da može da voli — o, Buda kako je došla do njega — kao bilo koje smrtno biće, ispunjavalo ju je panikom. Ona je usmerila svoj život određenim kursom, nate-ravši se da veruje u neke određene stvari o samoj sebi. Ali, bol koji je sada osećala u najintimnijem delu svog bića, kad god bi pomislila na Nikolu Lajnira — a mislila je na njega neprestano — bacio ju je u plamen otkrića i muka. Jer, ona se bila zaklela da će ga uništiti. Mislila je da zaboravi na svoju zakletvu i da dopusti da mir zavlada njenom dušom. Sanjarila je o prestanku neprijateljstava između njih. Ali, tad raširi svoje gole butine i zagleda se u nežnu kožu na njihovoj unutrašnjosti. Na svakoj butini bio je iste-toviran mali zmaj s rogovima koji je bljuvao vatru. Bilo je to delo pravog umetnika, ostvareno u nekoliko blistavih boja. Znala je da mir nije njoj namenjen, znala je da ni ljubav nije za nju Kioki je obeležio njenu dušu, baš isto ovako *• kao što je obeležio njenu put. Nije mogla da se nada prestanku ratovanja. Mogla je da predahne, i u tom zatišju pred buru sasvim je neočekivano otkrila radosti drugog života. Giri ju je obavezivao, vezao je njenu dušu i njeno srce. Ono što je započela, moraće da završi do kraja. Ponovo je mislila na Saigoa kako stoji jak i zgodan u šumi u Kiušiju, dok mu sunčeva svetlost pada na ramena zla-teći mu'kosu. Kako je taj čovek promenio njen život. Ustala je i prošla kroz tihu kuću. Kao da je već sve u njoj bilo mrtvo i pokopano. Sunčevi zraci udarali su o spuštene zastore, tražeći da uđu. Ali, ovo je bila kuća mrtvaca: sunce više nije imalo prava da je pohodi. Akiko je klizila iz prostorije u prostoriju, kao da želi da zapamti svaki kutak, kao da želi da utisne u svest svaki predmet. Sve je dodirivala, sve je pomerala. Tako je došla do aparature pomoću koje je Koten prisluškivao i snimao razgovore njenog muža. Pustila je traku na malom magnetofonu i čula sve ono što je Feniks rekao Satou. Kiša je opet počela da pada iznad rotenburoa, udarajući po njihovim ramenima, prskajući po njihovim glavama. Nijedan od njih nije osetio ni jednu njenu kap. U daljini su se videle slabe svetlosti boje ćilibara na ribarskim čamcima, dok su Sato i Nikola polako izvlačili Fe-niksovo telo iz vode koja se pušila. — Amida! — šapnu Sato kroz mrmorenje kiše, udaljiv-ši se od bazena, držeći mali peškir na preponama i tražeći u tami i vlazi drugi, veći. Vratio se što je brže mogao tamo gde je ninđa ležao pored rotenburoa, s nogama prekrštenim u člancima, s rukama široko raširenim. Sato baci peškir na Feniksove prepone. — Nedostojno je to — mrmljao je, dok je prilazio bliže Nikoli: bili su sasvim sami, kiša je rasterala sve ostale kupače. — Ovo nije smrt koju je zaslužio. — Ovo nije smrt koju bi on izabrao — reče Nikola, i pokaza na leš. — Pogledajte ovamo. — Na leđima je zjapila užasna crna rana. — Ovako ne ubija samuraj. 366 Sato baci pogled na leš, beli i ukrućen, i pijunu u kišu. — To je strašna osveta strane sile — glas mu je drhtao od uznemirenosti. — Imao sam rođaka u'Kempeitatiu. On je video ovakve egzekucije i pričao mi je o njima. Metak kroz mozak to je
njihova specijalnost. — Ali, ko god da je ovo uradio mora da je strašno vest i opasan — reče Nikola — jer ovaj čovek je bio ninđa sensei. Sato spusti glavu u ruke. — Imao je informaciju za nas. Možda je postao neo-bazriv. Bio je siguran da ga niko ne prati i da niko ne zna kuda se zaputio. — Mora da su ga ovde iznenadili. Inače ne bi dopustio da ga smrt ovako ščepa. Njemu tako nešto nije moglo da se dogodi u poštenoj borbi. čekali su ga u zasedi. Sato podiže glavu. Oči su mu bile crvene. — Ali, kako je to moguće? Nikoli se ni najmanje nije dopadao odgovor koji je bio spreman da da. — Ako postoji izdajnik u keirecua, sve je jasno. A možda je izdajnik još bliže vama. u vašem kobunu. — Gluposti — reče Sato — niko iz mog kobuna, apsolutno niko, nije znao kuda sam otišao. Feniks me nazvao na kuću. Samo ste vi bili tamo. Akiko... — A Koten? — Koten? — Satoove se oči širom otvoriše — o, Buda, ne, nemoguće! — a onda, kao da je odjednom shvatio. — On je uvek bio uz mene i to tri-četiri puta u poslednje vreme, kad se Feniks javljao. — Odmahnuo je glavom. — Ali, čak i tada sam se uvek dobro trudio da budem sasvim sam pre nego što se javim na telefonski poziv. — Mislite da nije mogao da vas prisluškuje? — Mislim da nije, mislim... — Sato udari pesnicom o dlan. — Koten je sensei sumaja, najstarije forme njegove veštine: sumo borac. Feniks ga je poznavao, verovao mu. — Pogledao je u nebo. — Muhonnin! — kriknuo je. Između njih, para se polako dizala sa Feniksovog lesa koji se sve više hladio a užasna rana kao da se pomicala, kao da je jedino taj njegov deo još bio živ. 367 za n;e_ — Mora da plati! — reče Sato. — Znao je ku^a Le nag Feniks odvesti. Moraće to da mi prizna! Moraće da J\am fca2e kuda je trebalo da idemo s Feniksom. Jurnuo je u noć pre nego što je Nikola mogao (|a ga za_ ustavi. Ispod rotenburoa svetiljke na ribarskim čam^^a ne_ stale su u tami. Svetlosti lampiona koji su se ljuljaj na (jr_ veću bile su zamagljene kišom koja je rominjala: nel^e su se j ugasile, jer je vetar ojačao. — Sato-sane! — viknuo je Nikola u trku. Ali nhe mogao ništa. Vetar mu je otkidao reci sa usana a Sato i \ hteo da sluša glas razuma. »Tenči« je bio suviše ga i nije bilo vremena za pregovore. Nikola je jurio između kamforovog drveća koj^ e oivj čavalo stazu koja je vodila prema bazenu. Nije se čuq nikakav zvuk, sem urlanje vetra i tihog dobovanja kiše. Nikola pojača koncentraciju kad je ušao u garderobu s metalnim kasetama. Prostorija je bila slabo osvetljena znao je da će Kotenu, majstoru sumoa i mnogo smrtonoanjjeg su_ maja biti dovoljno tri sekunde da završi sa Satoom j zato *e želeo da požuri. Bio je veoma uznemiren. Zato i nije osetio sumnjiv zvuk.sve dok nije ^0 _re_ kasno, a i tada ga je upozorilo tek pokretanje senke na samoj ivici njegovog vidnog polja. , Okrenuo se na vreme da bi mogao da čučne i Kn„: co __ desnu stranu. Cuo je zujanje, kao da preleće metalfti ing^ i osetio je kako se vazduh pokrenuo. Meki udarac }2a njeaa' više na levu stranu, pokaza mu gde je bačen šurikeQ To je značilo da je Feniksov ubica, muhonnin, koji je gao iz Tenšin Soden Katorija, još tu. Još je bilo n^e da se tajna »Tenčija« sačuva i da se ne dopusti da pad^e u Rusima! Nikola, vođen svojim instinktima, dok su mu Riig^i od vode i znoja, krenu na svog protivnika. Hteo je ^a mu priđe što bliže kako bi ga onemogućio da baci još ne]{j guriken Išao je kroz hodnike rotenburoa, nalik na lavirjnt ponekad je puzio na stomaku, ali neprestano se kretg0 u i'stom ritmu. Dva puta je čuo zujanje šurikena sasvim h^zu sei,e pa je udvostručio svoje
napore, znajući po zvuku qa se pr^ bližava neprijatelju. 368 Ali, situacija je postala sve gora. Gde je Sato? Neprestano je mislio na to da je on otišao, i to ga je sprečavalo da se usredsredi na borbu koja mu je predstojala. Klizio je niz hodnik u kojem su bile poredane metalne kasete. Zeleo je da stigne do one u kojoj je bio njegov dai ka-tana, ali tada oseti udarac po ramenu koji ga skameni. Opsovao je samog sebe dok je puzio i dalje napred, trudeći se da se ne oklizne na vlažni pod. Ogromna senka se pojavi ispred njega, iznad njega. Nikola izvi gornji deo tela, podiže desnu ruku u strahovitom zamahu, imobilizirajući lakat. Kad je ivica njegove stisnute pesnice pogodila cilj, čulo se kako prodire kroz meso i kako krčkaju kosti. Cuo je kako je neko teško zaječao i, istovremeno, osetio je udarac s leve strane. Izvio se, a zatim se povratio, koristeći »krizantema« položaj, da bi usredsredio svoju snagu. Zasuo je, zatim, bespoštednim udarcima figuru koja se zgrčila u dnu metalnih ormarića. Osećao je sa zadovoljstvom kako lupa po nečijem mesu, pa je počeo seriju završnih udaraca. Odjednom, nešto ga udari sa strane u glavu, ali kad je ponovo hteo da udari u figuru ispred sebe, nje je nestalo. Ispravio se na nogama, ljuljajući se, dok su njegova čula istraživala prostor unaokolo. Instinktivno je ušao u ge-cumei no miči i otkrio je duh ninđe. Udaljavao se od Nikole. Zašto? Onda je odjednom shvatio zašto, i srce mu se steže. Is-pustivši kiai krik koji je zatresao zidove rotenburoa Nikola jurnu kroz tamu, ispunjen užasom. Sato ne nađe nikoga u unutrašnjosti rotenburoa. Gde je Koten? Kuda je nestao muhonnin? Bes je buktao u njemu. »Ubiću te, ubiću te«! — mislio je besno, stežući zube dok ga je strašno osećanje da je izdan obuzimalo. Izašao je u noć punu kiše. Nikoga nije bilo u blizini, čak ni vlasnika. »Koten!« — želeo je da vikne. — »Ubiću te: ubijaću te sasvim polako tako da ćeš moći da posmatraš kako te život sporo napušta«. Kad je stigao do parkinga, potrčao je. Ispod svetiljki stajala su đvoja-troja kola. Obrisao je kišu s očiju da bi bolje 369 video. Sva kola su bila prazna. Onda se njegov pogled zaustavi na kolima koja sil iznajmili da bi se sa aerodroma dovezli ovamo. Koten! Sedeći u kraljevskom miru, suv ispod otvorenih nebesa. .. Ne razmišljajući, Sato jurnu prema kolima, okliznuvši se jednom na vlažnom pločniku, jedva povrativši ravnotežu. Izgubio je dah za trenutak. A onda, uz jecanje, podiže se oa jedno koleno i nastavi da hoda hramajući prema kolima. Sada je vikao: — Kotene! Uhvatio je hromiranu dršku na vratima i širom ih otvorio. ćulo se metalno pucketanje, udaljeno, kao da je u šumi pukla suva grančica i noć se pretvori u paklenu pomo-randžu od crvenih i narandžastih plamenova. Kola se nekako naduvaše kao balon, a zatim eksplodiraše u hiljade metalnih, opasnih komada. Staklo se razlete na sve strane. Eksplozija je raznela i lutku od plastike koja je bila nameštena da sedi na prednjem sedištu. Začu se snažna eksplozija a zatim se uvis podiže gust, crni dim koji se ubrzo pomeša sa kišom i vetrom. Telo je izgledalo ogromno kao da pripada životinji koja baca na stenje oko sebe duboku senku. Na sve strane sijali su kao zvezde, komadi stakla, pretvarajući se u male duge. Tri uniformisana čoveka iz policijske stanice u Reliju stajala su unaokolo i beležila nešto dok je četvrti, napola u službenim kolima, predavao izveštaj preko radio-stanice. Dojurila su još dvoja kola. Policajci su počeli da postavljaju metalne ograde kako bi zaštitili prostor na kome je bio leš od radoznalaca koji su počeli da se sakupljaju sa svih strana. Hari Sanders, narednik koji je predavao izveštaj preko radio-stanice, završio je razgovor s kapetanom i bacio je mikrofon na sedište. Lice mu je bilo smrtno ozbiljno dok je prilazio trojici svojih drugara.
— Možete slobodno da spalite te beleške — rekao im je, približavajući se. — Neće vam biti potrebne. — Sta hoćeš time da kažeš? — pitao je Bob Santini, još pišući u svoju beležnicu. 370 — Neko će sada doći da preuzme brigu oko ovoga. Kapetan kaže da mi više o tome ne treba da brinemo. Santini podiže glavu i zagleda se u Sanđersa. — Hoćeš da kažeš da to što je čovek ubijen nema nikakve veze s nama? Da treba jednostavno da se pokupimo i odemo odavde? Sanders slegnu ramenima. — čudno što to kažeš, jer i ja ,sam kapetanu postavio to isto pitanje — iskrivio je lice. — Znaš li šta tali je rekao? Bez obzira šta mi uradimo, to ničemu neće služiti. — Pokazao je prstom prema lesu. — Ovaj jadni kučkin sin nema otisaka prstiju, nema uopšte svoje biografije. On je ništa, velika, debela nula. — Špijun — reče Ed Bejn — to je zanimljivo. — Svoju zainteresovanost prenesi na nešto drugo, — reče Sanders — jer, čim odemo odavde čak ni naše žene, a u tvom slučaju Bejns tvoja draga, ne smeju da znaju gde smo bili i šta smo radili. — Sranje — reče Spineli, šaleći se. — Znači, nema šaputanja na jastuku. Pa šta da radim posle? — Ono što uvek radiš, usranko — reče Bejn. — Okreni se na drugu stranu i hrči. Sanders se okrete prema njima. — Umuknite, klovnovi — reče soto voće — imamo društvo. Nismo više sami. Svi okrenuše glave i ugledaše osobu u trenčkotu kako im prilazi. Nijednom od njih nije se dopalo ono što su ugledali. — Kriste sveti — reče Spineli u bradu — pa to je neka jebena žena. — Džentlmeni — reče ona, kad im je prišla. — Ko je ovde glavni? — Detektiv narednik Hari Sanders, madam — reče Sanders, i istupi korak napred. — Voljno, narednice — reče ona, ozbiljnog lica. — Nisam ovde da bih vam odnela posao ispred nosa — brzo se osvrnula oko sebe. — Da li je nešto ovde dodirivano? — Nije, madam. — Leš leži baš onako kako ste ga našli? Tačno? Sanders proguta knedlu, klimnu glavom, i besan na sebe što je pred ovom ženom tako bez reci i bespomoćan, on upita: 371 — Smem li da vas zapitam kakve vi veze imate s ovim? Ona okrete glavu od njega i spusti pogled, pažljivo ispitujući oblast oko lesa. — To možete da pitate svog kapetana, Sanderse. On će možda radije od mene zadovoljiti vašu radoznalost. Sanders steže zube i uzdrža se od jetkog komentara, jer mu je Spineli iz pozadine davao znake. — Narednice — ona je sada klečala pored lesa. — Vaša mi pomoć više neće biti potrebna. Zašto se vi i vaši ljudi ne povučete iza barikada i ne pomognete policajcima da obuzdaju radoznalce? Ako mi budete potrebni, ja ću vas pozvati. — Da, madam — reče Sanders preterano učtivo, i okre-nuvši se oštro, mahnu glavom ostaloj trojici koji krenuše tiho za njim prema kolima koja su bila parkirana nešto dalje. Kad su otišli, Tanja Vladimova poče da radi. Telo je pripadalo zaista Džesiju Džejmsu. Brzo je otvorila mali ne-seser s neophodnim priborom i skinula je otiske prstiju sk stakla koje je još štrcalo iz Džesijevih grudi. Prvi put je sebi dopustila da počne da razmišlja o tome kada je, i gde, sve krenulo naopako. Međutim, već je znala odgovor, a da i ne troši previše vremena na to. Bilo je potpuno ludo dopustiti da Aliks Logan ostane živa. Ludo, i veoma opasno, kad je bezbednost u pitanju. Ali, muškarci su slabići, čak i muškarci tako moćni i inteligentni, kao što je bio K. Gordon Mink. On je bio taj koji je ipak insistirao na tome da Aliks ostane živa, iako je Tanja veoma žustro protestovala. A zašto je hteo da joj poštedi život? Ni iz kakvih velikih razloga, već samo zato što je povremeno
vodio ljubav s njom. Znala je da se tajno iskrade i leti preko vikenda u Ki Vest, kad su svi ostali mislili da je na svom brodiću na Cisejpiku. Aliks Logan je očarala Minka, kao Seherezada, i dan njene egzekucije je odložen. — Ostanite gde ste, gospodine Lajnir. . Ugledao je cev revolvera, ogromnu i tamnu. , — Ako se pomaknete, ubiću vas. Nikola nije ničim pokazivao da razume jezik kojim su mu se obraćali, pa namerno napravi korak prema cevi revol372 373 vera. Noć eksplodira u sledećoj sekundi, i asfalt planu ispod njegovih nogu dok komadići udariše o njegove članke i kolena. — Ja dobro znam da'me vi razumete, gospodine Lajnir. Sledeći hitac skinuće vrh vaše glave. S njegove leve strane stajali su smrskani i pocrneli ostaci iznajmljenih kola. Dim je prestao da se izvija. Nikolino telo se zgrčilo kad je čuo prigušenu eksploziju, bilo je to reagovanje životinje koja se boji za svoj život. Kad je izleteo u noć video je plamen koji je sukao u nebo. Uglje-nisani delovi Seičija Satoa ležali su na tri različita mesta na parkingu. Kiša je sve zalivala — izgorelo meso i uvijen metal — sve je bilo crno na crnom parkingu. Nikola je odmah ustuknuo i sakrio se u senku vrba koje su okružavale rotenburo. čovek oštrog uha i još oštrijeg oka ipak ga je otkrio. Nikola je verovao da je to onaj isti čovek koji je ubio Feniksa, pošto ga je Koten onesposobio. U rukama je držao veliki automatski pištolj. Nikola nije mogao ništa protiv takvog oružja. On izađe u noć i kiša ga zapljusnu. — To je već bolje — reče glas, govoreći ruski. — Ja sada bar ne moram da nagađam gđe ste. — S takvim topom u rukama, nagađanje Vam nije ni potrebno — reče Nikola. — Tačno. Nikola je sada mogao da ga vidi; bio je to visoki muškarac četvrtastih ramena, najverovatnije vojnik. To je zaključio po njegovom držanju u hodu. Imao je dugačak, crnim kaišem stegnuti kišni mantil. Nije nosio ni. šešir ni kapu, i Nikola je jasno mogao da vidi njegovo lice u svetlosti svetilj -ki iznad njegove glave. Nos mu je bio malo povijen, u starosti će svakako ličiti više na kljun i to će naružiti njegovo, inače lepo, lice. Sada su tim licem dominirale široko postav^ ljene plave oči. — Zanimaju me inteligentni ljudi... bez obzira na njihove ideološke perverzije — napravio je formalni naklon glavom. — Pjotr Aleksandrovič Rusilov. — Očekivao sam Protorova — reče Nikola. Sada su mu samo reci ostale kao oružje, pa je odlučio da se potrudi da izvuče maksimum iz njih. Rusilovo lice se zatvori, a njegove ljubaznosti nestade. — Sta znate o Protorovu? — Otkuda znate da govorim ruski? — uzvratio je Nikola. — Hajde da izmenjamo informacije. Covek otpljunu i pokaza na revolver. — Niste u položaju da možete da pregovarate. Izađite još malo više na svetlost. Nikola učini kako mu je rečeno. Oseti pokret iza sebe, u ulazu u zgradu, i trenutak kasnije pojavi se Koten. Izgledao je nekako sasvim drugačije nego pre. Kao da je postao još veći, kao da su mu ramena postala još šira, kao da se popunio nekim neprirodnim mišićima. A onda, kad im je prišao bliže, Nikola vide da nosi preko ramena neko telo. Hodao je kratkim koracima, lagano, kao da ne oseća težinu tela na ramenu. Prišao je Rusilovu i spustio je lovinu ispred njega kao lovački pas — ritriver. — Ninđa je neupotrebljiv — bilo je čudno čuti Kotena kako govori ruski. — Onaj — pokazao je prema Nikoli — zadao mu'je jedan suvišan udacac. Rusilov i ne pogleda prema lesu. — Jeste li našli? Koten izvadi zamotuljak. Izgledao je minijaturno u njegovoj ogromnoj šaci. — To je izletelo iz njega kad je umro — a onda se nas-mejao piskavim smehom kad je video da
Rusilov okleva. — Hajde, uhvatite to — pružio je zamotuljak na raširenoj šaci. — Kiša je sve sprala. Brzo, slobodnom rukom Rusilov uze mali cilindar i smesti ga u džep. »I tako ode 'Tenči' — pomisli Nikola. Setio se Satoovih reci: 'Oni imaju snage da nas unište, sve nas, ako otkriju 'Tenči'.« Sta je bio »Tenči« kad je njegovo otkrivanje moglo da izazove treći svetski rat? Nikola je znao da to mora da otkrije, Lto što pre. Kotenove tamne oči skliznuše prema Nikoli. — Da se sada pobrinem za njega? — Dalje od njega — reče Rusilov oštro, a Koten ga pogleda. — Upravo ste učinili da izgubi obraz, Pjotre Aleksan-droviču — reče Nikola. — Vas dvojica ste suviše opasni da biste pljuvali jedan na drugoga. 374 , — Zaista? — ova promena zaintersova Nikolu. Otkuda ovaj član KGB-a zna toliko o njemu? — Nemoguće da o meni imate dosije ili podatke, ja sam obični građanin. — Je li? — Rusilove tamne obrve' poleteše na vrh čela. — Sta onda radite ovde? — Sato-san i ja smo prijatelji, i poslovni partneri. — A, tako — glas Rusilova je bio pun ironije. Nije bilo svrhe zadržavati stvari na ovom nivou. — Ona bomba u kolima nije bila namenjena samo Sa-tou. Niste mogli da budete sigurni da će baš on otvoriti vrata automobila. — Da ste vi otišli, bilo bi još bolje. Ali, sve dok imamo ovo — Rusilov potapša svoj džep u koji je spustio zamotuljak sa cilindrom — nije nam potreban niko od vas. Da je naš agent bio otkriven, da ste ga otkrili vi... — Feniks ili ja. — Verujem da bi ovaj ovde Koten našao načina da vas onemogući. Ali, kao što rekoh, da je naš agent otkriven mi bismo vas uvukli u sve ovo. — Ako želite da živite — reče Nikola — bilo bi najbolje da me sada ubijete. — To i nameravam. — Onda nećete nikada saznati izmene koje smo načinili u »Tenčiju«. — Koji su to »mi«? Rusilov prvi put pokaza nesigurnost. — Zašto mislite da Tomkinova industrija želi da se in-tegriše sa »Sato Petrolhemijom«? Svakako ne iz čistog zadovoljstva, uveravam vas. — Vi lažete — reče Rusilov — ja ne znam ništa o tome. »Svakako da ne znate« — pomislio je Nikola — »ali niste ni sigurni u ono što sam vam rekao. I sada znate da, ako me ne povedete do Protorova, možete da napravite grubu grešku. Vreme je kratko, ne možemo da se zadržavamo na nevažnim stvarima«. , — Ima nešto što vi ne znate. — Sada je do izražaja došlo njegovo vaspitanje i treniranje: kao što je kjai korišćen kao ratni poklič da zastraši i, u nekim slučajevima, parališe protivnika, tako je ići bio mnogo suptilniji poklič. U ovom slučaju, on je značio položaj — zauzimanje mesta — što ratnik postiže modulacijom i intonacijom glasa. To je bilo veoma 375 teško naučiti. činjenica da je ići često zavisio od spoljnih faktora koji su bili van ratnikove kontrole, učinila je da ovo bude zapuštena veština. Akutagava-san je, pored ostalog, bio i ići-sensei i u Nikoli je otkrio odanog i nadarenog učenika. — Počeo sam da mislim da je gospodin Protorov sveznajući — reče Nikola. __ Ubijte ga. — zareza Koten i opasno se pokrenu sa svog mesta. — Pucajte u njega ili ću ga ja ubiti svojim rukama. — Ti umukni — izgubio je strpljenje Rusilov: za sve ovo vreme on nije skidao pogled s Nikole. Oborio je glavu. — Dođite ovamo, druže Lajnir — reče on, i baš u tom trenu oglasi se strahovita grmljavina, kao da je grom razderao nebesa iznad njihove glave: kiša se oborila na njih, srebrno svetlucajući. — Ipak ću vam ispuniti želju.
Nikola samo pomisli: »Videću Protorova!« Kumamoto (Asama Kogen) Švajcarska JESEN — ZIMA 1963. — PROLEćE 198? Evo kako je Akiko spasla Saigou život i kako joj je on na svoj način uzvratio. Jesen 1963. godine bila je veoma hladna i tmurna, ispunjena neprekidnom kišom, pljuskovima, čak i snegom koji je došao rano i bio je čudne boje srebra, a umirao je na tlu, kao šaran na suvom. U Kiušiju, gde je Sun Hsiung poslao Akiko da nastavi školovanje, seljaci su obavijali svoja dragocena stabla kako bi ih zaštitili od ledenih prstiju zime. Bilo je neobično videti ljude da tako rano obavljaju ovu vrstu posla, ali niko nije hteo da rizikuje. Šapatom se govorilo da će predstojeća zima biti neverovatno okrutna, a to je počelo odmah po završetku leta koje se izvuklo kao dim. Magla je obavijala ovaj deo Kiušijua kad je Akiko stigla. Nije mogla da vidi ni Vrh Aso, ni džinovske dimnjake prostrane industrijske oblasti koja se širila kroz dolinu prema severozapadu grada. Odmah je omrznula Kumamoto. Možda je nekada davno u feudalno doba i posedovao izvesni šarm, ali, u ove dane snažnog japanskog napretka, stare zgrade koje su još jedino svedočile o slavnoj prošlosti bile su pokrivene plavičastom patinom koja se stvarala od industrijskog zagađenja. Uprkos svemu, Akiko je odlučila da ostane u Kan-aka na ninđucu rju. Simbol ove škole bio je krug u kome je bilo devet crnih dijamanata. U centru dijamanata nalazio se kanji ideogram koji je značio komuso. ćim je videla taj znak, znala je šta znači: Kudi kiri. Crni ninđucu. Imala je problema s upisom, iako je imala veoma dobru preporuku Sun Hsiunga. Senin, čudnog lica bio je nezdravo mršav, dopustio joj je da čeka pola dana pre nego što ju je pozvao u svoje prostorije. 377 A tada je izgovorio nekoliko neubedljivih izvinjenja. U njegovim očima Akiko nije mogla ništa da otkrije, čak ni osnovni sjaj oka koji je razlikovao ljudsko biće od ostalih bića na zemlji. Sama, klečeći pred njim na golom tatamiju od irske, počela je da oseća neku, do tada nepoznatu, tugu. Odjednom je shvatila da joj nedostaje Sun Hsiung i jedan njen deo je žalio što je uopšte napustila njegovu toplu i udobnu kuću. Ali, želja koja ju je odmamila iz tog toplog skrovišta bila je mnogo jača. Njena karma je bila da bude ovde, znala je to dobro i nije zbog toga postavljala nikakva pitanja. Sada je mogla samo da se bori da bude prihvaćena. Sa svoje strane, seninu se ona nije dopala na prvi pogled i tiho je psovao njenog bivšeg senseia što se setio svojih privilegija koje je imao u ovoj školi. Uopšte nije dolazilo u pi1 inje da je vrati natrag, mada je senin to iznad svega želeo. Jedina nada mu je bila da će školovanje — i život — ovde biti suviše grubi i da će previše emocionalno i fizički zahtevati od jedne žene. On sam pobrinuće se da ti zahtevi budu najveći mogući. Zadrhtao je u sebi i potrudio se da ne razmišlja o njenom prisustvu ovde, o kršenju discipline i rituala koje će svakako njen va prouzrokovati. Cak i sada je mogao da oseti specifičan ženski fluid njenog duha, osećajući ga kao bolno upadanje u složenost snaga na kojima su radili on i oni ispod njega kako bi ih doveli do savršenstva. A, ipak se blaženo osmehivao, što je bolje mogao, i s unutrašnjim usklikom oduševljenja poverio ju je učeniku čije će je staranje, u to nije sumnjao, svakako oterati iz Kuma-motoa. Senin ju je posmatrao, ne trepćući, dok se ona formalno naklonila i ustala. Dok ju je gledao kako se povlači unazad, osmehnuo se sam sebi, uživajući unapred pri pomisli o sudbini nove učenice: Saigo će je, svakako, uništiti. Ne doslovce, naravno, jer da se to dogodilo senin bi za večna vremena imao okaljan obraz pred Sun Hsiungom, a to ne bi mogao da podnese. Ne, ne. Ako je nešto znao o svojim učenicima, onda je dobro odabrao. Postojao je jedan čudni i ponekad zastrašujući demon koji je bio zajahao Saigoa. 378 Njegove pete su bile toliko duboko upijene u njegova leđa, da je senin posle nekoliko pokušaja odustao od isterivanja demona. Neka Opsednuti, tako su Saigoa nazivali mnogi senini, natera ovu neželjenu žensku da ode: neka
ona sam odabere odlazak. Na taj način, senin će spasti svoj obraz. Sun Hsiung neće moći da ga optužuje, a žena neka se vrati u oblasti za koje je bolje pripremljena: za nju je ceremonija čaja i, možda, aranžiranje cveća. Onog trena kad je Akiko došla u dođo i rekla mu kakav mu je zadatak poveren, Saigo je pomislio da senin zaista loše misli o njemu. »Ovo je sporedan posao« — mislio je, uhvativši za ruku novu učenicu. Pogledao ju je s mešavinom besa i mržnje koji'su ključali u njemu. Sa svoje strane, pak, Akiko je odmah osetila da je po-slata u tigrovu jazbinu. Njen va se stegao u sukobu sa neprijateljskim Saigoovim dočekom. Znala je da, ako želi da ostane ovde, ako želi da preživi, mora prvo njega da pobedi, a onda polako, jednog po jednog, ponaosob, iz ove čudesne škole. Veći deo vremena tog poslepodneva Akiko je provela posmatrajući ga dok ju je vodio unaokolo po školi koja je, u stvari, bila svet u svetu, tajanstveni dođo usred industrijske oblasti, ograđena mračnim kulama bez prozora. U blizini nije bilo nijednog učenika ni senina, kad su završili svoj obilazak. — Želim da ostaneš ovde — reče joj on — dok se ja ne vratim. Idem nešto da obavim. — Ona je samo klimnula glavom. — Neću da čujem nikakav zvuk dok odlazim, a naročito ništa ne želim da čujem kad se vratim. — O čemu se radi? Ne upozorivši je, on je snažno udari po obrazu. Akiko se zanese unazad i pade na kuk. Saigo je stajao iznad nje, raskrečenih nogu dok mu je telo bilo sasvim opušteno. — Želiš !li još da postavljaš pitanja? — glas mu je bio pun podsmeha, s oštrom ivicom, zbog koje je Akiko zadrhtala u.sebi. Nije ništa rekla, nije se pokrenula. Zarežavši od nekog čudnog zadovoljstva, Saigo se okrete i ode. čim je ostala sama, Akiko momentano potonu u šinki. To je značilo da je neprestano tanden, a taj njen deo nazivao 379 se drugim mozgom. To je bio centar za kontrolisanje refleksa, za nepokretnost. Na taj način ona je odvajala jedan svoj deo od onog dela koji je goreo. Posle izvesnog vremena intenzivna koncentracija, 'više nije osećala bol. Polako je ustala i zagledala se kroz vrata kroz koja je on otišao. Naravno, osetila je nadmoć njegovog duha nekoliko mi-krosekundi pre nego što se namera zla pretvorila u fizičku akciju. Moglaje lako da izbegne udarac. Ali čemu to? Saigov bes bi se time samo još više rasplamsao i on bi krenuo na nju s mnogo gorim namerama. Sem toga, osećala je da on nije siguran u svoju muškost i da mu je zbog toga bila potrebna fizička dominacija nad ljudima, bez obzira da li se radilo o muškarcima'ili ženama. Znala je da će, ako bilo kada bude našla zajednički jezik s njim pre svega morati da mu dopusti da dominira nad njom. Tek tada će moći da odabere sopstvenu strategiju i onda će mu se suprotstaviti. Saigo je nestao i nije ga bilo nekoliko časova. Za to vre-me nebo je postalo sasvim tamno: dan je dogoreo kao sveca. Bilo je vreme večere i Akiko oseti da je gladna. Pošto ovde nije bilo hrane tiho je otišla u dođo gde je našla svoju torbu i obukla crni gi. Meditirala je četrdeset minuta dok nije stigla do šinki kiču, jedinstva duše, razuma i tela, neophodnog da bi se postiglo savršenstvo u borilačkim veštinama. Osećala je težinu univerzuma koja kao da se sakupljala u njenom donjem trbuhu. Sitahara. Udahnula je: đicu: ispunjenost. Izdahnula je kijo: praznina. »Udari u onom trenu kad osetiš da je neprijatelj izdahnuo vazduh — govorio je Sun Hsiung — »udari u onom trenutku kad osetiš đicu u sebi. Tada ti je pobeda obezbeđena«. Nije zaboravila njegove reci. Govorio bi: »Ali« — ponavljao bi bezbroj puta — »ako si toliko luda i puna sebe da dopustiš sebi da razmišljaš o pobedi, onda si gotova. Budi neprestano svesna saika tandena — disanja koje određuje Put. S te centralne tačke sve strategije mogu da se posma-traju i određuju«. Vežbala je punih devedeset minuta, najobičnije vežbe koje su postajale sve teže i teže. Znojila se sve više, ubrzavajući tempo, menjajući ga, prelazeći u tri, zatim u šest i, najzad, u devet vatrenih napada i stavova odbrane.
380 A onda, pošto je još bila učenica i pošto je još učila vratila se na saika tanden zato što je još o mnogo čemu trebalo da razmišlja svesno, a ne da obavlja vežbe kao da su deo nje. Iz torbe je izvukla jak konopac — bio je to jedini poklon koji je dobila od Sun Hsiunga. Previla ga je dva puta i obavila ga brzim pokretima oko stomaka tako da se gornja ivica ovog zavoja našla tik ispod rebara. Konopac je bio vrlo zategnut: poslužio joj kao pojas, granica. Počela je da udiše što je dublje mogla. Sela je, prekrstivši noge, dok joj je te-lo bilo opušteno i meko, ramena zaobljena i spuštena, čitav torzo nagnut malo unapred tako da joj je vrh nosa skoro dodirivao pupak. Saika tanden. Osećala je to svakim udisajem. Bila je još previše zaokupljena disanjem, ali njen savršeni sluh osetio je tiho koračanje iza metalnih vrata. Za tren je čula škripanje brave. đicu: kio, ispunjenost, praznina. Udahni i izdahni. ćula je kako Saigo dolazi u dođo i podiže glavu. Zagledala se u njega. — Ustani — šapnuo je — dođi ovamo. Stajao je blizu zatvorenih vrata. Učinila je kako joj je rečeno, a dok je ustajala otpustila je uže koje je toliko smatrala dragocenim, mada je bilo sasvim obično i moglo je da se kupi u obližnjem dućanu. Pažljivo ga je složila, sakrila u svoju široku pamučnu bluzu a zatim je stala pred Saigoa. — Slušaj — reče on, a glas mu je bio čudan, nalik na zujanje komarca u daljini. Stajali su sasvim mirno. Znala je da mora sada da ga sluša, čak i da je nije pre nekoliko časova onako grubo na to upozorio. Nije se čulo ništa drugo sem tihog šuštanja strugotine, ostatka iz stare drvare koja je nekada bila smeštena u ovoj zgradi. Nisu se čuli nikakvi zvuči s ulice koja je bila tri sprata ispod njih. Zidovi su bili debeli a podovi masivni. Bilo je tiho kao u grobu. Neko je zakašljao. Još jednom. Akiko je začula tiho tapkanje stopala iza vrata. Bacila je pogled na Saigoa čije je čitavo biće bilo usmereno na vrata i ono što je bilo iza njih. 381 »Ko je bio tamo?« —jpitala se Akiko. Slušala je i dalje. — Sta je to? Gde smo? — pitao je ženski glas. — Hajde — rekao je muški glas, a onda malo jače, insistirajući —foajde! Nestali su, ali je Akiko najzad shvatila o čemu se radi. Bila su to dva duha. Muški i ženski. Yin i Yang. Mržnja je plamtela na Saigovom;licu, pretvarajući ga u monstruma. »Mržnja ga uništava« — mislila je Akiko. — Izjeda ga iznutra«. Mržnja je, međutim, bila osećanje koje je ona sasvim dobro mogla da razume. Možda je baš u tom trenu shvatila da su oni srodne duše: Akiko i Saigo. Bilo im je suđeno da se sretnu, zar ne? Posle izvesnog vremena boja mu se vrati u lice i on je mogao opet da govori. Ali čudno, ništa nije rekao o događaju kojem su prisustvovali. — čekala si — rekao je. — Zar ti to nisi želeo? — gledala ga je pravo u oči koje su bile kao komadići mrtvih stena na dnu mirnog jezera. Ako je tačna izreka da su oči ogledalo duše, onda Saigo nije imao prozora na duši. U njima se nije videla duša već samo kovitlanje emocija i neka tamna težina koja je ležala teško, kao leš pod pokrovom. Klimnuo je glavom i ona shvati da je zadovoljan. On je, pak, pogrešno mislio da ju je na poslušnost naterao njegov fizički nafmd. Neko drugi, njemu sličan po karakteru sada bi se opustio, ali on nije. Akiko je to primetila. — Kasno je — reče — vreme je da odemo odavde. Obuci se. Nije se okrenuo dok je ona skidala svoj gi. Osećala je njegov skamenjeni pogled ;na sebi dok se svlačila. Ona nije osećala stid zbog svog nagog tela, pa ipak, bila je svesna Sai-govog prisustva, njegovog ispitivačkog pogleda. Znala je da je on ne želi, to njegovo iposmatranje nije imalo nikakve veze sa prostom strašću. To bi ona bar shvatila bez muke. S druge strane, nije bilo razloga što tako ledeno posmatra svaki delić
njenog tela. Ali, i to je donekle mogla da shvati. On je bio sasvim drugačiji, nije ličio ni na koga iz njenog ranijeg života. Kad se obrisala peškirom, stala je ispred njega. — Sta je to što te toliko fascinira? — rekla je, i uklonila peškir tako da ništa nije moglo da mu promakne. 382 — Ako govoriš o seksu — reče on — imaću svoj deo. Kao da je gledao u tačku ispod njenog pupka. Možda tamo gde je njena tamna dlaka počinjala da se nežno ko-vrdža. — Ne predajem se tako lako — reče ona jednostavno. — Zašto misliš da ću ti se podati? — Naga si, zar ne? Jedva me poznaješ. — Da sam naga, i da te poznajem — primetila je — tek onda bi imao malo šanse. — Misliš da to ne zvuči kao poziv? — Ako me želiš, to je tvoj problem — reče ona i poče da navlači odeću. — Ti mi nisi dopustio da se na miru obučem. Posmatrao ju je neko vreme, a zatim se naglo okrenuo. Bacio se na metalna vrata, otključao ih i požurio kroz njih, a zatim je stao da skida znak škole koji je bio na njima. Kad ga je skinuo, počeo je da struže crveni lak tako da nikakav znak ne ostane na vratima. Akiko je bila radoznala, ali znala je da 'ne sme da pita zašto se on toliko trudi da skine svaki trag škole sa tih vrata na skladištu. Ali, bilo joj je jasno da su to jedina vrata koja vode napolje i da je zato zainteresovan za njih. Kad se obukla, Akiko podiže svoju torbu i prođe pored njega. Posmatrala ga je kako pažljivo zaključava vrata. — Ne znam gde ću da živim — reče ona. Dao joj je ključ koji je izvadio iz džepa. — U mojoj kući je jedna spavaća soba — rekao je — ali ništa drugo ne /diraj u kući. — Napisao joj je svoju adresu i pružio komadić papira. — čekaj me — rekao je. — Ne znam kada ću se vratiti. Tri nedelje kasnije, otišli su u prirodu. Na sve strane oko njih širili su se voćnjaci sa mandarinama. Južni deo os-trva još je bio podređen poljoprivredi, gde se sve radilo na starinski način. Saigo je rekao da se njemu to dopada. Cak i ovde, daleko na jugu, sneg je još ležao, sjajan, na površini, pucketajući pod nogama jer je bio pokriven tankom ledenom korom, finom kao porculan iz dinastije Ming. Na svetlosti Meseca ,sneg je svetlucao i rasterivao tamu. Njihov dah je stvarao oblačiće pare u vazduhu, tako da su se njihove reci povezivale u meki lanac. 383 U Akikindm životu mnogo toga se promenilo u to vreme i pitala se da li je tako i sa njim. Da je bilo koja druga osoba bila u pitanju, ona bi znala odgovor. Sve je počelo pre tri nedelje kad se on vratio kući, duboko u noć. Otvorio je vrata u savršeno] tišini. Akiko je sanjala, ali čak i u tom stanju njen je duh bio na oprezu i dok joj1 je svest spavala, um joj je bio budan. Otvorila je oči i probudila se. Ta navika nije joj bila strana, ali je druge iznenađivala. Saigo, stojeći u senkama pored vrata, upita: — Zar nisi spavala? Da je bio bolji od nje, ne bi morao da je pita, znao bi odgovor unapred. Zato ona odgovori: — Nisam. Zeleo si da te čekam. čekala sam te. Ušao je u sobu sasvim tiho, hodajući na ivici stopala i ona opet oseti podrugljivost njegovog duha, nešto kao pobunu razmaženog deteta. Nije reagovala i nije ništa pokušavala. Jer da je bilo šta učinila, njemu bi bilo jasno da ona ima veću moć od njega. Isto je znala da bi ga to preplašilo, a to nije mogla da podnese. Pošto ju je udario i tako pokazao sopstvenu slabost, rekao je: — Pred vratima je paket. Idi, unesi ga. — Glas mu je bio savršeno normalan. Akiko se podigla i prošla pored njega. Dok je išla, ose-tila je besnilo njegovog duha koji je siktao kao zmija u kavezu. Ispred praga, nađe devojku otprilike svoju vršnjakinju. Bila se naslonila na
dovratak i strahovito je drhtala. Akiko je obgrli rukom i uvede u kuću. Devojka posrnu; preko praga i teško se nasloni na Akiko, koja ju je sada skoro nosila. Kad su ušle, Akiko je bolje pogleda na svetlosti lampe. Bila je lepa, ali lice joj je bilo nekako mrtvo. Zenice njenih krupnih očiju bile su široke, a iz poluotvorenih usta izlazio je težak dah. — Drogirana je — reče Akiko. — Zaista? — reče Saigo, kao da je Akiko jednostavno rekla, ona je Japanka. — Stavi je na krevet — dodao je pomalo umorno — deliće sobu s tobom. 384 Bez ijedne reci, Akiko je učinila kako joj je rečeno. Kad je smestila devojku da spava na jednom kraju futona, prethodno je dobro umotavši u vunenu ćebad, vratila se u dnevnu sobu. Posmatrala je Saigoa. Pao je na tatami dok mu se, snegom pokriveni, kaput raširio oko njega kao latice sleđenog ljiljana. Bradu je spustio na grudi, a glava mu je podrhtavala. Oči mu nisu bile sasvim zatvorene. Za trenutak se Akiko upitala šta bi se dogodilo kad bi ga sada uzela: znala je da to može da učini i, ako je smatrala da takva treba da bude njena strategija, nije bilo boljeg trenutka od ovog. On je bio u potpunom kio. Ali, u tom trenutku, njegova glava se podiže i on je pogleda kao zmija spremna da ujede. Osetivši odmah opasnost, ona izbrisa sve ono o čemu je razmišljala u prethodnom trenu i kleče pred njega, ruku otvorenih i spuštenih u krilo. Očni kapci mu otežaše i on, najzad, zaspa. I Akiko je zadremala. Kad se probudila pred zoru, usmerila je opet svoju pažnju na Saigoa. Preko puta nje, on je još spavao. Disao je duboko, pravilno i polako. Ali, ona nikako nije mogla da se otrgne osećanju da je on neprestano posmatra. Rad u dođou bio je krajnje naporan. Kao da bi život zamirao kada bi se ona približila. Svi su bili učtivi prema njoj, ali nije bilo sklada kad je ona bila u blizini i niko nije bio toga svesniji od nje same. Osećala je da joj sensei ne veruje i da je studenti ne vole. Ne bi joj nikada pomogli da u pitanju nije bilo gubljenje obraza. Nikada se nije osećala tako usamljenom, odbačenom, apsolutno odsečenom od svega. Kao da je bila ledeni breg u tropima koji je sunce odbijalo da greje. Ako je za njih uopšte postojala, bilo je to samo kao rana koja odbija da zaceli. Zeleli su da ode i ona je to dobro znala i osećala. Ipak, odbijala je da se povinuje njihovoj zajedničkoj želji. Muškarci nisu nikada upravljali njenim životom i nije ni sada bila spremna da im to dopusti. Borila se protiv toga, možda od samog trenutka svog rođenja. Njena volja bila je čvrsta kao čelik — hiljadu puta prekaljen — nalik onome od kojeg se pravi katana, mač časti. Da li su zaista mislili da mogu da je slome? 385 A kako su se samo trudili! Za početak, sensei ju je stavio u najsporiju grupu učenika, s onim mladim ljudima koji će, Akiko je to odmah procenila, morati da napuste školu u roku od šest meseci. Za samo jedan čas shvatila je kakve su njihove skromne mogućnosti. Svi su bili na mnogo nižem ste-penu nego ona. Bilo je to kao da ju je neko ošamario posred lica. Ali nije sebi dopustila da to bude poniženje, već je pre taj manevar shvatila kao nešto što će moći da iskoristi kao svoju prednost. Kao što bi učinio svaki novi učenik u novoj školi, i ona je mirno sedela i pažljivo slušala senseieve reci, posmatraju-ći kako se on koncentriše, trudeći se da najbolje obavi sve što se od nje zahtevalo. Naročito pažljivo pratila je kako se gradi odbrana. Sve je to ona već ranije naučila od Sun Hsiunga, i bila je pravi majstor. Ali nije želela da to pokaže. Igrala je ulogu poslušnog učenika, spremnog da nauči sve što je novo i kom-plikovano. Trenutno joj je bilo dovoljno da im pruža ono što su od nje očekivali. Kad bi došao red na nju da vežba određene pokrete, sensei bi se uklanjao i na njegovo mesto dolazio je jedan učenik. Bio je to novi šamar, jer svi oni koji su vežbali pre nje, radili su sa senseijem. Uzimala bi polirani drveni štap, možda upola tako debeo kao boken — drveni kendo mač za vežbe — i tri puta duži.
Smestila ' bi se na lakirani drveni pod. Pazila je na sve oko sebe, ceneći ono što svi Japanci najviše cene — fleksibilnost i čvrstinu. Zauzela bi šinki kiču i, podigavši drveni štap u poslednjem trenu, lako bi oborila studenta kad bi je napao. U tišini koja bi zavladala učionicom sensei bi poslao drugog mladića na nju. Rezultat bi bio isti, mada bi ona menjala taktiku u odgovoru na njegov napad. Sensei bi poslao istovremeno dvojicu učenika na nju. Akiko je klečala, zagledana napred. Nije morala da okrene glavu kako bi videla gde se nalazi drugi student ili šta radi. Sinku kiču otkrivao bi joj strategiju. Obema šakama ščepala bi lagano, ali čvrsto, drvenu motku tačno po sredini: to je bilo veoma važno, jer je ona koristila sistem poluge a tu je ravnoteža bila najvažnija stvar. 386 Stajala bi na svom mestu, ne koristeći se nogama u vežbi jer je bilo toliko toga što je mogla da učini gornjim delom tela. Koncentrišući se na Put, osećala bi kako učenik napreduje iza nje. Okrenula bi se ramenima, sakupljaju svu snagu. Motka bi zazviždala i udarila bi učenika u rebra. Učenik bi od udarca leteo kroz vazduh. Drugi kraj motke — koji bi sada bio oboren naniže — počeo bi da se diže u istom trenu. Njegov zaobljeni kraj približavao bi se grlu drugog učenika. Ovaj bi samo seo i za-prepašćeno se zagledao u smrtonosni vrh. Tek tada, kad bi njena koncentracija popustila, postajala bi svesna ogromnog interesovanja koje je izazivala u drugim delovima dođoa. Ono što je ona smatrala jednim sasvim običnim događajem, pretvaralo bi se u pravi incident koji je posmatralo tri četvrtine škole. Ponekad bi mislila da će sensei njene klase da joj sada ukaže čast i da će vežbati sa njom — ali, ljuto se varala. Sve je bilo smišljeno da je ponizi. Sensei bi joj rekao da ustane. Uzimajući drveni štap od nje, vodio bi je preko dođoa do prostora na kome je radila Saigoova klasa. Prepuštao bi je brizi drugog senseia, čoveka grubog lica s ožiljcima od boginja po obrazima i grudima. On bi joj se formalno naklonio. — Dobro došla — pozdravio bi je, mada tako nije mislio nijednog trena. Kao da je bila geiđin u sppstvenoj zemlji. Ispružio bi svoju ogrubelu, žutu šaku i rekao: — Budi ljubazna, pa izvedi kokju suru. Kokju suru bio je opasni napad ali, kao i ostale japanske reci, imao je i drugo značenje: istovremeno je značio »diši«. — Jin-san. Učenik koga je pozvao došao bi, naklonio se senseiu i pozdravio bi ga kratko: — Hei. — Izgleda da je Ofuda-san pogreškom stavljena u klasu koja joj ne odgovara. Ne bismo hteli da se tako nešto ponovi. Da li biste hteli da nam dokažete da je sada na mestu koje joj pripada? — Rekavši to, on se povukao na ivicu kruga koji su oko nje formirali drugi učenici. 387 Krajičkom oka, Akiko je mogla da vidi Saigoa kako stoji savršeno miran i opušten. Da li je bio radoznao da sazna kako će se snaći u klasi boljih učenika? Da li je žalio što nisu njega izabrali umesto Jin-sana? Unutar ovog dođoa, niko se nikom nije klanjao kao što je bio običaj u drugim borilačkim veštinama u Japanu. Ovde su bile ninđe: zakon bušidoa — verovanje samuraja — nije im mnogo značilo. Mada su mnogo držali do časti. Jin-san je stajao, licem okrenut prema njoj, dok su mu noge bile raširene u ravni ramena. Šake stisnute u pesnice držao je ispred sebe u visini struka, leva je bila prebačena preko desne.
Bilo je nečeg što ju je uznemiravalo u položaju tog čoveka, ali Akiko nikako nije mogla da otkrije šta je to. Tada se on pokrenuo i da je samo bila manje sposobna da vidi njegov duh i pročita njegovu nameru, bila bi gotova pre nego što bi joj se pružila prilika da mu parira. Njeno saznanje, pak, dopustilo joj je da pripremi svoj duh i da koncentriše svoju pažnju na nepoznato. Tada je vi-dela bljesak manrikigusarija — »lanac snage deset hiljada ljudi« — oružja od dve stope dugog lanca, kovanog rukom, na čijim krajevima su se nalazile metalne kugle. Sada joj je bilo jasno šta ju je uznemirilo u Jin-sanovom položaju: bio je to goho-no-kamac, jedno od otvaranja ili kami u borbi lancem i šiljcima. Jin-san je već bio na pola puta do nje, ruke su mu bile raširene toliko da je manrikigusari visio u labavom luku između njih. Znala je da će pokušati da učini makjotoši, da obavije lanac oko njenog vrata, jer nije bilo najvažnije da je pobedi već da to bude, istovremeno, i brzo i efikasno. Nije napravila grešku i nije pokušala da ščepa lanac. Znala je da bi joj to donelo udarac u oko, ili bi joj slomilo članke na prstima. Zato se trudila da manrikigusari sasvim izbegne. Nagnula je blago gornji deo tela — i to na onu stranu s koje je očekivala napad. To joj je dopustilo da učvrsti svoj položaj za vreme napada, a koristila je svoju levu stranu kao ivicu, kombinovanu sa njegovim napredovanjem, dok je pokušao da je udari u ekika, vitalnu tačku ispod pazuha. Ate je slomio i Jin-sanov ritam i njegovu koncentraciju. Tako odsečen od puta bio je kao obezglavljen i bilo ga je lako pobediti. 25« 388 Boginjavi sensei nije rekao ništa, dok se Jin-san drhtavo podigao na noge i vratio u svetilište iza ivice kruga. Akiko je mogla da oseti kako je napetost posmatrača postala veća. Ono što se zatim odigralo ostalo je zabeleženo u njenom sećanju kao zbivanje u nekom drugom svetu. Koliko puta je samo, kasnije, u sećanju oživljavala pokrete senseia, posma-trajući ga kao na usporenom filmu dok se okretao prema buljuku svojih učenika i promrmljao jedno ime: — Saigo-san. Nije bilo nikakvog oklevanja, nikakvog pogleda, ničeg što bi joj u Saigovom držanju otkrilo šta mu se nalazi na umu. Znala je da će u sledećem trenu, kad budu prišli jedno drugom, sudbina njihovog odnosa, sadašnjeg i budućeg, biti potpuno određena.. Znala je i to da će ta sudbina biti sasvim u njenim rukama. U svom umu on ju je već pobedio tako da uopšte nije želeo da pokaže svoju dominaciju nad njom kao što bi, možda, želeo da je u pitanju bio muški protivnik. On je jednostavno radio ono što je sensei tražio od njega: a to je bilo da je pobedi na ponižavajući način. Da je javno ponizi. Od Akiko je zavisilo kakva će biti njihova karma — ako će je uopšte biti — od nje je zavisilo da iskoristi taj tren i uništi taj duboki izvor mržnje koji je ključao kao vulkan u njemu. On je bio veoma opasan i to nikako nije smela da smetne s uma. Mogao je da je ozbiljno povredi, samo ako bi ona tom izvoru dopustila da eksplodira. Nije verovala da će sensei to moći da oseti, da će stići da interveniše na vreme. Saigo bi mogao lako da je ubije, da je smoždi vrelinom svoje energije a da toga i ne bude svestan. Sve joj je to proletelo kroz um, dok je Saigo ulazio u unutrašnji krug u kojem je, samo tren ranije, Jin-san bio poražen. Ugledavši njegovo vrelo, napeto lice, znala je da se on sam sebi zakleo da neće dopustiti da mu se dogodi slično poniženje. Bilo joj je potrebno samo tri minuta da je pobedi, ali u tom kratkom vremenskom periodu čitava večnost znanja bila je iskorišćena i izmenjena u mikrokosmosu između njih. Ko-rišćenje određenih strategija otkrivalo je stanje duha: ništa nije moglo da ostane skriveno. Postali su intimniji nego da su bili ljubavnici, delili su sve između sebe, mnogo više ne389 go da su bili blizanci. Put ih je u potpunosti povezao dok su se borili, dok su niz dugi, tamni tunel gledali u dušu jedno drugom. — Da — reče boginjavi sensei, a da mu se u glasu nije osetio ni trun očajanja koje je osećao zato što je još jedan njegov učenik stradao od njene ruke. — Radićete s nama, Ofuda-san. Kasnije ju je Saigo pozvao da izađu zajedno na večeru. Slomljena mlada žena koju je bio doveo
kući prethodne noći, sada je prebačena u njegov futon. Akiko nije ništa rekla zbog toga. Nije ništa rekla niti je pitala zašto devojka malo jede i zašto jedva preko dana, otvara oči. Saigo nije razgovarao sa njom u restoranu. Nezainte-resovano je jeo svoj sašimi dajkon salatu. Radio je to veoma dugo. Život je plamteo oko njih, rasipao se u pravoj eksploziji pijančevanja i isforsirane radosti, kao da su svi oni ljudi koji su radili u ogromnim fabrikama želeli da za jedno veče potroše sve što su zaradili za nedelju dana. Akiko je videla mnoge žene koje su se bavile istim poslom kao njena majka. One su bile ispod njenog nivoa, ali na kraju se sve svodilo na isto. Dok ih je posmatrala, oseća-la se nekako čudno, kao da se opet vratila u Zamak u kome nema noći i kao da je opet virila kroz pukotine u razne spavaće sobe u toku beskonačnih noći. Pa ipak, osećala se da se nekako promenila. činilo joj se da je posao kojim se bavila njena majka bio samo fasada, da ni ona nije bila ništa bolja od svih ovih žena ovde koje su izgubile položaj, dostojanstvo i ono što se u Japanu najviše cenilo — čast. Ikan nije imala porodice, nije imala pretke koje bi poštovala, nije imala muža koji bi je štitio, preko koga bi bila određena njena sudbina i zaštićeno njeno potomstvo. Imala je samo Akiko, a i ta odgovornost je bila suviše velika za nju. Za nju, kao i za ove ostale žene ovde, nije bilo budućnosti u kojoj bi mogla da rodi i odgaja dete. — Akiko-san. Obratila je pažnju na njega. — Hai? — Zašto to nisi učinila? Znala je jasno na šta misli, ali je smatrala da će za njega biti dobro da to sam izgovori. 390 — Ne znam na šta misliš, Saigo-san. Razmišljao je malo o tome. __Mogla si da me pobediš u našem sukobu u dođou pa, ipak, nisi htela. Odmahnula je glavom. __Molim te da mi veruješ da ne mogu da se suprotstavim tebi. — Osećam da nije tako. Njene tamne oči nisu ispuštale iz vida njegove, zasenčene. — Ono što ti osećaš, možda, Saigo-sane, je tvoja intenzivna želja da ne budeš pobeđen pred kolegama. Tobom rukovodi osećanje časti: ono je tvoje oružje, tvoj strah. Sada, tri nedelje kasnije, dok su hodali kroz snegom pokrivene voćnjake, čekajući sunce nove godine, Akiko je znala da je izabrala pravi put. Mići. Bila je to japanska reč za put, stazu, ali je, istovremeno, mogla da označi i dužnost, nepoznato, stranca. Akiko je osećala da je ona prva osoba na svetu koja se našla u situaciji koja može da se opiše svim mogućim značenjima te jedne reci. Njen život sa Saigoom bio je prepleten svim tim stvarima i ona nije mogla da odredi gde se jedan pojam gubi, a gde drugi počinje. Tiho su prošli pored nasada bambusove trske. Grane nekog starog drveta bile su otežale od snega. Svakog trena moglo je da se očekuje da se slomiju pod njegovom težinom. U zaklonu od borova, Saigo odjednom stade. Okrenuvši leđa velikom stablu, poče polako da klizi niz njega sve dok nije čučnuo. Akiko je kleknula nedaleko od njega, sa strane, pod pravim uglom. Nije se okrenuo prema njoj, nego je nastavio da gleda pravo ispred sebe, u gužvu slomljenih grančica koje su prekrili sneg i led. Akiko je bila zagledana u njegov ponosni profil. Još je bio veoma zagonetan za nju. Ali, ona je osećala, znala je, u stvari, i to da je on zagonetka i za samog sebe. Mada je bio za mladog čoveka suviše povučen, ipak samoispitivanje nije bilo ono što ga je zaokupljalo. Večiti plamen njegove mržnje morao je da se nečim podržava i, s vremena na vreme, trebalo mu je dodati ulja. Akiko je osećala da bi prestanak mržnje bio i sam Saigov kraj. Bila je to njegova duhovna hrana: bez nje,
njegov duh ne bi mogao da živi. 391 Jasno joj je bilo da je on nečastivi, pa ipak, privlačio ju je na neki čudan način. Da li je to bilo zbog tog saznanja ili uprkos tom saznanju? Bila je preplašena kad se nalazila u njegovoj blizini, jer je osećala kako neko čudno osećanje izjeda njegovu dušu. Ponekad bi, pak, osećala neko prijatno opuštanje koje bi obuhvatalo čitav njen duh. Kad je bila uz Saigoa, osećala je svoju pripadnost. Vreme i prostor imali bi svoj značaj. On je imao duh odmetnika, a ne odbačenog, a ona je sebe neprestano smatrala odbačenom. Odbačeni nemaju statusa, nemaju ponosa, nemaju časti. Pribrala je svoja osećanja one noći u restoranu, kad je ugledala gejšu crnih zuba i lica naprašenog belim puderom od pirinčanog brašna. Odjednom je osetila da neprestano razmišlja o Ikan: stalno joj se činilo da želi da se oslobodi stega njenog bića. Ikan nije imala drugog statusa sem što je bila taju oiran što, naravno, nije imalo nikakvog značaja izvan Zamka u kome nema noći, izvan Jošivare. Otkako je Akiko pobegla iz Zamka, njen odnos prema kurtizanama se promenio. Akiko nije mogla čak ni da se naljuti na majku: njene emocije su bile zbrkane kao kod Ikan u onim trenucima kad nije mogla da je prihvati. Osećala je samo razumevanje za ono što je njena majka učinila, za ono što je bila. Ikan je bila odbačena, a Akiko, i ne znajući to, sama se uklopila u taj model. Ali, Saigo joj je sada pokazao da postoje i drugi putevi kojima može da krene. Odmetnik po sop-stvenoj volji imao je status, dostojanstvo i čast. Japanska je stara tradicija razmatranja dostojanstvenosti poraza — trijumf ideala nad akcijom — to najbolje dokazivala. Saigo, tu pored nje, odjednom oseti neki grč u telu. Kao da je nešto u njemu vuklo na različite strane. Bes se gomilao u njemu i u njemu se rodila neodoljiva želja da je povredi. — To mora da je kraj — reče. Vetar dograbi njegove reci i odnese ih, zavitla ih po snegu oko borova prekrivenih snegom. Još se nije okrenuo prema njoj. Osetio je neki drhtaj i veliku napetost u telu. — Možda si se pitala ko je devojka koju sam doveo pre nekoliko nedelja. — Spustio je glavu tako da mu je brada skoro dodirnula grudi a zatim je jedva čujno prozborio. — 392 393 Ona je ta koju volim. — Akiko oseti strašan bol, kao da joj je neko zabio nož između rebara, polago ga okrećući baš onako kako je Saigo i želeo. — Zove se Jukio, i izdala ine je. Izdala me zbog mog rođaka, gaiđina! Itekija! — Ove dve po-slednje reci uvrede ispljunuo je s takvom mržnjom i žestinom, da je Akiko morala da zatvori oči pred snagom njegovog besa. Saigove usne poviše se nagore, s namerom da se osmeh-nu, ali to je više ličilo na rezanje nego na osmeh. — Možda se pitaš kako je moguće da gaiđin bude moj rođak. Pa, evo kako: moja majka Itami imala je brata, ponosnog i odanog čoveka samurajske krvi. Zvao se čuko i u zimu 1943. godine, posle pogibije njegovog komandanta, pre-data mu je komanda garnizona u Singapuru. Služio je odano i časno svom caru sve do septembra 1945. godine, kada je uzalud pokušavao da odbrani grad od brojnih britanskih vojnika. Njegovi ljudi bili su opkoljeni. Poginuli su braneći čast Japana, kao što i priliči pravim samurajima. čuko je bio poslednji koji je popustio. Iako je bio izrešetan mecima itekija, do kraja je svojim katanom odsecao njihove glave. Britanci, kao svi varvari, nemaju ni najmanje osećanja časti. U to vreme, moj ujak je bio oženjen veoma lepom ženom, ali veoma sumnjivog porekla. Kad ovo kažem, mislim na to da je ona jednim delom bila Kineskinja. Mora da je opčarala Cu-koa, jer on nije ni najmanje pažnje obraćao na sve glasine koje su, svakako, morale da dopru do njega. I ja sam znao da ona ne može da bude Japanka. Samurajska krv ne može da teče venama žene koja nije spremna da osveti smrt svog muža. Umesto da to učini, Ceong se udala za čoveka koji je komandovao neprijateljskim napadom na Singapur. Možda je baš on ispalio metak koji je sudbonosno pogodio mog ujaka. Ali, nje se to nije ticalo. — Saigo podiže glavu — jedino dete čeong i tog varvarina, Pukovnika, je Nikola Lajnir. Kad je čula tu stranu reč, to strano ime izgovoreno s tolikom mržnjom, Akiko je osetila kako joj se
ledena jeza spusti niz kičmu. »Da li je to moguće?« — pitala je samu sebe —> »Da li je moguće da ju je točak sudbine doveo do jedine osobe na svetu koja može da joj pomogne?« Jer taj isti Pukovnik Lajnir, taj iteki kako ga je Saigo nazivao, bio je čovek koji je zahtevao javnu osudu Akikinog oca, što je dovelo do njegove smrti. Koncentrisala se sa željom da sve bolje shvati i sazna. __Došao je u našu školu sa svojom ljubavi, Jukio. Držali su se za ruke — nastavio je Saigo — a Jukio je nekada mene volela, bili smo ljubavnici, ali tada je srela njega. On je očarao njen duh, kao što je nekada njegova majka učinila sa ćukom. Moram da je drogiram, jer će inače pobeći od mene i odleteće pravo njemu. Ja sada imam samo nju. — Da li još uvek vodiš ljubav s njom? Saigova glava se brzo okrete, i njegove ugašene oči zagledaše se u nju, izazivački. — Uzimam je kad god poželim. — Okrenuo se zatim, i zagledao u prepletene suve grančice na zemlji. — Ona me izdala: bolje i ne zaslužuje. Akiko se setila šta je ranije rekao: možda je to kraj. — Želiš da je ubiješ, sada. Saigo je ćutao neko vreme a onda je procedio: — Gladan sam osvete. Želim da osvetim sebe, svoju majku, ali pre svega Cukoa. Ona pomisli: »K'ai ho — vidim pukotinu: moram obazrivo da uđem«. — Pre dve nedelje naglo si otišao — reče tiho. — Nisam te videla ni kod kuće, ni u dođou. Nije te bilo puna četiri dana. — Bio sam.u Tokiju — reče on. — Išao sam na pogreb svom ocu. — Zatvorio je oči. — Zeleo sam da i tebe povedem, ali nisam mogao. Naklonila se: — Počastvovana sam. — On je bio velik čovek. — Ponovo je bio veoma napet. — Ali, uništili su ga varvari... uništio ga je Pukovnik Lajnir. Iteki ga je zadavio. A sada počinje moja osveta. Otrovao sam Pukovnika. Dao sam mu specijalni otrov koji ulazi kroz pore, a ne može da bude otkriven. Otrov polako deluje, ali je smrt neizbežna. — A onda? Oborio je glavu. — U pravu si, Jukio mora da umre. Ali, to nikako ne sme da sazna moj rođak, Nikola. Mora da se pita šta je s I 394 njom... i moraće da čeka... A onda, kad se nas dvojica sukobimo, tren pre nego što ću ga ubiti, reći ću mu kakva je bila sudbina njegove voljene. Tada će krvavi kami koji me sledi i muči, najzad moći da se smiri i odmori. Smrt, smrt i samo smrt. Smrt je bila svuda oko njih, kao da su se kupali u moru lobanja. Giri koji je Saigo nosio, kao da se jednim delom svoje težine preneo na Akiko. Nije ni čudo što mu je duh bio bačen u prašinu. Tek sada jasno je videla preplitanje njihovih karmi. Bez razmišljanja, ona pruži ruku i njeni prsti kliznuše po njegovoj mišici. Njegova glava se okrete, a crveni bes pojavi mu se u očima, izazivajući ga, ali ona reče: — Dopusti mi da oteram taj kami... bar za tren. Nešto kao da se otopi u njemu, barijera se sruši i hrabri ratnik pade u njen zagrljaj, kao malo dete koje traži utehu na majčinim prsima. Hladnoća nije mogla ništa vatri koja je buktala u njima, i prvi put u svom životu Saigo oseti navalu krvi u svom penisu zbog ženskog dodira. Ranije, čak i u vođenju ljubavi s Jukio, uvek je bilo nasilja — i najčešće bi je uzimao od pozadi, kao što je činio sa svojim mladim ljubavnicima, muškarcima. Tako se i taj njegov odnos sa Jukio jedva mogao nazvati pravim vođenjem ljubavi. Ali, sa Akiko sve je bilo drugačije. Možda je to bilo tako jer je dopustio da se Akiko utopi u njemu, da ga povede. On je bio taj koji se podavao njenom vođenju ljubavi, odgovarao na njen podstrek, koristeći svoje grube, žuljevite šake stvorene da nanose bol i smrt za nežno milovanje njenog beskrajno nežnog belog tela.
Onog trena kad je osetio njene usne na svojima, kad je osetio kako njen jezik istražuje njegovu vlažnu unutrašnjost kao ničiji pre, bio je tvrd kao stena i tako ekstatično željan, kao da nikada nije vodio ljubav. Osećao se kao da je sasvim nevin. I zaista, kad je ljubav u pitanju, on je stvarno bio nevin. On nije znao šta su nežnost i razumevanje. On nije poznavao ljubav. Mići. Njene dojke su se topile pod njegovim dodirom, a čudna osećanja strujala su sa njenih nabubrelih bradavica. Zeleo je odmah da prodre u nju, toliko je bilo njegovo uzbuđenje. 395 Neobuzdano. Ona je dražila njegove bradavice vrhom jezika, i dodirivala njegova jaja veštim prstima, dok je sam vrh nabreklog penisa milovala unutrašnjom stranom butine. Držala ga je u tom uzbuđenju veoma dugo, sve dok nije shvatila da je on skoro sasvim izbezumljen. Tada se smilovala, i sebi i njemu, i postavila je vrh njegovog penisa na sam ulaz svoje vagine. Snažno uzdahnuvši, prodro je u nju, dok su mu očni kapci treperili a grudi se teško dizale i spuštale, sve dok se njegovi uski bokovi nisu sukobili s njenim — sve dok nije ušao sasvim, i veoma duboko, u njene najtamnije dubine. Nije mu dopustila da se pokreće, plašeći se da samo jedan pokret može da oslobodi njegovo uzbuđenje i njegova osećanja. Pritisnula ga je uz sebe što je više mogla. Tada je počela da steže i otpušta svoj unutrašnji mišić. To stezanje i opuštanje izazivalo je manje trljanje i uzbuđivanje, nego da je on ritmički prodirao u nju. Znala je da će njihovo milovanje duže potrajati, mada joj je bilo jasno da je on bio na samoj ivici ograzma već onda kad je ušao u nju. Akiko je posmatrala njegovo lice, osećajući kako se uzbuđuje ne samo zbog vlažnog kontakta između njihovih tela već i zbog onoga što je videla da preleće preko njegovog lica. Uživala je u zadovoljstvu koje mu je pružala: uživala je u tome što je bar na kratko oterala duha koji ga je mučio danju i noću. Znoj se sledio na njihovim leđima, učinio da postanu deo zimskog pejzaža. Tamo gde su se doticali, tela su im bila vlažna i klizava, kao da je vrelo ulje sipano između njih. Akiko oseti kako joj razum luta, nije više ništa jasno videla. Bila je veoma blizu samom vrhuncu zadovoljstva. Ali, resila je da se usredsredi na Saigoa. On više nije ništa ni video ni čuo. Njegovo čvrsto, vitko telo neprestano je dodirivalo njeno. Žile mu se zategoše na vratu a zubi čvrsto stegoše zbog napora i želje da produži ekstazu. Ali, nije mogao. — Ooooh, da! — uzviknula je, potpuno izbezumljena, sasvim van sebe, izgubljena u valovima zadovoljstva koji su je preplavljivali, preteći da je uguše. Dugo posle vođenja ljubavi, Saigo nije ličio na sebe. Sve ono što je nekada bio, izgubilo se u njenom zagrljaju i nasta396 vilo je da se nekako održava kao lepo oblikovane ruševine na krvavom bojnom polju. I dalje je bio čvrsto stisnut uz nju, i trebalo mu je strašno mnogo vremena da povrati normalno disanje. čak i kad im je postalo hladno, i kad je bilo jasno da moraju da se obuku, odbijao je da se odvoji od nje. Jednom je čak tiho zaplakao. Kad ga je pitala šta ga muči, rekao je: — Setio sam se onog starog drveta kraj kojeg smo ma-lopre prošli. Kako želim da budem kao to drvo, oslobođen svog tereta. Kako želim da i ja zbacim teret koji me pritiska, kako želim da se radujem životu. Ali, tada je, malo po malo, počeo da se vraća u svoj stari lik, da postaje opet onaj isti stari Saigo kojeg je poznavala. I uskoro su sedeli odvojeni jedno od drugog, tako daleko da im se čak ni ramena nisu dodirivala. Na neki čudan način, Akiko je osećala da se on stidi zbog onoga što su malo-pre radili, kao da je prekršio neka unutarnja pravila kojih je samo on bio svestan. Zelela je da može da mu kaže da se on stidi jedino suza ali, istovremeno, plašila se da to nije prava istina. činilo joj se da on žali zbog otkrića koje je pokazalo da on ima osećanja, i da mu je ljubav potrebna kao i ostalim ljudskim bićima. Akiko je već dovoljno dugo bila sa njim da bi to mogla da shvati, i bilo joj je savršeno jasno da je Saigo svojevoljno izgradio neki zid odbojnosti i odeljivanja od ostalih pripadnika ljudske rase.
Ako je uopšte verovao u nešto, onda je njegov bog bio separatizam. Jer, to odvajanje mu je davalo snagu istu koju Put daje drugima. Dopuštalo mu je da prihvati sve ono što je on radio, kao,da je to jedino neophodno i pravo. Bez tog verovanja — on bi kao sveštenik bez Bude — bio izgubljen. Ali, u tom trenu, to njegovo okretanje teško ju je povre-dilo i ona nije mogla da zaćuti. Posmatrajući njegovo lice, rekla je: — Nisi uživao u našem spajanju, Saigo-sane? Nisi ose-tio strujanje ljubavi i razmenu osećanja kao što sam ja ose-tila? Njegovo lice se zgrčilo. — Ljubav! Uh! Takva stvar ne postoji! 397 — A malopre si mi rekao da si voleo Jukio — primeti Akiko, mada je osetila da se neka zla slutnja javlja u njoj. — Ono što ja osećam prema Jukio tebe se ni najmanje ne tiče — odvratio je. — Ja sam ti to već naglasio. Ono što ja osećam prema njoj ne može da se izrazi recima. Ali, to svakako nije ljubav. — A šta osećaš za mene? — znala je da će doći do toga, ali strah od onoga što će on reći, ili što neće reći, potpuno ju je blokirao. — Sta je. to što osećaš prema meni Saigo-sane? Da li je i to nešto što ne može da se izrazi recima? — Pitanja, pitanja i samo pitanja. Zašto sve žene samo postavljaju pitanja? — skočio je na noge i zaneo se, dah mu je bio kao oblačak ispred usana, ponovo je bio pravi ratnik. — Ne podnosim pitanja, Akiko-san. Ti to već dobro znaš pa, ipak, neprestano postavljaš pitanja. — Ja sam samo ljudsko biće — reče ona tužno — nisam kao ti, ojabun. Nasmejao se nekim dubokim grlenim smehom. — Ojabun, je li? To je dobro, Akiko-san. Vrlo, vrlo dobro. Ti me vidiš kao svog mentora, kao svog gospodara. Reći ću ti nešto Akiko, ti svakako znaš da me održiš u dobrom raspoloženju. Kad ju je ponovo pogledao, odjednom mu je postalo jasno da on, u stvari, nikad nije voleo Jukio: da nikada nije shva-tao da jedno osećanje može istovremeno u sebi da krije i hladnoću i toplinu. Dok su mu oči upijale Akiko, opet je osetio rađanje nezajažljive seksualne želje koju je ona znala da probudi u njemu. Nije prema njoj osećao ni trun agresivnog besa koji je gajio prema Jukio ili svojim muškim ljubavnicima. Bio je zaprepašćen što Akiko uopšte ne izaziva bes kod njega, već samo neku čudnu toplinu koju je on, s malim zakašnjenjem, mogao da nazove dobrodošlom. I, sada je dobro znao da je sve ono što joj je danas rekao rekao samo s namerom da sebe oslobodi, a nikako da nju povredi. Nebo se spustilo, a oblaci su bili teški i tamni. Vazduh je bio pun vlage i neke čudne napetosti. Uskoro će početi da pada kiša ili sneg, zavisno od temperature. — Dolazi oluja sa severozapada — reče on — vreme je da krenemo. 398 Želeo je da odvoji oči od nje, ali nije mogao, ličio je na dete koje je u prodavnici videlo svoj omiljeni slatkiš pa je beskrajno oklevalo da krene. A, istovremeno, osećao je neodoljivu želju da prekine ovu čudnu vezu koja ih je još vezivala kao dugi svileni konopac. Za njega je bilo veoma važno da počne ponovo da vlada sobom, bilo mu je važno da sazna da se nije sasvim prome-niozbog tih novih osećanja, da je on još u biti onaj stari gvozdeni ratnik i borac. Krenuo je tako sam, kao da je zaboravio da ona postoji. A kad je Akiko ustala da krene za njim, videla je da je nešto drugo privuklo njegovu pažnju, nešto što je njoj izmaklo. Posmatrala ga je kako skreće sa staze i kako ide prema borovima s leve strane. Ubrzo se vratio prema njoj. U levoj ruci držao je gužvu sivkastog krzna. — Akiko-san, vidi šta sam našao! Mladunče vuka! Osmehujući se, Akiko pođe stazom prema njemu. Za trenutak joj je ličio na malog, srećnog dečaka. Bilo joj je drago što je ugledala tu radost u njemu. Pomislila je: »Kad bi samo ovi trenuci mogli da potraju što duže«. U tom trenutku postala je svesna užasne opasnosti koja je, zavitlana kroz vazduh, jurila prema njemu. Otvorila je usta da krikne, da ga upozori, ali već je bilo suviše kasno.
Velika siva zver već je bila na" Saigou, urlajućii raskidajući slepo. Sargo se zaneo i skliznuo na stazu, zaprepašćen snagom i besom napadača. Ispustio je mladunče, ali majka to nije primetila, i nastavila je da ga krvoločno napada. Akiko je jurnula napred i videla je kako se čovek i zver kotrljaju po snegu. Sagnula se s namerom da uhvati vuka za vrat i odvuče ga od Saigoa. Ali, tada se Saigo okliznu još jednom, i zver i čovek počeše da se kotrljaju niz snežnu strminu prema reci. Akiko je pojurila za njima i videla je užasan bol na njegovom licu. Videla je kako mu se grče leđa. Napola se kli-zajući, jurila je prema poprištu. Kad se dočekala na noge, izbacila je jednu nogu svom silinom unapred, i udarila je vuka u čeljust vrhom čizme. 399 Životinja je odskočite visoko u vazduh, zaurlala, pala na tlo a zatim se, šepajući, povukla prema borovima ispod kojih je njeno mladunče lunjalo izgubljeno i očajno. Akiko kleče pored Saigoa. Njegovo lice, rame i mišice bili su razderani. Videla je strahoviti ugriz iznad članka na levoj ruci. Ali, sve su to bile manje povrede. Najstrašnije je bilo to što je bio nekako čudno izvijen i što su njegove raširene oči pokazivale kolike bolove trpi. Krajnje pažljivo, prevrnula ga je na stomak. Odmah joj je bilo jasno da je, dok je leteo niz nasip prema reci, ozbiljno povredio gornji deo kičme. Nema sumnje da mu se neki kamen isprečio na putu, i da se strahovito udario o njega. Veoma nežno, ona je povlačila prste, kao pravi hirurg, duž njegove kičme. Osetila je da su povređena tri ili četiri pršljena. Duboko je uzdahnula. Pored ostalih stvari, Sun Hsiung je bio i kopo sensei. Sa dva prsta mogao je da slomi svaku kost u telu neprijatelja. To je bila najveća i najpoznatija veš-tina kopoa. Ali, Sun Hsiung je nju naučio i drugoj strani ko-poa: kacuu. Bila je to neka vrsta dubokog ozdravljivanja. Jednom ga je videla kako koristi seikocu, jednu podvrstu kacua, i zamolila ga da je nauči toj čudesnoj i teškoj veštini. Bila je to mudrost i veština nameštanja kostiju. Zaustavila je disanje znajući da, ukoliko ne uspe da do kraja obavi proces nameštanja kostiju kad ga jednom započne, može da dovede u ozbiljnu opasnost Saigoov život ili da izazove delimičnu paralizu. Za njega bi to bilo više nego smrtna presuda. Ali, šta je mogla drugo da učini? Nije mogla da ga pokrene. Nije smela da ga ostavi i da ode da potraži telefon. Već je bio u šoku i nesvesti. Nije mogla da* traži dopuštenje od njega da počne ono što je nameravala. Znala je da će, ako ne reaguje brzo i ne počne odmah da deluje, hladnoća probiti njegovu prirodnu odbranu i da će ga ubiti. Bez ikakve druge misli na umu, odbacila je sve strahove i bacila se na posao. Punih dvadeset minuta radila je ono što je naučila od Sun Hsiunga. Zastala je samo jednom. Kao što je i sumnjala, i četvrti pršljen je bio poremećen, bio je niži od ostalih. Nije znala da li će veština i mudrost seikocu aiki ovde da pomogne. Nije znala da li da nastavi sa onim što je počela. 400 Tada je zatvorila oči i usmerila svoje misli na Put. Ovde ju je vodio instinkt, i još nešto više: osećaj kosmičke harmonije. Koristeći oba palca na kjušo — vitalnim tačkama — na svakoj strani pomerene kosti, pritiskala je unutra i u stranu. ćula je tihi pucanj, kao kad zapušač izleti iz grlića boce sa šampanjcem. Zahvalila je Budi što joj je podario snagu i hrabrost. Jedno vreme posle toga klečala je iznad Saigoa, slomljena od umora i olakšanja, trudeći se da svojim toplim dahom odagna zimu s njegovih nagih leđa. A onda, pribravši se za veliki napor, prebacila je Saigoa koji je još uvek bio u nesvesti preko ramena, namestiv-ši njegovu težinu što je udobnije mogla. Ustala je kao dizači tereta i, polako noseći suviše teško breme, krenula je prema kući. — I tako si stigla ovamo — reče on. Akiko klimnu glavom. — Saigo mi je rekao za vas: on mi je rekao da treba da potražim ulaz tamo gde on ne može da ga nađe. — Mislim da je to preterano — primeti on — ali, to me od njega ni najmanje ne iznenađuje. On nije bio spreman da ovde ostane. Ne verujem ni da je sad spreman da ostane za duže vreme. Teško su joj pale njegove reci, znajući da je Saigo svojevoljno utro stazu za nju, koju je prvo bio
otkrio za sebe, ali sa koje je bio oteran. Kioki joj prekide misli. — Sta je to što tražiš ovde, Akiko-san? Sta je\to što misliš da možeš da dobiješ od mene, šta je to što misliš da ja imam što drugi nemaju? — Zelela bih da naučim kako da krijem svoj duh — reče ona. — Zelela bi da pokazujem savršeni va, čak i onda kad sam spremna da sasečem neprijatelja. Kioki nasu još čaja u njihove šoljice. Počeo je da srku-će svoj. Sedeli su prekrštenih nogu na kamenom podu licem u lice, jedno prema drugom. Zamak u kome su bili, on joj je 401 to rekao, sazidao je davno Tokugava za ženu koja je bila polu-Portugalka polu-Japanka. Akiko je pomislila da je to bila neka zaista specijalna žena. Napolju, komuso sa korpom od trske na glavi svirao je na čudesan način na svojoj svirali od bambusa. — Reci mi — reče on, posle izvesnog vremena — kako to da tako mlada devojka ima toliko smrtnih neprijatelja? Nije bilo drugog izlaza nego da mu kaže sve po redu: morala je da mu ispriča sve o Ikan i o Zamku u kome nema noći, o Simadi, svom ocu, i onima koji su stavili vakizaši u njegove ruke koji je zasekao dva moćna zareza u donji deo svog trbuha, uništivši svoj hara. Svoj život. Sepuku. Kioki zatvori svoje oči u obliku dijamanta. — Potresno je što kod nekog, tako mladog, vidim toliku odanost i spremnost da se učini ono što se mora. — Uzeo je pozlaćenu lepezu koja mu je ležala nadohvat ruke, i počeo je da je nežno pokreće, dodirujući njom svoj obraz. Bio je to feminizirani pokret i Akiko je osećala da mu, nekako, ne odgovara. Kioki odmah prekide da pokreće lepezu. Njegove oči je prostreliše čudnim pogledom, otkrivajući svaku njenu misao. Lepeza je bila smireni leptir kraj njegove glave. — Da li ti smeta što koristim lepezu, Akiko? Poželela je da ga slaže. Ali, Saigo ju je upozorio da to nikako ne čini. »Kioki-san će odmah znati da lažeš« — rekao joj je — »i odmah će zatražiti da odeš«. Akiko je bila postiđena zbog istine, i obrazi joj se zacr-veneše od navale krvi. — čini mi se da lepeza ne priliči velikom ratniku kakav ste vi. — Ili, kakva si ti. — Ja nisam veliki ratnik, sensei. — Ali nameravaš da budeš. — Hai. — Onda nauči da koristiš lepezu. — Kao žena, ja... Posmatrala je otvorenih usta kako lepeza zviždi kroz vazduh i kako se zabada u samo stablo bora ispred sobe. — Ne kao žena — reče Kioki — već kao ratnik. — Potpuno mirno, srknuo je još malo čaja. — Molim te, vrati moje oružje. — reče, pošto je spustio porculansku šoljicu. 402 Akiko ustade i pređe preko sobe. Pružila je ruku, sve dok nije dodirnula tu stvar zabodenu u drvo, ispruženu kao ruka Bude. On reče: — To nije ogi obična lepeza koju nosite na grudima, Akiko-san. To je gunsen, borbeno oružje. Kad mu je donela lepezu, on joj objasni: — Svih deset rebara na lepezi napravljeno je od rukom kovanog čelika, sama lepeza je kao membrana od čelika koja može da preseče kožu, meso, mišiće... čak i kosti, ako je udarac dobro odmeren. U njegovim rukama gunsen je opet počeo da ide napređ--nazad i da dodiruje njegov obraz poput umornog leptira koji se vraća na svoj krin. — Tvoja soba je na drugom spratu — dodao je. — BaS ispod moje. — Nemam roditelja: nebo i zemlja su mi roditelji. Nemam kuće: saika tanden* je moja kuća.
Nemam tela: stoici-zam je moje telo. Nemam očiju: munje su moje oči. Nemam strategije: sakacu đizai** je moja strategija. Nemam planova: kišan su moji planovi. Nemam principa: rinkiohen*** su moji principi. Akiko, sasvim sama u Sobi senki, klečala je ispred štapića sa tamjanom i malih belih sveca. Svetlost sveca i miris tamjana ispunjavali su prostoriju. Vazduh kao da je upijao njenu molitvu, kao da ju je slušao. Kiokijev zamak bio je smešten u šumovitoj uskoj dolini, okružen belim brezama i arišom, poljima blistavih, rascve-talih azalea i breskvama, hiljadu metara iznad nivoa mora u kogenu Asama. Bio je to brdski kraj — u kome :je preko leta bilo sveže, a veoma hladno preko zime — udaljen 130 kilometara od Tokija, na severoistoku od prenaseljene presto-nice. Zamak se nalazio skoro u samom središtu Honšua, japanskog glavnog ostrva. * slobodan da ubije i vrati život ** kuj gvožđe dok je vruće *** priklinjanje svim poslovima \ 403 Kogenom je dominirao Asama-jama, aktivni vulkan visok 2.500 metara, čije su strme strane bile od stalnih erupcija pune vrelog pepela. S druge strane brda; gde je bio Kiokijev zamak, pružao se Oniošidaši, čudesni pejzaž zaostao posle strahovite erupcije 1783. godine: ovaj predeo nazivan je đavoljim đubrištem. Na sve strane bile su podignute vile bogatih ljudi, ali nijedna se nije videla iz ovog zamka koji se nazivao Jami Doko — Zmaj u tami. Sam Kioki ga je tako nazvao kad je tu došao da živi. Akiko nije imala pojma kad je Kioki došao ovamo, kao što i inače nije ništa znala o njemu. Zbog onog što je videla svojim očima, mogla je da kaže da je on delimično Mongol: kosina njegovih očiju, širina lica kao i tamna boja kože jasno su to pokazivali. Mogla je da zamisli kako njegovi preci, ode-veni u vučju kožu sa metalnim oklopima, dolaze na neosed-lanim konjima iz kineskih stepa da bi osvajali sela u ravnici. Radili su po jasno zacrtanom planu koji nije trpeo nikakve izmene. Vežbe su se nastavljale direktno na ono što je ona naučila u toku dve godine u školi u Kumamotou. Svaki trenutak Akikinog vremena u školi u Kumamotou bio je isplaniran i određen za nešto. Pogrešni potez, ili pokret, bili su razlog za kaznu. Nikakva objašnjenja ni izvinjenja nisu tolerisana. Nije tolerisana ni bolest. A, ako je neko već bio bolestan, Kioki bi to brzo sredio prirodnim lekovima i čaje^ vima od trave. On je bio veoma nadareni jogen — hemičar — i Akiko koja je inače retko kada bila bolesna, već bi bila na nogama za deset časova, ako joj se baš nešto tako i desilo. Za to vreme, nastavljala je sa svojom obukom — čak i sa najnapornijim fizičkim vežbama. U to vreme, nedeljama su živeli u divljini, ostavivši zamak daleko iza sebe. To su obično radili kad se menjalo vreme — usred zime, ili kasno u leto i rano u jesen kad su tajfuni napadali južnu obalu ostrva šaljući u unutrašnjost tamne oblake, nalik na ogromne šape zmaja. To je imalo svoj cilj. Učio ju je kako da se koristi elementima prirode i čak, u nekim slučajevima, kako da ih pot-čini svojoj volji. Sa sobom bi obično nosili samo rokugu, »šest sprava za putovanje«, koje je koristio svaki ninđa. Pet sprava bilo je smešteno u šestoj, zvanoj ućitake, tri metra dugoj 26* ,,................... „L 404 trsci od bambusa. Unutra su bili lekovi, kamena olovka, peš-kir, šešir i musubinava, osam metara dugi konopac napravljen od ženske kose, lakši od konopca za bič a mnogo jači. Ziveli su na drveću i u žbunju, pored potoka, na ste-nama pored vodopada Siraito, u neverovatno lepom pejzažu ispresecanom manjim vodenim tokovima koji su skakali preko stenja. Cućigumo je bio tehnika do koje je Kiokiju mnogo stalo i koju je nasledio od svog oca Junai Ukifunea, plaćenog ubice u službi Nobunaga Ode, moćnog daimja, jedinstvenog među ninđama jer je bio patuljak. Cućigumo je bio, kako je to Kioki rekao, »slepi miš na gredi«. Naučio ju je kako da se popne na plafon i uz pomoć nekode ostane tu. Nekode su bile čelične mačje kandže. Satima bi tako visili u tami, koristeći savršenu kontrolu disanja da bi smirili svoj metabolizam i ostali nepokretni sve do zore.
Tada bi se bešumno spustili na kamenito tlo, a da ih nijedan mišić nije boleo ni bio ukrućen. Istog trena bili su spremni, ako je to situacija zahtevala, da neprijatelju zadaju smrtonosni udarac. Jedne večeri, možda posle godinu i po dana od njenog dolaska u zamak, Kioki ju je odveo u prostoriju u kojoj nije nikada ranije bila. Bila je to veoma prostrana soba zasvo-đenog plafona, gde se gubila svetlost. Prostorija je bila raz-deljena starinskim vratima koja su veoma ličila na skoro okruglu Kinesku mesečevu kapiju. Videla je tatami, prvi otkako je došla u Jami Doko. Kioki je kleknuo na tatami blizu Mesečeve kapije. Ispred njega je bio lakirani poslužavnik za serviranje čaja. Videla je i mali tanjir sa kolačićima od pirinča. Akiko se nisko naklonila i, skinuvši čizme, klekla je pored njega. Mesečeva kapija dizala se pored njih i iznad njih, bila je prirodna prepreka između učenika i senseia. Sve je bilo veoma tiho u ovoj prostoriji, sve je bilo nekako svečano i ozbiljno. Akiko je, ispitujući, onako kako ju je on naučio, mogla da oseti samo harmoniju njegovog va. Po-smatrala ga je kako priprema zeleni čaj: nije znala da je toliko vest u tome. Bila je iznenađena zbog lepote i odmerenosti njegovih pokreta. Sama je bila veoma opuštena i smirena. Skoro da je postigla savršeni mir. 405 Kioki odloži metlicu i, okrenuvši porculansku solju za pola kruga, pruži joj čaj koji se pušio. Nisko joj se naklonio i ona ponovi taj pokret istegnuvši daleko gornji deo svog tela. Njeno čelo dodirnu tatami s druge strane mesečeve kapije... Šapat, tihi kao klizanje svile uz nago telo, ili... Sleđena, dok je osećala kako joj se adrenalin penje, spustila je glavu još niže i bacila se unapred, kotrljajući se kao lopta, sve dalje preko tatamija. Iza nje metalna oštrica spustila se iz krivine mesečeve kapije, presekavši madrac od trske tačno na onom mestu gde je malopre bio njen izduženi vrat. Oštrica se zabila u pod ispod dušeka. Akiko se podiže na kolena i zagleda se, širom otvorenih očiju, u senseia koji je mirno srkutao čaj. — Kako ste to postigli? — pitala je, čudeći se — nisam osetila ni najmanji pokret u vašem va. Ničeg nije bilo... ama baš ničeg. — Zbog toga si došla ovamo — reče jednostavno Kioki. — Jaho krije moj va. — Jaho? — ponovi njegove reci kao eho — magija? Sensei slegnu ramenima. — Zovi to kako želiš. Ima mnogo imena. Nije važno koje koristiš. — Znači da to postoji. — Da li si znala moje namere? — Mogla sam da poginem. Da li biste to dopustili? — Kad oštrica poleti ja više ne mogu da je kontrolišem — rekao je. — Ali, kao i uvek, ti si bila gospodar sopstvene sudbine. I veoma sam zadovoljan što si sada pored mene. Ti si prva žena koja je došla ovamo da traži saznanja koja su namenjena, pre svega, muškarcima. Žene obično traže da vladaju silama i da ih poseduju. To je obična strategija: ženska. Na taj način majka u našem društvu kontroliše sina, žena kontroliše muža. Retko kada žena traži direktniju vlast, moć da sopstvenom snagom vlada nad ljudima i elementima. Kao što sam napomenuo, nekoliko ih je to pokušalo. Nijedna nije uspela. Možda ćeš ti sada biti prva miko — ustao je, i napravio pokret šakom nagore. — Dođi, vreme je da počne tvoje stvarno učenje. 406 On je bio lice koje se viđelo u kiši. Videla ga je i nije ga videla. Bio je tu pored nje i nije bio pored nje. Bio je brz kao kami, nestajao je kao svetlost, pojavljivao se, a onda zaista nestao. Mada je provela godine s njim, mada je on držao ključ za ulazak u njen svet, i mada joj je predao te ključeve, došlo je vreme kad je počela da sumnja da je uopšte bila u Jami Dokou. Svajcarski Alpi dizali su se oko prostrane bolnice u kojoj je ležala sva omotana u, kao sneg bele, zavoje. Nije mogla da vidi, a tako je malo šta interesantno imalo da se čuje. Hranila se svojim uspomenama. Kioki je postao samo san, neuhvatljiv kao dim koji se diže sa šumskog tla. Ali, ono što je dobila od njega bilo je veoma stvarno.
Svakog dana, bolničarka odevena u belo izvozila ju je na sunce. Ostajala je na suncu tačno četrdeset minuta. Svaj-carci su bili precizni, kao i Japanci, u nekim stvarima. Terapija je bila jedna od tih stvari. Sećala se dobro trenutka kad je nerast izleteo ispod granja i stao ispred njih. čvrsto je stajala dok je zver jurila prema njoj. Bila je svesna veprove snage, videla je njegovo grubo krzno i krvoločni pogled, iskrivljene zube u donjoj vilici, spremne da je raskinu. Ipak, nije se pokrenula. Duh joj je bio kao mirno jezero. Otvorila je usta. Iz njih je izleteo kiai, poznat kao toateno-ate, udarac iz daljine. Nerast se okrenuo u vazduhu, ispustivši urlik koji je parao vazduh i uši. Krik je bio presečen kao da mu je neko iznenada prerezao grlo. Zver je teško pala na jednu stranu i ostala je tu sasvim mirna, sve dok ona nije prekinula svoj uzvik, onako kako ju je Kioki naučio. Sećala se dodira Kiokijevog kimona po ruci. Sećala se kako je nestajao posle podne da bi spavao. Sećala se kako je nije ostavljao čak ni u snovima, kao da je i to bio deo njene obuke u Jami Dokou. Žudela je za njegovim učenjem kao što mladić žudi za seksom, želela ga je, sanjala o daljem napredovanju, dok na kraju nije postala opsednuta onim što je učila. 407 Bilo je u njihovom odnosu neke čistote kakva se nikada ranije nije javila u Vezi između muškarca i žene. On nije bio svetac: ali, ona ga nije želela. Ona je više bila željna moći koju je on posedovao. On je poznavao jaho i ona je žudela toliko za tim da je on, na kraju, ipak postao njen ljubavnik. Sećala se njihovog rastanka. Bila je sa njim punih sedam godina, što je bio veoma značajan broj za njih oboje: magični broj. Bilo je vreme da se vrati u svet i da počne osvetu. Lice u kiši je treperilp. Znala je da se zamak, koji je ostavila, polako pretvara u ruševine, i da nestaje među lišćem novog rastinja. Kiša je udarala po njenim ramenima u ritmu melodije koju -je izvodio komuso. Zečevi su bežali ispred nje, a usamljeni soko le-teo je iznad vrhova drveća tražeći odgovarajuću vazdušnu struju. Kad je došla iz ledenog Asama kogena i pomešala se sa turistima i građanima Tokija, odjednom je osetila da je osoba koja joj sada najviše nedostaje — Saigo. Znala je da je Koi-kijevo učenje bilo njen ljubavnik punih sedam godina, i to samo zbog toga što nije mogla da vodi ljubav sa Saigoom. Svojevoljno je odbacila pomisao na njega, odgurnula je u stranu da se ne bi mučila. Nije više bio u Kumamotou, tako su joj rekli preko telefona, zato je otišla izvan Tokija, tamo gde je živela njegova porodica, kako joj je on rekao. Nije imala nikakvog dodira s njim punih sedam godina, mada je za to vreme imala toliko obaveza da joj se sve to činilo kao sedam minuta. Kao udisaj vremena. Nije bilo prostora između njih, nije bilo osećanja promene. Vrlo retko Saigo je govorio o svojim roditeljima — i naravno, ona bi tada otkrila tugu, naročito dok je govorio o smrti svog oca — ali ništa što joj je govorio nije ju pripremalo za sjaj i lepotu prostrane kuće pred kojom se našla. Kuća je bila zaista prostrana — što je bilo vrlo kad su japanske kuće u pitanju: bila je okružena divnim vrtom i voćnjakom. Prostor je bio veoma cenjen i skup, tako da je Akiko bila jednostavno zaprepašćena kad je videla da jedna porodica poseduje takvu kuću i takav komad zemljišta nadomak velikom gradu kao što je Tokio. 408 Još je veće i dublje bilo njeno iznenađenje kad je otkrila da se porodica sada sastoji samo od Saigove majke i dvanaest slugu. On nije imao ni braće ni sestara, a ni drugih članova porodice. Ona je bila sićušna žena, finih kostiju i prelepog lica žene-samuraja. Tradicija joj je mnogo značila. Kao dobrodošli putnik namernik, Akiko je bila dočekana na vratima. Jedan sluga ju je dopratio do sobe koja joj je bila određena, a drugi je raspakovao njene stvari. Treći ju je odveo do kupatila. Kasnije je poslužena pečenim iverkom u soja sosu. Uz to su joj doneli salatu od plodova mora, kokošji jakitori, pirinač i posve svetli zlatni čaj čiji joj je ukus bio sasvim nepoznat. Veče je već bilo daleko odmaklo. Pojavio se četvrti sluga kad je završila s jelom, odveo ju je nazad u sobu gde je futon već bio pripremljen za spavanje. Tako je provela prvih šesnaest časova u kući, a
da uopšte nije upoznala domaćicu. Sutradan ujutru, Akiko je ustala i obukla svoj najbolji kimono koji, kako je primetila kad se pogledala u ogledalo, nije bio ni naročito raskošan ni fini. Imala je tako malo vremena za svoj lični život do sada i nije mogla da se bavi stvarima i svim onim čime je trebalo da se bavi, kako bi osetila lepotu toga što je bila žena. Ivice oba rukava bile su iskrzane, a svila, od koje je bio napravljen kimono, ,nije bila baš najboljeg kvaliteta. A za razliku od nje, Itami je bila savršeno obučena. Akiko je osetila da bi se ona razlikovala i da se našla u društvu sa najotmenijim ženama u Japanu. Srele su se u jednoj od velikih prostorija sa šesnaest ta-tamija. Tamo su odveli Akiko čim se obukla i propisno očešljala. Mlada žena, koja ju je prilikom dolaska dovela do sobe, tiho i učtivo je zakucala na šođi. Ušla je tek kad je pozvana, a zatim je kleknula pored Akiko i provela je čitav čas češljajući i uređujući njenu kosu onim što joj je Akiko dala: bio je to cuge, drveni kuši koji je nekada pripadao Ikan, odgovarajući set kanzaši, koji je Simada nekad poklonio njenoj majci. Kad joj je sluškinja pružila ogledalo, Akiko se zaprepastila kad je videla koliko liči na Ikan. Koliko je godina proš409 lo, a da se nije ovako očešljala? Nije mogla da se seti, nije mogla čak ni da kaže da li joj se dopada što je ovako očešljana. Između njih je bio pribor za čaj, napravljen od savršenog materijala i savršene izrade: porculan je bio tanak i providan. Obavljanje pripremanja ceremonije čaja imalo je dve svrhe. Ono je smanjivalo napetost i nelagodnost koju nepoznata osoba oseća kad uđe u tuđu kuću, a, istovremeno, je služilo i njoj da se koncentriše na Zen i da sve dovede u harmoniju. Na kraju ceremonije čaja, ako i ne bi postale prijateljice, bar ne bi bile protivnice, ne bi bile sasvim nepoznate jedna drugoj. — Drago mi je što ste došli — reče Itami: imala je prijatan glas, a njeno ponašanje, mada formalno i podređeno staroj tradiciji, bilo je malo toplije, jer je želela da se Akiko oseća ugodno u njenoj kući. Moj sin mi je govorio o vama nekoliko puta. — Akiko je osetila da bi htela još nešto o tome da kaže. — Stigli ste u pravo vreme — nastavila je Itami. — Iako Saigo nije tu, ja znam da treba da dođe kroz nedelju dana. Vi ćete, naravno, ostati sa mnom. — Ne bih htela da vam toliko dugo smetam — reče Akiko — ali, zahvaljujem vam na ponudi. — Ponuda nije ništa, ukoliko nije prihvaćena — odgovori Itami. — Kao što ste mogli da vidite, ova kuća je veoma prostrana, neko bi čak mogao da kaže da je isuviše prostrana za samu ženu. Ponekada sam veoma usamljena: čovek mora nečim da ispuni svoj život. Bilo bi mi veoma drago da imam nekoga za društvo. Da li biste mi učinili uslugu i ostali sa mnom? — Ako vi to zaista želite, ostaću — reče Akiko. — Nikada ranije nisam videla tako lepu kuću. Veoma je prijatno boraviti u njoj. — Preterujete — reče Itami, ali Akiko je videla da je zadovoljna zbog komplimenta. Kasnije, posle podne, drugog dana, Itami reče: — Posle smrti nesrećne Jukio, ja sam mislila da Saigo nikada više neće moći da se zainteresuje za žene. Toliko ju je voleo. Njegov duh je bio slomljen zbog njene smrti. Naravno, 410 njena smrt je došla posle smrti mog muža, a Saigo... i on su bili veoma bliski. Akiko pomisli: »Odanost prema roditeljima sve nas obavezuje i upravlja nama«. Osetila je da joj se ova žena u godinama veoma dopada. Uspela je da se Akiko oseti kao kod svoje kuće. Nije ju presrela gomilom pitanja na koja je, svakako, želela da zna odgovore jer ju je bez sumnje interesovala žena koja je uspela da zainteresuje i privuče njenog sina. Nema sumnje da je želela da je pita ko je njena porodica, odakle je, da li joj je otac bogat, da li joj je deda bio bogat... i tako dalje. Umesto toga, Itami je prihvatila Akiko, jer joj se dopala na prvi pogled i Akiko je bila duboko dirnuta zbog toga. — Danas — reče Itami — sve je drugačije. Vreme kad se u Japanu ništa nije menjalo, prošlo je. Moderna vremena nam pokazuju da se to staro doba, u kome se poštovala tradicija, nikada neće
vratiti. Dve žene su u tišini šetale između nasada limuna i šljiva. Ružičaste i bele hrizanteme naginjale su svoje lepe glave kao grčki hor, na povetarcu. Beli oblaci iznad njihovih glava putovali su po nebu, a ispod njih su letele sive zviž-dovke. Sunce je ugodno grejalo leđa. — Moj sin sutra dolazi kući — reče Itami i stade da posmatra guštera koji se sunčao na kamenu: Akiko je zastala pored nje. — Možda bi bilo najbolje da odete rano ujutro. Akiko je razmišljala o njenim recima, trudeći se da otkrije njihov dublji smisao. — Veoma mi je stalo do Saigoa — reče, posle izvesnog vremena. — Zaista mi je stalo do njega. — Znam — reče Itami, znam, pa ipak, mislim da će biti najbolje da ne budete tu kad on dođe. — Zašto, Itami-san? Starija žena se okrete da je pogleda u oči. — Moj sin je pravi đavo, Akiko-san. Ponekad mislim da je pravi blagoslov što je Jukio umrla tako mlada. Nisam želela da ima veze s mojim sinom. Kad je upoznala Nikolu Laj-nira, nadala sam se da će to biti kraj njene veze sa Saigoom. Ali, baš kao i vi, i ona je došla da potraži Saigoa. Ne želim da se ista greška ponovi još jednom. 411 — Da li se plašite za moj život, gospodarice? Itami je, posmatrala Akikino lice. — Ne, Akiko-san. Ja se plašim za vašu dušu. Moj sin je veoma gorak plod: svojim shvatanjima on može svakog da zatruje, i zato je bolje da se držite dalje od njega kako ne bi i vas zatrovao. — Do sada me nije povredio — reče Akiko. —i Ne treba se sa tim šaliti, draga. — Itami je ponovo krenula dalje. — Ako odaberete da ostanete, neću od vas za-htevati da odete. Odavno sam naučila da čovek ništa ne postiže ako pokušava da utiče na želje i odluke drugih. Ja nisam ništa mogla da učinim ni sa svojim mužem, ni sinom, čak ni sa svojom snahom. Nemam, znači, snage ni da utičem na vašu volju. Ipak, ja i dalje govorim pravo iz srca i molim vas da me saslušate, bar to. Opet je zavladala tišina između njih. Prekinule su je Akikine reci: — Itami-san, ali ja želim da ga vidim. Starija žena obori glavu. — Naravno, dete moje. Na venčanju je bilo samo njih četvoro: Saigo i Akiko, držeći se za ruke, Itami i Sinto, sveštenik koji ih je venčao. Ceremonija se održala u severnom vrtu, usred mirisa limuna i ruža. Dan je bio jasan i čist kao kristal. Sunce je bilo visoko, a njegova toplina spuštala se na njih kao nebeski blagoslov. Onda ju je Saigo odveo u Tokio i ona je samo povremeno viđala Itami. Nije mogla da dođe na Saigov pogreb kad je njegovo telo stiglo brodom iz Amerike u zapečaćenom kovčegu koji Itami nije dala da se otvori, pošto je čula na koji je način poginuo njen sin. Itami joj je pisala i rekla je da je jedino što sada želi to da ga pokopa duboko pored njegovog oca koji ga je toliko voleo, onako kako ona nikada nije mogla: pored oca koji je tako izobličio njegov duh, da mu to ona nikada nije oprostila. Sto se tiče Akiko, uopšte se nije postavljalo pitanje da li će ona biti ono što je Saigo zahtevao od nje pre nego što je otišao u Ameriku. Gak i da nije razgovarao sa njom, ona je znala šta treba da učini. 412 »Znam kako to treba da obavim« — rekla mu je pobe-donosno na dan njihove osme godišnjice. — »Za mene će to biti velika promena. Potpuna promena«. Pružila mu je fotografiju da i on pogleda. Dugo vremena nije ništa govorio, samo je posmatrao čas sliku, čas nju, a zatim je rekao: »To će ga sasvim uništiti. Biće to njegov kraj, čak iako se ja ne vratim«. — Lice mu se zgrčilo. — »Ali, ja ću se vratiti«. Akiko je znala bolje od njega. Osećala je da je Saigo mrtav onog trena kad je ušao u »JAL-ov« avion da se nađe sa svojim rođakom Nikolom Lajnirom i da podeli megdan s njim. Ali, to saznanje joj nije davalo za pravo da ga zaustavi, čak ni da mu natukne kakva mu je sudbina. On je bio ratnik i sprečavati ga da se bori značilo bi uništiti ga do kraja. Kad je primila vest o njegovoj pogibiji, već je bila pet nedelja u Svajcarskoj. Zalila ga je čak i onda kad je razmišljala o ostvarenju plana osvete, trudeći se da sve bude onako kako bi on želeo.
Zelela je da vežba dok je bila živa sahranjena u toj svajcarskoj klinici, ali to joj je bilo zabranjeno. Rekli su joj da ne sme ni da pomišlja na vežbe bar u prvoj nedelji, a kasnije neka sama odluči šta će jer su se nadali da će zavoji da je spreče da vežba. Pre svega, nije ništa videla. Međutim, ona ih je obmanula, mada su Švajcarci veoma mudar narod. Pošto bi je odveli u gimnastičku dvoranu, Akiko je punih devedeset minuta radila teške fizičke vežbe da bi održala svoje sjajno telo u dobroj formi. Kasno posle podne, radila je te iste vežbe. Pošto je bila navikla na tamu i noć, nije joj smetalo što ne vidi; ustajala bi sasvim sama, i služeći se samo sluhom, išla bi prema gimnastičkoj dvorani ne tražeći pomoć bolničarki. Bila je željna fizičkih napora i sva im se predavala. Na taj način nije razmišljala o posledicama koje su mogle da uslede posle ovog zahvata. A šta ako lekari nisu uspešno obavili svoj posao? Ona će tad biti izgubljena. Ubedili su je u svoje, znanje, a i sama je videla bezbrojne primere njihovog uspešnog rada. Razum joj je bio zadovoljan. Ali, sada, kad 413 je to sve obavljeno, sada kad nije bilo povratka unazad, sada kad Akiko koju je poznavala čitavog života više nije postojala, sumnje su počele da je muče. Šta ako... ? Šta ako ....? Šta ako...? I tako se sva predala vežbama, lutanju po vrtu duha i uma, dograđujući ono čemu ju je Kioki naučio i što je Sun Hsiung ugradio u nju. Sada, kad je Saigo bio ubijen, ona nije imala ništa drugo zbog čega bi morala da živi. I, najzad je došlo jutro kad je tama počela da se povlači. Malo pomalo, plastovi tame su nestajali i počeli da se pretvaraju u sivkastu svetlost, kao da Crno kao ugalj počinje da bledi. Pojavili su se obrisi sobe, kao da posmatra stvari u njoj kroz spušteni veo. Roletne su bile spuštene, svetlost na plafonu ugašena. Bila je upaljena samo mala lampa na noćnom ormariću. Njena meka svetlost nije dirala njene oči ali, ipak, i ta blaga svetlost bila je neprijatna tim očima koje su se nedeljama bile odvikle od svakog njenog traga. Punih šest nedelja njene oči nisu videle svetlost. Bilo je veoma bolno opet je gledati i Akiko je bila prinuđena da veoma brzo trepće, ne bi li povratila nešto od tame u kojoj je već navikla da boravi. Sve je bilo nekako nepoznato i drugačije. Sve joj je bilo tuđe, kao da je došla s neke druge planete. Uzela je ogledalo koje joj je bilo stavljeno nadohvat ruke. Pogledala se. Ono što je videla u ogledalu nije bilo lice u kiši već prvi, pravi cvet njene osvete. Videla je kako Jukio gleda u nju, trepćući besno na prvoj svetlosti novog dana. Peta knjiga MIKO (1. Veštica), (2. Devojka u službi junakovog groba) Njujork Siti/Hong Kong/Hokaido MAUI/VAŠINGTON/TOKIO Proleće, sadašnjost — Alo, Mati, ti si? — Koga to interesuje? — Krokera. Detektiv, poručnik. Njujorška policija. — Je li? Pa on je mrtav, kao gromom ošinut. — Pa, onda, govoriš sa živim mrtvacem. Ovo je, svakako, tvoj srećan dan, Mati. — Ko je to, do đavola? — Mati, sa mnom je dama o kojoj smo govorili prošle godine. Sećaš se našeg razgovora? Aliks Logan, Ki Vest. — Ne sećam ... — Rekao si da je stvar toplija od Luciferove zadnjice. Osetilo se kako Mati uzbuđeno diše. — Hriste na krstu, pa to si ti, poručnice. Nisi mrtav! A ja sam ti palio svecu kod Sv. Luke. — Hvala ti na tome, Mati, baš ti hvala. — Gde si, do đavola? — Potrebno mi je obaveštenje, Mati — reče Kroker. — Treba mi obaveštenje, kao što narkomanu treba droga. Izbri-saću sve tragove za sobom i posle toga možemo da krenemo, sasvim čisti. Mati zvani Usta, Krokerov glavni informator, razmišljao je o tome prilično dugo, da bi najzad rekao:
— To bi moglo da me staje života. — Ja sam skoro stradao, Ejs. Ti ćeš biti zaštićen. Po-trudiću se da Tomkinovi ljudi ne dođu ni blizu tebe. — Ne brinem ja o Tomkinu, poručnice. Baraba je već nedelju dana ispod zemlje. — Sta kažeš? — Sta ti je, zar ne čitaš novine, ne gledaš TV? 418 — Izbegavam to, kao kugu. čak sam rekao Aliks da je i radio u kolima pokvaren. Uleteli smo u strašnu gužvu u Se-vernoj Karolini. Nisam hteo da ona sazna koliko smo se zapetljali i u kakvoj smo opasnosti. — Ništa nisam čuo o Severnoj Karolini. — O Reliju. — Ništa, poručnice. Da je nešto bilo, ja bih znao. Kroker okrete glavu i pogleda Aliks koja je sedela u kolima, parkiranim pored autoputa. Bili su vrlo blizu Linkoln tunela, skoro su bili u Njujorku. — Sta se desilo s Tomkinom? — Slomila ga je neka misteriozna bolest. — Taka-tako nešto. Zvuči veoma japanski. — Smešno. — Stvarno? Ne vidim da je tu išta smešno. — Nije važno. Lična šala. — Oglasila se poruka, i Kroker ubaci još sitnine u aparat. — A šta znaš o incidentu u Reliju? — Ništa, potpuna tama. — Da, da. — Ne iznenađuje me to, poručnice. Tomkin je bio samo vrh pite od govana u čitavoj ovoj stvari — čula se neka buka u slušalici. — Sačekaj malo, hoćeš? — Kroker je čuo kako Mati govori nešto nekome ko je bio u sobi s njim: — Idi, do đavola, u bioskop kao što sam ti rekao, sjaši s mene — opet se vratio razgovoru s Krokerom. — Izvini, hteo sam da očistim sobu. Već je ionako sve isuviše riskantno — nakašljao se. — Rekao sam da ću njuškati malo više unaokolo i zaista sam to i uradio. Ono što sam nanjušio nije mi se ni najmanje dopalo. Bilo mi je žao što sam ti dao obaveštenje o Ki Vestu. Kad sam čuo da si nestao, bio sam ubeđen da sam ja za sve kriv i otišao sam pravo kod Sv. Luke. — A ja sam mislio da smo mi prijatelji, Mati. — Život nije takav, poručnice. Ti to znaš, baš kao i ja. Kroker nije mogao a da ne pomisli na Nikolu Lajnira i prijateljstvo koje ga je povezivalo s tim čovekom. Razmislio je da li je i neka korist povezivala njih dvojicu. Bio je siguran da takvih veza nije bilo. Zato njihovo prijateljstvo i jeste bilo tako jedinstveno, tako dragoceno. Pitao se gde li je Nikola sada* i šta radi. Poslednje što je čuo o njemu bilo je da 419 se vratio u Vest Bej Bridž. Pomislio je da je sigurno otišao na medeni mesec. Kroker je znao da bi vrlo rado krenuo da nađe svog prijatelja, ali želeo je da ovu opasnost drži podalje od Nikole — bar dok ne vidi u čemu je ona. — Bolje mi reci sve što znaš, Mati. — Nije baš lepo, ono što ja znam. U sve to je umešana i vlada. Za tren se Krokeru učini ,da je neko bacio granatu u njegovom pravcu. Glupo, u šoku, reče: — Koja vlada? — Naša, Isuse, čija druga? — Ne shvatam. — Misliš da ja shvatam? Sve što znam to je da je to daleko od mene i tebe. Kroker je grozničavo razmišljao. — Sad mi je jasno zašto nisi bio iznenađen što se nišr ta nije saznalo o onom čudu koje se dogodilo u Reliju. Samo vlada ima tu vrstu moći da sve izbriše. Znaš li ko je za ovo zadužen u vladi?
— Neki tip po imenu Mink. — Nikada nisam čuo za njega. — Nisam ni ja, dok nisam malo pronjuškao. On vodi nešto što se zove zatvorena radionica u čitavoj trgovini. — A kakva je trgovina, u pitanju. — Pa špijunaža, poručnice. — Kakve to veze ima sa Tomkinom, i sa ubistvom Ange-le Didion? — Kažeš da je dama s tobom. Pitaj nju. Ona je bila prvorazredni svedok. Jedini. — Da, ali ne shvatam kako to da je još živa i zdrava? — Je li bila sama u Ki Vestu? — pitao je Mati. — Ne, imala je čuvare, ali samo zato da bi bila bezbedna. — Jesi li siguran u to? — Jesam — reče Kroker. — Pokušala je da se ubije jednog popodneva. Jedan od njenih čuvara spasao joj je život. Video sam čitav događaj. -- Nešto mi tu nijei logično — reče Mati — ali neka sam proklet ako znam šta je to. — Reci mi sve što znaš — reče Kroker i ubaci posled-njih četvrt dolara u aparat. 420 — Još nešto, mada nema veze s ovim, ali, pošto si ti bio na Mesecu sve ovo vreme i ne znaš šta se,događalo, moram da ti kažem da je tvoj drugar' Lajnir postao glava Tomki-nove industrije. — Šališ se? — Zašto bih? On je sada u Tokiju — znaš, u Japanu, završava neke poslove koje je Tomkin započeo sa kompanijom »Sato Petrolhemija.« »Gospode« —ipomisli Kroker — »šta se to događa? ćeli svet je postavljen tumbe«. Brzo se oslobodio misli i rekao: — Učini mi uslugu, hoćeš? — .Usluge staju novaca, poručnice. Kao što si rekao, svi smo mi gramzivi. O čemu se radi? — Potrebno mi je sklonište, za mene i devojku. Tvoj stan. — Hiljadu dolara nedeljno ili kidamo pogodbu. — Postao si mudar momak, Mati. Mi smo u opasnosti. — To sam i shvatio, poručnice, ali treba da posmatrate stvari s moje tačke gledišta. Vremena su teška. I ja moram da živim, baš kao i svi ostali. — Zaboravio si da ja nisam više na platnom spisku. — Uzeću ček. — Prokleta barabo. Kroker je mogao da oseti da se Mati ceri s druge strane žice. — Znam to — reče Mati zvani Usta. — Znam da sam baraba. Tačno u 18 časova, po vremenu Hong Konga, Tanzan Na-ngi u kancelarijama »Sveazijske banke« podiže telefon i poz-va broj koji mu je Liu dao na kraju njihovog prvog susreta. čitavo posle podne posmatrao je sitne mrave kako stvaraju redove pred ulazom u »Sveazijsku banku« s jedinim ciljem — da podignu svoju životnu ušteđevinu. Odjednom, sve što je bilo vezano za ovu banku kao da je bilo zatrovano: kao da će ona da proguta sve što su godinama štedeli. Nangi se pitao kako to da je toliko sveta saznalo sve o nesigurnim poslovima banke i kako je moguće da su svi, u jednom trenu, došli da spašavaju ono što se spasiti može. Naslušivao je ko stoji iza svega toga. 421 — Koliko dugo možemo da izdržimo ovako? — pitao je Nangi Alena Sjua, kada su se vrata zatvorila u 15 časova. Pozvana je policija da rastera gomilu koja nije htela da se raziđe, iako je banka bila zatvorena. — Pod ovim uslovima nećemo izdržati više od 48 časova — reče Sju. — Baš sam razgovarao sa našim filijalama u Van Caiu, Sa Cuiu, Aberdinii i Stenliju. Svuda je isto. Mo-raćemo noćas da zagrabimo iz rezervi. — Nemojte ,'još ništa da radite — reče Nangi, držeći glavu podbočenu stisnutom pesnicom. — Sve
dok vam ja ne dam znak. Telefon je zvonio negde na drugom kraju grada. — Da? — ženski glasje bio prijatan i lep. — Molim vas gospodina Liua — reče Nangi, mrzeći to što mora da radi, mrzeći ovaj trenutak više nego bilo šta na svetu. — Ko zove? Šta da kažem? U 19.15 te večeri, Nangijeva kola se zaustaviše ispred Trgovinske kompanije Sun Va u Ulici Sai Ping San u Seung Vanu. Sve je bilo (ofarbano blještavom crvenom bojom. »Kinezi nisu shvatili lepotu pastelnih boja« — pomislio je Nangi — »umesto toga okružuju se primitivnim dečjim tonovima.« Bili su sujeverni kad je boja u pitanju kao i za sve ostalo. Podigavši ramena, ispraviviši se Sto je bolje mogao, trudio se da korača što sigurnije kako ne bi bio i dalje postiđen pred neprijateljem. Kad je ušao, osetio je bezbroj mirisa koji su mu nadra-živali nos. Prvo mu se učini da je mesto sasvim prazno: vreme rada je prošlo, i svi službenici su otišli kućama. Nangi zastade u polutami, i okrete se oko sebe. Prime-tio je kako se neka senka kreće među drugim senkama. — Pripremio sam svezi čaj, specijalno za ovu priliku bio je to Liuov glas. Nije mogao da pogreši. Nangi krete u njegovom pravcu, pazeći da se ne saplete o sanduke i kutije razbacane na sve strane. Seo je na jednostavnu drvenu stolicu, preko puta Kineza. Sto je bio između njih. Na njemu su bili samo ugovori. Nangi nije,morao da ih dodirne da bi shvatio o čemu se'radi. — Prvo čaj — reče Liu ljubazno. — Zeleo bih da ovo prođe što bezbolnije. 422 On je, bez sumnje, bio spreman da pokaže iskreno prijateljstvo, sada, kad mu je uspeh bio osiguran. Srkutali su čaj. — Caj »Crni tigar« — reče Liu — iz Pekinga. Svake godine proizvede se vrlo malo ovog čaja. Dopada vam se? — Veoma — reče Nangi koji se skoro ugušio zbog groznog ukusa čaja. Liu malo nakloni glavu. — Počastvovan sam. — Nastavio je da srče čaj. — čuo sam da je bila velika gužva ispred »Sveazijske banke«, danas posle podne — reče, spreman na razgovor. Nangi odluči da ga proveri. — Nije bilo tako strašno — reče. — Nije bilo strašno, ali ipak dovoljno opasno da je morala policija da interveniše. — Policija uvek bude upozorena kad se više od dva Kineza skupe na jednom mestu u Krunskoj koloniji — pri-meti zajedljivo Nangi. — To bar malo zaposli ljude Njenog veličanstva. — Cak i slepi gavran zna kad treba da napusti polje kukuruza, gospodine Nangi. Sve je to bila samo šarada. Nangi se pitao zašto Liu to radi? Znao je da ne može da impresionira Japanca. U prostoriji je postalo tamnije. Ako je neko još i bio u njoj, Nangi to nije mogao ni da vidi, ni da oseti. Ali ose-ćanje da on i Liu nisu sami, nije ga nikako napuštalo. — Ubeđen sam da ste sve već unapred znali, Liu ¦— reče Nangi obazrivo. — Sve je krenulo veoma loše. To je bar jasno. — Ono što je meni veoma jasno, gospodine Nangi — reče Liu, srčući opet čaj — je to da vi nećete uspeti da se izvučete bez naše pomoći. — To se i meni čini, zato sam vas i nazvao. Možda je to bilo ono što je Liu, u stvari, hteo: da ga postidi, da on to verbalno prizna, jerje sada klimnuo glavom kao da prima kompliment. Nagnuo je glavu prema ugovoru: — Nadam se da ćete se složiti sa svim klauzulama. — Govorio je'tako kao da se on nalazi na nišanu, a ne Nangi. Nangi je jedno vreme ćutao. Ako bi odmah napravio pokret, ili povukao potez, izgubio bi obraz pred ovim čove-kom, a već se isuviše ponizio i samim1 tim što je pristao i 423
što je došao na ovaj sastanak. Posle izvesnog vremena, on uze dokumente i poče da čita. Svaka rečenica bila je kao udarac. Osećao je kako mu se duša ledi. Svaka klauzula koju će morati da potpiše pogađala ga je ravno u srce. Onog trena kad dodirne papir vrhom pera, efektivna kontrola keirecua biće predata Liuovim gospodarima. Kinez je spustio jedno starinsko nalivpero na sto. Nangi će morati da posegne za njim. — Ne planiramo nikakvu momentanu intervenciju, niti menjanje politike — reče Liu. — Nema uopšte razloga za uzbuđenje. — Mislio sam na onih 35 miliona dolara — reče Nangi. — Oni treba da budu isporučeni sutra, pre osam časova ujutro. Liu mirno klimnu glavom. — Zatražite od gospodina Sjua ili bančinog službenika kojeg vi odredite da se pojavi na određenom mestu, i suma će im biti predata. »Da, svakako« — mislio je Nangi — »znam da znate sve o nama, zahvaljujući drugu činu«. Ali, glasno je rekao. — To mi sasvim odgovara. A zatim, svesno odbacivši pero koje mu je Liu bio pripremio, Nangi izvadi sopstveno pero i potpisa oba ugovora. Liu i sam izvuče svoje pero i potpisa ugovor. Gurnuo je gornju kopiju prema Nangiju. — Možeš još malo čaja? — oči su mu igrale u tami. Nangi je odbio. Savio je dokumenat, osećajući da je nekako prljav i topao u njegovim rukama i baš se spremao da se digne, kad ga zaustavi Liuov pokret. U Kinezovim rukama odjednom se stvorj. blještavi crveni koverat kojeg je izvukao iz džepa na grudima. Bez reci, on pruži koverat Nangiju. Nangi ga upitno pogleda. — Kod nas je običaj, gospodine Nangi, da častimo kad sklopimo posao. To je veoma civilizovano. Suma u koverti je namenjenavama, za transfer vlasništva ili moći, zovite to kako hoćete. Fizički transfer ne predstavlja gubljenje obraza zato što je to, u stvari, samo razmena, jedno za drugo. Nangi klimnu glavom s poštovanjem, kao da su njih dvojica dva čoveka koji se zabavljaju, pričajući šale u parku na klupi. Ali, srce mu je uzbuđeno udaralo, bes je kolao njegovim venama, a puls mu se ubrzavao. Ništa od njegovog držanja 424 i ponašanja nije pokazivalo kako se on, u stvari, oseća. Liu i onom, bilo ko da je to bio, koji ih je posmatrao iz senke, Nangi je bio samo mudri biznismen koji se trudi da izvuče što više može iz svog poraza. Obazrivo, Nangi spusti crveni koverat pored c dokumenta koji je stavio blizu srca. Ustao je od stola i, uhvativši svoj štap, krenuo je prema izlazu iz Trgovinske kompanije Sun Va, tamo gde su ga čekala kola sa šoferom. Pošto ga ni najmanje nije interesovao noćni život, vratio se pravo u hotel. Hrana koju su mu poslužili imala je ukus pepela i skoro se ugušio, kao da mu je zastala u grlu, kao da je gutao onaj ugovor koji je morao da potpiše. Ipak, nastavio je da jede sve dok nije ispraznio tanjir. Nije juopšte mogao da se seti šta je upravo pojeo i šta je naručio. Ali, to mu i nije bilo'važno. Kad se svukao, ležao je na krevetu i buljio u plafon puštajući reku uspomena da teče. Kao i uvek, bio je obuzet konrjodom. »Kad je neko ratnik, ostaje uvek ratnik« — mislio je. Nemoguće je bilo da ratnik okači o klin svoj katana, mada je u njegovom slučaju to više bilo figurativno. U oblacima uspomena pojavi se lice Makite, njegovog sempaia, kao što je to obično bilo. Nije im dopustio da izvade njegov oboleli stomak. Više je voleo da sam izvrši sepuku. Tražio je od Nangija da mu on zada drugi udarac. I zaista, ovaj je to i uradio, dugim mačem svog mentora oslobodio ga je bolova koje je sam sebi naneo s dva udarca vakizašiem — jedan uspravno i drugi vodoravno. I mada je to bila veoma časna stvar i časni čin, Nangi je žalio što je sempai tako odlučio i, kad god bi se setio krvi na maču i okrvavljene glave svog drugog oca koja leži na ta-tamiju, osetio bi se grozno: obično bi se stresao, kao da je taj čin obavio tren ranije. Koža mu je bila naježena i suva, a u ustima nije imao pljuvačke. »Jasno je da Hristos ne bi želeo da se takva stvar odigra« — pomislio je Nangi — »hrišćanstvo to
ne odobrava«. Sećao se kako je odjurio u crkvu i ispovedio se. Ali, čak ni to nije moglo da ga očisti i smiri, i on je proveo punih šest časova na kolenima ispred Hristosa na krstu, moleći za oproštaj. Sato je došao da ga traži. Ubedio ga je da se vrati i ostavi molitve. 425 — Prijatelju — rekao mu je tada Sato — ne smete sebe da krivite. Učinili ste ono što je moralo da se učini. Bili ste uz svog prijatelja kad ste mu bili najpotrebniji. Sta biste još tražili? To je giri. Uradili ste onp što bi svaki samuraj uradio. Nangijeve oči su bile pune bola i samooptuživanja. — To nije bilo hrišćanski, Seići-sane. Sato nije ništa mogao da odgovori na to, samo je izveo Nangija iz hrama. Sećanje na Makitu povelo je Nangija nazad do mabikija, onoga što je učinio za svog sempaia u »Mitiju«. Koliko je njih »ubio« na tom putu, uništivši im šansu da napreduju u japanskoj birokratiji. Uvek je iznova postavljao to pitanje, jer se uvek naugodno osećao zbog onoga što je učinio.; Prvi je bio Simada: Simada je bio početak mabikija. Platio je zbog svoje gramzivosti i zbog svoje kratkovidosti. \Nije mogao da shvati da dolaze promene i zato ga je Nangi osudio na poniženje ili smrt. Simada je odabrao časnu stazu i počinio je sepuku, otvorivši tako put za Makitino naimenovanje za prvog potpredsednika »Miti-ja«. Simada je bio najtvrđi. Posle toga, lako je bilo upravljati mabikijem. Nangijevo srce postalo je okrutnije. Sada posle toliko godina odricanja i rada, bio je ovde u hotelskoj sobi, u tuđoj koloniji, preznojavao se, jer mu je bilo jasno da je izgubio svoj veliki san. Pitao se da li je moguće da je ubijao u ime Hrista. Nije mu bilo jasno da li ga je zvonjava telefona trgnula iz dremeža, ili ga je iščupala iz zagrljaja snova. U svakom slučaju, on se otkotrljao preko kreveta i ščepao je slušalicu. Sjajni brojčanik na njegovom satu pokazivao je da je bilo 3.30 ujutru. Kinezi bi smatrali da je to veoma nepovoljna kombinacija brojeva, ali Nangi nije mario za to. — Da? — Ovde je čvrsti čiu — čuo se glas — ja sam na Po San roudu, nedaleko od stana Sočne Pien. — Kao da je teško disao. Nangi sede u krevetu. — Zar niste mogli da uđete u stan? — Već sam bio unutra i izašao sam. — Nangi je sada uspeo da razazna uzbuđenje u glasu mladića. — Mislim da je najbolje da odmah, i sami, dođete ovamo. 426 — O čemu se radi? — Izvinite, ali mislim da je najbolje da sami dođete, jer kad to vidite svojim očima, imaćete sasvim drugu sliku o svemu. — Već sam krenuo — reče Nangi, osećajući kako iiiu srce snažno udara. Znoj mu se osušio na koži. Prebacivši noge preko ivice, kreveta, posegnuo je za svojim štapom. U podrumu nije bilo ni vazduha ni svetlosti. Nikola je mogao da čuje kako su se vrata kroz koja je prošao zatvorila. čuo je kako šišti vazduh i to mu se ni najmanje nije dopalo. Sam, i u potpunoj tami, kretao se prema onome što mu je haragei govorio da je centar podruma. Tu je zastao i pustio čula da ispituju unaokolo. Sto, nekoliko stolica, ugašena lampa, neka mašinerija. Nije znao čemu služi, samo je osećao da je od drveta. Bio je na Hokaidu, ali nije znao tačno gde, jer mu je Koten bio stavio povez na oči pošto mu je prethodno bio vezao noge i ruke. Ubacili su ga u neka kola i vozili su ga više od jednog časa. Proračunao je da je to, otprilike, udaljeno nekih pedesetak kilometara od rotenburoa. Znao je da to nije dobro. Cuo je neko zujanje iz tame u kojoj je stajao. Zujanje je bilo nekako prigušeno. Nikola odmah krenu prema zvuku, njušeći vazduh kao životinja kratkim, brzim udisajima. Osetio je šta je to kad je bio na nekih metar-dva udaljenosti. Brzo je otišao u najudaljeniji deo prostorije.
Znao je da tako samo odlaže vreme kad će ga derivat hloroforma uspavati. Ali, sada mu je bio potreban svaki trenutak. — Ne znam zašto tako dugo čekamo — reče doktor nestrpljivo. — Gasu je potrebno samo tri i po minuta da ispuni čitav prostor podruma. Pokazao je članak na kojem je bio hronometar i na kojem se jasno videlo da je prošlo već petnaest minuta otkako su 427 pustili gas. Bila je to interesantna mešavina hemijskih jedi-njenja koja je prodirala nezadrživo kroz disajne puteve u organizam. — Strpljenja, doktore — reče mirno Viktor Protorov. — Ja cenim vaš entuzijazam i vašu nestrpljivost da se pozabavite novim pacijentom, ali mislim da ja najbolje znam šta je neophodno u ovakvim slučajevima. Doktor slegnu ramenima i poče da mumla pesmu »Ca-rist i revolucionar« koju je nekada davno naučio od bake, samo zato da bi ostalima pokazao da on nije lutka kojom upravlja Protorov. Pored doktora i Protorova, tu su još bili Rusilov, Koten i dva mlada poručnika pod Rusilovljevom komandom. Protorov se našao u situaciji kad je morao svima, a pre svega pukovniku Mironenku, da pokaže svoju moć. »Dokaz moje moći« — mislio je sada Protorov — »biće otkrivanje Tenčija. Najzad će naše dve službe raditi zajedno. Starci će morati da odu, dani birokratije biće samo uspomena, svi će se pokrenuti. Vreme je za drugu revoluciju«. Sa velikom teškoćom skrivao je svoje oduševljenje: čak ni Rusilov nije smeo da nasluti velike promene koje su se valjale na horizontu. Ne još. On će biti veoma zaposlen kad mu prepusti Deveti direktorat. »Ne smem u početku da ga isuvi-Še opteretim velikim poslovima — mislio je Protorov. — U redu — reče. Izvetrite podrum. Odgovarajući na znak koji mu je rukom dao Rusilov jedan od mladih poručnika požuri da ispuni naređenje. Snažni ventilatori se pokrenuše i isteraše opasan gas iz prostorije. Crvena svetlost prestade da treperi i upali se zelena sve-tlost. Protorov naredi da se otvore vrata podruma. Koten uđe prvi, a zatim Rusilov, pa dva mlada poručnika. Doktor i Protorov uđoše posle njih. Unutra nisu mogli ništa da osete. Vazduh je opet bio čist. Muškarci su ulazili u podrum, kao što gospoda idu u lov: bili su ponosni na svoj elitni status, pa ipak, plašili su se. — Izgleda da je bez svesti — reče doktor, gurnuvši na-očare s vrha nosa. — Mislim da i na njega deluje gas kao i na ostale ljude. Pošto nije imao neko visoko mišljenje o doktoru, Protorov mahnu Kotenu da priđe. Dok se ogromni sumo kretao 428 kroz prostoriju, Protorov ga je pratio sve dok nije došao do one tačke gde je Nikola ležao na svojoj levoj strani. — Disanje je duboko i pravilno — reče doktor, obilazeći oko zaspalog čoveka — nema reakcije kapaka, puls je usporen, boja kože je bleda, čovek je u dubokoj nesvesti. — Govorio je ove lekarske zaključke kao neku vrstu litanije, ili molitve, plašeći se nečega što nije shvatao i što, dakle, nije mogao da kontroliše. Sa svog mesta, Protorov pokaza Rusilovu da stane ta-čno iza Nikole. — U redu — reče Kotenu. Nikola se baci unapred, ispruženih nogu prema težini koja se spuštala prema njemu. Nije mu bilo teško da zaustavi disanje i izbegne trovanje gasom. Najmanje postoji osam različitih oblika ninđucua za osnovnu kontrolu disanja, što je preuzeto od jogija sa Tibeta. Doktor kriknu i odskoči u stranu, dok se Nikola obrušio na sumoa koji je leteo prema njemu. Njegove pete bile su upravljene prema Kotenovim kolenima. Nikola je bio vest i znao je da bi najveća greška bila usmeriti napad u ogroman sumoov stomak. Koten je bio neverovatno brz i skoro mu je uspelo da izbegne Nikolin udarac. Ali, ne sasvim. Uspeo je da se spase lomljenja kolena, ali nije mogao da izbegne da bude oboren na pod.
Nikola je čuo kako Protorov izdaje naređenja, kako se doktor povlači, a kako dva mlađa vojnika idu napred. Nešto mu je smetalo u krajevima vidnog polja, ali bio je isu-više obuzet borbom sa Kotenom. Njegova podsvest je, međutim već pripremala strategiju borbe sa četiri neprijatelja. četiri! Bila je to njegova poslednja jasna misao, pre nego što mu je Rusilov zabio dugu iglu u mesnati deo njegove mišice. Odskočio je isuviše desno. Pet crnih tačaka igralo mu je pred očima: video je pet ljudi koji ga napadaju. Osetio je kako ga Koten udara u glavu. Pet crnih tačaka pretvorilo se u pet crnih velova. Reci su dolazile do njega kao iz velike daljine; bile su to reci koje za njega nisu imale nikakvo značenje, bila su to pitanja 429 na koje nije mogao da daje odgovore. Onda ga sasvim,obuze snažna droga koju su mu ubrizgali, i on se onesvesti. — Odličan posao — reče Protorov Rusilovu. — Vidite, doktore — prišao je bliže — za razliku od onoga što vaše knjige kažu, mi ovde nemamo obično ljudsko biće. Taj čovek može da pomakne samo jedan prst i da vas unišiti. Doktor ne reče ništa: drhtao je i mislio: »Uopšte ne ra-zumem sve ovo, ništa ne razumem. Trebalo je da odavno bude u nesvesi.« — Možda se opet pretvara — reče tiho. Protorov zareza: — Mislim da se sada ne pretvara. On nema tu moć da izbaci iz krvotoka ono što mu je ubrizgano, ne može ni da neutrališe drogu. Sad je naš — mahnuo je glavom prema drvenoj mašineriji u uglu. — U redu, Kotene — reče tiho — veži ga... »Moraš da se vratiš na izvor... njegov izvor« — reci Masašigi Kusunokija pojaviše se u njenoj svesti, probijajući dijalog Satoa i Feniksa. Akiko je bezbroj puta slušala taj deo trake, trudeći se da otkrije šta se krije iza tih reci. Sedela je u Kotenovoj Sobi. Naslonila je čelo na skupljena i podignuta kolena. Bila je naga, i na svetlosti lampe njena je koža svetlucala kao da je namazana uljem. »Ljudi koji su ga poslali, koji su ga trenirali, predstavljaju veliku pretnju Japanu« — bile su to Masašigijeve reci. Masašigi. Zašto je otišla prvo u Gioku školu? Nije mogla da opiše, ni da objasni, taj svoj čin. A s druge strane, dobro se sećala onog svog prvog susreta sa Masašigijem Ku-sunokijem. Kao da je našla neku vezu sa svojom prošlošću — i to kakvom prošlošću. Kao što je u ličnom životu u potpunosti pripadala Saigou, tako joj se činilo da u svom profesionalnom, ratničkom životu u potpunosti pripada Masašigiju. Bila je udata za Saigoa tri nedelje. Masašigi je odlučio da se prvo zaustavi u Gioku školi. Zajedno su napustili školu kad se senin pobunio protiv nje, i rekao da ne mogu njoj — ženi — da dopuste da ostane u školi. Zajedno su otišli u Tenšin Šoden Katori u Jošinou. 430 Zašto je sve to učinio za nju? Sta je to bilo što je taj sensei video u njoj? Zbog čega je ona bila tako specijalna i posebna? Kako je samo pogrešio! Njegova odanost mu je donela smrt: i to smrt od ruke one koju je štitio i branio. Akiko se dobro sećala osmeha koji je ugledala na njegovom licu kad se rastajao od života. Bio je nalik na latice ljiljana. Zašto se osmehivao? Zašto bi se čovek osmehivao u trenutku sopstvene smrti? U Masašigijevom životu nije bilo mesta za tugu. On je bio u skladu s univerzumom, našao je mir u sebi, u kosmosu. Nemoguće da je čekao smrt s radošću. On je bio, bar u Akikinom sećanju, neka vrsta svetog čoveka. To je bio drugi razlog zašto je odabrala baš njega za prvu žrtvu. Ako bi skrivanje va, onako kako ju je Kioki naučio, bilo uspešno sa nekim kao što je bio Masašigi, onda nije imala čega da se plaši, to će joj onda uspeti sa svakim drugim. Bilo je nešto u vazduhu — možda neki specifičan miris koji Akiko nije mogla da definiše. Podigla je glavu i zagledala se oko sebe, kao da sumnja da nije sama. Nešto je dunulo kroz poluotvorenu fusumu. Papiri se pomeriše na stolu koji je bio nešto dublje u sobi. Ali to je bio samo vetar, zar ne? Akiko zadrhta. Zašto je, sada, o svemu tome razmišljala. »Ljudi koji su ga poslali, ljudi koji su ga obučili, predstavljaju veliku opasnost po Japan«. Znala je da Masašigi-san misli na muhon-nin
Cucumu. Ona lično je ubila drugog muhon--nin Tengua i vratila ono što je bilo ukradeno tamo gde je pripadalo — u školu. Sada je znala da je u Tenšin Šoden Katoriju postojao i treći izdajnik. Masašigi Kusunoki pojavi se pred njom kao prikaza i natera je da učini onako kako ju je on naučio: da održi obećanje. Mislila je na Satoa, Feniksa i Nikolu koji su bili negde na severu, na Hokaidu. Mislila je, naročito, na Nikolu. Ustala je i otišla u spavaću sobu. Iz donje fioke u koju Sato nikada ne bi zavirio, ona izvuče kimono, svetlosivi sa tamnosivim šarama. Gornja polovina kimona bila je isprska-na tamnosmeđim tačkama. Bili su to tragovi senseijeve krvi. Polako je obukla kimono. Uzela je još neke neophodne stvari i krenula je na sever. 431 Kad se Nikola osvestio, otkrio je da je na točku. Svest mu se odmah vratila, ali nije otvorio oči, nije promenio ritam disanja ili na bilo koji drugi način stavio do znanja da je sada svestan. Nije znao šta su mu ubrizgali u venu ali, bez obzira šta je bilo, bilo je to nešto vrlo jako, jer su efekti još bili tu. Osećao se čudno, činilo mu se da ima vrtoglavicu: nije znao da li može da veruje svojim čulima. Logika je diktirala da prvo sačeka i proceni situaciju. Bio je vezan kožnim remenjem za prste, članke, preko grudi, oko struka i butina. Bio je odignut od!poda. Sećao se sprave u uglu, ali veoma nejasno. Međutim, ono što ga)je najviše brinulo, bio je Protorov. Bio je dovoljno mudar da shvati kakvo je biće pred njim. Jedini je posumnjao da će Nikola uspeti da se odupre gasu. Zato je naredio Kotenu da krene na njega — da bi Nikolin um bio nečim zabavljen. Bilo je očigledno da je to glavna pretnja. Nikola ih je sve video, nedostajao je samo mladi oficir koji je bio na službi u rotenburou, Rusilov. Nije ga bilo u Nikolinom vidnom polju, ali bio je tu, bio je iza njega. Nije bilo vremena ni da ga haragei opomene. Ipak je bio isuviše potresen. Nikola je čak pomislio da postaje isuviše star za sve ovo. Trebalo je|da oseti da je Rusilov iza njega. Potcenio je protivnika — naročito Protorova i zato je sad trebalo da plati punu cenu. Otvorio je oči. — Ah — reče Viktor Protorov ljubazno — da li ste uživali u odmoru? »Otkuda toliko zna o meni?« — pitao se Nikola, dok je pokušavao da oslobodi prste. Ali, veze mu to nisu dopuštale. — »Zanimljivo, ovo su pripremili specijalno zboglnene: ovo očigledno ne bi bilo neophodno za zarobljenika koji nema moje sposobnosti«. Nikola i je znao koliko je ljudi u sobi — iza njega i Protorova bilo ih je dvojica: Rusilov i doktor su bili ispred. Rusilov je stajao malo po strani od svog šefa, a doktor je bio bliži Nikolinom levom ramenu. Pored njega je bila njegova medicinska oprema. Protorova nije interesovao odgovor. Umesto toga, on raz-vuče veliki tiker koji je izbacio kompjuter. Pokazao je Nikoli jedan deo tikera. Nikola je buljio u oznake, pokušavajući da 432 se pribere. Mislio je da je ovako nešto slično viđao u časopisima koji su pisali o najnovijim dostignućima kompjuterske tehnike i o lansiranju satelita. — Da li vam je ovo poznato, gospodine Lajnir? — Pro-torov je govorio samo ruski. — Trebalo bi da vam je jasno šta je ovo. Ovo je severna polovina Honšua, čitavo ostrvo Hokaido, moreuz Nemuro, južni deo Kurilskih ostrva. — Pro-torov nije skidao pogled s Nikole. — A ovde. — reče i pokaza neke crvene tačke — na obali, je pukotina između dve ploče. Ovde i ovde, na samom Honšuu, događaju se veliki zemljotresi, snažniji od sedam stepeni Rihterove skale. Znamo da će se jedan takav zemljotres dogoditi već iduće nedelje. Manje podrhtavanje već se osetilo severozapadno od Tokija. Protorov pucnu prstima i Rusilov, kao predani pomoćnik, dodade drugi deo tikera na kome se videlo kako je krivulja povišena. — A sada — nastavi Protorov, pokazujući ponovo na papir — ovde je još jedna vrela tačka. Ali, jasno nam je da ona nije prouzrokovana geološkim promenama. To je, u stvari, tačka na kojoj ranije nije ništa viđeno. Nema prirodnog opravdanja za njeno postojanje. Papir je zašuštao kao uhvaćeni insekt. — Sta vama sve to govori, gospodine Lajnir?
— Sta je uopšte to što mi pokazujete? Protorov pucnu jezikom. — Gle, gle, ko bi rekao. — Ako mi vi ne objasnite, gospodine Protorov, šta je to, ja ne znam odgovor — reče Nikola. — Zar ćete mi reći da ne prepoznajete ove obrise? — • Protorov izmače papir. — Ovo je snimljeno s visine od 35.888 kilometara. Vidite li moreuz Nemuro, međunarodnu prepreku između Japana i naše zemlje. — Oči su mu sijale. — A zar ne vidite, dalje, ovu oblast obeleženu crvenom bojom? Ona se nalazi u dnu moreuza, na japanskoj teritoriji, ali delimično i na našoj. On klimnu glavom i Nikola je znao šta sada sledi. Ništa nije mogao da učini za svoje telo, ali um je bio nešto drugo. Sjajna čelična igla zabode se u njegovu mišicu, nešto ispod pređašnjeg [uboda. Koža mu se malo odiže dok se teč-nost ulivala u telo. Tonuo je: želeo je da vikne. Otkucaji srca su mu se divlje ubrzali. 433 Disciplina. Kontrola. Vladanje sobom. Kontrolisao je svoj razum, kao što bi otac uzeo preplašeno dete i poveo ga u prostore gde nema straha. Gecumei no mići. Negde daleko od njega, čuo se nervozan glas Protorova. — Sta znate o Tenčiju? Koliko Mink zna? Reći ćete mi to, gospodine Lajnir. Pre nego što umrete, možete to da učinite za mene! — Kako ste me.pratili sve do Havaja? Rik Miler je sedeo na ivici plastičnog splava koji su iznajmili na hotelskoj plaži. Njegove dugačke tamne noge visile su u vodi. Nosio je kupaće gaćice kakve nose jahači na talasima. Kupio ih je u Lahaini. — Mislim da vam je odgovor već poznat. Justina se osmehnula. Osećala se bolje nego ikada pre. — Laska mi što ste hteli da me zavedete. Miler se dobrodušno osmehnuo. — Nije to samo strast u pitanju, znate. Želim više od svega da se vratite u firmu, bez obzira šta će se dogoditi između nas. — Već se dogodilo — reče ona — veoma mi je drago što ste došli ovamo. Zaista. Posmatrao je jato malih riba kako se trka ispod njih. — Mora da ga mnogo volite kad ste mu tako odani. Ono o čemulje Justina sada razmišljala i do čega joj je bilo najviše stalo bilo je sećanje na to kako se budi usred noći, preplašena i zbunjena, sa željom da dotakne Nikolinu ruku. Želela je višcod svega da ponovo oseti tu ruku koja je bila toliko drugačija od ostalih, ruku kakvu nikada ranije nije dodirnula. Sećala se kako je ležala uz njega i milovala grubu ivicu te šake. Samo taj dodir i pokret ¦smirili bi je, i ona bi ponovo skliznula u san. Ali,, to su bili prošli dani i neka druga Justina. Nije verovala da će strah i neizvesnost opet vladati njenim životom. Zagledana preko Molokai kanala, okupanog suncem, po kojem su se ganjali tamni talasi s belim krunama od pene, razmišljala je o svojoj nezrelosti kao da pripada nekoj drugoj osobi: raščlanjavala je to, jasno i objektivno. To je već bilo nešto van nje. 434 Pretpostavljala je da se oduvek plašila ljubavi... prave ljubavi, onakve kakvu je osećala prema Nikoli. Od zrelosti, sretala se samo s muškarcima koji nisu mogli da joj pruže podršku i oslonac. Nju su privlačili muškarci koji bi je iskorišćavali, a zatim ostavljali, [prepuštajući je njenoj samoći, gde se i osećala najbezbednijom, gde je slobodno mogla da bude mala devojčica i gde je bila — a to je bilo ono najčudnije otkriće od svih — sigurna da će je otac zaštiti, da će joj pokazati svoju nežnost i ljubav. Učinilo joj se da je ona sama izazivala takve nezavidne situacije samo zato da bi otac mogao da se mesa u njen život — kako je to ona nazivala. Sada je shvatala da je to njegovo mešanje bilo potrebno maloj devojčici koja se još krila u njoj i koju je on još voleo. Jer on bi tada napuštao svoj svemoćni posao i posvećivao se njoj u celosti. Zaprepašćena, sedela je na suncu, buljeći u ostrvo koje je nekada bilo prihvatilište za leprozne. Bilo
je ironije u tome što je došla čak ovamo, da bi bila u blizini Molokaia. Jasno joj je bilo zašto je doputovala tu. Bila je udaljena ma-nje-više pet hiljada kilometara od kuće: tri hiljade kilometara u Tihom okeanu. Toliko je, u stvari, bila bliže Nikoli. — Hoćete li da plivate? — upitao je nežno Miler. Justina posegnu prema njemu i stegnu ga za ruku. — Idite ako vam se pliva. Doći ću i ja za vama, kroz minut-dva. Klimnuo je glavom i skliznuo sa splava, krećući se polako, dalje od nje, dok su mu svi mišići lepo i skladno radili. Posmatrala ga je sa čudnim zadovoljstvom, za koje je mislila da nikada ranije neće osetiti. On je bio zgodan muškarac, poželjan u svakom pogledu. Koliko bi njenih prijateljica mogao lako da zavede, koliko bi njih bile srećne da su sada na njenom mestu. Nasmejala se glasno. Dobro se osećala što je želi takav muškarac. Ali, još je bolje bilo to što joj je on pomogao da oseti koliko duboko voli Nikolu, jer je divnom jačinom osećala Nikolin duh, kao da on pliva tu negde, blizu nje. Njihova svađa sada joj je izgledala beznačajna i glupa, mada joj se ranije učinilo kao da ima titanske razmere rasprave na Olimpu. To je bilo zato jer se Justina nije borila protiv Nikole, već protiv sebe same.' Iz daljine, sada je mogla da shvati da je u času kada joj je on saopštio najnovije doga435 daje bila zahvaćena panikom jer joj je odjednom postalo jasno da će čovek za kojeg treba da se uda biti u potpunosti kao njen otac, baviće se istim poslom. Sada je shvatala da se toga uplašila samo zato jer je jedan njen deo to, u stvari, luđački želeo. Ali, Nikola nije bio njen otac: on je znao šta želi od svog života ... i od Justi-ninog. Imali su sopstvene živote i trebalo je da ih što bolje iskoriste. Kako bi Nikola to rekao? Imali su sopstvenu karmu. Osmehnula se opet. Da, Nikola bi rekao: karma. A njena karma je bila da bude uz njega, bez obzira da li će on upravljati Tomkinovom industrijom ili ne. Više se nije plašila da pokloni srce muškarcu, nije se plašila da provede život s njim. U stvari, bilo joj je jasno da je to baš ono što želi svim svojim bićem. Skliznula je u vodu i zaplivala polako prema Riku. — Gotovo s razmišljanjem? — reče on veselo. — Razmišljanjem? — nasmejala se i ona veselo. — To rade samo odrasli, zar ne? Moram da naučim tu veštinu. Pažljivo ju je posmatrao, kao da se odjednom od šteneta promenila u odraslog »dobermana«. — Hoćete li da se vratite sa mnom i postanete zvezda naše firme? Justina se uozbiljila. — Rik, potrebne su mi neke garancije pre nego što donesem odluku. Klimnuo je glavom. — Sto god budem mogao da učinim, učiniću. — Dobro — posmatrala ga je ozbiljno — odjurila sam toliko brzo da nisam imala vremena da stupim u vezu s Meri Kejt, mada sam ostavila poruku u njenom servisu. A to znači da, u ovom trenu, moram da verujem vama. — Zastala je da vidi da li će on početi da se brani, ali kako on nije ništa rekao, nastavila je. — Ako ste je najurili protiv njene volje, ako ste mene postavili na njeno mesto, kažem vam ozbiljno da ne želim da čujem ni za vas ni za vašu firmu. To je moja krajnja odluka. — U redu — reče on — jasno mi je šta želite. Moram da vam kažem da Meri Kejt nije bila zadovoljna nama, a ni mi nismo bili zadovoljni njom. Bili smo se dogovorili da se raziđemo mnogo pre nego što sam upoznao vas, Justina. Ja sam pokušao da joj pomognem. Želeo sam da prevaziđe 436 teškoće i nastavi da radi kod nas, ali, istina je da nju to nije interesovalo. Bilo joj je jasno dz je trenutak da ode kada ste vi došli. — Znači li to da ste, još pre nego što ste izašli sa mnom na ručak, razgovarali sa njom o odlasku? — Da. — Rik, ovo je veoma važno za mene i ne želim da pogre-šim. Volela bih da razgovaram s Meri Kejt
pre'nego što donesem krajnju odluku. — Onda treba odmah da je nazovete, Justina. Voleo bih da verujete da je ono što sam vam rekao istina, ali potpuno vas shvatam ako još sumnjate. Nema ničeg neistinitog u onome što sam vam rekao, to isto će vam potvrditi i vaša prijateljica. Justina je odjednom osetila da je sada trenutak da se ova napeta situacija prekine. Osmehnula se i poprskala ga vodom. — Mislim da onda mogu da prihvatim vašu ponudu. Plivali su jedno uz drugo dok su talasi napadali koralni greben kao mrskog neprijatelja, zasipaj ući ih blještavom, be-lom penom. — Ali, pravo odavde ja idem u Japan — odjednom reče Justina. On je znao šta to znači. Ona mu je sve ispričala o Nikoli, o tome gde se on sada nalazi i o tome šta se dogodilo između njih. Osmehnuo se, a u tom osmehu možda je bilo tuge. Bio je to onaj osmeh koji ima dobri ribar kad mu se otkine krupna riba s udice. Iako mu se možda ne dopada što je lov neuspešan, ne može a da ne oda priznanje biću koje ga je nadmudrilo: možda je čak zadovoljan što je uspelo da se izbori za slobodu. — Znate — reče on — godinama se već divim japanskim metodama reklame. Nadam se da ćete se vratiti s puno njihovih tajni. Oboje su se veselo nasmejali. čvrsti Ciu nije ništa odgovorio, samo je prineo prst usnama i znakom pokazao Nangiju da ga sledi. Na Po San ro-udu bile su sazidane kuće za bogataše Hong Konga. činilo im se kao da se kreću kroz neku veličanstvenu šumu. 437 Magla je teško visila u vazduhu i nisu se videle ni zvez-de ni mesec. Nangi je bio zahvalan zbog toga: činilo mu se da ne bi bio baš presrećan da ga neko vidi kako se šunja po Koloniji u četiri časa ujutru. čvrsti čiu je počeo da hoda nešto brže. Odjednom je skliznuo u uski prolaz, prepun kanti za đubre i razbacanog đubreta. Sišli su niz nekoliko betonskih stepenika i prošli kroz metalna vrata. Bili su sada u zgradi, u podrumu. Svetlost je dolazila iz sijalica okačenih na betonskom plafonu. U hodniku su dva mlada Kineza igrala Fan Tan. Podigoše pogled, očigledno prepoznaše čvrstog čiua i vratiše se svojoj igri. Niko ne reče ni reč. Nangi nije morao da pita svog pratioca ko su ovi mladići. Grin Pang. To je bar bilo jasno. Nangi je znao da će uskoro sresti i Trećeg rođaka Toka, koji mora da se još krije u stanu Sočne Pien. Trijade, koji su svuda imali svoje ljude u Koloniji koji su kontrolisani ,-čak i policiju — imali su još jedan akronim: nazivani su San Ho Hiu, Udruženje tri harmonije. To je nekada bilo najmoćnije kinesko tajno udruženje. Osnovali su ga pravi patrioti sa ciljem da se bore protiv onih koji su želeli da budu zaboravljene stare tradicije i Ming Dinastija, još 1644. godine. Sada su se, pak, borili jedni protiv drugih, u mračnim i uskim ulicama Hong Konga, izbegavajući prst zakona. Tradicionalna kineska porodica bila je uništena industrijalizacijom i modernim načinom života. Iz društva koje se pretežno bavilo poljoprivredom prebačeni su u nešto moderno. Trijade su nudile zamenu za tradicionalnu porodicu i lako su preobraćale ljude. »Bili su to patetični razlozi zbog kojih su mladi ljudi odlučivali da postanu ulični borci za Grin Pang« — razmišljao je Nangi. Izašli su iz lifta na četrnaestom spratu, i čvrsti čiu krenu niz hodnik. Zastao je pred jednim vratima i izvadio gomilu ključeva i pribor iz džepa. Brava je popustila za sekundu. Stan je bio u ružičastim i žutim tonovima. Zbog ove kombinacije boja, Nangiju se skoro ,/smučilo. Bio je to stan sa dve spavaće sobe i Nangija su sada poveli prema jednoj. 438 Video je kako je bljesnula nečija beonjača u tami. Bio je to tihi pozdrav Trećeg rođaka. On je bio lepo građen muškarac, širokih ramena, mnogo mlađi nego što je Nangi očekivao. Nangi je mislio da se na tom položaju nalazi neko mnogo stariji. Imao je opasno lice, išarano ožiljcima. Nangi nije video nikakve rođačke sličnosti između ova dva muškarca.
čučnuli su i približili se Trećem rođaku Toku koji se sklonio u stranu, kad su oni prišli. Nangi tad ugleda da je on u rukama držao »Nikon« aparat sa sočivom od 135 milimetara. Između dve spavaće sobe bila su vrata koja su bila malo odškrinuta. Nangi je čuo šaputanje i, nagnuvši se preko ramena čvrstog čiua, bacio je pogled u sobu. Video je deo prozora, deo komode s malim kristalnim flašama za parfeme, nekoliko ruževa. Na zidu je bilo ogledalo u kome se ogledao drugi deo sobe. Krevet je bio pokriven ružičastim pokrivačima i žutim dušečnim čaršavom. Gomile jastuka. Videla su se dva tela. Muškarac i žena. Bili su nagi. čudno, i ta dva dela odudarala su jedno od drugog kao boje čaršava i pokrivača. Sočna Pien je imala žućkasti ten koji je nežno sijao u svetlosti lampe. Pored nje ležalo je ogromno nago telo nekog muškarca čudne ružičaste boje, dlakavo tu i tamo na grubi, zapadnjački način. Dlake su bile riđe. Odmah je bilo jasno da u krevetu sa Pien nije Liu, već neki belac visok skoro dva metra, jNangi je tako prosudio, riđe kose, prilično velikih zalizaka, potkresanih brkova i jasnih, inteligentnih plavih očiju. »Gde sam već video to lice?« — pitao se Nangi. Niko nije mogao da mu pomogne. Smestio se udobnije da posmat-ra i sluša. Govorili su engleski. — Doneće tri četvrt tone u idući utorak — govorila je Sočna Pien. — Liu će se pobrinuti da roba prođe kroz Koloniju. — Možemo li to da reskiramo? — pitao je riđokosi. — Poslednja racija bila je pre šest nedelja. — Ali, ovaj je tovar veoma važan. — Oči Sočne Pien su sijale. — Uz njega idu i informacije. Veoma važne i tajne. — O čemu? Nasmejala se i počela da mu mrsi kosu. 439 — Koliko te to zaista interesuje? — Mene? Uopšte me ne interesuje. — Nangiju odjednom postade jasno da muškarac govori s jasnim škotskim predenjem. — Onda nije važno ni da ti kažem o čemu se radi — glas Sočne Pien bio je sada nalik na predenje mačke, dok su se njeni vesti prsti spuštali niz muškarčeve zategnute butine sve dok ga nije ščepala punom šakom. — Zaklela sam se da ću čuvati tajnu. Riđokosi je napola zatvorio oči. — Mene to ne interesuje, mila. Vlada Njenog veličanstva zaista nije zainteresovana za tu tajnu. Njeni prsti su ga vesto milovali. — A šta ja da radim, da ostanem razapeta dilemom? Ne mogu da izdam poverenje. Riđokosi zamumla od zadovoljstva. — Pošto si već tražila moju pomoć, draga, mislim da moraš da mi kažeš o čemu se radi. — Govorio je kroz stisnute zube, jer ga je zadovoljstvo preplavljivalo. — Tako si velik — reče Sočna Pien i spusti pogled na čovekov nabrekli ud. — Uvek se iznenadim kad vidim kako postaješ ogroman — podigla je glavu — i zato što si takav kakav si, reći ću ti. Nangi je shvatio da je sve to samo deo seksualne igre. Ona je, ionako, htela da mu kaže to što je imala, bilo je to jasno od početka. »Tako dakle Sočna Pien zarađuje svoj hleb« — pomislio je. — »Stekla je poverenje velikog šefa u Koloniji, a onda ga izdaje drugoj strani«. Ona je sve snažnije milovala riđokosog. Posmatrala je širom otvorenih očiju ono što je držala u rukama. — Informacija se odnosi na polovinu visokih službenika u Koloniji u vladi, policiji, obezbeđenju. — Gospode! Nangiju nije bilo jasno da li riđokosi tako reaguje na vesto milovanje Sočne Pien ili na ono što je upravo čuo. Sada mu je postalo jasno zašto joj je dato ime koje je nosila. Nasmejavši se iz grla, devojka se baci na muškarca koji je ležao na leđima. Zatvorivši oči počela je da uživa, nabijajući se na njega, zadrhtavši uvek kad bi je on negde u dubini dotakao. 440 — Miluj mi bradavice — dahtala je — volim kad mi ti to radiš.
Njegove ruke se poslušno podigoše i ona kriknu od zadovoljstva. Za to vreme, u susednoj sobi, Treći rođak Tok je snimao i snimao. Znao je da će se na slikama jasno videti lica žene i muškarca, kao i njihova spojena tela. Pored njega čvrsti Ciu snimao je na minijaturnom magnetofonu svaki zvuk. Na žutim čaršavima nepošteđno se vodio boj. Riđokosi je počeo da zateže butine i da ih baca uvis kao da želi da zbaci svoju smelu jahačicu, mada je jasno bilo da je to najmanje što želi. Ali, on je još mogao jasno da razmišlja. Strast i zadovoljstvo nisu mu još pomračili um. — Ne želim nikakve kompromise s Liuom. Shvataš? Sočna Pien je stenjala i uzdisala: — Znam... ooooh! — on je dobro znao šta radi, sve je savršeno postavio na svoje mesto: nastavio je da je probada od dole, dok ona najzad nije mogla da izdrži već je kriknula. — Hajde sada, sada veliki moj ždrepče! Napuni me! Napuni me! Odmah posle te eksplozije strasti, Nangi i čvrsti Ciu izbauljaše napolje istim putem kojim su došli. Dole u hodniku, ista dvojica iz Grin Panga igrala su istu igru. Zaneseni u Fan Tan nisu ih ni primetili. Napolju, u uskom prljavom prolazu, Nangi obrisa čelo belom maramicom. — To nema veze s njom — reče on — u sve su umešani*. Liuovi prsti. On radi na obe strane ulice. Madona, on svakako radi na tome da bude što pre ubijen. — Nije još tako daleko otišao — nasmeja se čvrsti Ciu — on je veoma mudar čovek... ali, i veoma opasan i zao. Nangi se trudio što je bolje mogao da sakrije ushićenje koje je osećao: bila je to isuviše opasna emocija koja je previše otkrivala, a on to nije želeo. Osećao je kako se plima sada zaista vraća i počeo je besno o svemu da razmišlja. Morao je da bude siguran u ono što radi, i za to mu je bila potrebna pomoć. — čvrsti Ciu — reče on — otkud znamo da je ono što je ta žena rekla riđokosom istina? Možda ga je namerno povela na pogrešan trag. 441 — Sasvim bi bilo logično da to ne saznamo — reče Ciu — ja nemam baš dobre veze s druge strane, a ni Treći rođak Tok bolje da se tamo ne pokazuje. Ali, u ovom slučaju nikakvi nam dokazi nisu potrebni — mladić je govorio brzo i ubedljivo — jer morate da znate da je strani đavo kojeg ste videli u zagrljaju Sočne Pien niko drugi /nego glavom i bradom Carls Persi Redmen. I niko u Hong Kongu, pa čak ni Sočna Pien, ne bi se usudio da njega pogrešno obavesti. On je toliko dobro obavešten o svemu da bi onaj ko mu da pogrešne, ili lažne, informacije bio momentano uklonjen. Nangi, ,s rukom u džepu na prsima, dodirnu klizavu površinu crvenog koverta koji mu je dao Liu, zbog čega se Nangi osećao da je izgubio obraz. Sada je dopustio da se nje-govd ushićenje jasno vidi. Sta hoćeš time da kažeš da ne možeš to da pročitaš? — Baš to, Protorov-sane — reče Koten. — Pa zar to nije japanski? — Protorov se nikada nije trudio da sazna sve zamke japanskog jezika i pisma, pa zato sada nije ni mogao da shvati da Koten ne može da pročita nešto što je napisano na japanskom. — To jeste japanski, i nije japanski. — Ne plaćam te da bi mi postavljao zamke i govorio u zagonetkama — reče besno Protorov. — Radim samo ono što mi se naredi — reče ogromni sumo šampion — ubacio sam se u Satoov kobun. Radio sam s vašim poručnikom Rusilovim, obavili smo posao u roten-buroa, a posledica toga je bila da smo izgubili svog posled-njeg špijuna. Ja sam samo obavljao svoju dužnost. — Tvoja dužnost je ono što ti ja kažem da ti je dužnost — reče Protorov. — Moraš da mi pročitaš dokumente koji su "hađeni u Tenšin Soden Katoriju. Tvoj život zavisi od toga. — Onda svakako moram da umrem, Protorov-sane, jer ja ne mogu to da pročitam. Istina je da je to zasnovano na kineskim ideogramima na kojima je zasnovan i moj maternji jezik. Ali, korišćeni su znaci koji su isuviše teški i kompliko-vani. — Raširio je svoje krupne šake. — Sto se mene tiče, to
je isto kao da je napisano na arapskom. Nema sumnje 442 da je to specijalna šifra koja se koristila samo u toj školi. Da ste meni dopustili da vodim posao u rotenburou, vaš špijun bi sada bio živ, umesto što je »ohlađen«. Nema sumnje da, bi on ovo mogao da prevede — oborio je ramena — ali, sada ... Protorov udari pesnicom o sto i zgrabi papire sa stola. To je bilo zaista strašno. Nepošteno! Grozno! Tu su mu doslovce u ruci bili svi dokumenti o Tenčiju, a on ne može da ih pročita. Koliko je samo truda uložio da dođe do te tajne, a sada mu ničemu ne koristi. Neverovatno! Učinilo mu se u jednom trenu da će poludeti. A onda je udahnuo vazduh nekoliko puta da bi smirio puls. Jedan, dva, tri. Naterao je sebe da razmisli. — Lajnir je ninđa — reče tiho Koten — on je obučavan u Tenšin Soden Katoriju. Blizu je pameti... — dopustio je da mu glas utihne. Nada sinu u Protorovom umu. Da. Lajnir je sada bio njegova jedina nada. Prošlo je mnogo godina otkako je bio u toj školi, ali tradicija u Japanu ne umire. Protorov je znao da postoji bar mala nada da je tokom godina šifra te specifične škole ostala nepromenjena. Površinski gledano, bila je to očajnička igra, kockanje sa sudbinom, ali on više nije imao mnogo vremena na raspolaganju. Mironenko je već okupljao generale oko sebe. Kroz šest dana će da se sastanu: on će tada morati d% im preda Tenči ili da se potpuno povuče. Nikada se više ovakva prilika neće ukazati njegovoj službi. Protorov jurnu iz male prostorije da bi pozvao doktora s njegovim čarobnim špricom. — Moram da razgovaram sa zarobljenikom — reče le-karu. — Sada? — doktorove oči iza naočara izražavale su ne-vericu — ali, rekli ste mi da mi dajete 48 časova da ga omekšam. — Nemam više vremena — reče Protorov — doktore, nešto se promenilo. Morate da se naviknete na brze promene. — Ne znam šta mogu da učinim — reče doktor prateći u stopu Protorova — ne znam koliko je duboko u nesvesti. Ne znam uopšte šta se s njim događa. — Udvostručite dozu — reče Protorov — dajte mu tri puta jaču dozu. Baš me briga. Samo da progovori sada, odmah. Doktor je bio izbezumljen. 443 — Ali, to može da ga ubije petnaest do dvadeset minuta. Protorov klimnu glavom. — Toliko vremena mi i treba, doktore. Molim vas, počnite odmah sa svojim poslom. — On se zove Gordon Mink, i redovno je dolazio u Ki Vest da bi bio sa mnom. — Sta to znači tačno »da bude s vama«? — Dopadalo mu se kako se ophodim prema njemu — reče Aliks Logan, a zatim zlo dodade. — Dopadalo mu se kako se spuštam na njega. Da li ste zadovoljni odgovorom? — Mislim da jesam — reče Kroker. Bili su u kolima, išli su prema kući Matija zvanog Usta. Prolazili su kroz Linkolnov tunel. Razmišljao je neko vreme o njenom odgovoru. — Žao mi je — reče — nisam znao da vam je to bolna tačka. Aliks zabaci glavu unazad na naslon sedišta, zatvori oči. Njena gusta plava kosa raširi se kao pena oko njenih obraza. — Šta kažete na to? Zgodan muškarac, jak i moćan, i to kako moćan, na neki čudan način, zaljubio se u mene. On je veoma opasan čovek, to može da se vidi na njegovom licu. Rekao mi je, otvoreno: »Trebalo bi da naredim da te ubiju, ali ne mogu. Ne mogu čak ni da razmišljam o tome da nikada više neću videti tvoje lice«. — Baš ljupko — preseče je Kroker — zašto mi to ranije niste rekli? — Umuknite — reče Aliks — i budite zadovoljni: govorim vam sada, zar ne? Fluorescentna svetlost je padala po njima u određenom ritmu, kao da ga kontroliše metronom. — »Ne bih želeo da te izgubim, ali bavim se takvim poslom u kome greške nisu dozvoljene« —
nastavila je da govori Aliks o onom što se odigralo između nje i Minka. — »Da li ćeš ti biti greška, Aliks?« Rekla sam mu da se nadam da neću. »Obećavaš?« — pitao je, a ja sam počela da plačem. Aliks je i sada počela da plače. 444 — A pogledajte samo šla sam ja sad od svega toga uradila — počela je da jeca. — I to sve zbog vas — jecala je kao izgubljeno, očajno dete. Kroker je smatrao da će biti najbolje ako se ona dobro isplače, nije ju tešio, ali je lako promenio temu razgovora. — Ko je taj misteriozni Mink? — Mink — reče Aliks, a zatim ponovi nekoliko puta — Mink, Mink, Mink. Bilo je to kao da je dobila novu igračku od koje ne može da se odvoji a onda, kao da je odlučila da ipak nešto učini, reče: — Gordon Mink je čovek koji je ubio Angelu Didion. Kroker je skoro izgubio kontrolu nad kolima. Već je video kako udara o zid tunela. — Sta kažete? Glava je počela užasno da ga boli i zastrašujuća crvena svetlost počela je da se pojavljuje pred njegovim očima. — Svakako ste pogrešili. Glas mu je bio grub, suv, nešto kao šapat. Samo tako je sada mogao da govori. »Ali, šta ako je ona zaista u pravu?« — pitao je sam sebe. čemu onda svi ti meseci skrivanja, života u mraku? On je bio parija Njujorške policije? više nije čak ni postojao kao Kroker. On je sada bio Teks Bristol. Lagao je, krao, toliko puta izigrao zakon za koji se pre nekoliko , godina zakleo da će ga štititi i poštovati. Sta se to dogodilo s njim? Kakvo ga je ludilo zahvatilo? Osećao se kao žrtva malarije koja se upravo probudila posle temperature koja je dugo trajala i'iscrpljivala je. Toliko je verovao u istinu da je Rafael Tomkin ubio Angelu Didion, sasvim hladnokrvno. Bio je ubeđen u to. Sve činjence su ukazivale na to. A sada su nestale kao sitne uplašene ribe, bežeći dalje od njega dok je on nameravao da ih sakupi, da bi ubedio sebe da je on u pravu a da Aliks greši. Aliks je šmrknula, obrisala nos. — Tako je to — rekla je, ne obraćajući pažnju na njegovo iznena.đenje i upadicu. — Tomkin je pogrešio što je govorio Angeli o svojoj vezi s Minkom. Angela, prava kučka, imala je pamćenje duboko kao okean. Sećala se svega. To je bio deo njenog uspehžt, tako'je mogla đa dođe do svega do čega joj je bilo stalo. Sećala se svega, čak i onog što oni nisu želeli da ona pamti. 445 Aliks je sada govorila, uopšte ne obraćajući pažnju na to da li je on sluša ili ne. — I tako je, naravno, došao dan kad je ona svoje znanje i sećanje bacila Tomkinu u lice. Možda je bila besna zbog nekog dijamanta koji on nije želeo da joj pokloni, ili je možda suviše često navraćao. S Angelom čovek nije nikada bio siguran, ona je bila čas ovakva, čas onakva. U svakom slučaju, ona je znala da drži Tomkina u šaci. Ja ne znam za to, ali imala je moć nad njim. Dakle, ona je svakako želela nešto od njega, on nije bio spreman da joj to da i tada je dna hladno rekla da će sve ono što zna o njemu, saznati i novine. čini mi se da ovog puta nije shvatila koju vrstu zveri vuče za rep. Tomkin je odmah ućutao, odbio je da nastavi da se svađa s njom, odmah je video da neće moći da je ubedi. Tako je pozvao Minka, a ovaj je poslao svoje lovačke pse da srede Angelu. Nije bilo pregovaranja ni premišljanja. Ono u čemu su bili Mink i Tomkin, bilo je isuviše veliko da bi dopuštalo bilo kakve pregovore. Naravno, Tomkin je morao da bude tu kad se poslednji čin bude odigravao. Angela je bila paranoična, sigurno ne bi otvorila vrata Minkovim ljudima. Tomkin je bio ispred njih, služio im je kao prethodnica. Ali, kad je spustila lanac na vratima, trojica su upala u njen stan. — Da li je Tomkin bio prisutan kad se sve to odigralo? — pitao je, dok mu je glas drhtao. — Da, on je bio u stanu, nije bio baš u spavaćoj sobi. Stajao je pored bara. Trebalo mu je nešto za smirenje. Toliko su mu ruke drhtale, da je isto onoliko viskija koliko je bilo u čaši, bilo i na baru. Ja sam se krila u Angelinom pla-karu, i sve sam mogla dobro da vidim. Baš sam izlazila iz kupatila
kad se oglasilo zvonce na vratima. — Oči su joj bile čudne, kao da su izgubile svoju, inače divnu bogatu boju. — čula sam kako je Angela visoko kriknula. Kao da je neko udario psa — zadrhtala je — ne znam zašto, ali ja sam se sakrila u plakar. — Dakle, vi ste svedok očevidac. — Nije bilo ničeg zlog što su radili s njom — glas, kao i oči, postao je nekako ispran, bled. — Bili su veoma poslovni... ponašali su se kao da obavljaju svoj svakodnevni posao. Nisu gubili vreme. Sećam se da sam, posle svega, bila šoki446 447 rana. Tako je sve to bilo čudnovato ... mislila sam da je potrebno mnogo više vremena da se ugasi nečiji život. — Zatvorila je oči za tren, suze su joj sijale na krajevima dugih trepavica: Kroker ju je uhvatio za ruke. — Kasnije su, naravno, napravili da sve izgleda kao da se nešto drugo odigralo. Kao da to nije bila odmazda. Onda su ušli u dnevnu sobu i pažljivo izbrisali sve tragove za Tomkinom. Mene nisu ,'našli zato što sam se sakrila u tajni odeljak koji je Angela dala da se izgradi u pozadini plakara za bunde i nakit: volela je da joj budu u blizini. Savila sam se u klupče. Tu je bilo vrlo malo prostora, krzna su bila svuda oko mene i ništa nisam mogla da čujem. Bila sam preplašena od pomisli da mogu svakog trena da me nađu. Nisu me tada našli ali, svakako, znali su za moj odnos sa Angelom. Posle kraće pauze nastavila je da govori, bilo je jasno da je resila sve da kaže. — Našli su me nedelju dana kasnije, kad sam odletela u Ki Vest. U međuvremenu, oni su obavljali svoje domaće zadatke. Znali su gde sam bila te noći: znali su da sam sve videla. Minkovi ljudi su profesionalci. — Shvatio sam to — reče Kroker nekako odsutno; stavio je obe ruke na volan: bio je blizu istini, ali ipak ne dovoljno. Nasmejao se u sebi gorko i ironično. Istina je bila nešto drugačija od jednostavne podele na crno i belo. Tomkin nije ubio Angelu: on je samo sve pripremio za ubistvo. On to nije naredio, on nije izdao čak ni naređenje da se ona ubije. On je samo bio sa svime upoznat, stajao je nedaleko, dok se to događalo. — »Kriv je za ono za šta ga tereti optužnica« — odjeknulo je u Krokerovoj glavi. Ali, kakva je bila optužnica? Nije za ubistvo drugog stepena: nije čak uopšte za ubistvo. Umesto toga, Tomkin je bio samo prisutan dok se ubistvo odigravalo. Nije on zahtevao da se policija ne mesa u ubistvo Angele Didion. Naredba je stigla čak iz Vašin-gtona, od samog Minka. »Mink s pelerinom i tamnim naočarima« — pomislio je gorko Kroker. Za koliko je još ubistava on kriv? Angela Didion je bila samo jedna u nizu. Bio je tužan zbog prostranstava sveta u kojima se čovek lako izgubi. Kuda da krene sada, kad više nije imao šta da rešava u ubistvu Angele Didion? Kome da se obrati? To je bilo nešto čemu on nije mogao da da završnicu. Dobro je znao da nikada ne bi mogao da podigne takvu optužbu protiv Minka, ili bilo koga od ljudi koji su te večeri bili u stanu Angele Didion. Bio je poražen. Sunce ga udari kao pesnicom kad su izašli iz tunela i obreli se na Menhetnu. Kroker je krenuo nadesno, prema 34. ulici, gde se okrenuo nalevo, prema nekim dugim blokovima zgrada a zatim je, opet, skrenuo nadesno kad se svet-lost promenila, uputivši se pravo prema Drugoj aveniji. Grad ih je zgrabio prljavim prstima. Bes je kolao u njemu i mada to nije želeo, sada se ljutio na Aliks. Nikada nije mogao da prozre namere žena. Žalio je što mu sve to nije rekla mnogo ranije — mada mu ni samom nije bilo jasno u čemu bi bila razlika i kako bi se tada ponašao. Još je stajao neizvesni put ispred njih, još nije znao da li će uspeti da se izvuku odavde. »Prokletstvo! Prokletstvo! Prokletstvo!« Dodirnula je njegovu mišicu i on je brzo pogleda. — Zao mi je zbog onoga što sam rekla ranije. Znam da niste vi krivi — provukla je prste kroz divnu kosu — nisam više mogla da izdržim tamo: osećala sam se kao da sam u zatvoru, mnogo gore. Kad je čovek u zatvoru, bar zna šta može da očekuje. A u Ki Vestu, s onom dvojicom pored sebe, nisam znala šta mi se sprema. Da li će Mink nastaviti da dolazi? Da li će njegova osećanja izbledeti? Da li će me, onda, jedan od one dvojice ubiti?
Kroker je samo ćutao, a ona je nastavilaIda govori. — činilo mi se kao da imam balon u glavi i kao da se on svakog (dana puni sa sve više vazduha. Uskoro će u mojoj glavi biti samo balon, mozak će nestati i ja neću moći da razmišljam. To su bila moja svakodnevna razmišljanja. — Nasmejala se nekako čudno. — Glupo, zar ne? — Nije — reče Kroker nežno — nije uopšte. čudio se kako ona, kao nekom magijom, smiruje njegov bes, kao da ga nije'ni bilo. Trebalo je samo da ga dodirne, da ga pogleda onim svojim divnim očima, da mu nežno nešto šapne i sav bes se u njemu pretvarao u pepeo. Uzdahnula je, kao da joj je bilo veoma važno što on shvata njena osećanja. — Htela sam sve ovo odmah da vam kažem, Lju — rekla je — veoma mi je važno da mi to poverujete. — Veruj em vam. 448 Glava joj je bila okrenuta prema njemu. — Ne vredi da samo kažete ako to zaista ne osećate. — Ne kažem nešto.ako to zaista i ne mislim, Aliks. Kao da je to prihvatila. — Bila sam šokirana: vi ste bili tako... ne znam šta da kažem ... neko ko nije stvaran ... — Vitez u sjajnom oklopu. Bila je to šala, ali ona to nije shvatila na taj način. — Da, želela-sam da verujem u to. Ali, plašila sam se. Bilo je to kao da ste isuviše dobri da biste bili stvarni. Isu-više dugo sam bila u svemu tome, isuviše sam znala, tako da mi se činilo da u glavi imam bombu koja će eksplodirati kad dođe vreme za to. Odjednom sam počela da se osećam kao nekada, kad sam bila sasvim mlada, još u školi, kad sam bila najlepša u razredu — ne, nisam bila uobražena, trebalo je samo da pogledam u ogledalo. Dečaci su zujali oko mene kao pčele. Prvo sam uživala u tome, koja devojka ne bi? Ali, kasnije, kad sam počinjala da ih upoznajem, kad sam počela na kratko da se zabavljam sa svakim od njih, odjednom sam shvatila zašto žele da izlaze sa mnom. Oni uopšte nisu bili zainteresovani da razgovaraju sa mnom, da me bolje upoznaju. Njima je godilo da budu viđeni u mom društvu, i ubrzo bi pokušavali da me uhvate ispod haljine. Sve to vreme dok su bili sa mnom, bili su beskrajno uzbuđeni, videlo se to po njihovim pantalonama. Mislili su samo na to kako da zadovolje svoju želju. Neko vreme sam zbog svega toga mrzela svoju lepotu. Kao da sam imala debele članke ili dugi nos. — Stavila je ruku na njegovu mišicu. — Isto je bilo i s vama Lju. Pitala sam se zašto se muvate oko mene. Sta je to što vi zaista želite od mene? — nasmejala se. — Cak mi je palo na pamet da vas je Mink poslao da me proverite, ali uskoro sam shvatila da je to ludost — pa vi ste'ubili oba njegova čo-veka. — Da li vam je još stalo do njega? — nije to bilo obično pitanje: to je u skoroj budućnosti moglo da bude ključno pitanje, jedino pribežište. Jer, on je već bio doneo odluku. Najzad, mogao je da učini samo još jedno. — Kako mogu da odgovorim na to pitanje? — rekla je Aliks, dok su se zaustavljali pred jednom stambenom kućom. — Naš odnos kao da se odigravao u limbu, van svih vremenskih i prostornih granica. Nemam nijednu čvrstu ta449 čku za koju bih mogla da se uhvatim — okrenula se od njega. — Ne bih išla u krevet s njim da nisam osećala... nešto. Ja nisam onakva kakva je bila Angela. Ipak, nisam znala šta je to što osećam prema njemu. To što sam uživala u seksu s njim, nije bilo samo fizički, bilo je to i psihički. Bar pretpostavljam — slegnula je ramenima. — Nikakve emocionalne veze? — Možda, ali ne verujem. činilo mi se, u stvari, da ako uspostavim vezu sa svojim tamničarem — zar on to nije bio? — da ću se ja lično osećati manje kao zatvorenik. — Ali, izgleda da nije uspelo. Osmehnula se. — Pa zar mislite da je tako nešto moglo da uspe? — Nije.
— Naravno da nije. Bilo je to sve glupo s moje strane. Pre svega nije trebalo da verujem bilo kome kao što je on. Ali Lju, bila sam taku očajna. Sve se u meni srušilo. Osećala sam... Aliks kriknu u trenutku kad je metak eksplodirao kroz staklo sa strane i razderao krov. Kroker se već pokrenuo, povukao je prema isebi, pokrivši joj gornji deo tela i glavu svojim telom. Istovremeno je izvukao revolver. Ali, drugi metak je uzdrmao kola, kao da je neka velika pesnica udarila po njima, raznevši plastiku, hrom, aluminijum, čelik. Soferšajbna se rasula u milijardu sitnih komada koji su sada kao kiša padali po njima. Kroker je osetio dim. Kola su doslovce bila razneta, jer na njih nisu pucali običnim mecima već nekom vrstom malih granata. Nagnuo se napred. Aliks je zacvilela zbog težine koja ju je sad pritisnula. Otvorio je vrata s njene strane. Gurajući je dlanom, iskotrljao ju je iz kola kao da je džak krompira. Pokušao je da upali motor ali treći udarac pogodio je rezervoar. Cuo se mukli udarac i istoga trena plamen je suknuo na sve strane. Zakašljao se od crnog dima koji mu je iznenada napunio pluća. Kroker se okrenuo prema mestu s kojeg su meci ispaljeni. Ali, nalazio se na lošem mestu, imao je vrlo malo prostora za manevar a dim je postajao sve gušći. Cuo je urlanje sirena. Znao je da razna službena kola dolaze u ovom pravcu. 450 Izbauljao je iz kola na isti način kao Aliks malopre. uhvativši je za ruku. Pojurili su dalje odatle. Nije bacio ni pogled na ulaz u kuću u kojoj je stanovao Mati zvani Usta. Kao da je nije nikada ranije ni video. Jurili su Drugom avenijom, prošli su pored policijskog kamioneta, vatrogasnih kola, i nekoliko policijskih automobila s upaljenim svetlostima. Svi su jurili pogrešno — Drugom avenijom. Sirene su se čule sve slabije, i saobraćaj se normalizovao. Ljudi su stajali i buljili, a zatim su počeli da polako napuštaju mesto zbivanja. Ali, ipak je prilična gomila ljudi još stajala oko izgorelog automobila. Posmatrajući tu gomilu ljudi koja nikako da se raziđe, Tanja Vladimova je opsovala u sebi. Najviše je bila jbe-sna na sebe, jer je počela da puca prerano. Ali, nije mogla da zna koliko će dugo stajati tu, parkirani. A još pre deset minuta izgubila je signal na svom aparatu. Morala je da krene u Japan. Ali, nije htela da ispusti plen, sada kad joj je bio nadohvat ruke. Splet okolnosti je bio protiv nje. Dok je sklanjala oružje kojim je raznela Krokerov automobil, pokušavala je da se smiri. Sve joj se to ništa nije sviđalo. Bilo je umešano isu-više ljudi, isuviše policajaca. Onaj slučaj u Reliju bio je katastrofa. A i ovde je postajalo pregusto. Sve više ljudi, sve više kola. Neobeležena policijska kola pravila su red u saobraćaju, razdvajajući automobile i ljude kao što je Mojsije razdvojio Crveno more. Tanja upali motor svojih kola i nestade odatle. Krenula je prema centru kroz Centralni tunel. Jurila je ka autoputu Long Ajlend i aerodromu Kenedi. Nije više htela da misli na ono što nije uspela da obavi ovde. Jurnula je u levu traku autoputa. Kilometar dalje morala je da uspori. Kola kao da su se odjednom nagomilala ispred nje. Počela je da razmišlja o onome što uskoro treba da obavi, i kako će sve to izvesti. Videlo se treperenje svetlosti. To mu je strahovito smetalo jer se ponavljalo u određenom ritmu: dam-ti, dam-ti, dam-ti. Bio je okružen mlečnim svetlucanjem gecumei no miči. Trebalo je da sve bude opalno i mirno. Tako bi i bilo, da nije bilo tog svetlucanja u određenom ritmu. 451 Pokušao je da ne misli ni na šta. To bi bar trebalo da bude lako. Ali, nije mogao. Uzalud je posegnuo za Putem, ali kad god bi jasno ugledao stazu, blještava svetlost u određenom ritmu počela bi da se pojavljuje pravo ispred njega. Pokušao je da je odgurne od sebe: nije mogao. Pokušao je kiai: ali ni to nije imalo efekta. Nije imao ni najmanje snage u sebi, jer to je prokleto 'svetlucanje udaralo pravo u njegov mozak, kao električni šok. Nije mogao da razmišlja, nije mogao da se koncentriše, nije mogao da se orijentiše. Da mu je samo njegov katana pri ruci: kad bi samo mogao da se seti gde je ostavio svoj Is hogai. — Is hogai, — promrmlja Nikola, vezan, znojeći se na Protorovom točku.
— Sta je to do đavola? — želeo je Protorov da zna. — Kotene? — To znači »za život« — odgovori sumo zbunjeno — Meni to zvuči kao ime samurajskog katane. — Videlo se po njemu da nije zadovoljan: sve ovo bilo je isuviše zamorno. Želeo je da ostane nasamo sa Nikolom Lajnirom. Pet minuta bi mu bilo sasvim dovoljno, znao je to. — Ali, kakve veze ima ninđa sa samurajskim mačem? — Da li je to njegov mač? — pitao je Protorov, kojem nije moglo ništa da promakne. — Rusilove, jeste li mu vi oduzeli takvo oružje? — Nisam, gospodine. — Da li ste videli takvu stvar? — Nisam, gospodine. Protorov se okrete svom zarobljeniku. — Nikola — obratio mu se sasvim drugim tonom. — Gde je katana? Gde je Is hogai? Dam-dam-dam-dam... Osećao je kao da ga nešto bode, direktno u mozak. — Ro ... rotenburo ... — To ne vodi na dobro — reče Koten — samurajski mač nosi znak svog gospodara. Mi ne volimo kad ga neko drugi uzima, ili kad se raspituje o njemu. Protorov klimnu glavom kao da je već razmišljao o tome. — Idi i donesi ga, Kotene — reče. — Ako ga donesemo ovamo, postoji mogućnost da ga se on dokopa — upozorio je sumo. 29« 452 — To uopšte nije važno — reče Protorov, pošto je prethodno razmislio o toj mogućnosti. — Reci mi da li je on levak? Koten priđe bliže Nikoli i poče da posmatra ivice njegovih šaka. — Mislim da je dešnjak. — Slomi mu tri prva prsta na toj ruci. Koten je srećan što može to da učini. Skoro s ljubavlju posegnu i uhvati kažiprst desne ruke. Odvezao je zatim kožnu uzicu kojom je prst bio vezan. Slomio mu je kažiprst. Nikola je zaječao: telo mu je zadrhtalo. Znoj se slivao s njega kao da je upravo izašao iz bazena. Još dva puta je Koten posegnuo za njegovom šakom. Prvo bi odvezao prst, a zatim bi ga slomio. Još dva puta je Nikola zaječao i trgnuo se. Bio je iscrpljen. Glava mu je klonula do grudi koje su se teško dizale i spuštale. Uđe doktor i proveri mu puls i krvni pritisak. — A sada idi, i učini onako kako sam naredio — reče Protorov. — Spasao si nas mogućnosti da budemo postiđeni, a on će samo moći da žudno posmatra svoje oružje. Kad je Koten otišao, Protorov izvadi dokumente /koje je njengov špijun ukrao iz Tenšin Soden Katorija. Zagledao se u Nikolinu desnu ruku koja je visila na uzicama vezanim za dva preostala zdrava prsta i oko članka. Slomljeni prsti već su bili naduveni i postali su kao kobasice; meso je počinjalo da tamni. — Kako će se bol odraziti na njega? — pitao je doktora. — Malo ću ga osvežiti. — Da li će to uticati na reakcije njegovog mozga? — Kad je on u pitanju, mogu odmah da kažem da neće. Protorov klimnu, a zatim uhvati Nikolu za mokru kosu. Zabacio mu je glavu i počeo da ga šamara, sve dok Nikolini očni kapci ne zadrhtaše i ne otvoriše se. Protorov podiže prvu stranicu dokumenta do njegovog lica. — Saberi se — komandovao je tihim glasom. — Imam ovde nešto za tebe da pročitaš, Nikola. Nešto u čemu ćeš uživati. Nikola je zadrhtao. Duboko negde u sebi osećao je strahoviti bol. Ali, sve to kao da je bilo veoma daleko od njega, kao da je sve to bilo samo deo halucinacije ili nekog sna. 453 Bilo je važno da se pribere, pa je pokušao da to učini. Kao da je plivao kroz otvoreni gas. Nije
mogao da shvati kako može da diše, jer bilo je jasno da ne može da se kreće kroz tu materiju. Učinilo mu se da je poleteo, i onda se smirio. Ili je samo mislio da je poleteo? Crno i belo, razdvajalo se, spajalo, samo da bi se razdvojilo ponovo. — Saberi se — došla je komanda iz neke daleke svetle tačke koja kao da je bila usađena direktno u njegov mozak. Pomislio je da mora to da učini: sabraće se. Slova su plivala svuda oko njega kao jata riba, kao šumski svet sitnih životinja koje žive u žbunju. Lizali su oko njega kao plameni jezici, kao šuštanje kiše. Lilo je. Lila je kiša od slova. Ne slova. Ideograma. čitao je. I odjednom je shvatio da čita ono što je već odavno želeo da sazna. čitao je o Tenčiju. »Pre tri godine... 'Hare Maru' je izgubljen na otvorenom moru u strahovitoj buri... nestalo je pedeset mornara i građana... najveća pomorska nesreća u dvadeset pet godina ... Ništa nije moglo da se učini, mada je spasžvanje i pretraživanje te oblasti počelo odmah čim se vreme smirilo ... Spašavanje je počelo na tački koja je obeležena u posled-njoj radio poruci u Moreuzu Nemuro ...« Odgurnuo je bol koji ga je razdirao daleko od sebe, izo-lovao ga: zatvorio je unutrašnja vrata na čistini: dam-dam dam... Tišina. Izašao je iz gecumei no mići koje nije bilo nikakvo sklonište i, prema tome nije mu više ni koristilo. Pokušao je da se smiri, krenuo je prvo od prstiju od kojih neke nije osećao, nije znao zašto. Stao je da se pribira, da se koncentriše sasvim polako, uprkos ogromnim količinama droge i hemikalija koje je primio. Dok je počinjao teški proces rastvaranja hemikalija i pretvaranja u neškodljive sastojke koji mogu da se izbace iz organizma — ninđucu veština poznata kao Ogava no jutsu — činio je baš ono što je Protorov zahtevao od njega da učini: otkrivao je tajnu »Tenčija«. Nije mu promaklo da je ono što je čitao napisano šifrom. I to šifrom koja se koristila u Tenšin Soden Katoriju. Shvatio je i to da, ako mu već neprijatelj pokazuje tako nešto 454 tajno, da mu te tajne dokumente prevede. A ako Nikola umre, to će onda biti kraj. Protorov neće moći da se koristi dokumentima kojih se dokopao. Nikola je odjednom shvatio da on, dakle, mora da umre ali tek pošto prevede ono što neprijatelj zahteva. I mada se njegov um zaprepastio zbog fantastičnog saznanja šta je Ten-či, i mada se čak setio Satoove želje da Japan najzad prestane da bude zavistan od ostalog sveta i konačno postane sam sebi dovoljan, znao je šta ga očekuje kad prevede dokument. Smrt! Počeo je da ostvaruje proces. Samo korak dalje od njega, Protorov nije mogao da ose-ti da li Nikola samo posmatra papir ili počinje da čita. Da li je znao šifru ili nije? — Sta tu piše — ponavljao je neprestano, stavljajući ispred Nikolinih očiju jedan za drugim papire koje je držao u rukama. — Reci mi, reci mi, reci mi. — Ali, Nikoline oči se ukrstiše i Protorov primeti da njegov zarobljenik bledi. Doktor stade između njih. — Sad je dosta — reče, stavljajući slušalicu stetoskopa na Nikoline grudi u predelu srca. Istog trena, iščupao je slušalice stetoskopa iz ušiju i počeo da pritiska Nikoline grudi. Pritiskao ih je dlanovima obe ruke. — Upozorio sam vas da ovo može da se dogodi — uspeo je da kaže između dva pritiskanja. — Izgubićemo ga. — Ne! — viknuo je Protorov. — Morate da ga spasete! Naređujem vam! Doktor se gorko nasmejao. — Za razliku od vas, druže, ja znam da nisam bog. Ja ne mogu da upravljam životom i smrću. — Pustio je da mu ruke padnu, zagledao se jedno vreme u njih, a onda se okrenuo da pogleda Protorova. — Ne mogu da sprečim ono što ste vi započeli, pukovniče. — Osvestite ga, doktore! — Protorov je bio van sebe. — Ništa mi još nije rekao! Ništa mi nije rekao! — To je rizik koji čovek svesno prihvata kad se radi s ovim neurofarmakološkim materijama. Ravnoteža je veoma delikatna i veoma lako se izgubi... — zastao je, zanemeo, jer ga je Protorov
snažno udario pesnicom. — Ovo će vas skupo stajati, pukovniče — rekao je, brišući raskrvavljena usta; — Centrala će čuti o ovome. 455 — Vi! — Protorovljev glas je bio veoma tih, skoro da se gubio u grlu. — Vi ste ga ubili! To ste vi učinili! — ruke su mu se tresle od besa. Tenči, veliki cilj, veliki dobitak, veliki udarac koji je mogao da zada, bio'je samo neostvarena želja — Rusilove! — viknuo je. — Stavite ga u pritvor. Ako vam pruži otpor, prosvirajte mu metak kroz glavu. — Zgrabio je doktora za košulju i privukao ga bliže sebi. — Po-slednji put ste ovako uprazno pretili — rekao je, pre nego što ga je odgurnuo dalje od sebe. Rusilov, s rukom na revolveru, uhvati doktora specijalnim zahvatom'ispod ruke i,izvede ga. Dok ih je posmatrao kako odlaze, Protorov je uzalud pokušavao da smiri bes koji ga je obuzimao. Tresao se kao drvo u oluji. Nije 'mogao da veruje. Kako je to moglo da se dogodi? Bilo je sve veoma čudno, neverovatno. Nije mogao da veruje u tako nešto. Okrenuo se Nikolinom klonulom telu. Gledao ga je, kao što neko gleda sopstveni propust. Osećao je kajanje koje se graničilo s bolom. Sećao se kako je jednom udario ikonu. Prikazivala je raspetog Hristosa, naslikanog na drvenoj dasci. Svetlocrvene kapljice krvi padale su sa otvorenih šaka, prekrštenih članaka, bledog čela. Ikona se slomila, kad je pala posle njegovog udarca, i zaustavila se pored njegovih izglancanih čizama. Bio je to veliki šok za njega. Kao da se probudio ujutru i otkrio da su mu noge amputirane. Odjednom, svet više nije bio kao ranije i znao je da više nikada takav neće biti. Nestalo je mira — ne samo telesnog, već i duševnog — mira je nestalo, a na njegovo mesto došla je uznemirenost, neko mučenje, koje ga je beskrajno gušilo. Sve do tog trena, nijednom čak nije ni posumnjao da neće uspeti da ostvari svoje ciljeve. Bez obzira kakvi bili, bili su njegovi. Bio je pametan i bio je beskrupulozan. Imao je intuiciju koja je daleko nadmašivala svaku logiku. Sada, kada je morao da se suoči sa okrutnom stvarnošću, odbijao je to. Neće saznati tajnu Tenčija, neće uspeti da ostvari svoj cilj: neće biti nikakvih preimućstava za njega. Neće biti veličine i moći za Viktora Protorova. Istorija ga neće postaviti na zlatni presto. Neće biti čak ni zabeležen u istoriji. 456 Protorov pogleda u Nikolu Lajnira ubilačkim pogledom i vide samo ono što je zlonamerno uradio. Video je kako je bio blizu poslednjoj pobedi... i kako joj je sada bio daleko. Bilo je to saznaje koje nije mogao da podnese. Okomio se na tog čoveka u nesvesti, na to hladno telo, udarajući ga iz sve snage, režeći, ispuštajući neke neljudske glasove tako da se čak ni'Rusilov nije usudio da uđe u podrum. Ali, čak ni to fizičko iskaljivanje njegovog besa i bola nije mu bilo dovoljno. Telo je bilo beživotno. Nije pružalo nikakav otpor. To je bio čovek zbog kojeg je Protorov sve izgubio — to je, istovremeno, smanjivalo i pojačavalo njegov bes. Polako, ali još režeći kao divlji vepar, on otkopča sve kožne uzice kojima je Nikola bio privezan za točak. Prvo je oslobodio prste i članke, a zatim butine i zglobove na nogama. Najzad je otkopčao i poslednju uzicu, i telo beživotno pade na njega, kao džak cementa. Boreći se obema rukama, Protorov odgurnu telo dalje od sebe kao da očekuje da će ga ono sada kada je oslobođeno napasti. Protorov se, u stvari, spremao da napadne njega jer mu se sada činilo da je to poštena borba, jer je Nikola bio oslobođen. Ali, telo je bilo beživotno. Skoro se ugušio od besa. Ko zna šta je pomislio, i šta je uopšte mogao da pomisli kad, je, usred tog njegovog ne-mog gušenja od besa, leš istegnuo jednu ruku i ščepao ga za vrat s nabreklim žilama? Umu zapadnjaka teško je da prihvati smrt. On ne može nikako da poveže smrt sa životom. Poznato je da je, ipak, najteže ubiti ljudsko biće. Jednostavna činjenica je — da organizam odbija da umre. Do samog kraja, on.će se boriti za život, držaće se za njega svim silama, gurnuće telo do nadljudskih, neobjašnjivih granica snage i izdržljivosti. Ljudi su u borbi za život uspevali da odgurnu sa sebe čitave automobile ili da preskoče prepreke koje u svakodnevnici ne bi nikada preskočili. A i samo telo se brani. Ako je nekome prosviran metak kroz glavu, kosti lobanje mogu da skrenu
njegovu putanju da ne bi bio povređen mozak. Ubod nožem ne mora da bude sudbonosan, jer može da mu se ispreči neko rebro ... 457 Na Istoku, gde smrt već po tradiciji ne predstavlja ništa, sve je drugačije. Smrt dolazi brzinom munje i ne daje organizmu vremena da se pripremi. Stara učenja dopuštaju napadaču da koristi sam ljudsko telo i da ga natera da deluje protiv sebe. I baš tako je smrt došla i Viktoru Protorovu. Tako je Nikola Lajnir postao isukani mač Gordona Minka. Možda je znao zašto je Mink želeo da ga iskoristi. Ali, sada mu to nije bilo važno. Sve se dogodilo između dva otkucaja srca. Sve je bilo tako jednostavno. Iza svega toga stajalo je samo trideset pet godina učenja i samodiscipline, a pre toga možda hiljadu godina usavršavanja same discipline, same veštine. Nikolin um bio je potpuno prazan za vreme procesa — duh mu je bio bistar kao planinsko jezero posle jake kiše — dok je pritiskao palcem svoje leve ruke određeno mesto, ra-scepivši ključnjaču Viktora Protorova i koristeći je kao mač da bi presekao vitalne arterije koje su se dizale iz srca kao razgranato drvo. Nikola se polako vraćao u život. Proces pomoću kojeg je povukao krv iz površinskih krvnih sudova i tokom kojeg je smirio otkucaje pulsa i snizio krvni pritisak bio je veoma kompleksan i zamoran, i fizički i psihički. Krv se polako vraćala u krvne sudove i koža je počela da mu rumeni. Ponovo je njegovo telo imalo neophodnu toplinu, kao da se umiruće sunce zagrevalo. Usredsredio je, sasvim polako, svoju pažnju groteskno raširen leš kraj sebe. Krv ih je obojicu poprskala, povezujući ih tako u poslednjem pokušaju da se postavi most preko jaza koji ih je razdvajao i koji nikada neće moći da premoste. Nikola nije osećao ni najmanje sažaljenja, ni najmanje kajanja. Mada nije bilo nikakve lepote u uzimanju ljudskog života — kao uostalom ni u ubijanju životinje — to nestajanje života ostavilo ga je čudno uzbuđenim. On je bio živ a Viktor Protorov je bio mrtav. Sokovi života su ga preplavljivali. Leteo je po svim vazdušnim strujama sveta, plivao je po svim morima, jezerima i potocima. Išao je kroz šume i prelazio ravnice. Lovio je zveri, jurio kroz pustinju. Nije bilo mesta na zemlji na kojem nije bio u tom trenu. Povezan ponovo sa kosmosom, stajao je na Putu i bio je potpuno ispunjen. 458 — A ovo je za Trećeg rođaka Toka, lično — reče Nangi i gurnu preko stola prema Crstom čiu 6.000 hongkonških dolara. — Zeleo bih da bude plemeniti sa heung ju — reče, znajući da je ovako debelo podmazivanje sačuvalo njegov obraz — ali, nemojte da zaboravite da podvučete patriotski elemenat te stvari. Zeleo bih da Trećem rođaku Toku bude savršeno jasno ko su ti ljudi. U tom slučaju, za njega će biti još veće zadovoljstvo da učini ono što treba da učini. čvrsti čiu klimnu glavom. — Potpuno vas shvatam. — Dobro — osmehnuo se Nangi koji je već bio p'bsejao zrna smutnje u obliku anonimnih poziva nekolicini policijskih narednika — jednom u Van čaiu, drugom u Centrali i trećem u Stenliju — za koje su mu oni iz Grin Panga rekli da sumnjaju da rade za suprotnu stranu. Kad je Nangi upitao čvrstog čiua zašto im je dopušteno da i dalje obavljaju svoju dužnost, mladi Kinez se osmehnuo i rekao: — Znate li kako kažu guai loh? Bolje đavo kojeg poznaješ nego đavo kojeg ne poznaješ. — Ti bi se dobro snašao u Zlatnoj planini — reče Nangi, koristeći kineski naziv za Ameriku. — Možda — reče mladić — ali, ne želim da napustim Krunsku koloniju. Ja ću bogatstvo da stvorim ovde. Nangi nije ni najmanje sumnjao u to. I sada, dok se spuštala večernja izmaglica prekrivajući Hong Kong kao somotski ogrtač, on ustade i reče: — Umirem od gladi. Hoćemo li da večeramo? čvrsti čiu klimnu glavom. — Gde biste želeli da odete? — Zeleo bih da jedem finu kinesku hranu — reče Nangi. — Potpuno se prepuštam tebi.
Mladić se zagleda u njega. A onda se malo nakloni i, ne napravivši nijedan drugi gest, reče: — Ovuda, molim. čvrsti čiu ga je poveo van grada, na sever, u Nove teritorije. Sto su se više približavali granici Kine, naselja su bila sve manja. Naga deca trčala su po prljavim ulicama. Psi su besno lajali i hteli da se otkinu s lanca. Parkirali su se i prešli preko centralnog trga. Krenuli su jednom neverovatno uskom ulicom. 459 — Večeraćemo u ovom restoranu — reče mladić i pokaza vrhom brade — najbolji je te vrste u Hong Kongu. Prošli su pored restorana i ušli su u pijacu pod otvorenim »nebom. Nangi je primetio da je pijaca smeštena na velikom doku. Ribarski brodići bili su privezani za dok, a posade su ih pripremale za rani odlazak u ribolov sutra ujutru. Dok su hodali između tezgi, čvrsti čiu reče: __Ovi brodići se obično vraćaju s drugom vrstom tereta, ne samo sa'ribom. Noćas ima malo previše magle, ali lako može da se vidi Kina s druge strane. Na svim tezgama prodavala se živa riba. Svugde su se videle velike posude u kojima su plivale najrazličiti]e vrste riba. Bilo je tu i rakova i raznih školjki. — Sta najviše volite? — U Kini smo — reče Nangi — Kinez treba da bira. čvrsti čiu je sasvim ozbiljno shvatio ukazano poverenje. Dok su išli od tezge do tezge, on bi pokazivao ovaj ili onaj komad. Ponegde si uzeo i dva. Kad bi ih izvukli iz posude s vodom čiu bi ih uzimao u ruke, mirisao ih, opipivao kao neka stara domaćica da bi se uverio da nije pogrešio i da je napravio dobar izbor. A onda bi počela manipulacija, igranje velike strategije cenkanja i spuštanja cene. Ta igra je oduševljavala Kineze. Kad je najzad odabrao sve što mu je trebalo, natovaren plastičnim kesama čvrsti čiu poveo je Nangija prema restoranu. Vlasnik, debeli oznojeni Kinez, pozdravio !je mladog čo-veka s velikim poštovanjem koje se obično ukazuje gospodaru. Nangi se čudio tome, ali znao je da pravila lepog vaspita-nja nalažu da ne postavlja takvu vrstu pitanja. Večerali su zaista kraljevski. Imali su večeru sastavljenu od devet različitih vrsta hrane. Ljuti sos od čilija natera Nangiju suze u oči i on uhvati sebe kako žali za japanskom hranom i mnogo blažim tradicionalnim japanskim zelenim hrenom — vasabi. Više od tri časa oni su svetkovali i, na dobar kineski način sve to vreme nisu razgovarali ni o čemu ozbiljnom. Kinezi — za razliku od Japanaca koji su bili veći fanatici kad je posao u pitanju — smatrali su da ništa ne treba da poremeti uživanje u hrani. Po tom poštovanju hrane, oni su bili Francuzi Dalekog Istoka. 460 Kad su se najzad vratili u hotel, Nangi pozva čvrstog Ciua da pođe s njim. Za Nangija je bila ostavljena neka poruka. Nije bilo telefonskog broja na koji bi mogao da se javi. Na komadiću papira bila je ispisana jedna adresa i sutrašnji datum — ili bolje rečeno, današnji, datum, jer je ponoć već prošla — kao i sat — dva sata posle ponoći. »Madona« — mislio je Nangi dok su se liftom peli do njegove sobe. — »Sta ću sada da učinim?« — Treba da se nađem s jednim čovekom — reče on čvrstom čiu kad su stigli do sobe. — Uskoro je čast našeg sastanka — pročitao je adresu koja se nalazila na Vong čak Heng roudu. — To je Okeanski park — reče čvrsti čiu. — Trebalo bi da bude zatvoren tako kasno noću, ali ove nedelje je danonoćno otvoren jer se održava Festival Zmajevih čamaca. Festival, u stvari, počinje prekosutra, petog dana petog me-seca a cilj mu je da se sakupi novac za zabavni park. Kažu da turisti vole takve stvari. Nangi poče nešto da traži po ormanu. čiu ga je sasvim izgubio iz vida. Pojavio se sa dve iste koverte u rukama. Jednu je pružio čvrstom čiu. — Jednu nosim noćas sa sobom — reče — kopija koju sam dao tebi namenjena je guverneru.
Voleo bih da budeš s guvernerom u isto vreme kada ja budem na ovom sastanku. Osećaću se tako mnogo bezbednije. Ne znam samo ... — Samo tren — reče čvrsti čiu. — Smem li da se poslužim telefonom? — Naravno. Punih pet minuta govorio je nešto vrlo brzo na čudnom dijalektu. čvrsti čiu spusti slušalicu i okrete se Nangiju. — Sve je uređeno. Nema problema. — Sta je uređeno? — Tačno u dva časa ja ću sedeti preko puta guvernera Hong Konga. Nangi je bio zaprepašćen. — Kako je to moguće? Ne shvatam. — Moj otac će se pobrinuti za to. Kao ,što sam rekao, bez problema. 461 Nangi se setio kako je čvrsti čiu bio primljen u restoranu na Novim Teritorijama. Mislio je o moći Trećeg rođaka Toka. Mislio je na Grin Pang. Najzad se setio Pet zmajeva, pet glava hongkonških trijada, najmoćnijih ljudi u Koloniji. Ko je bio otac čvrstog čiua kad je mogao da pozove guvernera usred noći? Koliko je moćan? Koliko je bogat? Nangi se malo nakloni. — Tvoj sam dužnik. Pošto mladić ništa ne reče, Nangi brzo pređe na kovanje planova. __A sad na posao — reče — ti ćeš biti sa guvernerom, sam gospod zna o čemu ćete razgovarati. — Moj otac će voditi razgovor. Nangi razmisli o tome. — Ako vas ne pozovem do tri časa, moraš da se nadaš najgorem. Tada ćeš reći sve što znaš o Liu. Guverner mora sve da sazna. — To će izazvati pravu senzaciju — reče čvrsti čiu. — Biće to skandal najvišeg reda. Neko će sasvim izgubiti obraz. — Mi nećemo, nadam se — reče Nangi. — Mi nećemo, ali biće loše za one druge. Nangi klimnu glavom. — Za njih će na svaki način biti loše — reče. Stajali su u sobi. Nisu više imali šta da kažu jedan drugom, a vreme je isticalo. čvrsti čiu se kratko nakloni. — Dok se ponovo ne vidimo ... stariji ujače. Nangi zadrža dah. čast koja mu je upravo bila ukazana bila je ogromna. Izraz »stariji ujače« bio je izraz koji je odražavao ne samo poštovanje već i posebno osećanje prijateljstva koje je nemoguće prevesti zapadnjačkim terminima. — Neka te svi bogovi štite — šapnu Nangi, misleći na mnogobrojna kineska božanstva u koje on, naravno, nije ve-rovao ali koji su bili važni čvrstom čiu. Tiho se u sebi pomolio za obojicu. Okeanski park koji je sagrađen sredstvima Kraljevskog hongkonškog džokejskog kluba bio je, Nangi je sada otkrio, podignut na dva nivoa. Ulazilo se kroz ukrašenu kapiju, pored divnih cvetnih bašti, drveća na kojima su dremali papagaji koji su se spremno nameštali na rame posetioca da bi se sli462 kali za pet hongkonških dolara. Fotograf je bio uvek spreman u zasedi. Na niskom brdašcu bio je vrt bonsaia neverovatnih proporcija. Mnoge vazduhoplovne kompanije podigle su paviljone u kojima su prodavale cveće iz svojih zemalja. Nedaleko odatle bilo je jezerce s labudovima, nešto dalje bili su mali vodopadi i otvoreni bazen gde su svoje vragolije izvodili delfini. Nangi nije išao čak do bazena. Rečeno mu je da kupi kartu za jedan od eskalatora koji se dizao visoko u nebo i obrušavao pravo u Južno Kinesko more. Tu je bilo i drugih zabava za posetioce. Između ostalog, tu su bili neki stakleni baloni u koje je ulazilo po šest ljudi. Sedeli bi okrenuti licem jedni drugima, i bili bi pričvršćeni čeličnim uzetom. Nangiju je rečeno da uđe u ovaj stakleni balon
s leve strane. Stao je u red i polako je krenuo napred. Nije se osvrtao oko sebe: bojao se da ne izgubi obraz. Pa ipak, bilo mu je jasno ko stoji iza njega, ispred njega i sa strane. Vijieo je turiste sa Zapada i iz Japana. Video je tinejdžere kako čavrljaju, očigledno uzbuđeni što su se našli u Parku tako kasno. »Ili se možda klade« — pomislio je cinično — »koja će se kolica otkačiti i sjuriti niz stenje ispod njih«. Bio je svestan da se niko posebno ne interesuje za njega. Pitao se kad će biti uspostavljen kontakt s njim. Bio je sada na samom početku reda. Možda će mu pristupiti tek kad se ponovo spusti na zemlju. Da li će biti u staklenom balonu s kineskom porodicom koja je stajala iza njega? Došao je prazan balon, ljuljajući se. Vrata se širom otvo-riše i službenik u uniformi mu mahnu da uđe. Postao je svestan da je službenik preprečio put kineskoj porodici koja se takođe spremala da uđe u balon. U balonu je bilo veoma tesno, tako da se jedva smestio da sedne. Pojavi se još neki čovek.'.Nangi je teško mogao da pretpostavi otkuda je došao. Vrata se zatvoriše, i balon kre-te. / Nangi je video ispred sebe čitav niz osvetljenih staklenih balona koji su jurili napred. Zastali su za trenutak na ivici, a onda su svom silinom izbačeni u prostor. Nangi obrati pažnju na svog saput-nika. Bio je to Kinez neodređenih godina. Mogao je da ima i pedeset ili sedamdeset godina, ili bilo 'koliko između toga. Imao je spljošten nos, kao četka kratko ošišanu kosu. Kosa 463 mu je bila toliko ošišana da se kroz nju videla koža na loba-nji. Kinez pokaza sve zube — a svi su bili zlatni. Nangi nije znao da li je to osmeh ili grimasa. — Dobro jutro, gospodine Nangi — reče Kinez — ja sam Lo Van. Nangi uzvrati na ljubaznost. — Recite mi da li ste ranije bili u Okeanskom parku? — Nikada, ali bio sam više puta u Hong Kongu. — Zaista? — ton Lo Vanovog glasa je jasno pokazivao da to njemu nije ni najmanje važno: okrenuo se na svom plastičnom sedištu. — A ja sam ovde bio mnogo puta, i uvek mi je interesantno da dođem. čovek retko kad ima prilike da vidi sve ovo u dva časa ujutru. I zaista, pogled na širinu i prostranstvo Južnog Kineskog mora bio je veličanstven. Tu i tamo su se sa tamnog prostranstva dizali mračni vrhovi ostrvaca, kao vrhovi stena u Zen vrtu. Dugi brodovi, su prolazili osvetljeni jasnom svetlošću. Mesečina se razlivala po ovoj neverovatnoj slici. — Smatrajte se srećnim — reče Lo Van, a Nangi nije znao da li on misli da treba da bude srećan zbog lepote prizora ili zbog nečeg mnogo dubljeg. Kinez sklopi ruke u krilu dok su se spuštali niz padinu obraslu šumom. »Da se sada ovaj balon otkine sa čeličnog užeta ne bismo imali sreće ni ja ni on« — pomislio je Nangi. — Saznao sam — reče Lo Van — iz veoma poverljivih, ali dobro skrivenih, izvora da treba da izmenimo neke informacije — oči su mu sijale. — Mislim da je korišćena fraza »vitalno važne informacije«. Dalje mi je naglašeno da se te informacije odnose na neke veze severno od Kantona koje bi, možda, mogle da budu pokvarene pod određenim uslovima ... — To je, u krajnjoj liniji, korektno — reče Nangi, da preseče njegovo zbunjeno mrmljanje. — Shvatam. Nangi izvadi kopiju ugovora koji su on i Liu potpisali. Razvi je i stavi je pažljivo na prazno sedište sa svoje desne strane. Lo Van osmotri šta je to na sedištu, ali njegov pogled se ne vrati na Nangija. Oči su mu bile ledene. Nangi mu pruži koverat. Obazrivo, kao da sadržina u koverti može da bude smrtonosna, Lo Van rascepi ivicu ko464 verte koristeći svoj dugački nokat. Unutra je bilo šesnaest savršenih kopija, mali magnetofon sa kopijom trake na kojoj je bilo snimljeno ono što se događalo u stanu Sočne Pien a uz to je bio i prevod na dvanaest stranica razgovora koji se čuo na traci. Lo Van stavi naočare s pozlaćenim ramom i nekoliko minuta potpuno je ignorisao Nangija. Bio je
udubljen u pos-matranje i shvatanje onoga što je upravo dobio. Dok je on čitao, stigli su do »nebeskog kraja«. Izašli su i, udaljivši se od gomile, krenuli prema kamenom vrhu. — Zanimljivo — reče Lo Van, noseći sve ono što mu je Nangi dao ispod mišice kao neki poslovni portfolio — ali, jedva da vredi cene koju vi zahtevate. — Slegnuo je ramenima. — Možemo da vratimo Liua u njegovu zemlju bilo kada. — Mislim da neće biti baš tako lako — reče Nangi, trudeći se da izbegne kamenje na stazi, a Lo Van kao da je namerno odabrao baš ovu kamenu stazu. — Liu je ovde učvršćen. Mnogi ga poznaju. Ako ga uklonite, izbice skandal neviđenih razmera, vaša zemlja će mnogo izgubiti: izgubićete prednost nad Engleskom koju ste zadobili u prošle dve i po godine: a što je najgore izgubićete obraz. Vetar je blago ćarlijao, milujući ih po licu i donoseći slab miris fosfora i soli. Svetlosti sa brodova kao da su slale nepoznate poruke. »Oni su baš kao Lo Van i ja,« — mislio je Nangi buljeći u brodove — »možda znaju kuda idu, ali nije im jasno kako će do tamo stići jer ne vide svoj put«. Lo Van se zaneo u misli. činilo mu se da bi najviše že-leo da u nekoliko narednih trenutaka potopi Liua u kadu tople vode i slomije mu vrat. »To bi spasilo obraz svima i ja bih jednostavno ovog mudrog japanskog majmuna skinuo sa vrata i poslao bih ga natrag na njegova usrana ostrva, gde mu i jeste mesto« razmišljao je besno Lo Van, ali je dobro znao da se ništa od toga neće dogoditi. Sve što je Nangi rekao, bilo je istina. Nije mogao tako lako da se otrese Liua, ne sada sa svim tim informacijama koje je ovaj Japanac imao. Samo jedna reč guverneru i on će već zvati telefonom vladu Njenog veličanstva, obaveštavaju-ći jednog po jednog ministra. To bi bilo nepovoljno za Lo Vana i njegove šefove. Odjednom mu sinu ideja. Zagledao se u more kao da se ništa nije dogodilo. Zagledao se u koverat sa svih strana, 465 okretao ga je kao da je dragi kamen koji namerava da kupi što je, u stvari, i bio. Nije' žurio, mada je bio veoma svestan da vreme protiče. Nije mogao da ga iskoristi onako kako je on hteo. Ako bi isuviše oklevao izgubio bi obraz u ovoj bici mudrovanja. Ali, što je duže razmišljao o ideji koja mu je pala na pamet ona mu se sve više dopadala, i sve više je osećao da će mu njeno ostvarenje pomoći da postane superioran nad ovim Orijentalnim varvarinom. — Naše je mišljenje — poče on obazrivo — da ne treba ništa loše da se desi gospodinu Liu. U stvari,(želimo da neometano ostane na svom mestu. — Posegnuo je u unutrašnjost džepa i izvadio kopiju Nangijevog ugovora. — Ovo je, sada, bespredmetno — reče. — U stvari, postaće nevažno onog trenutka kad se složimo oko jedne tačke. Sve što se odnosi na gospodina Liua i, naravno, na Sočnu Pien, sve mora da bude uništeno — kopije, originali, negativi, sve. Sve će to biti predato na adresu koju vam ja budem naznačio. Vi ćete, za uzvrat, potpisati ugovor da od ovog dana nećete svoja znanja koristiti protiv njih, niti ćete nekome drugome omogućiti da ih koristi. A mi ćemo ovaj naš ugovor raskinuti. — Ali, ja ne želim da raskinem taj ugovor — reče Nangi, znajući da je to što govori strahoviti rizik, ali procenio je da je vredno rizikovati. Lo Van je bio sasvim miran. Kao da ga je Nangi udario u lice dokumentom. Njegovo iznenađenje stajalo ga je potpunog gubljenja obraza, i to mu se ni najmanje nije dopadalo. — Šta vi, u stvari, želite? — pitao je, probajući ga. — Želim da se vratimo originalnom ugovoru koji sam ja predlagao Liu. Da zauzvrat za trideset odsto procenata zarade keirecua, vi obezbedite kapital u naredne tri godine i da to isplaćujete svake pola godine, prvog januara i prvog jula. — Već smo uložili isuviše kapitala u vas, gospodine Nangi — reče Lo Van. — Uložili smo 35 miliona vrednosti. Ali, Nangi je već odmahivao glavom. — To je zbog neprilika koje je vaš čovek čin prouzrokovao Sveazijskoj banci. Sem toga, ništa drugo niste uložili.
Lo Van nije skidao pogled s Nangija. Goreo je od besa, a naročito mu je teško padalo što je izgubio obraz. Nije nameravao da bude poražen ovde, na sopstvenom tlu. 466 — Pitam se — rekao je — da li vas možda interesuje zašto smo toliko zapeli da dobijemo određeni deo u vašem keirecu. Neko loše predosećanje javi se kod Nangija, ali on se prisili da ga odbaci. »Blefira« — mislio je — »ali, ipak, moram da pazim«. — Liu mi je već nagovestio nešto o Istočnoj vezi. — Da, tako nešto, ali pošto mi znamo njegovu zaleđinu — nakašljao se Lo Van — možete da pretpostavite da mu nismo sve rekli. Nangi je ćutao. Lo Van se upusti u duboko objašnjenje kako u njegovoj zemlji postoje dve frakcije. Nije trebalo mnogo reći da se shvati da on pripada onoj koja se zalaže za nezavisnost, za sopstvene izvore energije, ali Lo Vanovi pretpostavljeni za sada nisu imali veliku moć. Nangijevo srce je počelo brzo da udara. »Da li znaju za Tenči?« — pitao se u mislima. — Ne bih želeo da s vama vodim ideološku prepirku — reče Lo Van — ali, vaš keirecu, možda, ima u rukama ključ za budućnost naše zemlje. Istočna veza nije laž. Nangi oseti da trijumfuje. »Pobedio sam« — reče sebi — »on više nema karata: sada je zaista poražen. Možda zna da postoji Tenči ali, svakako, ne zna šta je to. I nikada neće saznati«. — Nemamo više šta da radimo — reče Nangi — već da sredimo dokumente. Lo Van se nekako pogrbi. činilo mu se da je star sto godina. — Osudili ste i nas i vas na dogovor koji može da ima đavolske posledice — Lo Van je i dalje govorio, ali Nangi ga više nije slušao. Uživao je u ličnoj pobedi, bio je opijen njom, neprijateljstvo između dva naroda nikada nije bilo prevazi-đeno. Bilo im je potrebno više od 40 minuta da unesu sve izmene u ugovore i da ih ponovo potpišu. Lo Van izvuče blok i poče da nabacuje zaključak koji je usmeno izložio Nan-giju. U tom trenu Nangi se izvinu i pređe preko stenja da bi nazvao čvrstog čiua. Kad se vratio, obojica su potpisala ugovore koje je Lo Van napisao. Nangi je bio presrećan što ne mora više da se nosi s Liuom i Sočnom Pien. 467 Skloniše svoje dokumente. Zastali su za trenutak na tamnom vrhu, čudni u svilenim odelima, ozbiljni uprkos veselim povicima ljudi oko sebe. ćuo se pljesak od bazena gde su kitovi-ubice izvodili svoju tačku, vrteći lopte na nosevima. Nangi izvuče crveni koverat koji je dobio od Liua. Pre-dade ga Lo Vanu. — A sada — dopre do njih pojačani glas dresera — dame i gospodo, vrlo uzbudljiv finale! Toni Tirson, čarobnjak Gordona Minka, mogao je da učini sve što je bilo u vezi s kompjuterima. Njegov um je radio u skladu s mašinama, a ne s ljudskim mozgom. Vrlo retko je ovaj čarobnjak osećao složenije emocije od onih kao što su glad, žeđ, umor ili neprijatnost pune beši-ke. On je osećao olakšanje samo kad bi pronašao novu i kom-pleksniju šifru koju bi, zatim, protumačio Tanji Vladimovoj ili samom Minku. Retko bi koji čovek mogao da živi onako kako je živeo Toni. Već sam pogled na njegovu kancelariju je to pokazivao. Ali, jedino je on znao da dešifruje i ono što niko ne bi bio u stanju. Njegov ćeli život bio je usredsređen na to da nepoznato učini poznatim. »Logika vlada!« — pisalo je iznad njegovog stola. I sad je baš radio na dešifrovanju jedne tajne poruke. Uskoro se na ekranu pojaviše engleske reci. Očistio je ekran. Ali, poruka je opet bila istovetna. Da nije pogrešio? Proverio je još jednom. Ne, nije pog-rešio. Veoma dugo, buljio je u poruku. Ništa tu nije bilo logično. Kao da je bila ispisana marsovskim jezikom. »Kao stihovi rockand rol pesama« — pomislio je. — To ništa ne valja — reče tiho — u stvari, sve je to veoma loše, veoma loše. Odjednom je osetio da je veoma potresen.
Napravio je kopiju poruke. Kad je kopija ispala iz pri-ntera, izvadio ju je, savio i izbrisao reci s ekrana. »Krajnje je vreme da vidim Minka« — pomislio je. 468 Kad ga je Tirson našao-Mink je baš bio zadubljen u misli o poslednjoj fazi svoja osvete Viktoru Protorovu. U stvari, bio je beskrajno zadovoljan samim sobom. Poslati Ta>-nju Vladimovu protiv svog zagarantovanog neprijatelja bio je korak o kojem je godinama sanjao, ali koji nikada nije imao hrabrosti da preuzme. Pojava Nikole Lajnira u njegovom životu promenila je sve. Duboko u svetilištu svog uma, Mink je voleo da razmišlja o sebi kao o bogu Votanu kojeg je Ričard Vagner opisao u »Prstenu Nibelunga« — jednooki i pun ponosa a, iako s manom, ipak obožavan i iznad svega osvetoljubiv. Nikada mu ne bi palo na pamet da krene direktno na Protorova. Bilo bi nezamislivo da on sam sedne u avion i ode u Japan sa revolverom »Vebli« u rukama čiju bi cev prislonio uz glavu svog neprijatelja i povukao obarač. Ne, to je bilo nezamislivo. Nije to zato što je Mink bio kukavica: daleko od toga. Nije se plašio borbe, i psihički i fizički; on je godinama vodio takav život. Ali, takva vrsta osvete nije više bila za njega jer je imao odgovornosti prema ljudima s kojima je radio i koji su zavisili od njegove umešnosti. On je morao da ih vodi kroz svet i da brine o njima dok svi ostali hoće da ih unište. Mink je imao dužnost prema svojoj zemlji, nije smeo da se izlaže reskiru. Sve je to, u stvari, bilo istina: Mink se nije ni trudio da sagleda dublje motive. Smatrao je da je sada osećanjima boga Votana bliži nego ikada pre. Sindrom Valhale javljao se širom sveta, kod mnogih ljudi Minkovog ranga. I Mink je bio ubeđen da poseduje moć, isto tako veliku i razornu kao što je bilo koplje koje je Votan napravio od Drveta mudrosti. Tim kopljem bog je kontrolisao sva bića, čak i diva Fafnira. To koplje je imalo takvu moć da je bio dovoljan samo dodir njegovog vrha pa da nečiji život utrne. Agenti Crvenog sektora bili su Minkovo moćno koplje: oni su bili njegova moć. I Tanja Vladimova je bila deo svega toga, to je bilo sigurno, ali on ju je suviše voleo da bi mogao da joj dopusti da uđe u lavlju pećinu Protorova. čudno, on je voleo Tanju na isti način na koji je Votan voleo svoju kćerku Brunhildu: ona mu je bila bliža od bilo kojeg ljudskog bića na zemlji. On je s njom smišljao planove, pleo svoje mreže. Nije mogao da podnese misao da je pošalje u smrt, nije mogao da zamisli 469 da bi ona mogla da pogine od ruke njegovog neprijatelja. Povukao se unazad i čekao strpljivo, kap neki Japanac, da dođe pravi trenutak. A taj trenutak je upravo tu. Tanja se sada već, svakako, spuštala na aerodrom u Tokiju. Ona je bila njegovo oružje protiv tame. Odjednom podiže pogled, svestan da neko stoji na otvorenim vratima njegove kancelarije. Samo nekoliko ljudi je imalo tu pristup, još manje ih je smelo "ia se tuda kreće bez pratnje. — Da, Toni? — reče prekinuvši razmišljanje — imate li štogod za mene? Nešto u držanju njegovog čarobnjaka upozori Minka i on nestrpljivo mahnu rukom. — Uđite, uđite — sada su mu sva čula bila na oprezu. Tirson pređe preko nezastrvenog poda i sede u stolicu s naslonom od trske, preko puta Minkovog stola. — Baš sam dešifrovao poslednju poruku pisanu šifrom Alfa-tri. — Papir u njegovoj ruci je podrhtavao. — Hoćete li mi to pokazati ili ga koristite kao lepezu? — reče Mink, i primeti da je čarobnjak napet, što natera i njegovo srce da zakuca brže. »Sta ne valja?« — Biće bolje da mi date da to pogledam — reče, i pruži ruku. Nekako preko volje, Tirson mu dade papir. Buljio je u svoje skrštene ruke u krilu. Osećao se bespomoćnim i nepotrebnim. Minkov pogled se prenese s njegovog lica na komad papira koji je držao u rukama. Evo šta je pročitao: »Novi upad preko Lajnira, Nikole. Status amatera. Upozorenje: krajnje opasan, smrtonosan. Predmet: Tenči: vaša smrt. Odobrenje ove kancelarije. Šaljem dosije o Lajniru. Za petama sam mu.
Dalja uputstva po dolasku u Tokio. »Vuk« — mislio je Mink — »vuk u suknji«. Razum mu je stao na pomisao da je Tanja Vladimova, njegova Tanja, izdajnik. Agent strane sile. Doušnik! Hriste! On udari pesnicom o ploču stola s takvom žestinom da Toni Tirson odskoči kao da ga je neko ubo iglom. — Nestanite odavde! — viknu odjednom Mink. — Be-žite mi s očiju! čarobnjak skoči i pobežc preko sobe. Video je Minka dva puta u nastupu besa i nije želeo da se sada taj bes okomi na njega. 470 Kad je stigao do vrata, Mink ga zadrža. — Stanite! Obazrivo, Tirson se okrete prema šefu. — Postoji nešto što ne razumem. Tanja je znala da radite na šifri Alfa-tri: znala je da ste vi najbolji kad ih treba pročitati. Zašto bi onda koristila tu šifru? čarobnjak slegnu ramenima: — Pre svega, nije imala drugog izbora. Zatim, to su najbezbednije šifre koje druga strana koristi — ponovo je slegnuo ramenima kad je rekao »druga strana« jer još nije mogao da veruje da je to istina. — Znala je da ja slučajno nešto nabodem. Pre izvesnog vremena smo baš razgovarali o tome. Sad kad pričam o tome, sećam se da me je pitala kako sam uspeo da dešifrujem poslednju šifru. — Klimnuo je glavom. — To je baš ova. Rekao sam joj da je to najgora do sada smišljena i da ne verujem da ću uspeti da je resim. Ali dvanaest časova kasnije resio sam je: bilo je to kao udar munje. Posle toga, sve je samo posao mazge ali, to obično rade kompjuteri. Mink je razmišljao o čarobnjaku. Nije se potrudio čak ni da kaže: »Mora da je neka greška«. On zaista ima muke sa šiframa ali kad ih otkrije, on zna da ih je otkrio. — Dobar posao, Toni — glas mu je bio čudan. Tirson tužno klimnu glavom. — Zao mi je, zaista mi je žao. Mink mu mahnu da ide. Kad je ponovo ostao sam, ustao je i, ponevši groznu poruku sa sobom, ušao je u sobu bez prozora. Odmah se preneo u zemlju u kojoj je bio zarobljenik. Setio se ispitivanja, setio se bežanja kroz sneg. Pitao se koliko je informacija dao neprijatelju? Pitao se koliko je Protorov izmakao ispred njega? Poruka je bila dovoljno jasna: Vuk se javljao njemu. Tanja i Protorov. Kako mu je uspelo? Kako? Mink je stegao zube. Teško je disao. Kako je Vuk morao da se smeje što je baš ona poslata za Lajnirom: kako mora da je bila zahvaćena panikom kad je shvatila da je on poslao Lajnira na njenog gazdu. Mogao je jasno da zamisli njeno lice u trenutku kad je shvatila šta je uradio, kako je mudro improvizovao. Kako je samo pogrešno protumačio njenu brigu! 471 Hodao je prostorijom. Pitao se šta da sada radi? Sta da preduzme? Nije dobio nikakvu poruku od Lajnira. Nije mogao da pošalje drugog agenta za njom: ona bi to odmah protumačila kao upozorenje i kao opasnost. Da je pozove, imalo bi isti efekat. Pitao se na koji način da spase operaciju. Ona je dobro znala da ništa nije važnije u ovom trenutku od Tenčija i Protorova. Kao roditelj koji se rastaje od deteta, i Mink je osećao tugu ali, istovremeno, osećao je da je izdan. Pa ipak, nije mogao sebe da natera da je mrzi. Ništa što je ona radila nije moglo da uništi njegovu ljubav. »Mora da postoji neki odgovor« — mislio je besno — »mora da postoji neko obrazloženje. Moram da nađem izlaz. Bezbroj puta do sada sam izvlačio pobedu i tamo, gde je već na pomolu bila propast«. Ali, sama pomisao da je imao izdajnika unutar svog Crvenog sektora bila je za njega nepodnošljiva. To je moglo da se dogodi u drugim agencijama i drugim sektorima, ali ne kod njega. Nikakvo rešenje mu nije dolazilo na um. Tanja, već po svom položaju u Crvenom sektoru, znala je sve informacije i sve tajne. Niko, nikada, van Porodice, neće posumnjati u nju. A ako bilo šta preduzmu protiv nje, ona će odmah biti upozorena na lo. Sem toga, postojala je još jedna opasnost
— niko nije smeo da sazna o izdajstvu Tanje Vladimove. Grozničavo je razmišljao o svim mogućnostima. Prihva-tao je jedno rešenje da bi trenutak kasnije odbacio. Zašto Lajnir ne pošalje neku poruku? Zazujao je interfon. Nije hteo da se odazove, ali taj uporni zvuk mu je smetao. Nije želeo da ga bilo ko sada prekida, ali je znao da mora da se javi. Uključio je interfon i glas službenice sa recepcije ispuni prostoriju. — Neko želi da vas vidi, gospodine. — Ali, ja ne želim da vidim nikoga! Je li to jasno? — Da, gospodine, ali ovaj gospodin neće da ode. On insistira ... »Dođavola!« — mislio je besno Mink. — Ima li taj gospodin ime? — Da, gospodine. Kaže da ga vi poznajete. Zove se detektiv poručnik Luis Kroker. 472 Telo mu je bilo u ranama jer su ga Protorov i Koten nemilosrdno mlatili. Prva tri prsta desne ruke bila su slomljena i već su bila strašno natekla. Bol nije bio nikakav problem za njega: on je znao da se nosi sa bolom. Prišao je stolu koji je, svakako, pripadao Protorovu, prevrnuo papire i ubacio ih u mašinu za seckanje. Sada su sve informacije koje su bile na njima postojale samo u njegovoj glavi. Vratio se do mesta gde je nepomično ležao Protorov. I dalje je veoma duboko disao. Pogledao je svoje naduvene prste i znao je da sada ne može ništa da učini za njih: ali, nije ni smeo da ih ostavi u ovakvom stanju. U Tenšin Soden Katoriju naučio je koppo, poddiscipli-nu ninđucua koja se bavila slomljenim kostima — njihovim zaceljivanjem ali i njihovim lomljenjem. Kad je ubio Protorova, primenio je nešto od te tehnike. Sada je trebalo da, na samom sebi, primeni suprotni proces. Koristeći samo palac i kažiprst, obuhvatio je jedan po jedan prst i pažljivo ga ispitivao. Trebalo je prvo da sastavi smrskane kosti. Samo veoma izvežbano uho moglo je da ose-ti kad koske stanu na mesto. Nikola je pažljivo ispitivao svaki prst, dok mu sopstveno telo nije reklo da su kosti na mestu. Sa mnogo strpljenja, tražio je pravi ugao pod kojim će na-mestiti kost. Zapadnjak bi grizao usne, stezao zube, grčio svaki mišić kad bi mu mozak saopštio šta mu predstoji i takvim ponašanjem bi samo još više pojačavao bol. Za razliku od njega Nikola se potpuno opustio trudeći se da mu budu oslobođeni i um i svaki mišić? na telu. Plovio je u gecumei no mići dok je njegovo telo samo sebe lečilo. Kad je, najzad, spustio oči na polomljene prste video je da su svi dobro namešteni. Otkinuo je komad sa Protoro-vljeve bluze i nekoliko puta obavio povređene prste, tako ih sasvim imobilišući. Taj čvrsti zavoj od grubog materijala mogao je da posluži kao privremeni gips. Koristeći zube, čvrsto je vezao krajeve ovog improvizovanog zavoja, pazeći da ne preseče; lokalni krvotok. Osvrnuo se oko sebe da proceni situaciju. Sve to mu se ništa nije dopadalo. Bio je u, naizgled, ;bezizlaznoj situaciji. Imao je do sada sreće što niko nije ušao da vidi šta Protorov 473 namerava. Znao je da to neće dugo potrajati. Bio je usred prave tvrđave, u prostoriji sa samo jednim ulazom. Vrata su bila debela kao vrata na bančinom sefu. Podigao .je pogled uvis. Ali zato što je bila toliko izolovana ova prostorija imala je ogromni sistem za pročišćavanje vazduha. Lako bi mogao da se provuče kroz jedan otvor za ventilaciju smešten visoko na plafonu, da nije imao polomljene prste i da nije osećao dejsto jakih droga kojima mu je još bio natopljen organizam. Bila mu je potrebna pomoć ali hiljadama kilometara unaokolo nije imao nikoga ko bi mogao da mu pritekne. Odlučio je, dakle, da stvori pomoćnika. Koristeći ichi, potrudio se da imitira glas Viktora Protorova. Pozvao je Rusilova. Cim se poručnik pojavio na vratima, on upravi leš Protorova i okrete ga licem prema vratima. Pustio ga je. Mogao je da predvidi, kako će Rusilov reagovati. Podigao je obe ruke uvis da se zaštiti, a zatim je tiho kriknuo kad je prepoznao leš koji je padao na njega. To je bilo sasvim dovoljno da ga parališe nekoliko trenutaka, a toliko je bilo potrebno Nikoli da se obruši na njega i da ga zarobi. Dodirnuo je grudi Rusilova i čovek oseti kako mu je srce zadrhtalo.
Zaneo se malo, odjednom je osetio kao da će se onesvestiti, činilo mu se da ne može da diše. Kao da je udahnuo neku otrovnu supstancu. S lica mu je nestalo sve boje a ledeni znaj pojavio se na gornjoj usni i na ivici kose. Ipak, imao je snage da okrene glavu i još jednom pogleda Nikolu. — Nemoguće! — viknu. — Pa vi ste mrtvi! — Onda smo upravo dokazali da postoji zagrobni život — sinu Nikola u njegovo uvo. Rusilov se okrvavio kad se" leš Protorova srušio na njega i on glupo, i nepotrebno, poče da briše tu krv. Nikola ga okrete i pažljivo ga pretraži da nema još nekog oružja pri sebi. Našao je nož u levoj sari čizme. — A sada ćete me izvući odavde — reče. .. — To je savršeno nemoguće — reče Rusilov, a kad Nikola pojača svoj stisak, on ubrza svoje reci. — Ne, zaista to je istina! Sve je pod pashom elektronskog skenera. Zarobljenici su obeleženi nevidljivim znakom koji se menja svake 474 sedmice. Ako se pojavimo na bilo kojoj kapiji ili izlazu, bi-ćemo spaljeni, a ja zajedno s vama, ukoliko budemo u istom vozilu. — Ipak, mora da postoji način da se pobegne odavde — reče Nikola. — Postoji — klimnu glavom Rusilov. — Protorov je znao kako. Nikada se nećete izvući odavde, sa mnom ili bez mene. Nikola nije očajavao. On je bio obučen da se izvlači iz svih situacija, i dobro je znao da iz svake građevine koju je čovek sagradio mora da postoji izlaz, baš kao što postoji ulaz. — Brzo — reče — ispričajte mi sve o ovom mestu. Rusilov mu ukratko sve ispriča. Građevinu je odabrao sam Protorov za svoju bazu. Postojala su dva izlaza, ali, kao što je Rusilov već rekao, na njih nije trebalo računati. Kameni zidovi bili su podignuti unutar drvenih. Dodat je još jedan sprat, u stvari, dozidano je niz novih prostorija. U jednoj od njih su, upravo sada, bili oni. Rusilov se nasmeja nekako duboko, iz grla. — Ne možete nikuda, sem na vrh građevine. Otuda možete da skočite u šumu, prijatelju. Možda nećete umreti: možda ćete biti dovoljno srećni da pri padu samo slomijete noge. Nikola je grozničavo razmišljao. Rusilov je tačno opisao način na koji će on pobeći. — A sad, -idemo napolje — komandovao je — i niko ne sme ni za trenutak bilo šta da posumnja. Je li to jasno? Ako podignite glas, umrećete. Ako napravite 'nepredviđeni pokret, umrećete. Jasno? Poručnik nemo klimnu glavom. Kad su izašli, u hodniku nije bilo nikoga. Dva poručnika su odvela doktora u ćeliju. Rusilov ga je poveo prema stepeništu koje je vodilo na krov. Prošli su pored aluminijum-skih i bambusovih sipki, tankih i veoma dugih. Nikola zastade. — čemu ovo služi? -> — Bambusova trska raste na sve strane oko ove građevine — reče Rusilov. — Seljaci su je sakupljali i ostavljali je ovde da sazri. A aluminijumske cevi da se trska pričvrsti i zaštiti od zimskih vetrova. 475 — Uzmite dve cevi — naredi Nikola, a kad ga Rusilov posluša, on brzo reče — ne aluminijum, trsku. Na krovu, Nikola naredi Rusilovu da se svuče i da svaki komad odeće raširi po podu. Za to 'vreme, koristeći njegov nož, on preseče svaku bambusovu trsku na pola. Zatim raseče poručnikovu bluzu i pantalone. Skinuo je pertle s njegovih cipela. — Sta radite? — upita Rusilov, drhteći nag u uglu. Nikola ne reče ništa. Isekao je težak kožni kaiš Rusilova na četiri uže kožne trake. Koristeći te trake i pertle, bacio se na posao. Radio je s predanošću oca koji se priprema da napravi neverovatnog zmaja svom sinu.
Ono što je, u stvari, napravio bio je hitovaši, ono što ninđe nazivaju »ljudskim orlom«. Bila je to neka improvizo-vana letelica, jedrilica. Kad je završio, prišao je kutu gde je bio zgrčen Rusilov. Bez svoje uniforme, obeležja svog ranga, kao da se smanjio. Kao mnogi vojnici, i on je prestajao da postoji bez svoje uniforme, oružja, naredbi. — Zbogom, Rusilove — reče Nikola, nagnu se prema njemu dodirnuvši juka, jedan od kjukona, devet organskih meridijana. Juka je bio baš ispod uveta. Rusilov se odmah onesvestio. Nikola se pope na hitovaši. Prilično jak vetar du-vao je sa jugozapada, snažan i nepredvidiv. Zadrhtao je u sebi. Karma. Bio je beskrajno umoran i želeo je da spava. „Spavaću uskoro — pomislio je — »sada moram da budem obazriv«. Popeo se na kameni parapet. Nije bilo meseca, a uzeli su mu hronometar. Bila je mrkla noć, nekoliko časova do jutra. Nije još bio onaj trenutak kad se javlja čudesna svetlost iznad sveta, ali on nije znao koliko još ima do zore. Dva snažna naleta vetra oboriše se na njega, dok je još pričvršćivao veze. Kad je bio gotov, vetar je zamro. Bio je samo ćarlijanje na njegovom licu. »Hajde, duni! Duni!« — mislio je. Kosa poče da mu vijori na vetru, osećao je kako se ledena ruka spušta na njegovo zajapureno lice i kako mu miluje povrede. Ojačanje. Tako prolazna stvar koju čovek ne može da vidi, ali može da je oseti. Zatvorio je oči i shvatio je da postaje snažniji. 476 Kad mu je telo osetilo da je pravi trenutak za pole-tanje, on iskoristi svoje snažne mišiće na listovima i baci se u tamu, na tamnu stazu. Vrteo se jedno vreme u vazduhu, a zatim ispravio telo i uhvati vazdušnu struju. Odleteo je bešumno u noć, kao slepi miš. Akiko je primetila Kotena u rotenburou i pratila ga je odatle. Stigao je praznih šaka a odlazio je držeći u rukama dugu, lakiranu drvenu kutiju. Akiko, čije su oči navikle na takve stvari, odmah je znala da se radi o kutiji u kojoj se čuva oružje. Sudeći po dužini kutije, ona nije mogla da sadrži ništa drugo nego daikatanu, najduži od samurajskih mačeva. Skrivena u senci, ona se sledila. Koten je prošao kroz krug svetlosti koji je bacao lampion i ona je dobro mogla da vidi drvenu, lakiranu kutiju. Bila je to ona ista kutija koju je ona videla, kako stoji otvorena između Nikole i njenog muža. Koten je držao Nikolin mač! Kola su pratila kola. Ali, pošto je bilo malo saobraćaja tako kasno u noći, Akiko je morala da smanji svoja prednja svetla i da koristi samo svetlucanje zadnjih, farova Koteno-vih kola kao pokazivač pravca. Jednom ili dva puta, kad je put savijao na bregu, mislila je da ga je izgubila iz vida. Ali, kad bi se popela malo više, zadnja svetlost njegovih kola bi se opet.pojavila. Morala je da pazi da ne bude primećena, jer ovo je bila slabo naseljena oblast. Tama joj je pomagala i lako se u njoj krila i od veštog Kotenovog pogleda. Za manje od pola časa kako su napustili rotenburo Ko-tenova kola usporiše, skretoše na levo i nestadoše .u žbu-nju. Akiko brzo stade uz kraj puta i izađe iz kola. Potrčala je pešice za Kotenovim kolima. Znala je da ne srne više da ga prati automobilom, jer bi buka automobilskog motora mogla da upozori protivnika. Put je bio uzan i vijugao je, pa je Akiko teško pratila Kotena. Na maloj čistini, okruženoj bambusovom trskom koja je tiho šumcla na vetru, zaustavila se. Na sve strane je bilo ljudi. Bila je dovoljno blizu da bi mogla da čuje šta govore. Nikola je pobegao! 477 A šta je bilo sa Satoom? Nije bila dovoljno dugo u rote nburou da bi saznala sve detalje. Saznala je samo da je ubijen neki čovek, verovatno gazda, u misterioznoj eksploziji automobila. Ko je ubijen? Nije znala. Koten je došao i uznemirio je: ali, čak i da se to nije dogodilo, ona ne bi mogla slobodno da se raspituje unaokolo a da ne izazove sumnju. Japansko društvo je striktno podeljeno na klanove. Duh zajednice je veoma snažan. Ona nije pripadala ovde: stranac koji postavlja pitanja o nečemu što vrlo lako može da bude čak i ubistvo — a u svakom slučaju je bila jedna neobjašnjena smrt — bio bi odmah primećen, i lokalna policija bi bila obaveštena. Akiko nije smela da dopusti tako
nešto. Sada su joj neke stvari postajale jasnije. Govorili su samo o Nikoli. Nijedna reč nije izgovorena o Satou: njegovo ime nije čak ni spomenuto. Akiko je iz toga mogla da zaključi samo jedno: Sato je bio mrtav. Možda je baš on poginuo u eksploziji automobila; ili je poginuo negde u ovom šumovitom kraju. To sada nije bilo važno: jedan deo njene osvete neko je obavio umesto nje. Nije bila naročito srećna zbog toga — više je volela da sama obavi svoj posao — ali, prilagodila se trenutnoj situaciji. Nikola je sada 'bio njen cilj. Okrenula se od čistine i počela pažljivo da proučava okolinu. Primetila je odmah veliku građevinu koja kao da je bila sagrađena od samog dr-veta, ali Akiko je bila ubeđena da nije. Nešto dalje na jugozapadu, našla je ostatke hitovašija. Kleknula je, dodirnula ih diveći se veštini s kojom je napravljen. Nasmejala se duboko u grlu. A onda je krenula za njim. Naravno da je Aliks pokušala da ga zaustavi. Nazvala ga je svim imenima, od luđaka do mormona: čak je i plakala, i na kraju ga je preklinjala da ne ide. Iz svega toga, Kroker je zaključio da se ona plaši za njega. Ali, nije bio baš toliko siguran u to. Ona je ipak, pre svega, bila dobra glumica, vodila je ljubav svaki dan s kamerom. Mogla je da odglumi svako osećanje isto tako lako kao što je koristila maškaru svako jutro, i skidala je uveče. 478 479 Ali, onda mu se učinilo da ona nema razloga da se tako ponaša. Zašto se toliko protivila njegovom putu u Vašington? Jedino zato što je želela da on bude bezbedan. Ona je dobro znala ko je taj ko pokušava da ih uništi, ili ko je taj što naređuje da budu uništeni. Bila je to ista osoba koja je potpisala smrtnu presudu 'za njih oboje, osoba koja je prekinula zavet koji joj je dala. Gordon Mink je bio čovek pred kojim je Kroker sada stajao. —' Gde smo to, do đavola? — reče, okrećući se oko sebe, zagledan u rastinje. — U prokletoj afričkoj džungli? — nije mu se dopadala oštrina sopstvenog glasa koja je, vero-vatno, dolazila od preteranog uzbuđenja. Ali, šta je mogao: zaista je,bio preplašen, i to ne samo od ovog čoveka i moći kojom je raspolagao već i od samog sebe i onog što je na-meravao da učini s Minkom. Mink se nasmeja, i Kroker ga pogleda, osećajući kako njegove, do tada skrivene emocije, izmiču kontroli. — Trebalo bi da vas ubijem ovde, golim rukama — reče nekako čudnim, grlenim glasom. Mink još nije mogao da se povrati od iznenađenja kad je ugledao ovog muškarca, živog, kako stoji na vratima njegove kancelarije. Bio je to čovek za koga je verovao da odavno trune na dnu mora ili groba. Prineo je ruku slepoočnici, kao da hoće da odagna ili bar sakrije bol koji mu je tukao u glavi, kao izdajnik. — Trebalo bi da naučite da se obuzdavate, poručnice. ¦— To je bilo najbolje što je za sada mogao da kaže, trebalo mu je vremena da smiri svoja osećanja i da se pribere. Ovaj dan se brzo pretvarao u najgori dan njegovog života i on je odlučio da kontroliše dalji tok stvari kako ne bi sve otišlo isuviše daleko; pakazao je rukom na stolicu. — Molim vas, sedi-te. — Koja nije minirana? — reče Kroker, s grimasom. — Sta to sada treba da znači? — reče Mink, i odmah zažali što je to rekao. Bio je obećao sebi da neće polemisati sa poručnikom Krokerom i da se neće spuštati na njegov nivo. Ali, bol u glavi ga je dekoncentrisao. — Pokušali ste da me ubijete tri puta: dva puta ste pokušali da ubijete Aliks Logan. Sta biste drugo očekavali da vas pitam kada se nađem u vašoj blizini? Mink se teško spusti u stolicu. On zareza u sebi i bol postade skoro nepodnošljiv. Srce mu je ubrzano udaralo. __ O Ičemu govorite? — glas mu je malo podrhtavao. Lice mu je pobledelo ispod bronzane boje. Tek sada je počeo da shvata svu iozbiljnost situacije. Kroker je bio više nego otvorena pretanja. Morao je pažljivo da se nosi s njim. Kroker ikoji ga je pažljivo posmatrao bio je radoznao šta će se dalje zbivati. Oštrica njegovog besa istupila se.
— Mene i Aliks su isledili od Ki Vesta. Napali su nas u Reliju, Severnoj Karolini i u Njujorku. To je pokušaj ubi-stva/Mink. Mink odmahnu glavom. — To ne shvatam — reče, ne obraćajući se direktno Krokeru. — Nikada se nisam složio da Aliks bude ubijena. — Podigao je pogled kao da je odjednom postao svestan Kroke-rovog prisustva. — Nikada tako nešto ne bih učinio. Rekao sam joj da ću joj poštedeti život. Morate da mi verujete. Reci, Kroker je to dobro znao, ništa ne znače. Ali, bilo je nečeg u Minkovim očima dok je ovo izgovarao, bilo je u njima neke vrste molbe, preklinjanja, što ga je ubedilo. Video je da je i sam Mink kojeg je, inače, po Aliksinom opisivanju on zamišljao kao gazdu-pauka koji smišlja i plete mreže, izgubljen u sivom prostranstvu, kao i on sam. Obojica su odjednom bila izgubljena, zbunjena, nisu znali kojim pravcem da krenu, koji je dobar, a koji pogrešan. Prvi put, otkako je ušao u raskošni stan Angele Didion i našao njeno lepo nago telo ledeno kao led, Kroker poče da shvata da u svemu tome ima mnogo više od ubistva jedne manekenke. Mnogo više. — Ali, ko je onda to uradio? — reče odsutno. Mink je morao da mu da taj odgovor. Kome je Mink poverio brigu o Aliks? Ko je trebalo da je čuva? Tanja Vla-dimova, eto ko. Ista ona Tanja koja je nestala iz zgrade — ko zna kuda — za poslednjih 48 časova. — Tanja — reče polako. — Ko je, do đavola, Tanja? — pitao je Kroker. — Ona je žena koja je odobrila da vas ubiju — improvi-zovao je, govoreći napola istinu. Nešto je počelo da svrdla u Minkovom umu. Jedan tamni i sićušni satelit kojem je trebalo vremena i prostora da raste. Klica jedne ideje. Početak ogromnog spasilačkog posla. Neka vrsta čuda za koje se tač480 no ne zna ni da li postoji. Mink nije verovao u boga, pa prema tome nije mogao da veruje ni u čuda. Sve do ovog trena, možda. Normalnijim glasom reče: — Kad smo već kod Aliks, kako je ona? Sve u redu? — Zbunjena je, besna, frustrirana i možda joj se čitav život uništen svim ovim sranjem, ali, uglavnom je dobro. Mink otkri neku utehu u tome. Olakšanje ga preplavi. Duboko je udahnuo, ali pre nego što je mogao da bilo šta kaže, Kroker reče: — Nemojte ni da mislite da ću vam reći gde je. Ako bilo šta učinite sada protiv mene, ona će otići pravo Vrhovnom tužiocu i svi će sve saznati. Znam da to ne biste mogli da podnesete. Trebalo bi vam dosta da dokažete da nismo u pravu. Mink zastade za tren, kao da odmerava Krokerove reci. — U redu — reče najzad. — Predlažem vam odgovor, neku vrstu pogodbe, ako vam se više dopada. — 'Kakvu vrstu pogodbe? — Uprkos tome što je Mink gajio iskrena osećanja prema Aliks Kroker mu, ipak, više nije verovao. On je odavno prestao''da ima poverenja u ljude. — Evo šta vam ja predlažem. Neću vam ništa i neću se potruditi da otkrijem gde je Aliks, ukoliko ona ne bude želela da mi se javi, naravno. Za uzvrat, vi ćete mirno šesti i saslušati šta imam da vam kažem. I razmislićete, veoma pažljivo, o svemu. — A šta onda? »Odlično« — pomisli Mink — »ovaj čovek je pametan, ali kad bi hteo da sarađuje. Ubio je dva moja čoveka a izbegao je smrt od mog najopasnijeg, najsmrtonosnijeg, izdajničkog agenta — Tanje. Možda on može da učini ono što niko od mojih nije bio sposoban da obavi. Možda će on« — mislio je, dok je počeo da govori o Tanji Vladimovoj i njenoj izdaji, o njenom vođenju operacije »Sabljarka« koja je imala za cilj uklanjanje / zaštitu Aliks Logan — »moći da uništi ono što smo Protorov i ja zajednički stvorili«. K. Gordon Mink počeo je da se raduje. Kao čovek koji je uspeo da spase život sa same ivice smrti, Mink je osećao takvo uzbuđenje da nije mogao da spreči treperenje prstiju. 481
Nije bilo teško prodati Krokeru šta treba da radi. Mink je imao da ponudi čoveku koji je sedeo preko puta njega dva snažna motiva znao je da ih ovaj neće odbiti. Da je situacija bila obrnuta, i da se on nalazio na Krokerovom mestu, i on bi se uhvatio na bačenu udicu. Osveta i patriotizam. To su bila dva najvažnija razloga zbog kojih se Mink nadao da će Kroker prihvatiti njegovu ponudu. Tanja je lično pokušala da ga ubije: to je bilo nešto što Kroker nije mogao da podnese. Zeleo je da je se dočepa, i Mink nije mogao da ga osuđuje zbog toga. Obojica su je želela, objasnio mu je. Jedino je Kroker bio u poziciji da može da je se domogne, a Mink to nije mogao. A, onda, tu je bilo i to rivalstvo s drugom stranom. Ni Krokeru, kao ni Minku, nije se dopadalo da oni pobede. — Imaćete diplomatski imunitet — zaključio je Mink — novi identitet kad su u pitanju carina i policija. Imaćete punu podršku svuda gde vam bude potrebna — sačekao je malo — a i naći ćete se na istom poslu s vašim starim prijateljem Nikolom Lajnirom. — Ono što je smatrao da će ga najviše obradovati sačuvao je za kraj. Bio je to pravi mamac. I Kroker je zagrizao. Ali, pola časa kasnije kad su detektivu poručniku dati novi pasoš, krštenica, drugi dokumenti i novac — američki dolari, japanski jeni, Amerikan ekspres trevelers čekovi i kad je odveden na Dals međunarodni aerodrom da bi stigao na avion za Tokio, Mink se odjednom slomio i, prvi put posle dugog zatvora u Lubjanki, počeo je da plače gorkim suzama. Mislio je na sve što su njemu učinili i na ono što je bio prinuđen da učini. Za to vreme, objekat Minkove ljubavi i mržnje spuštao se na aerodrom Narita u Tokiju. Nije imala baš prijatan let. Posle poletanja sa aerodroma Kenedi, uzela je dve pilule za spavanje i pala je u neko čudno stanje između sna i jave kojim su dominirale vizije iz njenog detinjstva. Protorov nije napuštao njene snove. Bio je stalno ispred nje. U tom čudnom stanju, Tanja se opet vratila u školu u Rečisi, najbližem gradu pored malog mesta gde su živeli njeni roditelji. U porodici je već došlo do rascepa. Njen stariji brat Mihail nije se slagao s tim što im je otac policajac. Kao takav, bio je povezan sa KGB i, s vremena na vreme, ljudi u 482 crnim mantilima pojavljivali bi se na njihovim vratima da bi podsetili oca na patriotsku dužnost da prijavi sve što je nepravilno. Nekako baš u to vreme, direktor škole u Rečisi došao je nekim starim automobilom do kuće Raisinih roditelja da bi razgovarao sa njima. Tanji je bila ponuđena stipendija. Bila je veoma pametna devojka, i direktor je smatrao da zaslužuje da iskoristi tu priliku. Ali, neke su žrtve morale da se podnesu. Nova škola je bila na Uralu, udaljena nekih 750 kilometara od kuće. Tanjina majka je plakala zbog toga. Sin joj je već otišao, a sada i Tanja. Ali, Tanjin otac je bio čvrst. Rekao je da je on samo seoski policajac, ali da njegova deca treba da budu nešto više. I tako je ta stvar rešena na zadovoljstvo direktora škole jer je ovog pritiskao Protorov da dovede Tanju u tu specijalnu školu. Naravno, ni Tanja ni njeni roditelji pojma nisu imali kakve je vrste ta nova škola. Akademija, rekao je direktor. Tek kad je stigla u tu novu školu, Tanja je otkrila šta je to i šta će biti od nje. Pisala je svake nedelje kući. Nikada nije spomenula, ni roditeljima ni bilo kome drugome, kakve je prirode ova akademija mada je želela da to učini, naročito zbog oca jer je znala kako bi on bio ponosan da to sazna tim pre što je strahovito patio zbog Mihailovog izdajstva. Protorov. Pokušala je da ga nazove s aerodroma dok je čekala na jedan svoj kofer, a zatim ponovo kad je stigla u centar Tokija. Koristila je specijalni broj, ali je uvek dobila samo prazan zvuk. To je nije uznemirilo, ali kad je u svom hotelu zatekla Pjotra Aleksandroviča Rusilova izbezumila se. Prijavila se u hotel, dala da se njen prtljag odnese u sobu a zatim je dopustila poručniku da je izvede na ulicu, u mnoštvo ljudi s polucilindrima i kišobranima, kao da se nalaze usred londonskog Sitija. Mnogi su preko nosa i usta imali maske protiv zagađenog vazduha. Tanja proceni da Rusilov loše izgleda. Bio je bled i od nekud je stekao gadnu naviku da se povremeno nervozno okreće, da bi video šta se događa iza njega. To joj se nije ni najmanje
dopadalo. A još manje joj se dopalo ono što joj je ispričao. 483 Koža joj je bila kao krep, kao najfiniji papir od pirin-čane trske, ali još lepa i sjajna, iako je prešla 79. godinu. — Sutra ću napuniti osamdeset godina — rekla mu je. Nije bilo ponosa u njenom glasu, samo čuđenja da život može da traje tako dugo. čak i sada, ona,je bila jedno od najlepših bića koje je ikada video. Kao dete, često je poredio njenu lepotu sa lepotom svoje majke. Uvek je otkrivao da njena savršenost gubi u poređenju sa egzotičnom lepotom Ceong. Sem toga, bilo je prirodno za njega da bude više odan majci. Ali bilo je u tome još nečega: on je nju mrzeo zato što je bila Saigova majka i što je bila zaslepljena pa nije videla kako je on zao. — Mogu li još nešto da učinim za tebe? — pitala je Itami. Spustio je glavu. — Ne, Haha-san — nazvao ju je majkom, a toliko toga je prošlo između njih da je mogao da je tako nazove od onog trena kad se pojavio na njenim vratima. Zivela je tamo gde je oduvek živela, otkako ju je upoznao, na ivici Tokija prema severozapadu, nedaleko od mes-ta gde su se Akiko i Saigo venčali. Nikola je s mukom doputovao od Hokaida. Noću je upao u prodavnicu s odećom i, snabdeven toplom odećom i novcem, krenuo je na Hakodate. Mogao je da ukrade kola, ali nije hteo da ostavi tako vidljivi trag, jer to bi lako pratila čak i policija koja će bez sumnje doći da izvrši uviđaj posle upada u radnju s odećom. Policajci će to ispitivati predano, kao što Japanci sve rade. Sto im bude dao, manje nagoveštaja bolje će se osećati. Povremeno je putovao autobusima a koristio je i auto--stop. Izbegavao je glavne puteve jer je znao da se tu tragovi najlakše ostavljaju. Najzad je, u gradiću na južnoj obali, prešao feribotom moreuz Cugarukaikio i našao se u Aomoriju, severnom ste-novitom delu Honšua. Pošto nije imao nikakvih dokumenata, nije mogao da iznajmi kola pa je opet morao da koristi autobuse. Kretao se prema jugu, u cik-cak liniji. Plašio se ponovnog susreta sa tetkom. On je bio taj koji je ubio njeno jedino dete: njegov otac je kaznio njenog muža, a zbog toga je Saigo otrovao Nikolinog oca i sledio je njega sve do Njujorka. 484 Nije znao kako će ga primiti: nije znao šta da joj kaže. $ta su bile reci — bilo kakve reci, pred smrću. Nikola je mislio da su reći izvinjenja najgluplje i najneadekvatnije za tako nešto, naročito u engleskom jeziku. Ali, nikakve bolje reci nisu postojale ni na japanskom, ni na bilo kojem drugom jeziku sveta. Kuću je sazidao arhitekta koji je već bio dosta star kad su ga Itami i Sacugai angažovali. On se divio starim stilovima XVII veka, koji su, kako je govorio, bili najbolji. »Vreme će to dokazati, istorija će biti njihova pobeda« — govorio je. Ovu kuću je zamislio po ugledu na jednu u Kiotu koja je nazivana Kacura Rikju. Bila je to kraljevska vila, podignuta pre četiri stotine godina, koja je još bila najfinija mešavina prirodnog i veštačkog što je ikada stvoreno u Japanu. »Ja pokušavam« — rekao im je stari arhitekta — »da podredim svoj duh prirodi tako da sve izgleda veoma prirodno a da priroda ostane netaknuta«. Rezultat njegovog rada bio je, bez sumnje, izuzetan. Nikola je mislio da ima, možda, previše detalja na kući i kad je bio mlađi nije je voleo. Voleo je samo jednu prostoriju u njoj: onu u kojoj se odigravala chano-ju. I baš u tu sobu je doveden, pošto su ga na vratima sačekale sluge. Kad je Itami obaveštena o njegovom dolasku, okupala se i poslala je starog slugu da mu se nađe. Starac je bio pogrbljen i stalno je nešto, pevušeći, govorio sebi u bradu ali nikako nije znao šta treba da radi. Osećajući se bolje nego ikada, Nikola je« klečao sam u sobi, okrenut prema vrtu koji se video ispred. Prema vrtu je bio otvoren čitavi zid, ali gornji deo je bio zaklonjen vesto urađenim i
ukrašenim papirom od pirinčane trske. Prilikom Ceremonije čaja, video se samo jedan deo vrta. Bilo je to tačno prema Ženu: da deo okoline bude deo prirode, ali ne previše. Ako bi se videlo više vrta, čovek bi bio preuzet le-potom rascvetale trešnje ili sjajnim bojama jesenjeg lišća pa bi izgubio koncentraciju, neophodnu prilikom obavljanja chano-ju i harmonija ovog prostora bila bi narušena. Sunčevi zraci koje su razbile krošnje drveća razlili su se po listovima zelene salate, pretvorivši je u tek iskupani buter i zagrejali su prostoriju do prijatne toplote. Usamljena ptica skakala je između kamenja u vrtu, kljucajući tu i tamo. 485 Vetar zaljulja vrhove kedrova i nežne senke se pokrenu-še po lakiranom drvenom podu. Nikola zadrhta u sebi, setiv-ši se kako je podrhtavao na hito hitovaši, kako je odeća vijorila na vetru, kako je ledeni noćni vazduh šibao njegovo lice. Setio se svog straha da vetar odjednom ne zamre i da se ne sruši u tamu. Uzbuđenje i užas ispunjavali su ga i trovali njegovu krv. Ponovo je bio iscrpljen. Prestalo je dejstvo droge ali je njen efekat ipak još bio prisutan u mišićima, tkivima i mozgu. Vežbanje je bio jedini lek da se to popravi. Pojavila se pred njim, uz šuštanje svile. Ustao je i poklonio joj se, dok je osećao kako mu srce bije u grlu. Bio je obuzet čudnom veličanstvenošću njene lepote. Kao da vreme nije ostavilo traga na njoj, kao da je bilo njen prijatelj a ne neprijatelj. Pratilo ju je kao izmorena zver, i za nju njegovo proticanje kao da,nije bilo važno. — Itami-san — glas mu je bio samo šapat — Oba. — Molim te sedi, Nikola-san. Poslušao ju je, želeći da otkrije šta se krije u njenim očima: šta joj je na umu. Posluženi su čaj i kolači od pirinča, i kad su opet ostavljeni, sami, ona reče. — Lepo je što si se opet vratio. Srce mi se raduje što te opet vidim, vataši no musuko — moj sine. Nešto se slomilo u njemu i on se nagnu napred, sve dok čelom ne dodirnu sjajan pod ispred sebe. Jecao je, nije više mogao da obuzdava osećanja. Njegova japanska strana bila je postiđena zbog toga, ali njegova zapadnjačka strana trebala je to olakšanje i to više nijedna disciplina na svetu nije mogla da obuzda. — Vataši no musuko — glas joj je bio beskrajno ne-žan, kao da je glas njegove majke — znala sam da ćeš se vratiti. Molila sam se da skupiš hrabrosti za to. — Plašio sam se, Oba — glas mu je podrhtavao od suza — plašio sam se zbog onoga što sam učinio. Nisam mislio da ću moći da se suočim sa bolom koji sam vam naneo. — Nisi mi naneo nikakav bol, Nikola — rekla je nežno. — Oduvck sam više tebe smatrala sinom nego dete koje sam rodila. On je imao zao duh i dušom i'telom je pripadao ocu. Sacugai je vladao njime, kao što sunce vlada zemljom. Sa486 cugai je odredio Saigovu životnu stazu: svojom paranojom zarazio je i Saigoa. Nikola postade svestan da se ona nijednom nije obratila kad je govorila o Saigou izrazom »moj sin«. To je bilo veoma čudno za majku. Podigao je glavu, i oči im se susretaše. Nije otkrio u njima nikakvu ljutinu, čak ni tugu. U njima je bila mešavina rezignacije i ljubavi... ljubavi prema njemu. — On je bio đavo — rekla je Itami — nikada ranije nisam verovala u te stvari i nisam verovala da je tako nešto moguće kad je ljudsko biće u pitanju. Saigov slučaj je nešto posebno. On je imao neku specifičnu čistotu duše. Da je to usmereno u dobrom pravcu, on bi bio veliki čovek. Pošto to nije usmereno kako je trebalo, to je za mene postalo teret s kojim moram da živim. Trebalo bi da se stidim ako kažem da sam često želela da bude mrtav. Ali, ja se ne stidim. Zašto bih se stiđela? Sve sa čim bi on došao u kontakt, nestajalo je i umiralo. On je bio uništitelj duha. — Pa čak i da je tako — reče Nikola — nisam ponosan što sam ga uništio. — Naravno da nisi — reče ona — ali poneo si se s puno dostojanstva i časti. Ti si sin svoje majke. Odjednom je shvatio da mu se ona osmehuje. Bez daljeg razmišljanja on je učinio isto, dok mu srce postade lako jer kao da se oblaci skloniše posle bure. Dugo vremena ništa nisu govorili ni radili; jednostavno su uživali što su zajedno a njihove duše pronađoše vezu i obogatiše odnos koji je bio opterećen težinom prošlosti.
— Srećna sam što si došao — rekla mu je sutradan ujut-ru. — Imali smo jedan-đva zemljotresa, ništa strašno, ali ipak prilično neprijatno. Nikola se sećao prvog satelitskog snimka koji mu je Protorov pokazao i na kojem se jasno videlo rađanje zemljotresa. Ništa nije rekao o tome. — Nisam odabrao vreme kad ću doći. Oba: vreme je bilo izabrano za mene. Klimnula je glavom i osmehnula se. — Zato svi moramo da učimo i da budemo spremni za prelaz gaza, zar ne Nikola? Bio je pomalo iznenađen. — Nisam znao da čitate Musašija. 487 — čitala sam i proučavala ga — sada se otvoreno smijala. — Ima toliko stvari koje ti ne znaš o meni, mada u svetu ne postoji drugi čovek s kojim sam podelila toliko tajni kao s tobom. Pošto je malo razmislila, Itami je nastavila. — Ja sam uputila neke poslovne ljude na Saigoa: bili su to ljudi koje je uništio Rafael Tomkin: želeli su samo njegovu smrt. Nikola se okrete da je pogleda. — Ne razumem. — Misliš li, vataši no musuko, da nisam znala u svakom trenu gde si ti kad si otišao od kuće? Moja ljubav je dalekosežna baš kao i moja zaštita. U čiju si se kćerku zaljubio? Koliko je dugo trebalo Saigou da to sazna? Koliko dugo je trebalo da se dve prilike, izbrušene tačno kao dijamanti, uklope? Jedna lična i jedna poslovna — koliko mu je bilo potrebno da to shvati? Bilo je to sve savršeno logično. Nije mogao tome da odoli. Nikola je brzo razmišljao. — Vi ste ga poslali za mnom? — prineo je šaku glavi: jedva da je mogao da poveruje u ono što je upravo čuo. — Dragi moj — rekla je nežno — on je bio kao predvodnik krda bufala ili kao divlji vepar iz naših šuma kad je ranjen. Bio je opasan, i postajao je sve opasniji svitanjem svakog novog dana. Nisam smela da čiste savesti dopustim da se to nastavi. Zastala je u šetnji i, prvi put otkako je došao, dodirnula ga je, bio je to blag ali odlučan pokret, pun — kao što je slučaj sa svim japanskim gestovima — značenja. — Zar si mislio da bih ga poslala na tebe da sam'znala da može da te povredi? Ja sam ga svesno poslala u smrt. Možda sam ga ja lično ubila, ako bi to neko hteo drugačije da shvati. — Mnogi ljudi su poginuli tom prilikom. Oba. Trebalo je i na to da mislite. Nije ništa rekla, a nastavivši da se kreće u'senkama borova. — Sta još možeš da mi kažeš, vataši no musuko? Život nije savrešen, pošto ljudska bića nisu bogovi. A bogovi, već po svojoj odrednici, ne žive već egzistiraju. Opet su zastali i ona je položila dlan na stablo drveta. 488 — Zao mi je zbog smrti... bilo zbog koje smrti. Ali često i zdravo tkivo mora da se iseče da bi se odstranilo bolesno. To nije pošteno, i to nije ono što ja zagovaram. Ali, vreme je da naučimo da pređemo gaz. Ne možemo mi da biramo događaje već događaji biraju nas, kao što si rekao. On nije baš tako rekao i znao je da Itami to zna. Ono što je ona rekla bilo je mnogo zgodnije, u svakom slučaju. Znao je da ono što se dogodilo između njega i Saigoa nije imalo nikakve veze ni sa njim ni sa Saigoom. To je bilo pdređeno generaciju ranije, neprijateljstvom između njihovih očeva. Sinovljeva dužnost ih je obavezivala da obave ono što je bilo zamišljeno mnogo godina ranije. Ipak, on nije mogao a da ne misli na sve one koji su nestali zbog duga časti, zbog nečega što ih se nije ticalo: Ajlin Okura, Teri Tanaka, doktor Dirfort, i ko zna koliko policajaca i drugih ljudi čija imena nije ni znao. Da, čak i sjajni Lju Kroker. Nikola je u potpunosti shvatio mudrost tetkinih reci, čak se slagao sa njima. Ipak, nešto je u njemu trgnulo, zovu-ći iz daljine: »Sve je to previše: i gubitak jednog jedinog života je isuviše velika cena da bi se ispunila giri«. Posle izvesnog vremena, Itami reče: — Bila sam iskrena prema tebi, Nikola. Sada moraš da mi uzvratiš tu ljubaznost. Reci mi zašto
si došao ovamo. Nisi to učinio samo zato da bi me video posle toliko vremena. — Delom sam došao i zbog toga — reče on, ali znao je da je, ipak, ona u pravu. čitavim putem ka jugu,pitao se to isto. Neprestano ga je proganjalo jedno pitanje, nije mu davalo mira čak ni u snu. Nije mogao toga da se oslobodi. Akiko! Ona nije bila Jukio, a ipak je imala lice Jukio. Zašto? Svakako nije mogla da bude rođena sa licem tako isličnim licu njegove ljubavi. Priroda ne ponavlja svoja dela. Takva sličnost moguća je jedino kod identičnih blizanaca. A ako je njeno lice bilo doterano plastičnom hirurgi-jom, to znači da je bila vođena kao pas na uzici. A vodio ju je samo jedan čovek koji je želeo njegovo uništenje: jedina osoba (koja je bila spremna na takvo emocionalno maltretiranje druge osobe. Itami je bila u pravu: on je bio pravi đavo. Saigo. I zato je i on instinktivno došao ovamo, u kuću svog rođaka, da bi našao odgovore na ono što je ostalo neobjašnjeno. 489 — Postoji još jedan razlog, Oba: hitniji. Nedavno sam sreo ženu koja je imala lice Jukio. Ona nije bila Jukio, ali je nekako istovremeno i bila Jukio. Njeno ime je Akiko. Itami se okrenula i pružila lice suncu koje je zamiralo. — Poznavala sam ženu tog imena, nekada — rekla je — nekada sam je volela: poštovala me nekada. Kao što snaja i treba da poštuje svekrvu. Nikola oseti kako mu se srce steže. Ono što je Itami govorila činilo mu se čudovišnim, nečistim, skrnavljenjem. — Bila je> udata za Saigoa? — uspeo je da upita. Itami klimnu glavom. — Da li je bila učenica? Itami je dobro znala na kakvu vrstu učenja on misli. Samo na jedno učenje ... _ jeste —. glas joj je bio kao šapat — sreli su se u Kumamotou. Bila je tamo pune dve godine. Učila je, a zatim je otišla. — Kuda je otišla? — Ne želim da govorim o tome. — Itami-san ... — Stidim se takvih stvari — glas joj je bio leden, nekako starački i tužan, prvi put otkako je došao u njenu kuću. — Nemoj da me prisiljavaš da govorim o tome. Pokrenuo se i stao ispred nje. — Moram da znam. Moram! Ona je žena vašeg sina ... — Ne nazivaj ga tako! — Ona je Saigovo poslednje oružje protiv mene, zar to ne shvatate? Ako mi vi ne pomognete, plašim se da će ona uspeti u onome u čemu on nije. Oči su joj bile sasvim jasne kad ga je pogledala, —i Da li je to istina? Zaista je tako? Klimnuo je glavom. — Hai, Oba. — U planinama negde na severu živi sensei. Ime mu je Kioki. — To nije ime — reče Nikola, 'zaprepašćeno — to je stanje: ludilo. — Bez obzira na sve, Akiko je otišla tamo: tamo je naučila da krije svoj v.a: tamo je naučila jaho. Itami napravi grimasu i okrete se od njega. 490 — Eto, sada sam rekla sve što sam znala, mada mi je muka od toga. Dugo je čekao pre nego što je opet progovorio. Bilo je više razloga za takvo njegovo ponašanje. Zeleo je, pre svega, da se ona povrati, da vrati svoj stav i držanje. Zatim, želeo je da se njegov duh napaja prijatnošću ove prostorije što je na njega delovalo kao majčino milovanje. I kao poslednje, nije želeo da se ovi trenuci koje je provodio sa njom tako brzo završe. Najzad se pokrenuo i rekao: — Moram da idem, Haha. — Da.
— Hoćeš li me poljubiti na rastanku, kao što je otac naučio čeong da to učini? Itami se okrenula. Oči su joj sijale i bile su tako ogromne da mu se učinilo da je u njima smešten čitav svet. Nežno, njene ruke krenuše da ga zagrle. Podigla se zatim na vrhove prstiju, pritisnula usne na njegov obraz kao da je to činila bezbroj puta ranije. — Srećan rođendan, Haha — šapnuo je. — 2ivi dugo, Nikola — dahnula je Itami, ali već u sledećem trenutku bila je sama u senci dok su ptice u prvom sumraku slatko ćurlikale iznad njene glave. Justina je ostala bez daha pred Tokiom, kao što bi neki tinejdžer iz Nebraska ostao zaprepašćen pri prvom susretu sa Njujorkom. Tokio je bio nešto što ona uopšte nije očekivala da će biti tako, niti je to i želela. Grad je pulsirao oko nje kao neonska svetiljka, a vazduh je bio težak kao u ugljenokopu. Uznemireno je ušla u grad i kad je stigla do ulaza u Okuru, bila je spremna da se okrene i vrati kući. Da ostvari tu želju sprečio ju je Nikola, ili tač-nije, pomisao na njega. Krejg Elondž je odseo u »Okuri«. Malo ga je poznavala ali mu je lično u očajanju, napisala poruku i molila je šefa recepcije da mu je preda čim se pojavi, čim se vrati u hotel. Popela se zatim u svoju sobu i srušila se na krevet. činilo joj se kao da joj je koža premazana uljem, a kosa joj je bila masna, prljava od dugog leta. Uzdišući, ustala je i pus491 tila toplu vodu u kadu. Zelela je da se okupa u što toplijoj vodi. Zelela je da skine sve naslage prljavštine sa svog tela. Nasapunjala je čitavo telo'i ušla u vrelu vodu, osećajući kako joj se zgrčeni mišići opuštaju. U tom trenutku zazvoni telefon. Ona pruži ruku i podiže slušalicu telefona koji je bio i tu u kupatilu, nadohvat ruke. Javljao se Elondž. On je obavljao neke poslove u svojoj privremenoj kancelariji u »Sa-to Petrolhemiji« i vratio se u hotel da bi se presvukao za ručak. On, inače, nije mnogo polagao na formu, ali skrenuta mu je pažnja da Japanci veoma drže do svega, naročito do odevanja. Kad ga je Justina upitala za Nikolu, Elondž nije znao šta da joj kaže. Osetio je uznemirenost u njenom glasu i nije hteo da je uzrujava još više, saopštavajući joj da pojma nema gde se njegov šef nalazi. Umesto toga, rekao joj je da će on da se raspita šta je s Nikolom i da će joj se javiti odmah čim nešto sazna. Spustio je slušalicu, i istog trena nazvao Satoovu kancelariju. Rekli su mu da "se gospodin Lajnir nije javljao. Ponudili su mu da razgovara sa Nangi-sanom. Tanzan Nangi se vratio iz Hong Konga. To je bila velika novost za Elondža, i on nestrpljivo reče: — Da, dajte mi vezu, molim. — Cim je dobio vezu s Nangijem, odmah mu je sve rekao o Justini. — Dođite odmah ovamo s njom — reče Nangi — ja ću razgovarati s mladom damom. Nangi spusti slušalicu i udalji se od svog pisaćeg stola. Spustio se na aerodrom Narita pre samo jednog časa i njegove misli su još uvek jednim delom bile u Hong Kongu. Razmišljao je o čvrstom čiu i njegovom ocu Zmaju. Ali, njegove misli bile su zaokupljene mahom Grin Pang trijadom. Uskoro će oni stupiti u akciju. Biće ubijeno dosta ljudi. Nema sumnje da će u akciji poginuti i gospodin Liu i mlada žena Sočna Pien. No, bez obzira na ishod, Nangi nije imao nikakve veze sa tim. Bio je to rat Trijada: teritorijalna rasprava. Tako će bar novine pisati o tome, tako će narod i policija to da vide. To je bio uobičajeni način života u Krunskoj koloniji. Lo Van će to morati da prihvati. Karma. Možda je trebalo da potraži svet od fen shui čoveka, pre nego što se sporazumeo sa Nangijem. 492 U stvari, osvetnička akcija bila je dogovorena mnogo pre nego što je Nangi otišao da se sretne sa Lo Vanom u Okean-skom parku. Iz razmišljanja ga je trglo tiho kucanje na vratima. Nangi se okrete da vidi ko je to. Ugledao je Kei Haguru, jednog od Seičijevih starijih zamenika predsednika. — Uđite, Hagura-sane — Nangi pomisli da čovek izgleda veoma loše. Možda mu je potreban neki slobodan dan da bi se odmorio. ćovekov duh se najbolje oporavlja u porodici. — Oprostite mi što vam smetam, Nangi-sane — Hagura se ponizno klanjao. čovekovo lice je bilo bledo i Nangi odjednom, preko njegovih ramena, oseti neku uznemirenost u svim kancelarijama na
spratu. — Uđite, uđite, Hagura-san — Nangijev glas je bio pomalo nervozan. — Sta mogu da učinim za vas? Hagurina glava je bila oborena. Nije smeo da pogleda Nangija u oči. — Upravo smo dobili izveštaj iz naše filijale na Hokaidu Tamo je bila ... neka vrsta nesreće. Još niko nije siguran šta se, u stvari, zbilo ... Nangi se zavali unazad. Osećao je kako mu puls ubrzano bije. — Kakva vrsta nesreće, Hagura-sane?, Sta se' dogodilo? Ko je nastradao? — Plašim se da je nešto u vezi Sato-sana — Hagurin glas se odjednom promenio kao da pati od laringitisa. — Bila je neka vrsta automobilske nesreće. — A Sato-san? — osećala se panika u Nangijevom glasu. — Kako je on? — Niko se nije spasao — reče Hagura. Nije hteo da kaže onu krajnju reč kao da će njegovo oklevanje popraviti čitavu stvar. — Hagura-san, recite mi — naredio je Nangi. Stariji potpredsednik zatvori oči, kao da se plaši onog što je neizbežno. — Sato-san je mrtav, gospodine. Nangi je pazio da mu se ništa ne vidi na licu. Najvažnije je sada bilo da ne izgubi obraz. Kobun mora da napreduje. A »Tenči« ne srne da čeka. — Hvala, Hagura-san. Cenim što vam je toliko teško palo da mi to saopštite. 493 Hagura se nakloni, prihvatajući kompliment. — To je bila moja dužnost, Nangi-sane — bio je duboko impresioniran Nangijevim držanjem i skrivanje va. Osećao je da harmonija vlada ovom prostorijom i daje moć ljudima u njoj. Novost o nemilom događaju proširiće se kroz kobun, pričaće se o Nangijevom heroizmu i gvozdenoj odlučnosti, pa će i to mnogima pomoći da se suoče sa nestankom Seičija Sa-toa. Kad je Hagura otišao i kad je ostao sam, Nangi je izgubio živce. Naprosto je eksplodirao. Suze su mu linule iz očiju: jedna pesnica ga je stezala za grkljan. Teško je gutao. Zagledao se kroz visoke staklene prozore. »Najpre Gotaro« — mislio je — »onda Obaćama, Ma-kita. Ali Seići, ne, on nikako... S kim sam mogao u životu da razgovaram nego s njim? Ko je mogao da me bolje razume od njega? S kim ću sada razgovarati?« — pitao se očajno Nangi. Kome će sada pokloniti svoje poverenje? Kome će se hvaliti pobedom koju je ostvario u Hong Kongu? Sada je ostao sasvim sam. Nije imao više nikoga na svetu. Ispunjavao ga je bes koji se istovremeno smenjivao sa najdubljom tugom. Mrzeo je boga u koga je toliko verovao i kome je predao svoju dušu. »Kako si mogao tako nešto da mi uradiš?« — bio je besan i na Seićija — »to nije razumno«. Bes, okrutnost čina i nepravda onog što se dogodilo potpuno su ga obuzeli. Bili su kao blizanci Tanzan i Seiči, znali su svoja srca, verovali su jedan drugom. Svađali su se, raspravljali, ali i duboko poštovali. I kao i uvek, sve te dobre bitke na kraju su završavane na obostrano zadovoljstvo. Ali toga više nema. Zašto? Da je Nangi bio sposoban da objektivno razmišlja u tom trenu, shvatio bi da je on izgubio mnogo više od prijateljstva do kojeg mu je najviše bilo stalo u životu. Izgubio je istočnjačko osećanje prihvatanja neminovnosti i rezignacije, vero-vanje u kosmički smisao života. Izgubio je'svoje mesto u poretku stvari, a to je bilo zaista ozbiljno. Ponovo je navukao masku svakodnevice i običnosti kad je Krejg Elondž uveo Justinu u vrt na petom spratu, gde je Nangi želeo da je primi. Predstavnik Tomkinove 'industrije nije se dugo zadržao. Predstavio ih je jedno drugom, a zatim je požurio na neki poslovni ručak. 494 »Tako, dakle« — mislio je Nangi posmatrajući Justinu od glave do pete — »to je kćerka Rafaela Tomkina. Da li je još zaljubljena u onog gaiđina Lajnira?« — interesovalo ga je to. čuo je kako su se hladno sreli i razišli na Tomkinovom pogrebu. — Da li biste mi dopustili da vam izrazim svoje lično saučešće, gospođice Tomkin? — reče Nangi,
naklonivši malo glavu. — Poznavao sam lično vašeg oca i veoma sam mu se divio. Justina umalo što ga ne ispravi: »Ja sam gospođica To-bin« — ali već joj se to ime koje je nekada davno smislila za sebe činilo nekako veštačkim i nestvarnim. Zato, umesto toga, ona samo klimnu glavom: — Hvala vam, Nangi-sane. Vaš veličanstveni buket koji ste poslali na sahranu duboko me dirnuo • — osvrnula se oko sebe. — Kako je lepo ovde. Sada je on klimnuo glavom. — Smem li da vas ponudim pićem? — Popila bih džin i tonik — rekla je, sedajući na jednu od stolica pored bara od zelenog bambusa. »Sta li se ovde događa?« — pitala se. — »On je star i potresen zbog nečega«. Od Nikole je naučila da ne srne da postavlja direktna pitanja. Srknula je svoje piće i pravila se da ne primećuje kako Nangi hrama dok je prilazio od bara prema stolici na kojoj je ona sedela. — Pomalo sam iznenađen što vas vidim ovde u Tokiju — reče on, pošto je seo pored nje. — Da li bih mogao u bilo čemu da vam pomognem? Treba samo da zatražite. Jedna mlada službenica poći će s vama u kupovinu po najboljim prodav-nicama po gradu. Za veče ću vam obezbediti muškog pratioca... — Došla sam ovamo zbog Nikole — reče ona, prekinuv-ši ga u pola rečenice. Videla je jasno da on ima određena predubeđenja o njoj zato što je žensko, ali odbacila je to, praveći se da ne primećuje. Naravno, nije mu to ni na koji način pokazala. Bila je mirna i ledena spolja. U Nangijevim očima to je naišlo na odobravanje i osvetlalo joj je obraz. Uprkos svojim uvreženim mišljenjima o ženama, morao je sam sebi da prizna da je impresioniran. 495 — Shvatam. To je sjajan razlog za tako daleko putovanje koji se mora poštovati. I dok je on zastao, Justina oseti kako se hladi iznutra i kako ima neodoljivu želju da krikne: »Sta je bilo? šta se događa? Da li je Nikola živ?« — Da li znate gde je sada? — i sama se zaprepastila mirnoćom svog glasa. Nikola bi bio ponosan na nju da je sada vidi. Ali, na tu pomisao suze joj pojuriše niz obraze. »Sta li se dogodilo?« — pitala se ponovo očajnički. — Na žalost, ne znam — reče Nangi — i ja sam se upravo sam vratio sa dugog i zamornog poslovnog putovanja. I mene tek obaveštavaju o svemu što se zbilo u mom odsustvu. »Tako je prokleto miran« — mislila je Justina — »kako mu to uspeva?« Nije bila svesna toga da se i Nangi isto tako divi njoj zbog mirnoće. Svakog trenutka Nangijevo poštovanje prema ovoj gai-đin bilo je veće i veće. U početku je sve to bilo veoma uzdrža-no, a zatim je pustio svojim osećanjima na volju. Zbog njenog va odlučio je da joj kaže ono za šta bi joj inače bili potrebni časovi da sazna, — Bojim se da je došlo do nezgode, gospođice Tomkin. U mom odsustvu Sato Seiči — upotrebio je japanski način izgovaranja imena — ubijen je u automobilskoj nesreći. — O, bože — Justina je čvrsto stegla šake u krilu, za-boravivši sasvim na piće. — Da li je bio... sam? — glas joj je bio sasvim tih. — Shvatam vašu zabrinutost — reče Nangi — i koliko ja znam, bio je sam u trenutku nesreće. Justina zatvori oči, a jedan mišić poče da joj poigrava na očnom kapku. — Veoma ... mi je žao, Nangi-sane — rekla je — molim vas da primite moje saučešće. čula sam dosta o vrlinama Sato--sana i u ličnom životu, i u poslovnom. Nangi se otvoreno zagledao u nju. Kako to da nije pokazala odvratnu potresenost, kao svi varvari? Kako to da je tako jednostavno izrekla što misli, a pritom nije aludirala na bliskost Satoa i Nangija, što bi njemu bilo veoma neprijatno u ovom trenutku. Ništa od toga. Jednostavno je na pravi način izrazila svoja osećanja, dostojanstveno mu se obrativši, sačuvavši tako i svoj i njegov obraz, a'istovremeno odavši počast Sato-sanu. 496 — Cenim vaše saučešće, Tomkin-san — reče on glasom u kome se osećala potresenost — možete da se vratite u hotel, ili, kao što sam malopre rekao, možete da odaberete nekoga da vas prati po
gradu. U svakom slučaju obavestićemo vas čim budemo nešto saznali o Lajnir-sanu. — Ako vam ne smetam, najradije bih ostala ovde — reče Justina — ali, samo pod uslovom da vi smatrate da vam neću smetati. — Nećete mi smetati — reče Nangi i pozvoni da dođe Kei Hagura. Naučio je lekciju: žene ne treba potcenjivati. U gustoj šumi koja je okruživala Itaminu kuću, Nikola krenu u potragu, koristeći jednostavna oruđa koja je uzeo iz kuhinje svoje tetke, uz njeno odobrenje. Tražio je određene jame u zemlji i na to je izgubio dosta vremena. Suma je bila mnogo gušća nego kad je on bio mlad. Ali, možda mu se to samo činilo. Kad bi mu se kroz gusto granje ukazalo nebo video je da je nekako čudno, žute boje. Bilo je jasno da se dan završio mada ni ovo još nije bio sumrak. Vazduh je bio nekako čudan, težak, pun vlage, ni daška vetra, ni travka da se po-meri. Gak su se i insekti umirili. Nije video ptice. Najzad je našao ono što je tako dugo tražio i bacio se na posao. Veliki deo vremena proveo je na drvetu, čekajući. Kad je najzad obavio ono što je nameravao, bio je sasvim zadovoljan i otišao je odatle. Uskoro je našao skupinu stena i smestio se iza njih da čeka. I tako ga je Akiko zatekla: sedeo je u lotos poziciji. Tama je već ovladala krajem, dugačke senke, plave kao led vukle su se po tlu, preko kamenja i divljeg cveća. Bilo je ono doba večeri kad se smenjuju dan i noć. Ševe i crvendaći povukli su se pred slepim miševima i sovama, divlje svinje i zečevi ustupili su mesto lasicama i lisicama. ćulo se tiho komešanje. Zastala je ispred njega. Izronila je iz lišća kao još jedna senka, počela je da mu se približava. 497 — Žao mi je što ti nisam donela tvoj dai-katana — rekla je. — Da li bi me ubila s njim? Odgovorila mu je sasvim mirno. — Dođi da razgovaramo. Nikola joj priđe. Mislio je na Masašigi Kusunokija. Otkako je Sato pomenuo to ime u vezi sa »Tenčijem«, neprestano je razmišljao o njemu. Iako je bio već odavno otišao iz Jošinoa, nije čuo za drugog senseia sa tim imenom u Japanu. Znao je da Sato nije lagao i da njega nisu lagali. Zašto bi, inače sve to bilo učinjeno? Nije mogao da smisli nijedan valjan razlog. Masašigi Kusunoki je postojao, dok nije ubijen. Ko je on bio i ko ga je ubio? Da li ga je ubila Akiko, njegova učenica, smišljajući to dok je sedela preko puta njega na tatamiju, krijući svoj va, onako kako ju je Kioki naučio. Njen sensei je osećao samo sjaj njenog va i zato je bio neoprezan? Da li će ona to sada da učini i sa njim? Zelena trava služila im je kao tatami. Tama, koja se prikrala preko vrhova bregova i drveća, obavila ih je. Bilo im je udobno u njoj jer su bili bića noći. Osećali su se tu bezbedno i dobro. Slaba svetlost zvezda osvetljavala je njihova lica. — Otkrio bih sve o tebi i da nisam video one istetovi-rane crteže — reče Nikola. — Samo ti možeš da razumeš njihovo pravo značenje ¦— glava joj se malo nagnula. — Da — složio se on sa njom — ja znam legendu Hsin-ga, onoga koji menja oblik: znam sve o akuma koju je stvorio uz pomoć jahoa. Nasmejala se. — I ti veruješ u sve to? — Verujem u Kuji-kiri — reče on — verujem u Kobu-deru i u Vu-Sing. Poznavao sam jednog maho zukaia... — podigao je glas da bi joj dao na znanje da nije još završio i ona se više nije smejala. — I ti si ga poznavala. Zvao se Saigo. Imao je ključ rešenja u svom džepu i sada joj ga je ponudio. Pomislio je da je bila spremna da ga prihvati, ali ne i da ga koristi. Nastavio je. — Sada znam istinu. Tvoji zmajevi blizanci progovorili su svojim vatrenim jezicima. Pre nego što su ga ubili njegovi 32 498
ljubomorni zemljaci, Hsing je predao svoj akuma. On je bio sensei mnogih veština: tetoviranje je bilo samo jedna od njih. Tetovirao je svoje učenike da bi uvek mogao da ih prepozna kad budu neumoljivo vezani za točak karme. Da li si imala senseia, Akiko-san, koji te obeležio svojim veštim rukama? Ne mogu da Zamislim da si ušla u neki prostački salon za tetoviranje na ulici — mogao je da kaže i više, mogao je da pomene Kiokija po imenu, ali tako bi izgubio prednost. — Dakle, ti znaš za Vu-Šing — reče ona, uzimajući ključ rešenja koji joj je on pružio: klimnula je glavom. — Možda je za mene olakšanje saznanje da još neko zna o tome. I da je taj neko ti — a ipak je čitavo vreme mislila: »Amida! Ne mogu da verujem. Gledam ga i moja ljubav prema njemu sve više raste tako da moram prstima da stežem svoju mržnju: moram da se koncentrišem na nju, jer preti da mi isklizne kroz prste kao pesak«. — Hsingov akuma je poslužio za ostvarenje stare osvete. Kod mene je isto. Moje porodično ime nije Ofuda... — Nije — prekide je Nikola — ono je Sato. A Sato-san, tvoj muž je mrtav. Sagnula je glavu. — Naslućivala sam to. Zao mi je — oči joj poleteše prema ledenoj svetlosti zvezda — žao mi je što nisam mogla da okončam njegov život svojom snagom, koristeći četvrti ste-pen Vu-Singa. — Kung — reče Nikola, koristeći kinesku reč za »dvorac«. Kastrirala bi ga pre nego što bi mu oduzela život. — Manje nije zaslužio — rekla je Ijutito — kao ni njegov prijatelj, Tanzan Nangi. On još nije osetio moju strašnu moć. Oni su zajedno smislili da unište mog pravog oca, Hiro-šija Simadu. Nikola je bio iskreno iznenađen. — Tvoj otac je bio Simada zamenik ministra. — Bilo mu je dobro poznato to ime, i to iz sopstvenog života jer je Šimada bio jedan od prvih posleratnih pukovnikovih meta. — Ali, njegova žena rodila mu je samo dva sina. — Moja majka je bila njegova ljubavnica — reče Akiko ponosno. —. Ona je bila taju-oiran u Jošivari. Bila je tamo najbolja. — Simada je počinio sepuku. Bio je to ogroman skandal. 499 — Mudro su ga na to naveli Nangi, Sato i njihov mentor, Joiširo Makita. Nikola je znao da to nije bilo tačno. Optužbe protiv Simadc bile su veoma teške i neoborive. — Izmislili su laži, polu-istine, nelogičnosti. Ali, bilo je to dovoljno — njeno lice je bilo iskrivljeno od mržnje — i više nego dovoljno, u atmosferi koja je bila na samoj ivici histerije kad bi se samo pomenuo rat. — Osećala je kako se njene snage pribiraju. — A tvoj otac, pukovnik Denis Lajnir, bio je taj koji je insistirao da se ti lažni podaci objave. Lajnir je želeo da ukloni mog oca sa svog puta, i nije oklevao da potraži pomoć za to sa svih strana. Nikola se dobro sećao šta mu je otac rekao onog dana kad se Simada ubio, kad je nađen u lokvi krvi pored svoje žene. »Ne raduj se nikada smrti drugog ljudskog bića. Treba se radovati kad je zlo iskorenjeno, kad je đavo uništen. Ako se čovek poveže sa đavolom, naša je dužnost da to osujetimo. Neki elementi u Ministarstvu spoljnih poslova nastavili su ono što je početo još pre rata u nekadašnjem zaibacu, u njihovom kanmin itai, udruženju za kontrolu. Covečanstvo ne može više da zatvara oči pred zlom«. — Nije bilo lažnih optužbi protiv tvog oca, Akiko — reče Nikola. — Ne mogu se zaobići zločin i kazna. Ali i njemu samom ove reci su se činile nekako daleke i prazne. S mukom je mogao da odvoji svoje misli od tog lica, tako blizu svog. Kao da mu je bilo sasvim svejedno što mu je jasno da ona nije Jukio. To što je on osećao bilo je čisto emocionalno i nije imalo nikakve veze s razumom. Sta je on to video u njoj da je reagovao na ovaj način? Ni na koji način nije se odražavala opasnost a, ipak, osećao je dar je u velikoj opasnosti. Uprkos onome što mu je rekla Itami, uprkos onome što je sam znao o Akiko, ne računajući i ono u šta je sumnjao, bio je pravi šok za njega da ne oseća ništa drugo sem sjaja njenog va. Potpuna harmonija. Nije mogao da oseti ni da kaže šta ona, u stvari, oseća prema njemu. Nije osećao agresiju, nije osećao neprijateljstvo, ništa negativno. I ponovo je otkrio da se pita da li se isto tako osećao i tajanstveni Masašigi Kusunoki trenutak pre smrti, tren pre nego što je Akiko posegnula za
svojim jaho i oslobodila ga života. 32* 500 — Iskoristili su pukovnika — rekla je. — To moraš da shvatiš. — Oči su joj bile tvrde kao kamen. — Nahranili su ga đubretom i on ga je progutao. __Bez obzira šta su Sato i Nangi zaslužili, nije trebalo da u tom procesu nastradaju još tri nedužne osobe — reče on, ne obraćajući pažnju na ono što ona govori. — Ne govori meni o nedužnosti — odvratila je. — Nema nikakve nedužnosti u toj kompaniji. Dvoje su krivi, a svi ostali snose krivicu jer pristaju uz njih. Nikola pomisli na Jošidu. Bilo mu je žao te žene, kao što je osećao neverovatnu tugu i zbog ove žene koja je sede-la nadohvat ruke. »Sta čovek može da učini od svog života« —<¦ mislio je. — »Posle ovoga što sam video, nemam više nikakve nade«. Ipak, on je postigao jedan od svojih ciljeva. Saznao je sve ono što je želeo da zna. Po njenim recima je osetio da mu neće dopustiti da se jednostavno digne i da ode. Bez obzira kakva su njena lična osećanja, ona je bila isuviše dobro istrenirana i obučena i, mada je njen duh pred kraj bio slab kao duh njenog muža, prokletstvo jahoa ju je preuzelo. Nije mogao da je ubedi u istinu. Kao što je Akutagava-san rekao, snaga jahoa, je razorno delovala na um i duh, pa je prepuštanje toj veštini predstavljalo strahoviti rizik za svakoga. Rizik je bio mnogo veći nego pri učenju i korišćenju borilačkih veština. Posmatrao ju je sada potpuno novim očima, pogledom u kome se razaznavalo novo saznanje. Jer, on je tek sada video s kim se, u stvari, našao direktno licem u lice. Ona je bila mi-ko, veštica koja je mogla da posegne za životima drugih bilo kada, prikrivajući svoju pravu nameru i oduvavši život kao da je snežna pahuljica. Prestanak života mogao je da nastupi usred zagrljaja, usred strasnog poljupca: on ne bi ni osetio razliku, ne bi osetio siktanje njenog va, prekid harmonije pokretanjem agresivnosti. Ne bi čak ni znao da je ona krenula Putem. Njena namera je bila ispod njegovog saznanja i znao je da je dobro učinio što je proteklu noć proveo u iščekivanju, na drvetu. Znao je da je sada suočen sa smrću. Nije mu se činilo da je to ironija što mu se smrt javlja u liku njegove prve ljubavi. To je čak bilo nekako ispravno i dobro. Ako 501 treba da umre sada, njeno lice biće poslednje što će videti. Nestaće iz života, sanjajući o Jukio. — Veoma je mirno — reče Akiko tiho. — Životinje se kriju, ptice su u gnezdima. Cak je i vetar prestao da duva. Sve je to zbog nas. Oči su joj bile sjajne. činilo mu se da vidi mesec kako se ogleda u njima. Imale su sjaj i prelive najfinije svile: mnogo su ga podsećale na oči Jukio. —• Mi smo ljubavnici, Nikola. Mi smo poslednji pravi ljubavnici na svetu. Kad smo mi vodili ljubav, nisu samo naša tela bila sjedinjena i spojena. Spojene su bile i naše duše. Oblaci i kiša spojili su nas, Nikola, spojili su naše duše. Sada je svako od nas obeležen, kao što sam ja obeležena svojim zmajevima. Znaćemo jedno za drugo sve dok budemo živeli. Bez obzira šta ćemo biti u novom životu, bez obzira kakva će biti naša karma, mi ćemo se uvek prepoznavati. Prepoz-naćemo se bez obzira da li ćemo u novom životu biti ljudi, plovke, zmije. Ples duhova koji smo ostvarili, sačuvaće za-uvek našu vezu. Da li mu se približila? Nije mogao da kaže. Njene reci su postale sjajne kao njene oči koje su sijale kao zvezde čija se svetlost probijala čak i do njih, mada su delimično bili skriveni u senkama drveća. Da li se sada naginjala unapred? Da li je to osećao pritisak njenih čvrstih bradavica na mišiće na svojim grudima? Da li je osećao njenu toplinu koja ga obuzima? Da li je osećao njen dah mirisa kao krin na svom obrazu? Bez obzira na sve, on je osećao njen va, sjajan i večan kao more. Setio se njihove grozničave noći u Satoovom vrtu. Misli koje je želeo da odbaci ponovo su ga obuzele. Sato. Osetio je kako se jedna njena ruka spušta na njegova leđa dok mu druga počiva na ramenu, a prsti polako počinju da miluju vrat. »Seti se Satoa« — mislio je — »seti se kako si ga
izdao. Seti se kako si propustio da ga zaštitiš, mada je to bila tvoja sveta dužnost«. Za njega je sada bio samo jedan jedini put, postojalo je samo to. — Ne! — uzviknuo je. Njegov krik je odjeknuo kroz noć. — Ne mogu to da dopustim! Ne mogu da volim tebe miko! 502 503 I I dok se izvlačio iz njenog zagrljaja, izvukao je manji nož koji je uzeo u Itaminoj kuhinji. Mada je to bio samo kuhinjski nož bio je veoma kvalitetan, pravo oružje časti. Bez oklevanja Nikola zabode oštricu noža u svoj trbuh. Krv šiknu, potpuno crna u noći, zasija na njegovim kolenima, na travi, na Akikinom krilu. Nikolino lice je bilo iskrivljeno u agoniji. Glava mu je drhtala dok je povukao sečivo noža horizontalno, s leva na desno, preko donjeg dela svog trbuha. Zarezao je tačno tamo gde je hara. Akiko je bila šokirana. Oči su joj bile širom otvorene. — Amida! — dahnula je. Toliko krvi. Jurila je kao potok iz njega, iz samog centra njegovog bića, uništavaju ga, rušeći njegovu snagu, otimajući njegov život. Razna osećanja sukobljavala su se u njoj. Olakšanje i tuga, šok i panika. Zadovoljstvo i strah. Da li je to bio kraj njenih traganja? Da li je to bila kulminacija njene, dugo smišljane, osvete? Ona je znala šta je to, ali je sada počela da sumnja da je to ono što nije želela. Borila se čitavog života da se oslobodi ženine tradicionalne uloge da bude služavka muškarcu. Njeno odbacivanje svega onoga što je bila njena majka, njeno odbijanje ponižavajućeg statusa taju imalo je to u osnovi. Odatle je polazila i njena odluka da savlada borilačke veštine, ono što je inače bilo namenjeno samo muškarcima. čitavog života borila se da zauzme mesto rame uz rame s muškarcima. Ali, sada je počela da shvata da je samo bila pion kojeg su, svojom mržnjom, gurali levo-desno ljudi za koje je mislila da su joj najbliži: Kioki, Saigo i, na kraju Simada. Shvatila je da je više od ostalih na tok njenog života uticao baš njen otac. Baš kao što je Saigov otac uticao na njegov život. U tome su ona i Saigo bili jednaki. Potpuno isti. Savršeno zli. Suviše je kasno došla do tog otkrića. Bila je potrebna smrt bića za koje je sada znala da ga je volela na način na koji nikada do tada nije volela nijednog muškarca ili ženu. Otvorila je usta da nešto kaže, raširila je ruke da mu pokaže svoju namcru, ali u tom trenu, zemlja poče da drhti kao da je pretvorena u vodu moćnim iaho-m, moći koja je bi-. la iznad njene. Na sve strane čule su se eksplozije koje su sablasno odjekivale u tami, a samo tren ranije sve je bilo tako mirno. Svet se zaista raspadao, otvorio se kao razjapljene čeljusti. Livadsko cveće i grmlje, drveće i trava nestajali su, spuštali se u crne rupe bez dna. Otrovni gas je počeo da je štipa za nozdrve. Osećao se miris sumpora i rastopljenog metala. Tada- je izgubila ravnotežu, počela je da pada i da se kotrlja. Zahvatila ju je strahovita vrtoglavica da više nije mogla da razazna gde je nebo, a gde je zemlja. Mogla je samo da ispruži ruke i da pokuša da se uhvati za rastinje i drveće koje je izmicalo njenim prstima. I Nikola je pao i valjao se i prevrtao već posle prvog udara zemljotresa. Epicentar zemljotresa, kao što je i predvi-deo sovjetski satelit, nalazio se kilometar istočno od mesta na kojeni su oni bili. Nikola je, u stvari, bačen u vazduh s mesta na kome su on i Akiko klečali. Odleteo je dalje od blistave lokve krvi koja se stvorila kad je on rasporio lisicu koju je ranije bio zavezao oko stomaka, ispod kimona. Udarao je o stene koje su se raspale od snage potresa i čije su ivice oštre kao sečiva. Stene su se lomile kao ljudske od jaja. Nikola je pokušao da stane na noge, ali podrhtavanje zemlje bilo je još- isuviše jako, i on se ponovo našao na tlu. Bio je odbačen najmanje petnaest metara od mesta na kome su klečali. Podigao je glavu da potraži Akiko. Nije mogao da je vidi, ali to ga nije ni najmanje iznenadilo u čitavom haosu.
Bio je u središtu sveta koji je poludeo. Tamo gde je nekada stajalo veliko drveće, sada su zjapile samo ogromne crne rupe. Ličile su na krezuba usta. Drveće je štrcalo iz zemlje s korenjem nagore, kao da je neko hteo da se poigra s njim. Nikola je počeo da puže unazad, prema mestu s kojeg je odbačen. Za to mu je bilo potrebno dosta vremena. Morao je da zaobilazi mnoge prepreke i da zastane zbog novih podrhtavanja tla. Najzad je došao do pukotine u tlu, gde je trenutak ranije bila zelena trava. Bilo je čudno što se ta ogromna pukotina nalazi baš tu, gde je tren ranije on klečao. I sam je zastao, mada je od detinjstva bio navikao na tako nešto. Ali, čovek 504 se nikada ne navikne na zemljotrese i njihovu džinovsku snagu koja raskida zemlju. U tišini koja je zavladala posle zemljotresa, učinilo mu se da čuje slabačak glas. Polako je dopuzao do ivice pukotine. Strane su joj bile grube, nepravilno raskinute. Ugledao ju je duboko dole. Njeno sićušno ovalno lice bilo je okrenuto prema njemu i provirivalo je iz krša granja, lišća i zemlje. — Nikola. Video je te oči, još krupne i sjajane. Oči njegove Jukio. Pokrenuo se prema njoj, ali je osetio kako se zemlja ruši ispod njegovih grudi. Prašina i kamenje poleteše prema njoj i ona užasnuto kriknu. Polako se povukao unazad. Potražio je drugi put prema njoj. Možda bi mogao da se spusti po drvetu koje je bilo baš iznad nje. Ali, nije mogao da vidi kako se to drvo drži tako uglavljeno i, ako bi ga on pomerio svojom težinom, drvo bi > je smrskalo za tili tren. — Nikola! Nešto u njenom glasu privuče opet njegovu pažnju. Bacio je opet pogled u pukotinu. Ništa. Samo se njen glas pro-menio, ne samo u snazi već i u boji. — Ne pomiči se — upozorio ju je — ne smem da rizi-kujem da siđem. Mogao bih da oborim drveće i kamenje na tebe. Moram da nađem lijane da ti ih spustim kao konopac. — Ne! Nešto u njenom kriku ga je upozoravalo. Sledio se. — Ne ostavljaj me, Nikola. Nemoj opet! Začula se potmula tutnjava, negde duboko ispod zemlje. Da li je dobro čuo njene reci? Nikola nije mogao da ve-ruje. Zar je rekla: »Nemoj opet!« — Onda silazim do tebe — viknuo je. — Ne, ne, Amida, ne! — video je njeno lice, osvet-ljeno svetlošću zvezda koje su sada posle zemljotresa sijale nekako jače — poginućeš! Neki pokret se osetio u pukotini. On se već bio napola spustio tražeći bosim stopalima čvršći oslonac. Video je kako se Akiko hvata za korenje nekog drveta koje je ličilo na Gordijev čvor. Ali, ona nije imala magični mač u rukama i nije mogla da preseče taj splet. 505 Tutnjava je dostigla vrhunac i Nikola vide kako se svet ponovo čepa. Duboko ispod njega ploče su se dizale a pritisak je izbacivao tone stenja i zemlje uvis. Zidovi pukotina zadrh-taše i još više se otvoriše. Kao da je i samo nebo učestvovalo u ovom užasu. Zvezde su počele da žmirkaju, dok se zemlja uvijala u agoniji. Nikola je čuo zaglušnu buku koja se prolamala na sve strane. Mislio je da će mu bubne opne prsnuti od buke. Video je kako drvo nestaje u pokotini. Otvorio je usta da krikne, ali onda je morao da usmeri pažnju na to da se izvuče iz smrtonosnog zagrljaja koji je pretio da ščepa i njega. Kad je opet mogao da pogleda, kao da je video jedan sasvim drugi svet. Nije bilo ni drveća, ni rascepljenog kamenja, nije bilo ni pukotine. Svet se promenio. Sve što je posmatrao samo tren ranije, nestalo je. A sa svim tim nestala je i Akiko. Prva poznata osoba koju je Nikola ugledao kad je izašao iz bolnice »Toranomon« u Tokiju bila je'Tanja Vladimova. Nije bio previše iznenađen što je vidi. Nije se čak potrudio ni da pozove Minka zbog toga.
— Šta se to zbilo s vama? — obratila se Nikoli. — Kao da vas je neko bacio u mašinu za mlevenje mesa i zaboravio da je isključi. — Jeste li bili ovde za vreme zemljotresa? — bilo je to najbolje što je mogao da smisli. A to nije bilo tako naivno pitanje, kakvim bi se moglo učiniti u prvi mah. — Jesam — klimnula je glavom — i moram da priznam da je to jedna od najstrašnijih stvari za mene. Japanci sve to podnose s priličnim mirom — trudila se da govori veselo, pa se Nikola pitao zašto forsira taj veseli ton. — Sta je bilo s vama? Bili ste ovde? — Nisam, ono najgore sam propustio. Strpljivo je čekala, dok je on otključavao vrata svoje sobe. — Bila sam jednom u Los Anđelesu, za vreme nekog manjeg zemljotresa — rekla je raspoložena za razgovor. — Ali, rekli su mi da je ovaj ovde bio nešto mnogo gore. No, Japanci ne obraćaju pažnju na zemljotrese: kao da ga nije ni bilo. 506 — Ne shvatate prirodu Japanaca — rekao je Nikola i ušao u kupatilo. Odvrnuo je slavine tuša i morao je da povisi glas da bi nadjačao šum vode. — Oni prihvataju zemljotres kao deo prirode. Za ljude iz Kalifornije zemljotres je kao smrt: oni radije ne razmišljaju o tome. Petnaestak minuta kasnije, posle dugog toplog tuširanja a zatim kaljenja ledenom vodom, pojavio se obavijen peš-kirom. Skinuo je plastičnu vrećicu kojom je zaštitio svoje, sada pedantno uvijene, prste da bi zavoji ostali suvi. — Drago mi je što ste ovde — reče joj. — Divno — reče ona, zagledana u njegovu ruku. — Došla sam kao Minkov glasnik. Cilj našeg lova nešto se pro-menio. Sada više ne lovimo Protorova već »Tenči«. Možda ga je umor savladao, ili je možda još mislio na Akiko: kako je mogla da postane Jukio čiji je lik još uvek bio živ u njegovom sećanju. Možda je sve to bila samo njegova mašta, ali on je osećao da je kami njegove prve ljubavi ovladao njom, preuzeo njeno srce i ispunio ga ljubavlju prema njemu odagnavši mržnju i želju za osvetom. Možda je sve to bilo ludo, a možda i nije. On je bio svestan da se život i smrt neprestano prepliću. U svakom slučaju, promaklo mu je da oseti neke lažne tonove u Tanjinom glasu koje bi inače osetio. Nije bio potpuno predan ovom razgovoru: njegove misli su bile na sasvim drugom kraju. Opuštao je svoje bolne mišiće,.nije imao punu koncentraciju i bio je veoma ranjiv. — To je dobro — reče, okrenuvši se od nje da bi u fio-kama potražio čisto rublje — jer je Protorov prestao da bude opasnost za bilo koga. — Sta želite time da kažete? — pitala je Tanja, mada je dobro znala šta on želi time da kaže. — Hoću da kažem — reče Nikola — da sam ga ubio. — Okrenuo se na vreme da ugleda iznenađenje u njenim očima, kad je dodao. — I u potpunosti sam otkrio tajnu »Tenči ja«. Tanji se činilo kao da ju je grom pogodio. Posle strašne vesti koju joj je preneo Rusilov, skoro je sasvim izgubila nadu. Sada, kad više nije bilo Protorova, pitala se kakve su njihove šanse da svoju organizaciju uzdignu na vrh. Ona je dobro poznavala Mironenka. On je, u stvari, bio njen prvi ljubavnik. Ona ga je dovela Protorovu. Bilo je to neposredno 507 pre njenog diplomskog, na Akademiji na Uralu. Mironenko i nekoliko drugih oficira bili su na trodnevnom obilasku. • Protorov je prosudio da će mu od svih posetilaca u budućnosti najviše koristiti Mironenko. Poslao je Tanju u njegovu sobu. Mironenko nije mogao da joj odoli. Tanja je bila njegova prva veza s Protorovim. Posle te kratke posete nije mogao da je zaboravi, i njihova veza se produžila tokom proleća sve do leta. Tog leta je Tanja diplomirala i pošto je Protorov imao za ,nju neke nove zadatke, dopustio je da Mironenkova žena sazna za njegovu tajnu ljubav. Postiđen, Mironenko je morao da napusti Tanju. Ali, pošto je ova intervencija spasila njegov brak i karijeru, on se.preselio u kamp Protorova. U međuvremenu, Protorov je uklonio Tanju s Akademije i dopustio joj da sama traga za pomagačima svog brata Mihaila, disidenta. Znao je da Tanjino srce pripada ocu i da Mihailovo
držanje smatra izdajničkim. Mihail je bio presrećan kad ju je ugledao. To je za njega značilo da je sazrela. Nije nijednog trena posumnjao da ona može da bude nečiji špijun. Sada, kad joj je nada opet bila vraćena, Tanja je automatski napustila prvobitni plan da odmah ubiju Nikolu. Odlučila je da prvo sazna tajnu »Tenčija« i da se zatim javi Rusilovu s naredbom da joj omogući bezbedan beg. Njen san je još mogao da se ostvari. Naravno, neće mu govoriti o onome što je otkrila. Bolje neka misli da se vraća osramoćena u Centralu, da ju je Lajnir potukao. Posle onoga što se dogodilo u bezbednoj kući na Hokaidu, on će bez muke to progutati. A onda preko granice, pa preko Kurilskih ostrva do Mironenka. Još je bilo vremena da se ostvari krajnji cilj. Znala je da nijedan muškarac ne bi bio toliko željan da podeli s njom trijumf, kao što je Mironenko. Ne, radije će se predstaviti kao zamenik Viktora Protorova, kojeg je on sam odredio. Njen san ipak nije bio mrtav. Još je mogao da se ostvari. Trudeći se svom snagom volje da smiri drhtanje koje je osećala u grudima, rekla je: — Sto pre mi ispričate sve o tome, pre ću moći da se javim Minku, i onda ćemo moći na sve da zaboravimo. 508 Nikola, sada sasvim obučen, brojao je navac koji je stavljao u nov novčanik. — Srećom, nikakva akcija se ne očekuje s naše strane. Da druga strana sazna nešto o tome, bila bi to potpuna propast. Tanja zagrize usne od besa. Jedva je mogla da se obuzda. Krenula je za njim kad je opet pošao prema kupatilu da osuši kosu. Stajala je naslonjena na dovratak. — »Tenči« je šifrovano ime — počeo je — to znači »nebo i zemlja«. »Tenči« je u stvari superrobot. — Šta kažete? — vrisnula je Tanja — šta je to, prepričavate mi neki naučnofantastični film? — Da počnemo od početka. Pre tri godine »Hare Maru«, japanski tanker koji je prevozio radioaktivne otpatke, izgubljen je u nevremenu koje je vladalo dok je prelazio moreuz Nemuro između Hokaida i najjužnije tačke Kurilskih ostrva. Dogodila se nesreća oko koje japanska vlada, kao što možete i da pretpostavite, nije htela da pravi veliki publicitet. Operacije spašavanja počele su čim se vreme promenilo. Pokazalo se da radioaktivni otpaci nisu rasejani po okeanu pa je počela operacija prikupljanja kontejnera. Trećeg dana spašavanja, ronioci koji su koristili snažnu podvodnu pumpu koja je bila smeštena na dnu okeana, otkrili su da su njene vibracije otvorile pukotinu u tlu iz koje je počela da curi tamna tečnost. Slučajno su otkrili izvor nafte i to kraj obale Japana, mada su svi stručnjaci govorili da ona tu ne može da postoji. Kad su ronioci izašli na površinu i obavestili sve na brodu o svom otkriću, uzbuđenje je bilo veliko. Odmah je upozoren premijer. Poslati su geolozi i okeanografi u ovu oblast. Tri nedelje kasnije, imali su jasnu sliku bogatstva koje su otkrili. Izgleda da se izvor nalazio veoma duboko i da. je bio bo gat. Ako bi vlada pronašla sredstvo za njegovo korištenje, Japan nikada više ne bi morao da kupi ni bure naftđ. Japan bi bio sam sebi dovoljan. Bio je to odgovor na mnoge probleme. Ali, pukotina je bila u steni i tu nije moglo da se priđe uobičajenim i poznatim sredstvima. Sem toga, bili su vrlo blizu poznate pukotine na okeanskom tlu i svi su se plašili da bi nova aktivnost mogla da izazove zemljotres katastrofalnih razmera. I tako je rođen »Tenči«. On ima osam ruku i nogu. Može da se kreće preko bilo kog terena. On čuje, vidi, čak oseća miris. On može — i učiniće to — da izvlači naftu iz okeanskog tla i presipa je u tankere koji će čekati na površini. 509 — Ali, čemu tolika tajnovitost? — pitala je Tanja. — To je sve moglo mnogo bolje da se razvija i na svetlosti dana. — Možda — složio se Nikola — ali, zalihe nafte nisu samo na japanskom tlu, kao što su stručnjaci prvo mislili. — Šta sada misle? — pitala je Tanja, osećajući kako joj srce bije u grlu. — Rusi i Japanci se neprestano svađaju oko Kurilskih ostrva — reče on — i sada je pravo pitanje na koje treba dati odgovor: čija je nafta? — Okrenuo se od ogledala. — Sada vam je jasno zašto je
Protorov bio tako željan da otkrije ovu akciju. Rusi bi je vrlo rado preuzeli... Izašao je iz kupatila i pogledao po sobi. Ali, Tanja je već bila otišla. Nešto kasnije, bio je na putu prema palata Sinđuku gđe su bile smeštene kancelarije »Sato Petrolhemije«. Oglasio se telefon. — Halo? — Vreme je bilo sjajno u Ki Vestu, druže — reče glas u njegovo uvo — ali društvo je bilo odvratno. — Kroker! — viknuo je uz prasak, kao kad se veliki balon izduva. Kolena su mu klecala i on je morao da sedne — Lju, to ne možeš da budeš ti! — Mogu i jesam, druže. U holu sam. Nisam hteo da dobiješ srčani udar, pa zato nisam došao pravo na tvoja vrata. Mogu li sada da dođem? — Baš izlazim. Naći ćemo se dole — hiljadu pitanja pro-letalo mu je kroz glavu: Lju Kroker živ! Kako je to moguće? — Ne, mislim da je bolje da se ja popnem. — U redu, dođi. — Samo da te pitam, kako si ti? — Pa, ništa više nije kao pre... — počeo je Nikola. — Meni ćeš to da kažeš. Pusti sad, evo ja stižem, Kroker je malo smršao a njegovo potamnelo lice koje je toliko podsećalo na Roberta Mičama bilo je još izboranije. Ipak, Nikola je pomislio da sjajno i izgleda. Zagrlili su se kao braća. Kroker se i1 sam iznenadio kad je osetio koliko mu je nedostajao prijatelj. — Zašto zavoji? — pokazao je na Nikolinu ruku. — Kasnije — reče Nikola — sada mi ti ispričaj o sebi. 510 I Kroker poče svoju priču od onog trena kad su ga tajanstvena kola bacila s ivice druma u Ki Vestu. — Ispričao mu je sve do onoga što mu je rekla Aliks Logan. — Dakle, Mink je bio odgovoran za smrt Angele Didion, — reče Nikola, čudeći se. — To dakle, nije imalo nikakve veze s Tomkinom. — On je samo znao za to — reče Kroker — on je samo pustio ubice u stan. Mislim da to skida krivicu s njega. Nikola ga pogleda. čudno, osetio je bol. — Zao mi je što je bio takav slabić — reče — morao je da misli na to kakvu opasnost ona predstavlja. Nacionalna bezbednost... — On je kod mene još zapisan kao ubica — preseče ga Kroker. —Boli me dupe šta misli nacionalna bezbednost. — Ne slažem se s tobom, Lju. Kroker se obrušio na njega. — Šta hoćeš time da kažeš? — Ti znaš šta hoću da kažem — reče Nikola. — Zašto si došao ovamo? Kroker je malo razmislio. — Zbog nacionalne bezbednosti — reče najzad, uz uzdah olakšanja. — Izvini, Nik. — Nije važno, Lju, ali to znači da svi možemo da budemo namagarčeni u ime patriotizma. — Da li je to navelo Tomkina da pusti ubice? Nikola se zagleda u prijatelja. — Iskreno rečeno, ne znam. — Dobro, u svakom slučaju to je sada svejedno za Angelu Didion. Ovako ili onako, ona je dva metra ispod zemlje. — Ne možeš stalno da se mučiš zbog jedne smrti, Lju. Budi razuman. Učinio si sve što si mogao. To je mnogo više nego što bi bilo ko drugi mogao da učini. Mislim da Angelin duh sada može da se smiri. Kroker se teško spusti u stolicu, i sakri lice rukama. — Ništa nisam učinio. Proklet da sam ako jesam. — Nikola je ćutao, i Kroker nastavi u tišini koja ih je pritiskala.
— Život mi se raspao. Mislim... — zastao je, pa je opet nastavio — ne znam šta se dogodilo s onim mladićem koji je završio studije kao najbolji u svojoj klasi. Tada sam držao zakon u jednoj ruci, a revolver u drugoj. Znao sam kako da 511 ih koristim. Znao sam da sam ja na pravoj strani, a da su svi ostali siledžije, ubice, lopovi na pogrešnoj. To je bilo vrlo davno — ili mi se tako bar čini. Izgleda da sam negde, uz put, izgubio moć da razlikujem ko su ljudi koji ^poštuju zakon a ko su oni drugi. Bio sam siguran, kao što sam siguran da sedim ovde, da je Tomkin ubio Angelu. Pogrešio sam... ili možda nisam? Više ništa ne znam. Mink ju je ubio i ja znam da moram da se suočim s njim. Zašto, 'ne znam. Zar želim da ga lično ubijem? Zar želim da postanem anarhista, zakleti borac protiv zakona za koji sam se zakleo da ću štititi. Kad sam stajao pred Minkom, znao sam da jedan deo mog bića želi da ga uništi. I to iako sam saznao kakva je kučka bila Angela i kako je namagarčila Tomkina i Minka. Ali, rezultat svega toga je da je jedno ljudsko biće izgubilo život: oni su se poigrali bogova. Oni uništavaju Nik. Podigao je glavu, i Nikola se zagledao u te tamne oči, okružene crvenim krugovima. Možda je plakao... zbog sebe, zbog jedne izgubljene duše. — Nije važno šta je bila, Nik, imala je pravo na život. Bar tako ja mislim. Nikola stavi ruku na rame svog prijatelja i zajedno sedoše na ivicu kreveta. — Imala'je prava na život, Lju. Kroker oseti kako se bes gomila u njemu. — Ali, umesto da ubijem Minka, ja sam počeo da radim za njega. — Ne shvatam. — Shvatićeš za trenutak, garantujem ti — Kroker ustade i poče da seta sobom gore-dole, kao tigar u kavezu. Bio je napet i nije se trudio da to sakrije. Izgleda da je i Mink u životnoj opasnosti. — Tanja Vladimova je strani špijun poslat da ga'uništi. Nisi je video negde u blizini? Nikoli se učini da će mu mozak eksplodirati. Suviše stvari se odjedgom obrušilo na njega. — Tanja, sovjetski špijun? Ali zašto mi je Mink sam govorio sve najbolje o njoj? Uputio me na nju. Kroker pokaza na telefon. — Da li si preneo poruke? — Nisam, imao sam druge stvari na umu. Ušao sam u hotel jedva pre jednog časa. Naleteo sam na Tanju kad sam izašao iz bolnice. 512 — Gde je ona sada, do đavola? „Gospode — mislio je Nikola — 'Tenči'! Rekao sam joj sve što sam se toliko trudio da sakrijem od Protorova. Možda je on, ipak, pobedio". Pomisao na ono što će, možda, da se izrodi iz toga, nateralo ga je da brzo razmišlja. — Hajdemo! — skoro je viknuo. — Kuda? — Idemo na Hamamacu-ćo. Cim je izašla iz Nikoline sobe, Tanja se spustila protiv požarnim stepeništem niz svih sedam spratova jer !nije že-lela da je neko primeti u liftu. Na ulici je skrenula prema severu, udaljavajući se brzo od hotela... Žudila je za tim da uzme taksi, ali plašila se da ne ostavi, trag. U svakom slučaju, pošto je prešla tri bloka, znala je da je učinila pravu stvar. Saobraćaj je zakrčio ulice i ona se mnogo brže kretala pešice, krčeći snažno svoj put kroz gomilu, kao losos uz vodenu struju. Kad je stigla do Sakura-dorija, ušla je u metro i uzela liniju Ginza. Posle kratke vožnje, promenila je liniju i krenula prema Hamamacu-ćo. Tu se pojavila u 'gomili drugih ljudi, mahom turista, da bi sačekala jednošinski voz koji je išao na aerodrom Haneda. Zelela je da uhvati prvi avion za Hokaido. Imala je vremena da iz telefonske govornice nazove Rusilova i upozori ga da ona beži. — Padobran — rekla je, kad je čula njegov glas. Bilo je ono doba dana u Tokiju kad isaobraćaj nije mogao da se predvidi. Nikada se nije znalo da li će se stići na vreme ili ne. Sve je'zavisilo od volje bogova. Nikola je odlučio da rizikuje, i uhvatio je taksi kojim su krenuli prema Hamamacu-ćou. Bila je to greška. Gužva na Sakura-dori bila je neviđena, a nijedan drugi pravac nije dolazio u obzir. Kad su
bili blizu stanice Onarimon, on baci pregršt jena u vozačevo sedište i izlete iz taksija s Krokerom za petama. Kad su se našli u podzemnoj železnici, dva puta su morali da menjaju voz, prateći Tanjin beg prema Hamamacu-ćo. 513 Kad su najzad stigli na to mesto, videli su samo nepreglednu šarenu gomilu, čitavo more najrazličitijih lica. — Može da bude bilo gde — reče Kroker — ili je ovde, ili je već dvadeset kilometara daleko, van grada. — Dosta s optimizmom — reče Nikola — siđi niz ove stepenice. Za tri minuta naći ćemo se na ovom istom mestu. Moramo negde da je nađemo. Kroker se uozbiljio: — Zaista misliš da je ovde? — Ti ne poznaješ Tokio, Lju — reče. — Mora da stigne do Hokaida što pre može. A jedino s aerodroma Haneda može da odleti na Hokaido. Odavde će najlakše stići do aerodroma. — Ali, ima i autobus koji voze van grada, zašto bi baš došla ovamo? ' Nikola nije znao šta da mu odgovori na to, jer je to zaista bilo nepredvidivo. Setio se TanjinOg izraza lica kad joj je poverio tajnu „Tenčija". Njeno iznenađenje dovoljno mu je govorilo. Znao je da nije spremna na let. Bez obzira kakvi su bili njeni planovi kad je naletela na njega, ona ih je promenila onog trenutka kad joj je on poverio tajnu „Tenčija". — Lju — reče odlučno — ona beži kući. Beži instinktivno, a instinkt joj diktira da je najdirektniji put i najbrži. Mislim da je to samo neko moje predosećanje, ali mislim da me ne vara. — U redu, druže — reče Kroker — imam već dobrih iskustava od ranije sa tvojim predosećanjima. Videćemo se usred ove gužve. Bilo je veoma toplo, a postajalo je sve toplije. Tanja je počela da se preznojava. Nešto nijefbilo u redu s ovim vozom. Dogodilo se nešto nemoguće: voz je kasnio. Trenutak ranije, kad je bacila pogled na sat, zažalila je što nije ubila Nikolu Lajnira kad je stajao ispred ogledala u kupatilu. Znala je dobro zašto je oklevala i zašto je odlučila da ga ne ubije. Plašila ga se: plašila se da on ne otkrije njenu nameru i ne ubije on nju, a to bi onda značilo da tajnu „Tenčija" ne bi mogla da preda tamo gde je želala. Tešila je sebe da joj je to bio najvažniji cilj i da nije smela ničim da ga ugrozi. 514 Zalila je sada što nije rizikovala. Sada je bila suviše ranjiva, i lako su mogli da je slede. Pomisao na Nikolu Laj-nira kao lovca koji je krenuo njenim tragom, ispunio ju je užasom. I baš u tom trenutku, ugledala ga je na vrhu stepeništa. Sakrila se u gomili, a zatim je svakih 15 sekundi proverava-la gde je on, kao što je bila naučena u Akademiji. Srce joj se sledilo kad ga je ugledala kako lako prolazi groz gužvu. Klizao je kroz oznojena tela, dok je ona morala da se bori za prolaz. Osećala se kao da je u pesku koji sipi ispod njenih nogu. Pokretala je noge ali kao da nije napredovala. Bilo je to kao u nekom košmarnom snu. Tanja polako pripremi svoju „Beretu", specijalno modi-fikovanu za korišćenje iz blizine. Sada se neprestano osvrtala preko ramena, kao što je videla da čini Rusilov. Tiho mu se smejala zbog toga, ali sada kad je i sama ponavljala taj pokret nije joj bilo do smeha. Toliko je bila obuzeta time da pobegne od svog ličnog lovca da je obraćala malo pažnje na ono što se događa ispred nje. Za nju su ti ljudi bili samo prepreka kroz koju je morala da prođe. Zelela je da ih sve poubija, da pobaca njihova tela na sjajnu tračnicu koja je išla sve do Fuđijame. Htela je da se što pre nađe u avionu na Hanedi. Nešto je snažno udari u grudi, i ona se zatetura unazad, preplašena na smrt jer je shvatila da je Nikola stiže. — Stanite! Grub njujorški naglasak. Okrenula je glavu. „Bareta" joj se automatski našla u ruci, a prst se sledio na obaraču.
— Spustite to — reče joj Lju Kroker pravo u lice. — Ništa vam to više ne pomaže. Nemate kuda da odete. Okrenula se još jednom da vidi svog progonitelja i tada je osetila kako njegova ruka pokriva njenu u kojoj je držala revolver. Instinktivno je pritisnula obarač i spremila se da pritisne još jednom, kad se ogromno crno oko zagleda u nju i svet eksplodira oko nje. Kroker se vratio, pošto je obavio telefonski razgovor. — Moramo da sačekamo ovde, dok Minkovi ljudi ne obave ono što treba da obave — pogledao je Nikolu. — Policija je već obaveštena. Niko nas neće ispitivati ni dirati. 515 Nikola ne reče ništa. Posmatrao je pokriveni leš Tanje Vladimove. Policajci su se već pojavili 'na sceni, odvajajući posmatrače od učesnika. Nikola je nešto brzo objasnio mladom naredniku na japanskom. Trebalo je da se obave još neke formalnosti. Ali, Nikola je mislio na druge stvari. Razmišljao je o onom što je njegov otac govorio o smrti, o ubijanju, o pro-terivanju zla sa sveta. Pitao se da li je ovo sve moglo da se resi na'drugi način. Pitao se da li je morao da ubije Tanju. Znao je da nije bilo drugog rešenja ni za nju ni ^za Protorova: ni za Akiko. Karma. Znao je da još nije naučio da prihvata život onakav kakav je. Suviše mu je bilo stalo do drugih ljudi. Život nije mogao da se kontroliše, da se predvidi, pa ipak, on je to stalno pokušavao. „Možda je krajnje vreme da se promenim" — pomislio je. Kad je ušao u palatu Sinđuku, Nikola prvo ode da vidi Tanzana Nangija mada mu je, čim je ušao, rečeno da je Justina stigla. Rekli su mu da ga očekuje. Učinio je to jer je želeo da sredi nešto što mu je bilo najvažnije u životu, pre nego što se vidi s njom. Hteo je da mu razum bude sasvim rasterećen pre nego što se susretne s njom i vidi šta ona name-rava. Puna tri časa proveo je jureći vrelim gradom, pošto je ostavio Krokera. Sada je imao u rukama svilom prekriven paket. Odveli su ga u prostranu Satoovu kancelariju. Nangi i Nikola izmenjaše duboke poklone. — Lajnir-sane, molim vas da sednete. — Ako vam ne smeta — reče Nikola — više bih voleo da razgovaramo u drugoj prostoriji. Nangijeve oči se širom otvoriše i on je malo oklevao pre nego što je shvatio smisao Nikoline molbe. Klimnuo je glavom, brzo sve shvativši. — Da, svakako — promrmljao je. Prošli su uskim hodnikom, pored tokoname u kojoj je stajala jednostavna vaza sa samo jednim crvenim božurom. Nikola pročita stihove napisane na papiru od pirinčane trske: „Nikada kiša ne pada, a da ne donese život cvetovima po planinama i livadama". 516 Nangi ga je poveo dalje, i ušli su u jednu malu prostoriju koja nije bila ni nalik kancelariji. Nikola nije nikada ranije bio ovde. Ispred praga, oboje izuše cipele. Bila je to soba dvanaest tatamija. Zidovi su bili šođi pregrade, mada su iza njih bez sumnje bili malter i cigla. Svetlost je bila prigušena, a od nekuda se čulo šumorenje vode. Usred sobe bio je niski, lakirani sto, nekoliko kineskih kansu sanduka duž zidova. Tu je bio i masivan sto od kedro-vine s telefonom, kao i teška stolica od kedrovine. Kleknuli su uz niski, lakirani sto. Nikola skrenu pogled da bi se divio prostoriji dok je Nangi s mukom nameštao svoje bolne, povređene noge. — Došao sam da javim o svom neuspehu, Nangi-sane — reče Nikola posle izvesnog vremena. Nangi je bio radoznao. — Kako to mislite, Lajnir-sane? — Dok ste vi bili na putu, Sato i ja smo sklopili pogodbu. Zeleo je da se što pre ostvari integracija: hteo sam da mu pomognem, baš kao i vi protiv Vu šinga. — Vi i Seići-san ste osećali da postoji nešto čega treba da se plašimo i mi? — čini mi se da je tako. Obojica smo znali da ćete vi i on biti krajnje mete.
— Da li imate nekih dokaza? — Sato-san je verovao da je nešto u vašoj prošlosti po-trglo tu osvetu. — Kako Nangi nije rekao ništa, Nikola je nastavio da govori. — Zakleo sam se da ću ga zaštiti, Nangi-sane. Zbog toga sam otišao sa njim na Hokaido. Trebalo je da se u rotenburou sretnemo sa ninđom Feniksom. Ali, Ko-ten nas je izdao Rusima. Ubili su ninđu: ubili su Sato-sana — ispričao mu je zatim šta se sve sa njim događalo u Protorov-ljevoj bezbednoj kući. Nije mu ispričao šta se dogodilo posle njegovog bega na krilima zmaja. — Feniks je bio iz Tenšin Šoden Katorija — Nangijev glas je bio namerno miran. — Da li je nešto palo Sovjetima u ruke? — Trenutno imaju taj dokumenat, ali nemaju nikoga ko bi mogao da im ga prevede sa kannji-a. — Shvatam — olakšanje koje je Nangi osetio u tom trenutku moglo je skoro da se opipa. 517 — Ja sam pročitao dokumenat, Nangi-sane. Ušao sam u srž „Tenčija". U prostoriji se sada čulo samo srebrno grgorenje nevidljive vode. Nangi sklopi oči. Bio je beskrajno umoran, kao trkač na duge pruge koji je crpio poslednje rezerve dragocene snage da bi prošao kroz cilj koji je bio udaljen još najmanje jedan kilometar. Njegove oči tamne, kao u sokola, otvoriše se i on progovori glasom, suvim kao papir od pririnčane trske. — I sada kad imate tu informaciju, šta ćete da uradite s njom, u slučaju da ja ne pristanem na integraciju? — Pozvao me je čovek koji se zove Gordon. K. Mink. On je u vladi Sjedinjenih Američkih Država. Poznajem ga odnedavno. Nešto sam obavio za njega... jer je i meni tako odgovaralo. Jer sam želeo da spasem „Tenči". Nangi klimnu glavom. — Da ga spasete od Rusa. Shvatam. Vi ste američki državljanin. I sada Američka tajna služba zna za našu najbolje čuvanu tajnu. Sada mogu da nas drže u podređenom položaju, zauvek. — Nangi-sane — reče Nikola tiho — rekao sam Minku da Sovjeti nisu saznali tajnu „Tenčija", ali da je nisam otkrio ni ja. Sato-san mi je jednom rekao da se boji da Amerikanci ne saznaju tu tajnu, isto toliko koliko se boji da je ne saznaju Rusi. Nisam znao šta je tada time hteo da kaže, ali sada mi je jasno. Amerikanci ne bi želeli da Japanci postanu nezavisni. I ja se slažem s njim. Da je birao, Nikola ne bi mogao da izabere bolje reci koje bi toliko oduševile Nangi-sana. — Ali, to je nemoguće — reče glasom koji je jedva uspeo da obuzda — vi ste Amerikanac, Vi ste ... — Iteki? Zar niste tako o meni mislili kad ste me prvi put ugledali Nangi-sane? Ja sam za vas bio varvarin, neodgojen i divlji. Mešanac. Nangi obori oči i zagleda se u lakiranu ploču stola, ali tu je video samo odraz sopstvenog lica. »Mrzim tog čoveka« — mislio je — »a ne znam zašto. On je patio zbog ovog keirecua, sačuvao je naše tajne, skoro je umro zbog toga. On je lojalan i to ne dolazi u pitanje. Pokušao je da spase život Seiči-sana«. Pri pomisli na mrtvog prijatelja, Nangi 518 oseti kako mu se nož zabada kroz utrobu i ponovo oseti kako se bes rađa, i kako mrzi ovog čoveka. Borio se sa sobom da se obuzda, da shvati. — Moj duh je japanski — reče Nikola nežno. — Treba da osetite moj va da biste to shvatili. Nije bilo teško da me Sato-san prihvati, da mi postane prijatelj. — Sato-san je imao gomilu loših navika — reče brzo Nangi, a odmah zatim nakloni duboko glavu prema lakiranoj površini niskog stola: bio je strahovito postiđen. — Oprostite mi, Lajnir-sane — glas mu je bio šapat ispunjen bolom i kajanjem — vi zaslužujete samo moju najponizniju zahvalnost zbog onoga što ste učinili da zaštitite moj keirecuo i spasete »Tenči«. — Iskreno mi je žao što ne možete da ostvarite integraciju — Nikolino lice je bilo tužno dok je ustajao. — O svemu je dogovoreno bilo sa Sato-sanom. Neću insistirati da vi budete obavezani obećanjima koja je on dao. — Lajnir-sane — Nangi je držao neverovatno uspravno leđa. — Molim vas, sedite. Nemojte
da dodajete još više sramote onome što sam sam uradio. Ako sada izađete iz ove prostorije, ja nikada neću imati čisti obraz. Nikola savi noge ispod sebe. — Nemam nameru da vas postidim — reče tiho, sećajući se svega što mu je Sato-san rekao o ovom čoveku. — Bilo kakav da ste sporazum postigli sa Seići-sanom, ja ću ga prihvatiti. Mi smo jedinstveno biće. Zeleo bih da se poštuju njegove reci. — Prevukao je rukom preko očiju. — Odrastao sam uz konrjodo. Mrzeo sam strance, kao da su neka opaka bolest. — Neki, možda, i jesu — reče Nikola. Nangi ga pogleda radoznalo. — Mislim da se nikada nisam iskreno potrudio da vas shvatim. Video sam samo ono što sam zeleo da vidim — ponovo je oborio oči — i zato. sam tako odbacio vaše brzo sprija-teljivanje s mojim prijateljem. — Nije vas zbog toga manje voleo — Nikola podiže svoju čašu — ako želite, možemo da odemu da zajedno zapalimo štapiće tamjana na njegovom grobu. — Da — reče Nangi i više se nije trudio da sakrije tugu u svom glasu: oči su mu bile vlažne, podigao je svoju 519 čašu. — Za prijatelje koji su nestali, koji nam nedostaju, ali koji su nas svojim životima počastvovali sve dok mi sami budemo živeli. Podigli su svoje čaše. — A sada, šta je to bilo sa Vu Singom? — pitao je Nangi. — Pretnja Vu Singa je nestala. Nemate više čega da se plašite s te strane. Kćerka ministra Šimade je nestala u zemljotresu. Njena osveta ostala je nedovršena. Nangijevo lice strašno se promenilo. Glas mu se pretvorio u šapat. — Šimada-san je imao kćerku? Znao sam samo za njegova dva sina, koji su ubijeni za vreme rata. Imao je kćerku? — Da, rodila ju je taju oiran u Jošivari. — O, bože! — javio se tik na njegovom zdravom oku. — Sada se sećam nekih informacija koje sam bio sakupio o njemu. Pominjala se neka ljubavnica, kurtizana. Ali, da mu ona rodi dete ... ! — Ima još nešto gore. — Ne shvatam šta bi moglo da bude gore. — Kćerka Šimada-sana bila je Akiko Ofuda Satoa. — Majko božja! To je nemoguće — obrisao je znoj s lica. — Da li je Seiči-san to znao? — Nije. — Hvala bogu, bar za taj mali blagoslov. Ona mora da je sve isplanirala — udvaranje, venčanje. Kako ju je Seiči-san samo Voleo! — posmatrao je kako mu se ruke tresu, iznenađen što je mogao toliko da izgubi kontrolu nad sobom: pogledao je Nikolu. — Kažete da je nestala? Nikola klimnu glavom. — Propala je u pukotinu u zemlji u poslednjem zemljotresu. — Mogla je da uništi sve! Sve! — Zamalo, bila je blizu toga — reče Nikola. — Nisu samo Rusi i Amerikanci zainteresovani za »Tenči« — reče Nangi posle izvesnog vremena. — Pošto smo sada partneri, obavezan sam da vam kažem zašto sam otišao u Hong Kong. Namerno nisam o tome govorio Seičiju pre od520 laska, jer.nisam znao kakav će biti ishod mog puta. Nisam želeo da bude zabrinut. Nikola je slušao sa sve većim interesovanjem Nangi-jevu priču. — Uspeo sam u svemu — reče Nangi. — Pobedio sam. Nikola je ćutao neko vreme da bi shvatio sve što mu je bilo rečeno. — Pitam se... — poče najzad. — šta hoćete da kažete, Lajnir-sane?
— Da li bi Lo Van imao razloga da vas laže. Nangi odmahnu glavom. — Ne bi. Izgubio bi obraz. Molio me da mu kažem tajnu »Tenčija«. — Mislim da bismo mogli da mu je poverimo. — Sta kažete? — eksplodirao je Nangi. — Posle svega što ste rekli. Mora da ste ludi! — Ne mislim da treba odmah da mu kažemo. Za manje od mesec dana »Tenči« će već uveliko raditi, nafta će poteći: tada nas ništa ne može zaustaviti. Recite Lo Vanu da će kroz mesec dana imati ono što želi. — Ne znam, oni imaju ipak drugačije shvatanje... — Zar biste više voleli da se Kinezi povezu s Rusima kad je ova stvar u pitanju? Tada nas niko ne bi spasao — raširio je ruke — a ovako mnogo dobijate, čak slobodan ulaz u Peking. Moći ćemo mirno da pregovaramo. — Ali, oni su Kinezi... — Ali i oni su Istočnjaci, iz Azije su kao i mi. Nikola se okrete i dohvati u svilu uvijen paket. Stavi ga na sto. — Ovo je za vas — reče jednostavno. Nangijevo zdravo oko širom se otvori, a njegovo čelo dodirnu tablu stola. Pažljivo je otvorio paket. Unutra je bila skupa drvena kutija. Podigao je poklopac i zavirio unutra. Starosti kao da je nestalo s njegovog lica. S velikom nežnošću on posegnu u kutiju i izvadi dve šoljice. Bile su napravljene od najfinijeg najtanjeg porculana. — Dinastija T'ang — dahnuo je, dok je posmatrao kako svetlost prodire u njih, misleći na Obaćama. — Domo origa521 to, Lajnir-sane. više. Bilo bi nepristojno da je rekao bilo šta Pogledao je svog novog partnera koji će, možda, jednog dana biti njegov prijatelj. — Razmisliću o vašoj sugestiji — rekao je, dok mu se na usnama pojavio osmeh. — Ja sam oduvek bio za razgovore koji bi doveli do Istočnjačkog saveza. Sasvim polako, Nangi je osećao kako mu se vraća ravnoteža duha i tela koju je izgubio kad je čuo za Seičijevu smrt. Bez razmišljanja, zavio se u to prijatno osećanje. Trebalo mu je malo vremena da shvati da je do tog osećanja došlo zato što je pristao da poveruje jednom drugom duhu. Go-taro, Obaćama, Makita, Seiči. A sada je tu bio Nikola Laj-nir. Sa uzbuđenjem je osećao kako se njegov životni ritam uspostavlja i kako mu snažna mašina bruji u ušima. Kad je posle izvesnog vremena bio spreman da ode, i kad su stajali kraj vrata, Nikola reče: — Ovaj kobun se više ne bavi malim poslovima, zar ne, Nangi-sane? Nangi se,nasmeja. — Lajnir-sane nadam se da ću beskrajno uživati u našem partnerstvu! Kad biste samo hteli da ostanete ovde, umesto što se vraćate u Ameriku. Vi ovde, u stvari, pripadate, Japan je vaš dom ali mislim da vam time ne kažem ništa novo, ništa što vi već ne osećate u svom srcu — osmehnuo se. — Da bih odgovorio na vaše pitanje, reći ću vam da je »Sato Petrolhemija« bila onakva kakvu je Sato želeo. Posle krize goriva 1973. godine, smatrali smo da je budućnost u petrolhemiji. Vlada, preko Ministarstva u kome sam ja bio ministar, pomogla je njegov razvoj. Ali, javile su se firme kao »Fuđicu«, »Macušita«, »NEC«, koje su se bavile roboti-kom i veštačkom inteligencijom, pa smo Seiči-san i ja odlučili da se i mi okrenemo nečem savremenijem. Polako, da ne bismo skrenuli pažnju na sebe, počeli smo da koristimo stara iskustva za nove poduhvate. Zadržali smo staro ime samo kao kamuflažu. Kada je mnogo godina kasnije vlada preduzela korake za početak ostvarivanja projekta »Tenči«, mi smo jedini mogli da pružimo pomoć. — Otvorio je vrata. — Morate da dođete u jednom Misavu, da vidite »Tenči«, svojim očima. Zaslužili ste to. 522 Nikola je zatekao Justinu na petom spratu, blizu bazena gde je ubijena Jošida. Nisu je obavestili da će Nikola doći. Zastao je kad je video njeno potamnelo lice. Srce mu je zatreperilo. Pomislio je: »Jukio pripada prošlosti. Ovo je moja budućnost«.
— Divno izgledaš. — Nik! — okrenula se. — Bože, nisam čula da si ušao! Nasmejao se. — Trebalo je da se na to već navikneš — pošao je prema njoj dok mu se lice uozbiljilo. — Slušaj, Justina, treba nešto da ti kažem. Stavila mu je prste na usne. — Nemoj Nik, molim te. Prešla sam 15.000 kilometara da bih ti rekla da te volim. Ponašala sam se kao razmažena mala devojčica. To nije bilo pošteno. Bila sam besna na sebe, a iskalila sam taj bes na tebi. Izvini, znam da sam te pov-redila, a to što sam ipri tom povredila i sebe nije nikakav razlog za oproštaj. Uklonio je njenu ruku s usana, zadržao je i rekao: — Justina ... — Bez obzira šta imaš da iini kažeš, sada nije važno. Zar ne shvataš, nema ničega što bi mogao da kažeš i što bi moglo da promeni moja osećanja prema tebi? Ništa ne može da umanji moju ljubav. Zašto bi onda nešto govorio? Video je da je ona u pravu. Zeleo je da joj ispriča sve o Akiko, o Jukio. Živo se sećao njenog poziva posle Satoovog venčanja. Kako je tada bio obuzet prošlošću. Nije mogao da uspostavi vezu s njom. Zalio je zbog toga, ali mislio, je da to ona i sama naslućuje. Zagrlio ju je, i ona tek tada primeti da mu je desna ruka u zavojima. — Sta si uradio? — pitala je zabrinuto, uhvativši njegovu povređenu šaku svojim rukama. Pokušao je da se našali. — Pokušao sam da ščepam drugu ženu. Imala je crni pojas u karateu. Pogledala ga je. — Zaista — teško je disala. — Gurnuo sam nos negde gde nije trebalo, pa se neko naljutio zbog toga. Zaista. — Da li ćeš mi, nekada, sve ispričati? 523 — Justina — reče tiho, osećajući njenu kosu na svom licu. — Sve to sada više nije uopšte važno. Jecala je. — Ali, to te je bolelo. Meni je to važno. Milovao joj je kosu, zatvorio je oči. — Sada više nema bola. Sve je gotovo. Njihove usne se otvoriše istovremeno, njihovi jezici se dodirnuše. Osećali su toplinu, osećali su kako njihova strast raste dok ih oblak snažnih emocija obavija kao ogrtač. — Nik — mrmljala je — toliko sam srećna. Mislila je na zaljubljeni par koji je videla pored kratera Haleakale. »Sada i ja imam ono što su oni imali« — pomislila je, zadovoljno. Polako, nežno počeli su da istražuju jedno drugo i psihički i fizički. Bili su kao slepi ljudi koji su odjednom progledali. Ljubili su se kao tinejdžeri, uzbuđeni beskrajno, i kao da se nikada više neće tako ljubiti. Njihov poljubac bio je mnogo više nego samo strast. Justina je oduvek osećala da čovek daje srce u poljupcu. Tako nije osećala kad je sam polni čin bio u pitanju. Sve to je moglo da se vodi i bez poljupca. Ali, s Nikolom je bilo drugačije. Ljubav mu je bila na usnama, ljubav je osećala u vrelom vrhu njegovog jezika koji je dodirivao unutrašnjost njenih usta. Bila je živa i oslobođena, istovremeno. To je za nju bilo sasvim novo oosećanje. Uživala je u toj čistoti osećanja, ali bilo je još toliko toga u njoj što se promenilo, da je i to htela da podeli s njim. — Da si li inače imao uspeha? — pitala je. — Kako to misliš? — Naravno, s Tomkinovom industrijom. Bio je skeptičan. — Misliš da te to zaista interesuje? — To je kompanija oca, zar ne? A moj budući muž rukovodi njom, zar ne? Mislim da imam prava da znam da je kompanija uspešna ili propada. Nasmejao se, shvatajući koliko je zadovoljan.
— Nangi se upravo složio s integracijom, a mislim da ćemo ubuduće nastaviti u tom pravcu. — Nik! — uzviknula je — pa to je fantastično! — zagrlila ga je. — Otac bi bio tako ponosan s tobom! — Vidim da si se promenila — reče, osmehnuvši se. 524 Klimnula je glavom. — Mnogo sam razmišljala o njemu posle pogreba... i o sebi. Mržnje je nestalo. Mislim da sada mogu da ga vidim objektivnije, mogu da ga vidim onakvim kakav je eaista bio. Toliko bih želela da mu sve to kažem, da posmatram njegovo lice dok mu govorim kako sam se izmenila. Pomilovao ju je po ruci, stegao' je. — Tvoj otac je bio neverovatno jaka ličnost, Justina. Nije ni čudo što je vladao svima, pa i svojom đecom. Najvažnije je da shvatiš da nije hteo da upravlja tobom i Gel-dom. On, jednostavno, nije znao da živi na drugi način. Klimnula je glavom i zagrlila ga. — To je još jedan razlog zbog kojeg te volim toliko, Nik. Ti shVataš mene. Ti si u potpunosti razumeo njega. Ljubili su se kao da im nije nikada dosta. Nikola ju je osvojio svojim harageiom. Prodro je u nju i na veliko iznenađenje otkrio plamen va — savršenu harmoniju — u njenoj unutrašnjosti tamo gde je ranije bila tama i haos. Ljubio ju je, Justina je ječala i topila se pod njegovim dodirom. Tako je bilo od prvog trenutka kad su se sreli na plaži u Vest Bej Bridžu. »Za nas oboje završen je dug put« — pomislio je — »ili, još bolje, dug put tek sada počinje«. — Večeraćemo zajedno — reče nežno, držeći je još u zagrljaju. Justinine oči su bile mutne od ljubavi i strasti. — A do tada? — Idi u kupovinu — reče on — kupi Macudinu haljinu. Potroši bogatstvo na sebe. — Je li? A zašto? — Ne mogu da ti kažem — nasmejao se — to je iznenađenje. — Hajde, Nik, reci mi — i nju je zahvatilo njegovo dobro raspoloženje, smejala se — reci mi. — Neću — rekao je on — mogu samo da ti kažem da učiniš sve od sebe da budeš najlepša večeras. Ja imam za to vreme da obavim jedan posao s prijateljem. Želi da nauči ai-kido, pa sam obećao da ću mu pomoći. Postoji dođo u blizini »Okure«, gde smo svi odseli. Poslao sam ga da zakaže časove za popodne. Srešćemo se s tobom u hotelu, u 19 časova. — Samo malo — zadržala ga je. — Taj prijatelj treba da bude iznenađenje za mene. 525 Nikola slegnu ramenima, još se smejući. — Ne znam, može da bude. — Ko je to, Nik? Reci mi, nije pošteno. — Pokušaj da pogodiš. Amerikanac je. Neko koga nisi veoma dugo videla. Neko za koga si mislila da ga nikada nećeš videti. Justina je iskrivila lice. — Ne znam ko bi to mogao da bude. — Uskoro ćeš videti. __ Ne — viknula je — razmišljaću o tome čitavo posle podne. Neću moći da se koncentrišem ni na šta, čak ni na kupovinu. Nikola odluči da joj kaže. Lice mu se osvetlilo. — Justina! Lju Kroker je živ! U Tokiju je. — Sta kažeš? Šališ se? — posmatrala je njegovo lice. — Ali, u novinama je pisalo ... — Novine pišu laži. Ali, to je veoma duga priča u kojoj je tačno samo to da je neko pokušao da ga ubije i da mu to nije pošlo za rukom. Lju je »bio mrtav« da bi mogao da završi posao koji je nameravao da obavi. — Bože — čvrsto ga je zagrlila. — To je "divno! Kako sjajno! Moram da ga poljubim zato što je
ostao živ! Nikola je bio oduševljen njenom veselošću. — Stižemo tačno u 19 časova — reče veselo. — Možeš da radiš s njim što god hoćeš. Naravno, u granicama razuma — dodao je veselo. Oboje su se nasmejali zbog toga. Smejali su se i smeja-li, i nikako nisu mogli da se zaustave. Osećali su se divno. Nikola se našao sa Krokerom u malom parku na Tora-nomonćo sanćomeu. Popeli su se stepeništem do zgrade kraj malog hrama na bregu Atago. Nikola se pitao koliko je vremena prošlo otkako nije ušao u ovaj dođo. Kao da je to bilo u nekom drugom životu. I on i Justina su sada bili sasvim drugačiji. Kroker je bio iza njega. U garderobi su skinuli odeću koju su nosili na ulici. Nikola obuče svoi gi a Kroker obično belo odelo jednostavnog kroja koje je našao uredno složeno u ormariću. Bilo je veoma tiho. časovi su završeni pre nekoliko sati. Nisu nikoga videli u blizini, pa su krenuli da traže Kent 526 zoa, senseia koji je uskoro pobedio Nikolu kad je prvi put bio ovde. Nikola je to baš pričao Krokeru, a ovaj mu se poverio kako se oseća nesigurno i kao da je nag bez svog revolvera. — Ti znaš nas policajce, Nik — govorio je. — Mi se čak i tuširamo s revolverom ispod miške. Prošli su kroz dođo i sad su bili u senseijevom delu koji se sastojao od nekoliko malih prostorija, odeljenih shojima. — Mislim da sam ostario. Više brinem o mom revolveru nego o ženi. To mi je utuvljeno u glavu još na Akademiji, nadam se da i danas to još rade. Revolver je jedina stvar koja može da te zaštiti od rupe na grudima — pokušao je da se osmehne, ali bez uspeha. — Znači da ti ne mariš za žene. Da li to važi i za Geldu? — Gelda- Ne znam, ali čini mi se da ako sama ne može da pomogne sebi, ja tu malo šta mogu da učinim. Ja nisam dobar kao spasilac. Uskoro bih počeo da je mrzim — u tom trenutku zamislio je Aliks koja se nalazila na bezbednom mestu u stanu Matija zvanog Usta: zamislio ju je da sedi s rukama skupljenim između kolena, zagledana u tamu. Pitao se da li je ta slika tačna? Da li ona čeka na njega da se vrati? Ili je nestala iz njegovog života? Na naslovnim stranicama »Voga« i »Bazara« bila je nedodiriva, ali njena plavokosa glava odmarala se na njegovom ramenu, njene divne oči gledale su ga s poverenjem. Uhvatio ju je za ruku i osetio je njenu ranjivost. Nadao se da će ga čekati. Nadao se da neće pobe-ći Matiju i izgubiti se. Nadao se da neće pobeći od njega. — Znači da više nećeš biti policajac? — Kad bih samo znao šta to znači — reče Kroker. — AJi, nije mi jasno. — Kad je Tanja bila u pitanju, znao si — primeti Nikola. — Da — reče Kroker — tad sam znao. Iza poslednjeg shoji-a videla se senka. Ličila je na čo-veka. — Sensei? — pozva Nikola ali niko se ne odazva. On posegnu i ukloni shoji. — Isuse Hriste — reče Kroker zaprepašćeno. Kenzo, sensei ovog dođoa, visio je sa plafona, a dugačak konopac od najlona bio je vezan oko njegovih članaka 527 na nogama. Noge su mu bile bele kao kosti, lice mu je bilo krvavo crveno. Njegov pomodreli i natečeni jezik visio je između natečenih usana. Nikola ugleda gadnu ranu preko Kenzovog srca, glatkih ivica, pravilnu i odmah mu je bilo jasno kakvim je oružjem naneta. — Proklestvo! — viknu Kroker — rekao sam da sam kao nag bez mog revolvera. Okrenuo se i jurnuo natrag prema garderobi gde je ostavio revolver. Mislio je: »Policajac sam i uvek ću to biti!« — Ne! — urliknuo je Nikola — Lju, stani! Jurnuo je za prijateljem.
Ali, Kroker ga nije čuo. Bio je u nepoznatoj zemlji i osećao se veoma ranjivim bez svog revolvera. Već je bio u drugoj prostoriji. Nikola je jurnuo brže. Uspeo je da ga uhvati za široku bluzu i da ga povuče nadole, prema sebi. Ali, već se čulo zviždanje metala kroz vazduh, strašan fijuk, kao da neki insekt prolazi suviše blizu. — Bože! — bio je to Krokerov glas pun bola i iznenađenja. Krv je šiknula na sve strane i tela su počela da se valjaju po podu. Nikola je bio na vrhu gomile. Samo katana vođen rukom majstora mogao je da ostavi onakvu strašnu pose-kotinu kao što je imao Kenzo na grudima. Udarac od koga je pokušao da zaštiti Krokera bio je, pak, namenjen njemu. Video je kako njegov prijatelj kleči na tatamiju i desnom rukom pridržava levu. Krv je šikljala iz rane na članku. čelik je presekao kožu, mišiće i kost. Ponovo se čuo onaj srebrni svižduk kroz vazduh, čulo se smrtonosno podrhtavanje dok je napadač opet krenuo u napad. Koristeći tobi iši — leteći korak, on se bacio uvis spremajući se da zada novi udarac. Koten se grubo nasmejao. — Sve tvoje ninđa akrobatske veštine neće ti sada pomoći. Ja imam dai-katana. Bilo je to tačno ono čega se Nikola plašio kad je video ranu na Kenzovim grudima. Koten je vitlao Nikolinim mačem. Držao je u rukama njegov Iss-Hogai. Nikola je uspeo još samo toliko da se zapita otkud to da jokozuna — veliki šampion sumoa — ima vremena da vežba kenjutsu. 528 Imao je na sebi montsuki i hakama baš kao da je spreman da stupi u dohjo da počne meč. Njegova sjajna crna kosa bila je pedantno očešljana u ićomage. Gak i dai-katana, najduži samurajski mač, činio se sitnim u njegovim rukama. Bio je beskrajno snažan čovek. Nikola je znao da stalno mora da ima na umu disciplinu u kojoj je on bio sensei. Sumo je bio prilično ograničen u zahvatima, ograničeni j i od drugih borilačkih veština. Možda je samo dve stotine kombinacija bilo moguće zasnovati na trideset dve ključne pozicije koje su polazile od guranja rukama — tsuki, guranja čitavim telom — oshi i klinča — jori. Ali, Koten je bio i sumai sensei. Koten je bio opasan, čak i bez oružja. Isukao je mač i krenuo je napred, širokim brzim korakom nalik na krabu. Bio je sasvim blizu tla — skoro je puzio — tako je bio najjači i najbolje se osećao. Nikola iskoči kroz shoi i nađe se u dođou. Osvrtao se da vidi gde je katana, ali mesto na kome su visili mačevi bilo je prazno. — Prvo ću ti preseći članke — reče Koten. — Nate-raću te da vrištiš. Jurnuo je kroz raskinuti shoi kao divlji vepar. — Ja nateram čak i sumo borca da vrišti. U dohjou — Is-hogai je siknuo kroz vazduh s leva na desno a onda je brzo promenio kurs usmerivši se prema Nikolinoj nozi. — Misliš da ozeki ne prave galamu za vreme boja. Publika zna da oni dahću kao divlje zveri — sečivo je opet letelo kroz vazduh — to je tajna popularnosti sumoa. Ispod formalnog rituala koji drži do dostojanstva i civilizovanosti publika je uzbuđena zbog onoga što vidi, u stvari što veruje da vidi. Njih oduševljava divljaštvo i krvoločnost. Kotenove oči su sijale dok su mu se masivne noge kretale napred a bosa stopala udarala u određenom ritmu o pod. — Naučio sam kako da nateram protivnika da urla. Za to mi je potrebno samo trideset sekundi. Ali, publika ne čuje njegove urlike od sopstvenih povika. Njegove krike čujem samo ja, priljubljen uz njegovo preznojeno telo. Nikola skoči udesno i privuče Kotenovu pažnju na sebe. Sumo pruži mač pravo prema Nikolinim grudima. Nikola se snažno baci na pod. Koten se ponovo nasmeja. 529 — Nisam čuo tvoj krik, varvarine, ali uskoro ću ga čuti — dai-katana polete nadole, a njen blještav vrh zasijao je pored Nikolinih nogu. Nikola je znao šta Koten želi. Želeo je da Nikola krene prvi u napad, da ga natera da iskoristi bilo šta što zna od oshia pa da ga, zatim, on slomije sopstvenom snagom.
»Mogu da mu pružim to što želi« — pomislio je Nikola — »vreme je da krenem na Kotena, jer on to traži«. Koten se nasmeja kad je Nikola krenuo prema njemu. Bilo je to kao da na ljudsku planinu kreće insekt koji, možda, može da bočne ali ništa više. On razbi Nikolin oshi koristeći mač, a ne oshi kao što je Nikola očekivao. Nikola oseti kako ga mač udara po ramenu i začu krckanje koske koja je izletela iz svog ležišta. Bol se spusti kao vatra niz njegovu ruku, potpuno mu parali-šući desnu stranu. — Musaši je ovo nazvao »Povredama uglova« varvarine — radovao se Koten. — Potući ću te malim udarcima. Na-teraću te da vrištiš. Jurnuo je na Nikolu vitlajući dugini mačem, koristeći oshi da bi bacio Nikolu na pod. Kleknuo je preko njega na jedno koleno. Mač je leteo kroz vazduh. Nikola se očajnički izvijao, podigavši levu ruku uvis tako da je udarila u Kotenovu podignutu mišicu. Uspeo je da se odbrani od strašnog udarca. Ali, zbog povrede na ramenu i zbog slomljenih prstiju nije mogao da do kraja izvede suvarivaza pokret onako kako je hteo. Morao je da, pre vremena pusti Kotenovu ruku kako bi zadao atemi, snažni udarac levim laktom. čuo je odgovarajuće pucketanje kostiju rebara. Koten je urliknuo od bola, izvijao je telo napred-nazad, istovremeno se trudeći da udari Nikolu daikatanom. Dva napada odjednom Nikola nije mogao da odbije. Odlučio je da pažnju posveti pre svega čeličnom sečivu. Dodirnuo je Kotenovu mišicu i kliznuo svojom levom rukom po mišićima. Na mestu gde se sastavljaju dve kosti u članku on snažno pritisnu izvivši prste svoje leve ruke. To je bio aikido, on je kombinovao sopstvenu snagu i veštinu sa Ko-tenovom ličnom težinom. Bilo je to sasvim dovoljno da se kosti smrskaju. 34 530 Sada su bili usred borbe. Koten je bio prisiljen da ispusti mač koji je držao s dve ruke. Desna ruka mu je bespomoćno visila sa strane, a slomljeni članak počeo je da otiče. Ali, drugi napad nije mogao da odbije. Nikola urliknu od bola kad mu kost u ramenu iskoči iz ležišta. Odvaljao se, urlajući. Znao je da će biti sa njim gotovo ako dopusti da se Kotenova težina obruši na njega dok je bio na podu. To je bila opasnost od sumaia i bila je zaista velika. Oni su bili najjači i najbolji blizu tla, gde su mogli da dominiraju svojom snagom i težinom. Nikola oseti da se mač opet opasno približava. Skorio je u stranu, direktno u ogromni tsuki koji istera sav vazduh iz njegovih pluća. Glava mu polete nadole i on poče ubrzano da diše kako bi napunio pluća s dovoljno kiseonika. Drugi tsuki koji ga pogodi u testise natera ga da se zatetura unazad i da se prostre po podu. Koten je odmah bio na njemu, dok je njegova težina pritiskala Nikoline grudi, potpuno izbacivši sav vazduh iz njih. Nikola poče da kašlje, poče da se davi. Koten prinese dugački, sjajni Iss-hogai Nikolinim grudima. Jednim potezom raskinu njegovu crnu pamučnu košulju. — Sledeći udarac će ti raseći kožu i pustiće ti krv — reče Koten svilenim glasom. — Glupi iteki Protorov mi nije dao da završim s tobom na Hokaidu. Srećom po tebe, ali nesrećom po njega. Ali, sada te imam u šakama. Nesreća za tebe, sreća za mene. — Koten se nagnu unapred, pritisnuvši još jače Nikoline grudi. — Tvoj katana će ti preseći meso a, na kraju, kosti i unutrašnje organe — smejao se zlokobno. — Reci mi, varvarine, kako se osećaš sada kad znaš da ćeš umreti od sopstvenog dai-katane? Počeo je prvi udarac. Koža se Ijuštila kao kora voćke, a krv je počela da teče. Tamna i topla. Nikolin um je urlao tražeći spas. Posegnuvši unazad za »bez svesti« tehnikom Puta, dopustio je da organizam dela sam za sebe. Njegova leva ruka polete snažno uvis, prsti skupljeni i čvrsti špic, kao sam vrh mača. Tako skupljenim prstima udario je u meku tačku gde je počinjao grkljan. Nikola udari onako kako je učen u kenjutsu, kao što bi udario mačem: udario je snagom svih mišića, uma, duha.
531 Nije mislio o Kotenovom mesu već o onom što se nalazi ispod njega. Kite udarac prolete kroz meso i hrskavicu, rascepi Ko-tenov larinks usta i sinuse. Šumove oči se širom otvoriše, više od šoka nego od straha. Nije bilo vremena ni za šta drugo. Bio je mrtav pre nego što je to saznanje stiglo do njegovog mozga. Sirene su urlale kroz ulice. U kolima hitne pomoći, Lju Kroker je ležao na nosilima, bez svesti, napola u šoku. Bolničar je pazio da se ne pomakne privremeni zavoj koji je postavljen da bi zaustavio krvarenje. Nikola je sedeo pored Krokera. Jedno rame mu je bilo vidno niže od drugog. Odbio je da mu daju injekciju protiv bolova i sada je posmatrao svog povređenog prijatelja i njegovu uništenu levu ruku. Preko krila mu je ležao Iss-hogai u svojoj crnoj, lakiranoj drvenoj kutiji. čvrsto je stegao kutiju levom rukom sve dok mu prsti nisu pobeleli. Za život. Kako mu se to ime sada učinilo punim ironije. »Ima čarolije u japanskim kovanim mačevima« — rekao je jednom Justini. Ali, kako sada da iskoristi tu čaroliju? čemu će ona koristiti? Kad su stigli pred bolnicu, on s mukom izađe iz kola. Krokera sur-oduezli pravo u operacionu dvoranu. Nas-lonivši kutiju s dai-katanom ha zelenkasti zid iskopao je nekoliko novčića i prišao telefonu. Nazvao je hotel. — Justina — reče umornim glasom kad je čuo da se ona javila. — Dođi po nas. Mi smo u bolnici »Toranomon«. Naslonio je čelo na ledeni zid. Jedan lekar je žurio prema njemu. Trebalo je da ga izvede iz te gomile i ukaže mu potrebnu medicinsku negu. Imao je još toliko snage da kaže zabrinutoj Justini. — Sve je u redu — jedva je promucao u telefonsku slušalicu dok ga je lekar već pridržavao. — Ali, ti mi nedo-staješ. Okačio je telefonsku slušalicu na mesto i počeo je da jeca. 34* ...... Predgrađe Tokija PROLECE, SADAŠNJOST Jednog jasnog dana, tri nedelje posle događaja u dođou Nikola i Justina vraćali su se s aerodroma Narita sa kojeg je Lju Kroker odleteo u Ameriku. Ruka mu je dobro zarastala. Operacija prišivanja šake, na žalost, nije uspela. Prošlo je suviše dugo vremena od trenutka odsecanja do dolaska u bolnicu. Ali, s druge strane sve je bilo u redu: nije bilo infekcije, nije bilo drugih komplikacija. Privremeni zavoj koji je bio postavio od de-lova iscepane odeće spasao mu je život, inače bi iskrvario. Tako je rekao hirurg. Umesto da se vrati natrag u uzavreli Tokio, Nikola je krenuo prema severozapadu, na samu ivicu grada. Na zadnjem sedištu sedana »Nišan« ležala je lakirina kutija u kojoj je počivao Iss-hogai. Prošli su pored jezera iznad kojeg je održano Satoovo venčanje, gde mu se Akiko prvi put pokazala, gde mu se učinilo da se Jukio vratila iz groba. Sunčeva svetlost pretvorila je vodu u zlato i staklo. čaplje su se podigle u vaz-duh s mesta gde se mala reka koja je osvežavala jezero, ulivala u njega. Tela čaplji bila su čvrsta i sjajna u čudesnoj svetlosti. ^ — Kakvo divno mesto — uzviknu Justina, alr^Nikola ne reče ništa. / Ispred kapije Itaminog imanja on zaustav/ kola i oni izađoše. Hteo je da pređe preostali deo puta p/eške, kao da savremena prevozna sredstva nisu pripadala ovom mestu. Osećao je da će povrediti tle ako njime pređe kolima. Sišli su zajedno niz usku stazu. Justina se držala za njegovu levu ruku. — Kako su tvoji prsti danas? — pitala je. 533 — Bolje — reče ono što joj je uvek govorio. — Da li ih osećaš? — Bolje su — reče nežno — jednostavno osećam da su bolje.
Justina ga pogleda i zapita se kako to da je tako miran. Sta li je to što ga toliko smiruje? Prošli su pored kamene fontane s bazenom u obliku novčića. Bio je ukrašen simbolima kiše, stene, vatre, oblaka. Justina je htela bolje da ga pogleda, pa su sišli sa staze. Voda je ispunjavala njegovo središte. Rukom pravljena kutlača od bambusa stajala je uz kraj. Žedna sam — reče Justina i Nikola uze kutlaču. Napili su se oboje. Voda je bila ledena i pitka. Bazen se malo ispraznio i kad se Nikola nagnuo nad njega da vrati kutlaču na mesto ugledao je ideogram na samom dnu: Michi. Staza — ali, mogao je da znači i putovanje. Bilo je čudno kako ovaj deo zemljišta i divna stara kuća nisu ni najmanje stradali u strahovitom poslednjem potresu. Jedino se srušio jedan zid na jugu koji je ograđivao imanje i nekoliko drveta pored njega je rascepljeno. Ali, to je bilo sve. Ipak, kao da nije bilo sve isto. Bez Itami i njene legije slugu, mesto je bilo pusto. Ona je umrla pošto je dan i po provela u bolnici. Dva dana kasnije bila je sahrana. Nikola je već bio dovoljno oporavljen pa je mogao da dođe. Bila je sahranjena blizu čeong i Pukovnika, baš kao što je i želela. — Nije se mučila — rekao je lekar u belom Nikoli: on je inače više od trideset godina brinuo o Itaminom zdravlju. — U jednom trenutku bila je ovde, u drugom je nestala. Nikola je bio zahvalan bar za to. Justina ga je posmatrala dok je prolazio kroz kuću. Nešto se dogodilo s njim u trenutku kad je napustio kola. Osetila je to kad ju je uhvatio za ruku, dok je hodala stazom prema kući, zagledana u taj snažni privlačni profil. U prostoriji gde se samo ćanoju održavao, on se bacio na kolena. Zažmurio je malo, jer mu je bol razderao rame. A onda nekim procesom, koji je za Justinu bio velika tajna, on je odbacio bol i lice mu je opet bilo mirno. Kleknula je pored njega i sagnula malo više glavu da bi videla divan vrt. 534 — Zašto je ovako? — pitala je. — Vrt je divan, šteta što se ne vidi više. Ali, čak i kad joj je objasnio zašto je to tako, činilo joj se da ne shvata. Mislila je: »Kad je već taj lepi vrt tu, zašto ne bismo uživali u njemu?« — Razgovarao sam u više navrata s Nangijem — reče Nikola, nekako promenjenim glasom. — On bi želeo da ostanemo ovde, bar za neko vreme. Treba toliko toga da se uradi — okrenuo je glavu. — Da li bi mogla da živiš ovde mesec dana, šest nedelja? Tokio i nije tako strašan kad se čovek navikne na njega. — Meni je svejedno — reče ona, posmatrajući ga. Na licu mu se ogledao onaj mir kakav imaju dečaci, kad se posle napornog izleta vrate kućama, na sigurno mesto gde mogu da se odmore. — On bi, u stvari, želeo da ostanemo za stalno ali ja sam mu rekao da to ne dolazi u obzir. — Zašto si mu to rekao? Pogledao ju je brzo. — Zašto? Zato što to nije moguće i šta se tebi to ne bi dopalo. Nedostajao bi ti Njujork i tvoj novi posao. — Više bi mi smetalo da se vratimo u Ameriku i da vidim kako ti čezneš da se vratiš ovamo. Sem toga, ja mislim da bih mogla da nagovorim Rika da otvori filijalu svoje firme ovde u Tokiju. On je i inače fasciniran Japancima i njihovom umetnošću reklame. — Ja ne želim da ostanem — reče on. — Sem toga gde bismo živeli? Osmehnula se. — A zašto ne bismo ostali da živimo baš u ovoj kući? — A ne — reče on brzo — ovde ima isuviše uspomena. Prošlost je prisutna, na svim stranama visi kao paukova mre-ža. 7 — Meni se ovde dopada — reče ona. — Šteta što se tebi ne dopada. Pri povratkiif, zastali su kraj jezera. Vazduh je bio svež. Ptice su veselo pevale. Justina je nežno milovala Nikolinu povređenu ruku. — Zašto se ne osmehneš, Nikola? — reče. — Nedelja-ma si već tako smrknut. To me brine. Nikola raširi ruke i reče:
535 — Posmatram svoje ruke i pitam se čemu su namenje-ne, sem da nanose bol i donose smrt. Ona ga uhvati za zdravu šaku. — Ali, to su i dobre ruke, Nik. Onp znaju tako vesto da miluju da se ja istopim pod njihovim nežnostima. Odmahnuo je glavom. — To nije dovoljno. Neprestano mislim šta sam sve počinio ovim rukama. Ne želim više da ubijam — glas mu je drhtao. — Mislim da nikada i nisam želeo da ubijam. — Ti nikada nisi dobrovoljno sejao smrt, Nik. Ti si uvek ubijao u samoodbrani. — Ipak, ja sam treniran da ubijam, prvo buduću pa onda ninđucu. Zašto sam to radio? — u očima mu se videlo preklinjanje. — Koji odgovor bi te zadovoljio? — pitala je. — To je baš ono — kriknuo je očajno. — Ne znam! — To je to, jer na tako nešto i nema odgovora. Spustio je glavu i promrmljao. — Onda ne mogu da objasnim ni to kako sam obogaljio prijatelja. — Nik — reče ona i pritisnu usne na njegov obraz. — Lju ti ništa ne prebacuje, zašto ti sam sebe okrivljuješ? — Jer da nije mene sreo, još bi imao dve ruke! — Ne, da nisi ti bio u tom trenutku s njim, on bi bio mrtav i nikada ne bi otkrio ko je, u stvari, ubio Angelu Didi-on. Ti bar znaš kako je on bio opsednut i time. S kratkim jecajem Nikola se istrgnu iz njenog nežnog zagrljaja i pođe prema kolima. Prišao je zadnjim vratima i kroz otvoreni prozor izvukao lakiranu kutiju u kojoj je počivao dai-katana. Poljubio je Justinu. — Odmah se vraćam — rekao je. — čekaj me, slušaj ptice i posmatraj kako se sunce igra na lišću. Prešao je preko male travnate livade i krenuo je pravo prema jezeru. Voda je igrala i prskala oko njegovih nogu, dok je išao sve dalje i dalje kroz nju, nesvestan odeće. Voda je prijala njegovim stopalima i penjala mu se preko butina. Osećao je strahoviti bol u grlu, neko stezanje. Iss-hogai mu je pukovnik poklonio da bi obeležio njegov prelaz od de-čaka u mladića. 536 Sada je postojao jedan drugi prelaz koji je on sam želeo da obeleži. Bio je spreman da to uradi. Znao je da će mu to naneti bol ali, ipak morao je da to učini. Bio je to bol iste jačine kao onaj koji je osećao zbog obogaljenog prijatelja. — Hvala ti, oče — reče, dok je digao dai-katana visoko iznad glave zdravom rukom, a zatim ga zavitlao iz sve snage prema sredini jezera. Tamo gde je mač dodirnuo vodu, uopšte se nije pojavilo pljuskanje ni prskanje kapljica: on je jednostavno kliz-nuo kroz površinu vode i nestao u dubinama. Dugo posle toga, Nikola je stajao do butina u hladnoj vodi jezera. Duboko je udisao vazduh: čuo je lepet krila iznad glave. Video je par. kao sneg belih, ždralova kako se podiže s površine jezera i nestaje na horizontu. Dugo ih je pos-matrao. Osetio je da mu se duh smiruje, bilo je to saznanje nalik hladnom vetriću posle sparnog dana. Krajnje je vreme bilo da baci tu smrtonosnu igračku koja je tako dugo dominirala njegovim životom. Bio je trenutak da nastavi sa životom. Okrenuo se, najzad, i krenuo prema obali. Nedaleko odatle, Justina ga je čekala. Srce mu je brže zakucalo zbog tog saznanja. Dok je išao prema njoj, razmišljao je o tome da je ona možda sasvim u pravu, baš kao što je bio i Nangi. Japan je bio njegov dom. Zar je želeo da ga sada napusti? Prvi put je osetio mir duha u Itaminoj sobi za ćanoju. Tu se duh zaista odmarao i smirivao. Mogao je da zamisli tsukimi — posmatranje meseca iz te sobe: zatim proslavu Nove godine sa tradicionalnim moći — kolačima od pirinča: zatim hanami u aprilu, kad cveta trešnja, kad je drveće u punom cvatu bogato i blistavo. A onda sakura koja pokazuje da je sve smrtno i prolazno kao, uostalom, i ljudi. U Itaminoj kući, njegovoj kući, moderni Japan još nije bio prisutan. Stari kami još je vladao ovom
kućom, ponosan i sjajan, uvek pobednički. Tu je carevalo dostojanstvo. I hrabrost. Nikola, uhvativši Justininu ruku, pomisli da bi ovo bilo divno mesto za početak jednog novog života. RECNIK arigato gozaimasu — hvala veliko amagasa — kišobran ate — očekivati akuma — đavo atemi — udarac u vitalne tačke protivnika bonbori — fenjer baišun — prostitutka bokken — drveni mač cuge — šimšir cućigumo — vrsta pauka čuki — mesec ćanoju — ceremonija čaja D doši gatai — teško pokretljivo, teško kontrolisati daikon — japanska bela rotkva dohjo — ring za sumo daimjo — feudalni velikaš DJ djonin — član saveta djaho — prljava magija, neistinita magija djovaza — jedna od tehnika djicu — ustvari djuku — večernja škola za dopunsku nastavu fusuma — pokretna vrata od papira giri — dužnost, čast, obaveza časti gecumei no miči — staza osvetljena mesečinom gunsen — ratni brod gaiđin — stranac H hanami — gledanje cveća, japanski običaj okupljanja u vreme cvetanja trešanja heramoći — snaja koja služi haragei — mimika, psihološka akcija hitovaši — čovek soko haha — majka hakama — gornja haljina muškaraca koja se nosi preko kimona ikagadeska — kako ste ići — jedan ićomage — frizura koju nose muškarci, perčin savijen na temenu 538 jakitori — japanski ražnjići od piletine jori — pletenica kami — bog, božanstvo karma — sudbina katana — mač kobun — podređeni, učenik, sledbenik Kobudera — jedan hram u Kjotu Kanaku na nindjucu — nečisti, prljav nindjucu keirecu — porodična linija, stablo, serija kandji — kaneski ideogram ken — mač kabuki — tradicionalno
(nekada pučko) japansko pozorište kanrjodo — način razmišljanja, filozofija birokrata kinju kiirecu — porodično stablo vezano novcem karjukai — prostitutke, svet prostitutki kiai — uzvik, krik u borilačkim veštinama kamuro — jedan od stepena koji su postizale gejše kanzaši — ukras za kosu kuši — češalj koban — japanski zlatnik kodomo gundjin — dečak vojnik komuso — putujući sveštenik, sveštenik prosjak, neka vrsta guslara kišan — dan od kada se računa početak nekog perioda, dan stupanja presude na snagu kogen — visoravan, visovi kempeitai — vojna policija pre i za vreme drugog svetskog rata u Japanu kaiho — osloboditi kacu — pobediti kjukan — odmor, pauza kanmin ittai — službeno i privatno kansu — funkcija u algebri kitei — pravilo kendo — veština mačevanja kokju suru — disati kjomu — nihilizam, praznina kanrjodo — način razmišljanja (filozofija) birokrata kjo — praznina, slaba tačka M muhon nin — izdajica, pobunjenik mabiki — »plevljenje«, istrebljivanje neželjenih iz neke sredine moći — japanski kolači od kuvanog i kasnije presovanog i gnječenog pirinča manrikigusari — oružje nindja koje podseća na srp makiotoši — jedna od borilačkih tehnika musubinava — dugi konac koji je nindjama služio kao oružje (preko konca sipao se otrov li usta zaspale žrtve i si.) miko — igračica u hramu moncuki — kimono sa grbom porodice ili klana na led j ima N naga hibaći — ognjište u podu izduženog oblika necuke — ukras od slonovače ili metala koji se
stavljao kao kopča na pojas kimona nekode — mačja šapa O obaćama — baka, baba oiran — visoki stcpen koji može da dostigne gejša ogi — lepeza, tajni princip, tajna 539 ojabun — šef grupe, šef bande mafijaša, vodja oši — nem čovek ozeki — visoki rang u sumou okagesama de — zahvaljujući vama, hvala vam r ju — stil, tehnika, zmaj rjokan — svratiste, krčma, japanski tradicionalni hotel ricurei — poklon stojeći rjoći — plemićko dmanje rinkiohen — koordinacija pokreta, koordinacija reakcija rotenburo — kupatilo na otvorenom ramen dosanko — jelo sa rezancima sa ostrva Hokaida sanćome — treći blok u gradu sensei — učitelj, nastavnik, instruktor saika tanden — polja sa ugljeni saimindjucu — hipnoza sakkacu djizai — sloboda ubijanja i opraštanja kazne suši — japansko jelo od zamotuijaka kuvanog pirinča i presne ribe ili rakova soba — japanska rezanca od heljdinog brašna sakaki — vrsta vrbe, smatra se svetim drvetom u Japanu someijošano — vrsta trešnje sa lepim cvetovima sankinkotaiseido — obaveza plemića u vreme šoguna Tokugava da služe izvesno vreme na šogunovom dvoru samisen (šamisen) — japanski žičani instrument, sličan lauti suvarivaza — položaj sedenja sašimi — jelo od presne ribe sumai — mesto stanovanja sennin — sveštenik mudrac, čarobnjak šodji — pomična vrata, prozori na japanskoj kući šitamaći — centar grada, deo grada sa zabavnim lokalima šitahara — donji deo stomaka šinzo — srce šuriken — oružje nindja za bacanje, obično u obliku zvezde šinki — stimulacija tatami — podovi japanskih kuća prekriveni su ramovima standardnih veličina, preko kojih su razapete tanke bambusove asure koje se zovu tatami tokonoma — ugao u najlepšoj sobi japanske kuće koji se posebno ukrašava i smatra vrstom kućnog olatara tanbo — polje pirinča tonkacu — japanske faširane šnicle od svinjetine taju — najviši stepen koji može da dostigne gejša tobi iši — staza od kamenja U
ukijo e — japanske grafike u drvetu va — harmonija, mir, nekadašnji naziv Japana vakizaši — vrsta malog mača vasabi — japanski ren vataši no musuko — moj sin zaibacu — plulokratija, snažne grupe finansijskih giganata, veliki biznis
